Jan van Helsing je pseudonim nemačkog pisca Jana Udo Holeya (rođen 22. marta 1967. u Dinkelsbühlu, Zapadna Nemačka). Helsing (Holeay) je „označen“ u zapadnim medijima kao „kontroverzni autor“ poznat po knjigama o tajnim društvima i razotkrivanjima globalnih zavere. Knjige su mu u nekim od najliberalnijih država takozvanog „slobodnog sveta“  bile zabranjivane, a najpoznatija među njima „Tajna društva i njihova moć u 20. veku“ (1993), postala je svetski bestseler i prevedena je na više jezika. Magazin Tabloid iz ovog stigmatizovanog ali popularnog dela, specijalno za svoje čitaoce u nekoliko nastavaka priređuje odabrane delove…

Priredio: Luka Mitrović

Vekovna iskustva čovečanstva govore da se gotovo sva stvorenja na Zemlji radi hrane i teritorije s vremena na vreme međusobno bore. Međutim, agresivno ponašanje životinja ne može se preneti direktno na čoveka jer on poseduje inteligenciju, svest i etiku.

Razlika je kad se dve zveri bore oko plena i kad proizvođači oružja žive od njegove prodaje i time od permanentnog rata. Da „borba za život“ može služiti i kao zabava, znamo još iz starog Rima kada su se pod motom „panem et circences“, (hleba i igara) međusobno borili gladijatori da bi se narod radovao i prevideo sopstvenu nemoć.

Po istom se principu danas upotrebljava televizija, video i sportske igre sa masovnom, publikom da bi se površnom građaninu omogućio beg od praznine sopstvenog postojanja.

Od čega nas mediji stalno odvraćaju? Šta bi to eventualno mogao saznati ili otkriti čovek kad ne bi bio stalno odvraćan?

Da uvek neko „treći“ izvuče korist iz rata dvojice, takođe nije ništa novo. Izreka „dvoje se svađaju, treći se raduje“ je sigurno svima poznata. Prenesemo li to sa pojedinaca na jednu državu ili čitavu planetu takođe ćemo videti da je ta izreka zapravo aksiom čovekovog ponašanja .

Bankarskim sistemima, na primer, koji zemlji u ratu odobravaju pozajmicu sigurno je veoma stalo da takav rat potraje što duže. Ratovima i nemirima može se jedan narod naterati da prihvati ili čak poželi smeštanje institucija na koje u mirnodopskim okolnostima nikad ne bi pristao (npr. NATO, UN).

Ipak za one koji nisu posebno zainteresovani, ne postoji transparentna veza (osim poginulih) između ratova poslednjih stoleća.

Da li je moguće da ratovi mogu da koriste još nečemu sem industriji oružja? Šta je to što pobuđuje ljude da iznova i iznova beskonačno mrze, da postaju spremni da zbog toga ubijaju pripadnike svoje vrste?

Šta može da bude toliko važno zbog čega će se nečiji život ugasiti? Zar se iz miliona i miliona ljudi koji su u ratovima poginuli i iz bola koji je iz toga proistekao nije ništa naučilo?

U bivšoj Jugoslaviji je, na primer, decenijama živelo mnogo naroda, da bi se onda međusobno ubijali. Šta navodi te ljude da njihova braća koja su živela s njima u istom selu, koja govore isti jezik, isto izgledaju, nose istu odeću, isto se vole i raduju, isto smeju i plaču kao i drugi, odjednom postanu ljuti neprijatelji, da ubijaju njihovu decu, zlostavljaju majke i žene a muškarce odvode u koncentracione logore…

Zar to ne poznajemo odnekud?

Radi li se zaista o ideološkim razlozima pojedinih grupacija koji su doveli do ovog rata, ili možda iza kulisa stoji nešto sasvim drugo? Ko bi mogao da bude treća strana? Odakle stižu slike neprijatelja koje dobijamo iz religija, školskih udžbenika i masmedija? Koje ciljeve imaju ljudi koji proizvode slike neprijatelja i stalno ih sugerišu? Ko bi mogao da najviše profitira na narastajućoj mržnji i degeneraciji čovečanstva? Možda Satana, Lucifer, Ariman, Bafomet ili druga „neuhvatljiva“ bića, kojima bismo rado pripisali krivicu? Možda.

U ovoj knjizi će međutim biti ispričana priča nekoliko veoma „uhvatljivih“ osoba koji su 1773. godine u jednoj kući u Frankfurtu planirali da kroz tri svetska rata utru put jednoj „svetskoj vladi“ do 2000. godine.

Savršeno razrađen plan, u kome su slabosti i strahovi ljudi ciljano upotrebljeni protiv njih samih. Cilj vladanja svetom nije ništa novo, pošto je Vatikanu i dan danas stalo da od našeg sveta napravi katolički svet. Da su zbog toga milioni ljudi mučeni i ubijeni, pokazuje nam istorija. Islam je sebi postavio isti cilj, a s obzirom da je u međuvremenu prerastao u najbrojniju i najfanatičniju religiju, ima najveće šanse. Sledeća je „panslovenska“ ideologija Rusije koju je stvorio Viljem Veliki i koja je zahtevala uklanjanje Nemačke i Austrije da bi nakon pokoravanja Evrope obuhvatila Indiju i Persiju.

Vredna je i pomena ideologija „Azija Azijatima“ koja zahteva konferedarciju azijskih država na čelu sa Japanom. Zatim postoji i pangermanska ideologija koja predviđa kontrolu Evrope od strane Nemačke, koja bi se kasnije proširila na ceo svet.

Međutim, lica o kojima se u knjizi govori su potpuno nezavisni od bilo kakvih verskih uticaja i ne pripadaju nijednoj naciji. Nisu ni levo ni desno ni liberalno orijentisani, ali koriste sve institucije za svoje ciljeve.

Oni su doduše članovi ove ili one organizacije, ali samo zato da bi otežali eventualno naknadno istraživanje, da zbune „radoznale“ i time ih navedu na pogrešan put.

Koriste hrišćane kao i Jevreje, fašiste i komuniste, cioniste i mormone, ateiste i sataniste, siromašne i bogate…Sve! Najviše od svih koriste ravnodušne, nezainteresovane i nekritične.

Gore pomenute osobe među insajderima se nazivaju „prosvetljeni, znajući“. Danas je to Veliki brat, nevidljiva vlada, „Sivi muškarci“, Vlada u senci, Tajna vlada, establišment.

Nosioci igre su u sadašnjosti, kako će se nadalje u knjizi sa lakoćom utvrditi, ostalih nekoliko članova cionističke zajednice, međutim ona s njima niti počinje, niti se završava. I ono što je nekada započeto funkcioniše i danas po istim zakonitostima. Stoga nam je dovoljno da sagledamo sadašnju situaciju da bismo videli gde bi mogao da leži problem. Kada bismo neizostavno hteli da negde svrstamo sistem mišljenja i verovanja iluminata, to bi najpre mogli kod Makijavelija (makijavelizam: vođenje politike moći koja ne poznaje etičke norme, prema tome politička beskrupuloznost).

Jedan mali primer u prilog tome: moć. Vi ste novi kralj neke zemlje i hoćete da budete sigurni da ćete to i ostati. Pozvaćete k Vama dve osobe odvojeno, za koje ste sigurni da će uraditi šta zahtevate od njih. Jednu ćete obrazovati prema politički „levim“ idejama i finansirati da ona osnuje partiju. Drugu ćete takođe finansirati ali tako da osnuje politički „desnu“ partiju.

Sada imate dve suprotstavljene partije, finansirate propagandu, izbore, aktivnosti, i time uvek znate sve o njihovim planovima. Što znači, kontrolišete obe. Ako želite da jedna od partija stekne prednost jednostavno joj date više novca. I jedan i drugi „vođa“ misle da ste na njegovoj strani i da ste im „prijatelj“. Narod će pak biti tako uhvaćen između „levog i desnog“ da nikad neće pomisliti da ste Vi kao kralj uzrok podele. Čak će Vas narod pitati za pomoć i savet!

Drugi primer: U američkom ratu za otcepljenje (1861-1865) ratovale su severne države (protiv držanja robova) protiv južnih (za držanje robova). Pre rata porodica Rotšild je pomoću svojih agenata raširila ideje o zalaganju severnih država za uniju. Istovremeno su drugi Rotšildovi agenti raspirili zalaganje južnih država protiv unije. Kada je zatim izbio rat, banka Rotšild iz Londona je finansirala severne države, a pariska Rotšild banka južne. Jedini koji su zaista pobednici u ovom ratu su Rotšildovi.

U Londonu međutim, postoji, kao u Rimu Vatikan, jedna posebna, nezavisna država, „Siti“ (Grad) koji se označava kao najbogatija kvadratna milja na svetu. Zauzima 2,7 kvadratnih kilometara u srcu Londona. Ima tek oko 4.600 stanovnika ali i 500.000 radnih mesta.

Vlada „Sitija“ je „Kruna“ koja se sastoji od 13 ljudi i iznad sebe ima kralja „Sitija“, „Lorda mejdžera“. Ovde se nalaze najbogatije i najmoćnije privredne institucije Engleske, poput „Engleske banke“ koju kontrolišu Rotšildovi, Londonska berza, kancelarije vodećih međunarodnih trgovinskih koncerna, kao što je „Flit strit“, srce sveta novina i izdavaštva.

Ali, „Siti“ ne pripada Engleskoj! On se ne podvrgava ni monarsima ni britanskom parlamentu. „Siti“ je stvarna engleska vlada jer se „Lordu mejdžeru“ podvrgavaju i britanska kruna i britanski premijer.

Fasada premijera i kabineta se sa naporom trudi da stvori utisak da oni određuju pravila igre, dok su u stvarnosti samo marionete „Sitija“. Ako se kralj odluči da poseti Siti, Lord mejdžer je čeka u „Temple baru“, simboličnoj kapiji grada.

On se klanja i moli za dozvolu da uđe u njegovu privatnu, suverenu državu. On odobrava ulaz tako što joj uručuje mač države. Kod takvih državnih poseta Lord mejdžer zasenjuje svojom pojavom kraljevsko društvo ograničeno jednostavnom „službenom odećom“. Zatim kralja koji ide dva koraka iza njega vodi kroz grad.

„Englesku banku“ osnovao je Viljem Paterson, agent „Sitija“. Po dokazima Desa Grifina „Siti“ je kontrolisala imperija Rotšildovih. Da bismo izbegli nesporazume moramo da pokažemo kako su u Velikoj Britaniji postojale dve imperije koje su agitovale nezavisno jedna od druge.

Jedna je bilo britansko kolonijalno carstvo sa kraljevskom porodicom, druga je bila imperija Krune. Sve kolonije sa belim stanovništvom (Južna Afrika, Australija, Novi Zeland i Kanada) su se podvrgavale autoritetu engleske vlade. Ostale kolonije (Indija, Egipat, Bermudska ostrva, Malta, Singapur, Hong Kong, Gibraltar i kolonije u centralnoj Africi) su pak bile privatno vlasništvo Krune, takozvane Krunske kolonije. To ipak ne znači da nisu sarađivale. U vreme širenja engleskih kolonija britanska kompanija „East India merchant company“ (BEIMC) je stekla ogromno bogatstvo trgujući opijumom.

BEIMC je osnovala „misiju u unutrašnjosti“ čiji je glavni zadatak bio da kineske jeftine radnike učini zavisnim od opijuma kako bi stvorili tržište za svoju robu. Britanska kraljevska porodica je bila toliko očarana ogromnim profitom da je zatim i sama sarađivala sa BEIMC-om. Kraljevska kuća je počela da oporezuje proizvođače opijuma u Indiji.

Kolosane količine opijuma su isplovljavale iz Indije a oko 13% ekonomskih prihoda Indije pod vladavinom Krune je poticalo od prodaje čistog bengalskog opijuma u Kini pod njihovim nadzorom.

Kraljevska kuća sigurno nije htela da ova „strana u senci“ izađe u javnost, zato su u stvar uvukli i britansku tajnu službu. To su bili „British military intelligence department“ (Britanska vojna obaveštajna služba) – MI 6, i „Secret intelligence service“ (Tajna obaveštajna služba) – SIS. MI 6 potiče iz vremena kraljice Elizabete I, kad je Sir Frensis Volsingem bio blagajnik za odsek MI 6 „Dirty tricks“ (prljavi trikovi). Na osnovu viševekovnog iskustva MI 6 se ubraja u najbolje tajne službe sveta.

BEIMC je vodila u trci na tržištu opijuma jedan vek, sve dok 1829. kineska vlada nije zabranila pušenje opijuma. Od 1791. do 1894. broj koncesioniranih plantaža opijuma pod nadzorom britanske Krune je porastao sa 87 na 663.

To je na kraju dovelo do ratova zbog opijuma u Kini.

Godine 1729. BEIMC je osnovala „Komitet 300“ da se bavi međunarodnim bankarskim i komercijalnim prilikama. „Komitet 300“ je danas jedna od najvažnijih tajnih organizacija koja upravlja „Svetskom vladom“. To je takozvana elita Sitija.

Taj „Komitet 300“ je kasnije razvio taktike da izigra kineski zakon protiv upotrebe droga. Lord Inčkejp je osnovao „P & O društvo za prevoz parobrodima“ i bio stvarni osnivač „Hong Kong and Shanghai bank“ kojom je pokrivana trgovina opijumom.

Druge britanske banke koje su bile umešane u trgovinu drogom bile su: The British Bank of the Middle East, Midland Bank, National Westminster Bank, Barclays Bank, The Royal Bank of Canada i Baring Brothers Bank.

Sve te banke bile su povezane kroz „Komitet 300“ sa Rotšild bankama. Kada je građena Harimanova železnica koja je trebalo da poveže Kaliforniju sa istokom SAD dopremljene su hiljade jeftinih kineskih radnika da učestvuju u gradnji. Mnogi od njih su već bili zavisni od opijuma pa se tako proširilo tržište opijuma na SAD.

Hariman je stvorio svoju železničku imperiju pozajmicama „N.M. Rothschild & Sons Bank“ iz Londona.

Postoji dovoljno razloga da se zaključi da su kineski radnici zavisni od opijuma dovedeni sa ciljem da se tržište opojnih droga premesti u SAD.

Primedba u vezi sa današnjom situacijom: „Nova solidarnost“ je u svom izdanju od 8. septembra 1993. u poglavlju „Kraljica i opojne droge“ pisala: „Raritet je i retko i prijatno iznenađenje kada se u britanskoj štampi nađu vesti o kraljevskoj porodici koje se približavaju istini. Prošle nedelje se jedna takva vest takmičila sa naslovima o svetskim političkim događanjima na prvoj strani čuvenog londonskog Tajmsa od 27. avgusta 1993. Naslov: „Kraljevska porodica je bila visoko u brdima“.

Članak koji je baziran na pažljivo urađenom izveštaju škotskog magazina „Leopard“ otkriva da u britanskoj kraljevskoj kući droga i opojna sredstva spadaju u normalan pribor.

Na osnovu originalnih dokumenata „Leopard“ dokazuje da su kraljica Viktorija i na primer porodice Čerčil i Rotšild naručivale u jednoj apoteci u brdima veće količine kokaina, heroina i drugih droga. „Tajms“ je tvrdio isto. Sa uživanjem formuliše: „Kraljica Viktorija, monarhinja strogog lica, poznata po svojoj replici „To uopšte ne smatramo smešnim“ je izgleda za kraljevsko domaćinstvo na posedu Balmoral (Škotska) naručila dovoljno kokaina i heroina da čitavu škotsku visoravan podigne „visoko“. Podaci iz apoteke pokazuju da se kraljevska porodica i njeni gosti redovno snabdevaju znatnim količinama rastvora kokaina i heroina.“

U pozadini boljševičke revolucije u Rusiji dešavalo se nešto drugo. Zbog mnogih antijevrejskih zakona u Evropi mnogi Jevreji su bili bez poseda, zbog čega su bili prisiljeni da putuju okolo. Čim bi se zaustavili u nekoj državi naišli bi uglavnom na zatvorenu celinu protiv sebe. Krajem 19.veka carska Rusija je bila stvarna prepreka „prosvetljenima“ da kontrolišu svet.

Godine 1881. Teodor Hercl je osnovao „Cionistički pokret“ u Odesi, (Rusija), da bi stvorio Jevrejima domovinu u Palestini. A, 1916. je na sastanku „B’nai b’rith“-a u New Yorku izabran Jakob Šif, predsednik banke „Khun Loeb & Co.“ za predsedavajućeg revolucionarnim „Cionističkim pokretom u Rusiji“.

Već 13. januara 1917. u SAD je došao Jevrejin Lav Trocki (ranije Bronštajn) i dobio američki pasoš. Povremeno je viđan kako ulazi u rezidenciju Jakoba Šifa. Na sastancima su Šif i Trocki govorili o cionističkim neredima u Rusiji, kao i o poukama koje su se mogle izvući iz neuspešnog obaranja cara. Jakob Šif je finansirao obučavanje „Trockijevih pobunjenika“ koje su činili uglavnom Jevreji iz istočnog Njujorka i koji su obučavani na imanju Rokfelerove „Standard oil company“ u Nju Džersiju.

Kad su postali dovoljno uvežbani za gerilsko ratovanje Trockijevi pobunjenici su napustili SAD, opskrbljeni od strane Jakoba Šifa sa 20 miliona američkih dolara u zlatu. Putovali su na „S.S. Kristianiafjord“ u Rusiju da bi tamo pokrenuli boljševičku revoluciju. Trocki i Lenjin (dakčle, obojica!) bili su preko Brusa Lokharta povezani sa „Komitetom 300“.

Pogledajmo sada jednu moćnu organizaciju „prosvetljenih“ u SAD – „Red Skull&Bones“ . Njegovi članovi ga nazivaju „red“ i poznati su od pre više od 150 godina kao mesna grupa 322 jednog nemačkog tajnog društva. Drugi ih nazivaju „Brotherhood of Death“ (Bratstvo smrti).

Tajni red „Skull&Bones“ (Lobanja i kosti) je predstavljen 1833. godine na Jejl univerzitetu od strane Viljema Hantingtona Rasela i Alfonsa Tafta. Rasel ga je doveo iz Nemačke 1832. na Jejl. Red je 1856. pripojen Rusel trustu. Viljem Rasel je 1846. postao član državne Skupštine Konetiketa, a 1862. general Nacionalne garde.

Alfonso Taft je 1876. postavljen za ratnog ministra, zatim zamenika generala a 1884. ambasadora SAD u Rusiji. Alfonsov sin je kasnije postao vrhovni sudija i predsednik SAD.

Stara je tradicija da se na nadgrobnim spomenicima masona najvišeg stepena „majstora“ predstavlja lobanja sa kostima, ali ona seže još u doba reda templara od 1127 posle Hrista. Verovatno je ime reda poteklo iz jedne od ove dve tradicije.

Jejl je jedini univerzitet sa društvima koji su dostupni samo godištima seniora. Druga dva društva Jejl univerziteta su „Scroll & key“ (rolna papira i ključ) i „Wolfshead“ (Vučja glava). Kandidati su isključivo belci, muškog pola, protestanti i uglavnom potiču iz veoma bogatih porodica. Često su i njihovi očevi bivali pripadnici istog reda. Tokom poslednje godine studija nazivani su vitezovi, kasnije su postajali „patrijarsi“ i to doživotno.

Sastanci „patrijarha“ su se održavali u „Dir ajland“ klubu u Njujorku. Ovaj klub je oživeo „patrijarh“ Džordž Daglas 1907. „Dir ajland“ klubom i Rasel trustom su isključivo upravljali „patrijarsi“.

Iznenađujuće je da su najvažniji članovi „Liberalnog establišmenta istočne obale“ uvek bili članovi u nekom od ovih društava.

(Prema Geriju Alenu taj establišment je parafraza finansijske, političke, akademske i medijsko-političke mafije kojom su vladali Rokfeleri.)

U vezi s tim je vredna pomena banka „W.A.Harriman Company“. Njihov osnivač Viljem Averal Hariman je član reda „Skull&Bones“ od 1913. 20-tih godina je bio najveća podrška Rusima u zlatu i diplomatskoj pomoći. Dalju finansijsku podršku Hariman je imao od „Ruskombank“, prve Sovjetske komercijalne banke. Maks Mej, podpredsednik Garancijskog trusta i član „Skull&Bones“ reda je bio prvi podpredsednik „Ruskombank“!

Garancijski trust je kontrolisan od strane „J.P.Morgan & Co.“ (banka partner N.M.Rothschild banke).

Neki partneri J.R.Morgana su bili članovi reda „Skull&Bones“. 1908. primljen je Herold Stenli, 1904. Tomas Kokran. Prvobitni kapital za „Garancijski trust“ potekao je od Vitnija, Rokefelera, Vanderbilta i Harimana, porodica sa članovima reda „Skull&Bones“.

Persi Rokfeler je bio jedini Rokfeler koji je primljen. On je predstavljao investicije Rokfelera u „Garancijskom trustu“ i bio njegov direktor od 1915- 1930.

Kratak rezime gore navedenih banaka: „N.M.Rothschild“ banka ima sedišta u Londonu, Parizu, Beču i Berlinu. Do tog momenta Rotšildovi kontrolišu „Siti“ u Londonu a time i britanske kolonije Krune i englesku vladu. Takođe kontrolišu francusku vladu, „Komitet 300“, bavarske „prosvetljene“ a time i sve tajne lože u Evropi i SAD koje im se podvrgavaju.

Pomoću svojih predstavnika „Khun Loeb Bank“, čiji je direktor Jakob Šiff, „August Belmont & Co.“ i „J.R.Morgan & Co.“ u SAD i „M.M.Warburg“ društva u Hamburgu i Amsterdamu, izgradili su između ostalog Rokfelerovu „Standard Oil“ imperiju, Harimanovu železnicu, Karnegijeve čeličane, čime su kontrolisali najveći deo američke privrede.

Nabrojane banke spadaju u najmoćnije na svetu, a sve su kontrolisane od strane Rotšilda i predstavljaju tek početke imperije Rotšilda, kao što ćemo dalje videti…

(Nastavak u sledećem broju)