U sklopu investicione politike i privlačenja stranog kapitala preko visokih subvencija i brojnih olakšica, poseban osvrt zaslužuju subvencije. Ulagači iz inostranstva su visoko privilegovani u odnosu na domaće. Prema novim analizama subvencije stranim investitorima su 14 puta veće od domaćih. Strani investitori dobijaju od 84.000 do 140.000 evra po radnom mestu, dok ih domaći investitori ne dobijaju. Tako je Beri Kalebo dobio 120.000 evra po zaposlenom, Henkel 144.000, dok se za Fiat automobil, davanja kreću i do nekoliko stotina miliona evra godišnje. U periodu od 2006. do 2020. država je pomogla 296 projekata stranih investitora, a svega 94 domaća. Od ukupno 655 miliona evra datih subvencija u tom periodu oko 611 miliona su dobili strani investitori, a domaći svega 44 miliona (6%). Teško je prihvatiti stav ministarstva privrede da se javna sredstva poklonjena privatnim (posebno stranim) investitorima vraćaju četvorostruko u roku od 16 meseci. Dakle, nešto više od godine dana, mada se najveći deo tih investicija i ne završi u roku od godine dana. Pa i Svetska banka konstatuje „da nema prelivanja koristi od stranih investicija na celu privredu“. Dakle, investicije postaju same sebi svrha. Jer, brojne strane korporacije ne zavise mnogo od domaćih dobavljača i uvoze preko 90% potrebnih proizvoda, što znači da SDI imaju mali uticaj na domaću privredu. Oni tek 9% svojih potreba nabavljaju na domaćem tržištu, što znači da poznati multiplikator investicija uopšte ne deluje. Najveći deo efekata ovih investicija se oseća na izvozu i uvozu stranih investicija. Tu izostaje i izvozni multiplikator, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

6) Kriza i narastanje dužničkog tereta

(1) Usporavanje proizvodnje i privrednog rasta i kumulisanje dospelih obaveza iz spoljnog duga

Dužnički zavisne privrede, pod stegom monetarizma, izgovorom „privredne stabilizacije“, „restrukturisanja“ i “ reformi“ -dovedene su u privrednu krizu i sve veću armiju nezaposlenih.

Svi subjekti (država, banke, preduzeća) su se gotovo nekontrolisano zaduživali, posebno banke i preduzeća. Niko nije vodio računa o tome da preti finansijski kolaps cele privrede i finansijskog sistema, odnosno visoko opterećenje nacionalne privrede obavezama iz spoljnih dugova.

Omča dugova se zateže već tada kada je porast dugova i obaveza iz duga brži od rasta bruto domaćeg proizvoda. Ako je učešće obaveza iz duga dva puta veća od stope ekonomskog rasta – čak i pod pretpostavkom da se sav porast bruto domaćeg proizvoda upotrebi za otplate obaveza po inodugovima – jasno je da se iz domaćih izvora ne mogu finansirati dospele obaveze. Dospele obaveze se moraju „refinansirati“ novim dugovima. Dugovi autonomno rastu, ali i kamate koje se moraju uredno plaćati.

Sada ćemo sintetizovati osnovne indikatore koji ukazuju na eventualnu omču spoljnih dugova i prezaduženost privrede.

Rast bruto domaćeg proizvoda u 2009. godini iznosio je minus 3,1% (ili 3.785 miliona evra), a porast spoljnog duga 1.399 miliona, uz dospele obaveze iz duga 3.314 miliona evra. U 2010. godini uz rast bruto proizvoda od 0,6% učešće obaveza iz duga iznosi 12,7%. Godišnji prirast bruto domaćeg proizvoda u ovoj godini iznosi 101 milion evra, dok dospele obaveze iz duga iznose 3,4 milijarde. Odnosi u 2015. i u sledećim godinama su isto tako nepovoljni, mada dolazi do izvesnog popravljanja odnosa.

Takva tendencija ranijeg naglog pogoršavanja odnosa posledica je delovanja nekoliko faktora:

1) Olako ulaženje u zaduživanje u inostranstvu,

2) Nagli rast cene kapitala na tržištu finansijskog kapitala u kapitalizmu,

3) Neracionalno i neproduktivno korišćenje inostranih sredstava,

4) Nekontrolisana i nikakvom ekonomskom logikom sprovedena politika

aprecijacije kursa dinara,

Olako ulaženje u zaduživanje u inostranstvu, s totalnom decentralizacijom mogućnosti zaduživanja i prenosom sa nekadašnje uloge države (i centralne banke) na privredne subjekte i poslovne banke, otvorilo je branu nekontrolisanom zaduživanju u inostranstvu.

Osnovni problem duga je uz njegovo usmeravanie i korišćenje i efekat koje daje u privredi. Dakle, pitanje je kako se koriste i kakve efekte daju ova sredstva u proizvodnji, dohotku i akumulaciji, zaposlenosti, čime se stvaraju mogućnosti otplate dugova iz domaćih izvora. Tada gotovo ne postoje granice zaduživanja. Deficit spoljne trgovine u periodu 2002 – 2020. godine iznosi oko 105 milijarda evra i veći je dva puta od bruto domaćeg proizvoda u 201 9. godini (46 milijardi). Sa politikom precenjenog kursa dinara koji se uglavnom koristi kao antiinflaciono sidro, opasno je ugrožen izvoz i domaća prazvodnja. Vrlo visok deficit spoljne trgovine prisutan je u svim godinama. Malaksavanje i veliki pad proizvodnje u toku 2009-2015. godine, pritisak cena, vrlo visoki deficit budžeta, ogroman spoljnotrgovinski deficit, gotovo nekontrolisano širenje (i upotreba) inostranih dugova su procesi koji su godinama na sceni u našoj privredi.

Veliki priliv kapitala iz inostranstva u periodu 2001-2020. godina u visini od 104 milijarde evra, ostvaren je po sledećim osnovama:

-doznake naših „ekonomskih“ emigranata …… 43,8 milijardi,

-korišćeni krediti u inostranstvu …… 38,7 milijardi,

-strane investicije u Srbiji (i privatizacija) …… 21,8 milijarde

PRILIV SREDSTAVA …… 104,3 milijarde

Gde se odlio i „nestao“ ovaj priliveni kapital u zemlju? Da navedemo njihovo angažovanje (korišćenje):

-otplate (ne reprogramirane) i kamate na strane dugove …… 25,2 milijarde,

-vraćeno dugoročnih kredita banaka …… 29,8 milijardi,

-deficit spoljne trgovine (finansiranje deficita) …… 105,8 milijardi,

-porast deviznih rezervi …… 5,0 milijardi,

ODLIV I VRAĆANJE DUGOVA …… 140,8 milijardi.

U toku 20 godina neto odliv deviznih sredstava iznosio je 36,5 milijardi evra ili prosečno godišnje 1,8 milijardi, što je vrlo značajan iznos. Ako se isključe doznake kao namenska sredstva (ne u funkciji finansiranja razvoja) tada je ukupan odliv (isključujući rast deviznih rezervi) 75 milijardi evra.

Sada postaje jasnije kako je liberalizacija spoljne trgovine praćena politikom precenjenog kursa dinara dovela do ogromnog rasta uvoza u odnosu na izvoz, narastanje deficita spoljne trgovine (domaće tižište preplavljeno stranom jevtinijom robom, uz gušenje domaće proizvodnje i razvoja) i nužnosti finansiranja deficita, uz rast spoljnjeg duga.

Preduzeća u nedostatku novca i domaće akumulacije „izlaz“ su nalazile u lakom zaduživanju u inostranstvu, ne samo za stvarne potrebe već i za one svrhe zbog kojih se nikada ne bi smelo ulaziti u spoljni dug. Preduzeća i banke sve više uzimaju finansijske kredite, koji imaju funkciju da osiguraju pokriće troškova i tekuću likvidnost unutar privrede (prodajom devizmh sredstava na domaćem deviznom tržištu), što ne doprinosi neposrednom porastu akumulacije i dohotka, dok kreditna zaduženost raste postajući kumulativan proces. Složili bismo se sa stavom da je „domaće inflatorno finansiranje manje zlo od nepotrebnog uzimanja finansijskih kredita u inostranstvu.“

Svi indikatori ukazuju da se pogoršava eksterna pozicija države i privrede, posebno u pogledu visine dospelih obaveza, pada ekonomskog rasta, porasta i visokog učešća duga u bruto domaćem proizvodu i odnos bruto priliva kapitala (kredita) i dospelih obaveza iz dugova. Omča dugova je dosta zategnuta da guši privredni sektor ograničavajući mogućnosti dinamiziranja razvoja i novih investicija.

(2) Dužnička kriza i omča spoljnih dugova guše privredu i državu onemogućavajući razvoj

Samo kamate iz duga u potpunosti apsorbuju sav prirast bruto domaćeg proizvoda. Postoji li šansa u takvim odnosima za pokretanje razvoja? Kako iz razvojne i finansijske krize? Iz kojih sredstava izvršavati dospele obaveze, posebno kada je uvoz znatno veći od izvoza, koji se mora finansirati. Može li se „istisnuti“ dovoljno domaće štednje ili akumulacije za investicije? Po ovom konceptu to je moguće samo na osnovu novog zaduživanja, ali i novih tereta kamata, za koje će privreda i društvo raditi u celini. Tada je omča dugova toliko zategnuta da preti nagli pad životnog standarda i svih oblika domaće finalne potrošnje (lične, opšte i investicione, dok će izvoz biti posebno pogođen).

Za mnoge zajmove je dobijen povoljan „grejs period“, koji se trebao iskoristiti za oživljavanje investicija i razvoja – da bi se zajmovi mogli otplaćivati od prirasta domaćeg bruto proizvoda. Šta će se desiti kada dospeju dugovi dobijeni sa grejs periodom od 3-5 godina? Kakve će tada biti obaveze iz duga? Osnovno je dakle, kako se koriste i kakve efekte u dohotku i akumulaciji daju strana sredstva (da li se koriste i koliko za proizvodnju i investicije, a koliko ide na druge oblike finalne potrošnje, popunu budžeta, jačanje deviznih rezervi, jačanje kapitala banaka, devizno poslovanje banaka). Odatle se može sagledati da li privreda kreće u preteranu inozaduženost, nesolventnost i dužničku krizu. „Omča dugova“ se zateže već tada kada je porast dugova brži od rasta bruto nacionalnog proizvoda, a kada je visina obaveza iz dugu veća od rasta bruto proizvoda, tada se ulazi u dužničku i razvojnu krizu. Te odnose smo detaljnije sagledali u prethodnom delu ovog rada.

Zbog teškoća u platnom bilansu, velikih dospelih obaveza, nelikvidnosti, ogromnog budžetskog deficita, potreba za investicijama, ali i male nacionalne štednje – postoji stalni pritisak za uzimanje novih inostranih kredita. Sledeća faza je uzimanje novih kredita da bi se servisirali stari dospeli. Tada je dužnički krug zatvoren sa privredom uvučenom u gotovo kolonijalni finansijski odnos. Pri tome se, često i ne pita za uslove kredita, efekte, mogućnosti vraćanja – važno je dobiti kredit kod onih koji ih još daju.

Raniji guverner Jelašić je često upozoravao da „Srbiji preti ozbiljna dužnička kriza“, ali se pri tome nije davala stvarna dublja analiza problema. Istovremeno, s pravom je upozoravao, da Srbiji preti „grčki scenario“.

Da li je i kada dostignuta kritička tačka inostrane zaduženosti – kako to konstatuje jedna grupa naših ekonomista i da li privreda ulazi u fazu kada država (kao sinonim svih subjekta) neće biti u stanju da uredno izvršava dospele obaveze po dugu (kamate i otplate). Sada se postavlja ono ključno pitanje: da li su privreda i država ušli u dužničku krizu?

Prezaduženost se javlja u punom obliku. Pad deviznih prihoda i rast obaveza po dugu povećavaju teret dugova (stopu zaduženosti) što vodi drastičnom pogoršanju tereta dugova.

Teret otplata dugova (prema deviznom prilivu) pritiska se svom težinom u višegodišnjoj krizi na oslabljenu privredu. Ukupna stopa zaduženosti u 2002. iznosila je 7% i raste na 49,5%, u 2009. godine, a u 2010. na 50%.

Pariranje pritisku dugova moguće je u sledećim pravcima:

Povećanim deviznim prilivom (novog kapitala) radi refinansiranja (uz povoljnije uslove),

Kompresijom domaće potrošnje i izvozom (odlivom za plaćanja) prisilno stvorene akumulacije,

3)Odlaganjem otplate dospelih dugova (reprogramiranje),

4)Oživljavanjem privrede i brzim ekonomskim rastom (stvaranje

akumulacije za otplatu dugova),

5)Zahtev za otpis dela dugova (uglavnom najnepovoljnijih uslova).

Da li je iskorišćena prava mogućnost drastično pogoršanih performansi

razvoja i pada kreditnog rejtinga zemlje u svetu, ali i sve veće opreznosti stranog kapitala za ulaganja u privredu s visokim kreditnim rizikom.

Padom u dužničko ropstvo gubi se suverenitet države da vodi samostalnu spoljnu i unutrašnju razvojnu i stabilizacionu politiku. Potpada

se pod direktnu kontrolu MMF, a i kod članica Evropske centralne banke i Evropske komisije (poznata „trojka“ Evropske unije). Diktat za vođenje makroekonomske politike su: nametanje stroge štednje, budžetske restrikcije i privatizacija. Javni sektor se ograničava, a socijalni rashodi snižavaju (plate u javnom sektoru i penzije), privatizuju se delovi javnog sektora koji još nisu privatizovani, uz prodaju javnih dobara. Nacionalno bankarstvo prelazi u ruke stranog kapitala. Time je otvoren i ubrzan proces demontiranja nacionalne države, a posebno svih stubova države blagostanja, uz postepano dokidanje svih funkcija savremene države

Da li je Srbija kao država i njena privreda prezadužena? Postoji li mogućnost daljeg urednog izvršavanja obaveza (službe) eksternog duga? Dolazi li do neto odliva kapitala i siromašenja društva odlivom nacionalne akumulacije (štednje) u prvoj fazi i materijalnih resursa u drugoj fazi? Da li eventualno reprogramiranje dugova vodi u kasnijim godinama do kumulisanja dugova i duboke dužničke krize sa potpunim kolapsom sistema eksternog finansiranja? Da li je na pomolu kriza u odnosima sa svetskim kreditorima? Sve su to pitanja koja se nužno nameću u godinama koje dolaze.

(3) Neoliberalno otvaranje ekonomije i eksplozija deficita

a) Izvoz, uvoz i deficit spoljne trgovine

Sve privrede danas su otvorene za uticaj svetskog tržišta. Ne postoje „zatvorene“ i same sebi dovoljne privrede sa autarkičnim razvojem. Robom, novcem i kapitalom su višestruko povezane sa tim tržištima u svetskoj privredi. Postavlja se pri tome bitno pitanje: koliko je koja privreda „uključena“ u takve tokove, koliki je značaj uvoza i izvoza za nacionalnu privredu, kakva je uvozno – izvozna zavisnost, ali i struktura uvoza i izvoza (posebno roba i usluga). Visoko zavisne privrede su u uslovima kriza i depresija „ranjive“ i izložene negativnom uticaju svetskog tržišta. U uslovima monopolizacije svetskog tržišta od strane razvijenih država i korporativnog kapitala, novog neokolonijalnog osvajačkog sistema (robnim i novčanim kapitalom) država može da se nađe u situaciji dominacije stranog kapitala koje postaje osnovna determinanta razvoja, sve do kolonijalnog položaja – kada strani kapital „preplavi“ domaće tržište i ekonomiju izvlačeći kao „sisaljka“ sve realne i finansijske resurse iz nacionalne privrede. Strani kapital tada postaje ograničavajući faktor aktiviranja domaćih faktora razvoja.

To je treći kanal stvaranja zavisne ekonomije i otvaranja procesa porobljavanja i eksploatacije.

Deficit spoljne trgovine koji je dostigao astronomske razmere, ostao je nakako po strani od interesa javnosti, ali i sagledavanja posledica njegovog stalnog rasta. Da li je na sceni poznata teza naših neoliberala da je „bolje uvoziti nego proizvoditi u domaćoj privredi“?

Da bi se sagledao funcionalni odnos i ponašanje velike uvozne zavisnoti naše privrede i delovanje uvoza na domaću ekonomuju potrebno je prethodno pogldati poslovni ambijent u kojem se formiraju osnovni odnosi makroagregata u procesu razvoja. Naime, nekritičkim prihvatanjem neoliberalnog koncepta i njegovim provođenjem u život, došlo je do fundamentalnih promena u odnosima makroagregata i pulsiranja nacionalne privrede.

Pre svega, bankarski sektor je predat u ruke stranom kapitalu (90%), a time i politika novca, kredita i kamate.

Drugo, liberalizacija spoljne trgovine i stvaranje nezaštićene ekonomije (uz to i u krizi) dovela je do toga da je strana roba preplavila domaće tržište (robne kuće, trgovački lanci, fri-šopovi, spekulativni uvoz mimo carina i dr.) dovela je do dominacije stranog robnog kapitala.

Trgovina kao značajan segment privrede je pod dominacijom i strategijom stranog robno – trgovačkog kapitala.

Dakle, bankarski i trgovački kapital prelaze u ruke stranog kapitala. Procesi u domaćoj reprodukciji su prekinuti, a efekti ova dva osnovna oblika kapitala se odlivaju u inostranstvo. Razvojni efekti upotrebe kapitala odlivaju se u inostranstvo, dok se teško i nedovoljno formira nacionalna štednja (akumulacija) potrebna za finansiranje domaćih investicija i razvoja.

U duhu neoliberalizma i procesa privatizacije (kao njegovog sastavnog dela) uništeni su i likvidirani veliki sistemi u privredi i kombinati – koji su bili nosioci razvoja i izvoza (kao druge bitne poluge razvoja, uz investicije). Dakle, uništen je kostur nacionalne privrede. Privatizacija je gotovo onesposobila i usitnila privredni sektor, dok je privatno – profitni (neproduktivni, spekulativni) motiv i politika poslovanja zadominirao. Strategija razvoja potisnuti ili ugušeni. Sistem i ekonomija su okrenuti isključivo oslonjeni na strani kapital i zaduživanje u inostranstvu. Spoljni dugovi naglo rastu, paralelno sa deficitom spoljne trgovine i budžetskim (realnim) deficitom. Privredni razvoj generiše otorene ili skrivene brojne deficite – koji se moraju finansirati (uglavnom stranim zaduživanjem). Stvorena je visoko uvozno zavisna i dužnički opterećena ekonomija i društvo. Mnogi smatraju da je stvoren neokolonijalni status prema stranom finansijskom kapitalu, korporacijama i bankama.

Uostalom ovakvim odnosima postali smo samo prošireno strano tržište, čiji pozitivni efekti odlaze stranom kapitalu.

Postojeći liberalni sistem je antirazvojno postavljen i dugoročno guši nacionalnu privredu stvarajući visoku zavisnost od stranog kapitala – do gotovo kolonijalnog i ucenjivačkog položaja. Oslonac na strani kapital kao dominantan faktor razvoja je stvarno iluzija u ostvarivanju visokog privrednog rasta i blagostanja.

Mnogi autori koji se bave ovim problemima se pitaju: dokle se može gomilati ovakav već gotovo astranomski deficit spoljne trgovine, kako ga dalje finansirati, da li će potpuno ugušiti i onesposobiti domaću privredu i proizvodnju. Konačno, da li je ovakav „model razvoja“ moguće dugoročno zadržati? Retki su autori koje ne tvrde da „sistem treba menjati“, ali kada se traži odgovor kako, gde, u kojim delovima, s kojim ciljem i efektima – tada izostaju odgovori.

Sada da pođemo od bruto domaćeg proizvoda i njegovih oblika potrošnje BDP = C + I + G + X – M dakle ostvareni bruto proizvod delom odlazi na ličnu potrošnju (C), investicije (I), javnu potrošnju (G), ali „dopunjen“ saldom izvoza i uvoza (X – M). U otvorenoj privredi u slučaju niskog i nedovoljnog bruto stvorenog proizvoda za održavanje određenog nivoa potrošnje i investicija, redovno se „dopunjava“ potrebnim robnim uvozom (deficitom spoljne trgovine). Finansiranje ovih oblika potrošnje i uvoza vrši se iz raspodele nacionalnog dohotka (i amortizacije) uvećane za spoljni dug (BDP + D). U situaciji niskog ili nedovoljnog nivoa bruto proizvoda u finansiranju domaćih oblika potrošnje i negativnog salda spoljne trgovine (M>X) koristi se spoljno zaduživanje (dopunjeno kreditima „domaćih“ banaka).

Prihvaćeni i vrlo rigidno provedeni koncept liberalizacije domaćeg tržišta, uz gotovo automatizam tržišta, sa slobodnim formiranjem kamata, kurseva, cena, ponude i tražnje roba i usluga, slobodnih tokova kapitala i dr. doveli su do velikih disproporcija u razvoju i kompleksne strukture krize.

Takav „prasak“ liberalizacije tokova i uklanjanje potrebne kontrole i regulacije robno – novčanih tržišta praćen je i liberalizacijom spoljnotrgovinskih odnosa – uz uklanjanje bilo kakve selektivne i potrebne prioritetne uvozne politike.

Ekonomija koja se dugi niz godina nalazila u krizi, nezaštićena, bez potrebne protekcionističke i stimulativne uvozno – izvozne politike, izložena razornom delovanju stranog robnog i novčanog kapitala – uvedena je u visoku uvoznu zavisnost. To je poznati „čvrsti zagrljaj“ spoljnih interesa i stalni rast uvoznog pritiska i deficita spoljne trgovine. Deficit spoljne trgovine se gomila, ali i zaduživanje države, privrede i banaka u finansiranju deficita i formiranih rashoda.

Liberalizacija uvoza roba i usluga podržana je i politikom precenjenog kursa dinara, što je dodatno snažno podsticalo uvoz i „uvozni lobi“, ali je gušilo domaću proizvodnju. Izvoz se pri tome činio potpuno nekonkurantnim i neatraktivnim.

Izvoz i investicije su izabrani kao dve osnovne poluge razvoja, što je sa teoretskog stanovništa korektna orijentacija.

Sigurno se ovde postavlja i pitanje velikog uvoza i njegova struktura (vrsta roba i usluga, energenti), od koga se uvozi, povezanost, dinamika uvoza i razvoja i ko su glavni uvoznici.

Isto tako i kod izvoza (vrste roba i usluga), gde i kome se izvozi, dinamika izvoza i privredni rast i ko su glavni izvoznici.

Paralelno s tim treba videti i sistem i izvore finansiranja deficita spoljne trgovine (dugovi).

b) Mehanizam visoke zavisnosti i nesamostalnosti

Izabrani ili nametnuti nam model „razvoja“ u osnovi vodi visokoj zavisnosti od stranog kapitala, uz uništavanje nacionalne osnove razvoja. O čemu se radi? Sistem je tako stvoren da dovodi do stalnog oticanja nacionalne štednje ili akumulacije (finansijskog potencijala), koga zatim „nadomešta“ strani zajmovni kapital, čime se stvara mehanizam visoke inostrane zavisnosti, nesamostalnosti i gotovo ucena od strane stranih nosilaca kapitala. Pođimo od osnovnih delova makrosistema. Privredni sektor kao osnovni nosilac razvoja i stvaranja ekonomskih viškova je kroz proces privatizacije rasprodat, dobijeni finansijski kapital potrošen preko budžeta, a rasprodajom, stečajevima i likvidacijama preduzeća i velikih sisitema – proizvodni sektor potpuno onesposobljen za razvoj. Stvaranje akumulacije u ovom sektoru je marginalizovano. Nacionalna štednja ili akumulacija se uopšte ne stvaraju.

Bankarski sektor je prenet u ruke stranog kapitala (85 – 90%), tako da je uz robni kapital i finansijski kapital i monetarnu politiku stavljen u funkciju interesa stranog kapitala. Kamatnim mehanizmom se „isisava“ i odliva koncentrisani profit (dobit) u bankama. To je dodatni odliv i slabljenje finansijske snage privrede. U kreditnoj politici banke su se preusmerile na kreditiranje sektora stanovništva, a ne privrede i njenih poslovnih aktivnosti. Izostaje bankarski impuls razvoju privrede i vraćanje depozita u bankama u reprodukciji privrede (iz kojih i potiču).

Preduzeća u nedostasku domaćih kredita i podrške banaka okreću se dodatnim kreditima u inostranstvu, tako da zaduženost preduzeća u inostranstvu ogromno raste. Tim kanalom je dužnička zavisnost privrede naglo povećana, uz dodatni odliv novca kamatama iz privrede.

Potpuno otvorena nacionalna privreda (111 – 123%) uvozom i izvozom, otvaranjem brojnih stranih robnih kuća, fri šopova, trgovačkih lanaca i sl. država i privreda su premreženi i „okupirani“ stranom robom. Domaća privreda, proizvodnja i trgovina su ugroženi. Postali smo samo prošireno strano tržište. Svi efekti trgovine odlivaju se u inostranstvo. Trgovina sada „preseca“ reprodukciju kapitala, jer se i deo dohodaka (čak i uzeti gotovinski krediti kojim se kupuje strana roba) odlivaju u inostranstvo. To je dodatni korak u pustošenje finansija nacionalne privrede.

Dominantni oslonac na strani kapital u investicijama i razvoju, koji „nadomešta“ napred odlivani nacionalni kapital i nedovoljnu domaću štednju, sa svim ogromnim podsticajima i davanjima (olakšicama), zatvorio je ovu omču dugova i gušenja privrede. Kako se velikim delom radi i o spekulativnom kapitalu sa brojnim „ugrađivanjem“ naših nosilaca odluka o investicijama i projektima, dolazi do velikog naduvavanja cena radova i projekata, što dovodi do dodatnog odliva dela pozajmljenog kapitala stranim investitorima ili kreditorima, ali i na privatne račune domaćih nosilaca odluka o investicijama i projektima. To istovremeno „naduvava“ bruto nominalni proizvod i stvara sliku o „uspešnom“ razvoju.

c) Dužnički balon narastao do prezaduženosti

Ovakve strane direktne investicije i brojni projekti zasnovani na njima stvaraju pravi „dužnički mehur“ koji se još ne vidi, ali će kada nas prispele obaveze pritisnu dovesti do stvarne prezaduženosti i nesolventnosti.

Dakle, da sintetizujemo ove tokove osiromašenja:

1)Stalni odliv novca i domaće štednje navedenim tokovima, uz odliv

„neuhvatljivog“ nacionalnog dohotka i štednje (u spekulativnoj ekonomiji),

2)Odliv po kamatama iz privrede, banaka i javnog sektora – budžeta,

3)Gušenje nacionalne privrede, proizvodnje i prometa i „stvaranja“ nacionalnog dohotka i štednje,

4)Stalni nedostatak (uz odliv) nacionalne akumulacije,

5)Potpuni oslonac na strane direktne investicije (SDI) i veliki odliv, blokadu i slabu upotrebu ovih stranih sredstava, uz ogroman rast ovih dugova,

6)Pljačka i otimanje nacionalnog bogatstva i novčanog kapitala – kao klasičan oblik kriminala, korupcije i štetočinskog ponašanja nosilaca odluka o investicijama,

7)Slaba kadrovska i upravljačka struktura, gotovo nesposobnih kadrova koji upravljaju velikim nacionalnim bogatstvima i resursima,

8)Odliv „pokretača razvoja“ i ideja razvoja mlade, školovane radne snage u inostranstvu.

Sve su to ograničavajući faktori razvoja koji političku garnituru orijentišu na uzimanje stranih kredita da bi se pokrile sve navedene slabosti i tokovi koji blokiraju dugoročni razvoj, ali „prikrivaju“ i sve slabosti u sistemu.

Prikazuju se „veliki razultati“ u privlačenju stranog kapitala i ostvarivanju visokih stranih direktnih investicija, ali se ne prikazuju efekti upotrebe kapitala i stvorene obaveze.

O kakvim se finansijskim konstrukcijama radi, dugovima, efektima ulaganja i sl. sve je to ostalo daleko od uvida i uticaja javnosti. No, to će u sledećoj fazi razvoja postati pravi društveno – finansijski zemljotres.

Na ove tokove odliva akumulacije treba dodati i već dospele otplate ranijih dugova, a zatim potrebe za investicijama za kvalitetan dugoročni razvoj. Strukturni razvoj i brzo „prilagođavanje“ svetskim trendovima je u samoj osnovi ove politike investiranja, zaduživanja, ali i stvaranja nacionalne akumulacije za postepeno oslobađanje od „nametnutih lanaca“ svetskog finansijskog kapitala.

U politici razvoja izabrane su dve poluge – investicije i izvoz.

Pre bilo kakve analize zaduženosti, obaveza i efekata upotrebe stranog kapitala da pogledamo kakvu smo stvorili materijalnu bazu u dosadašnjem razvoju, na kojoj treba graditi politiku i model daljeg razvoja i korišćenja stranog kapitala, ali i uključivanja na svetsko tržište.

Istovremeno, da vidimo da li smo dostigli nekakav „dužnički limit“ i buduće teškoće u servisiranju spoljnih dugova, ali i finansiranja deficita spoljne trgovine (kao redovne pojave zemlje u razvoju).

Prevremena i velika liberalizacija tržišta vezana za spoljnu trgovinu dovela je do globalne nestabilnosti i ogromnog, gotovo kumulativnog, spoljnotrgovinskog deficita. Deficit spoljne trgovine (vidljivog uvoza i izvoza, roba i usluga) doveo je i do permanentnog deficita platnog bilansa. Liberalizacija trgovine, otvaranje nacionalne privrede i privlačenje stranog kapitala postali su deo osnovne „strategije razvoja“. Ali, kakve su to strategije razvoja i do čega su one dovele privredu i društvo? Liberalizacija spoljne trgovine je drugi aspekt globalizacije i liberalizacije kapitala.

Privreda je prebrzo otvorena za inostranu konkurenciju pre nego što su uspostavljene snažne finansijske institucije i izgradena potrebna lepeza stimulativnih mera spoljnotrgovinske politike. Uloga države zamenjena je mantrom slobodnog tržišta i slobodnog uvoza. Liberalizacija je imala poražavajući efekat na domaću privredu. Poseban je problem što je liberalizacija robnog dela platnog bilansa bila praćena i liberalizacijom tržišta kapitala, čiji je nekontrolisani priliv i zajmovni kapital korišten za kupovinu strane robe, za „naduvavanje“ domaće potrošnje iznad realnih domaćih resursa (ponude), ali i za finansiranje budžetskih rashoda (a ne samo deficita budžeta). Eksplozija deficita spoljne trgovine dovela je do isto takvog eksplozivnog zaduživanja u inostranstvu. Liberalizacija tržišta kapitala se i dalje forsira, bez obzira što ne podstiče privredni rast i oživljavanje umrtvljenih investicija. Neki ekonomisti smatraju da podsticanje potrošnje nije način za izlazak iz krize, već je potrebno da se Srbija „okrene smanjenju budžetskog deficita i zaustavljanja rasta javnog duga“, odnosno politici štednje. Pri tome se polazi od stava da se podsticanje potrošnje može da odnosi samo na zemlje s velikim unutrašnjim tržištem, kada se podsticaji potrošnje usmeravaju na kupovnu domaćih proizvoda. Istovremeno, radi se o državama koje imaju visok kreditni rejting tako da je mala mogućnost pojave dužničke krize. Smatra se da Srbija kao mala otvorena privreda ima male koristi od fiskalnih (i domaćih) podsticaja, jer se „njihov najveći deo preliva na uvoz roba i usluga, umesto rasta proizvodnje“. To samo povećava spoljnotrgovinski deficit, a njegovo povećanje dovodi do smanjenja vrednosti dinara i rasta inflacije. Konstatacija bi bila tačna samo ako se radi o liberalizaciji spoljne trgovine i tržišta, bez njihove kontrole, usmeravanja i vodenja aktivne spoljnotrgovinske politike (kako su to radile novoindustrijalizovane zemlje Azije). Tada se stimulisanje potrošnje (ali ne bilo kog oblika, već investicione) može visokoefektivno odraziti na porast proizvodnje, bruto domaćeg proizvoda i zaposlenosti.

Podsticajne mere se, uz kontrolu uvoza i stimulaciju izvoza, mogu usmeriti na domaće proizvode i proizvodnju (investicije i izvoz), čime efekti ovih mera ostaju u nacionalnoj privredi, uz brojna multiplikativna delovanja (i investicija i izvoza). Kao da su potpuno zaboravljeni investicioni i izvozni multiplikatori. Savremena privreda nije stacionarna, već dinamičan sistem.

Na navedena nepovoljna robna i finansijska kretanja u eksternoj ekonomiji dodatno je delovala ne samo nagla i velika liberalizacija, već i politika precenjenog kursa domaće valute. O tome šire nešto kasnije u ovom tekstu. Slobodna (liberalna) spoljna trgovina praćena privlačenjem stranog kapitala (SDI) kao osnovnog faktora razvoja, dovela je do visokog deficita spoljne trgovine i visokog spoljnog duga koji to sve finansira.

Da pogledamo kretanje izvoza i uvoza dve najnovije faze razvoja. Prva faza se odnosi na period 2002 – 2011. godina, a drugi desetogodišnji period 2012 – 2023. godina. Izvršićemo i komparativnu analizu supešnosti ova dva perioda razvoja.

U ovoj dekadi razvoja (2002 – 2011) izvoz je ostvaren u visini od 51,8 milijardi evra, a uvoz 109 milijardi, dakle deficit spoljne trgovine je dostigao 57,6 milijardi evra. Učešće deficita u bruto domećem proizvodu dostiglo je 23,5%. U istom periodu prirast bruto proizvoda iznosio je 20,6 milijardi evra (prosečno godišnje 1,8 milijarde), dok je ostvaren deficit spoljne trgovine u istom periodu 57,6 milijardi. Dakle, oko 40 milijardi više nego u odnosu na prirast bruto proizvoda.

Cene osnovnih proizvoda rastu (inflacija spada među najviše u Evropi), nezaposlenost se ne smanjuje, tržište je preplavljeno stranom robom iz uvoza. Postali smo samo prošireno strano tržište. Domaći nekonkurentni proizvodi nestaju na tržištu. Industrijska proizvodnja godinama stagnira ili opada. Pri tome države koje potpisuju ugovore o slobodnoj trgovini odriču se i mogućosti da vode sopstvenu razvojnu politiku. Potpisivanjem SSP unapred (2008. godine), odrekli smo se velikim delom sopstvene razvojne politike.

U ovoj dekadi razvoja ostvaren je izvoz u visini od 194 milijardeevra, a uvoz od 263 milijarde evra, dakle deficit je iznosio oko 69 milijardi evra, dok je u prethodnoj dekadi razvoja iznosio 57 milijardi. Učešće deficita u bruto proizvodu iznosi oko 12%, dok je u prethodnoj fazi razvoja to iznosilo 23,5%, što predstavlja značajan pad.

U ovom periodu prirast bruto proizvoda iznosio je oko 32,4 milijardi evra, a ostvareni deficit spoljne trgovine (robe) oko 69 milijardi evra. Dakle, deficit je veći od ukupnog prirasta bruto proizvoda za 36 milijardi evra. U ovom periodu ponavljaju se gotovo isti odnosi u kretanju stvaranja nacionalnog proizvoda i uvoza stranih roba. Sada je bitno pitanje: šta se to (koje robe) proizvodi u domaćoj privredi, koji se deo nudi na domaćem tržištu (u trgovini), a koji deo bruto proizvoda odlazi na izvoz. Dakle, bitna je i struktura uvoza i izvoza. Deficit spoljne trgovine u toku niza godina kreće se između 4 i 6 milijardi evra, a njegovo učešće u BDP između 12% i 30%, što je izuzetno visoko. Od 2002-2023. deficit spoljne trgovine iznosio je preko 157 milijardi evra, a prirast bruto proizvoda oko 43 milijarde evra, dakle tračno tri puta niže.

Deficit spoljne trgovine je stalna pojava sa otvorenim kumulativnim kretanjem i na izrazito visokom godišnjem nivou.

Porast uvoza u najvećem delu dosadašnjeg razvoja je veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda u tim godinama. Taj odnos se kreće između 2 i 5 puta u korist deficita spoljne trgovine. Učešće deficita u bruto proizvodu kreće se izmedu 18% i gotovo 30% u periodu 2002-2011. godina, a u dugom periodu između 10,2% u 20%. Nacionalna ekonomija je preusmerena i visoko zavisna od uvoza. Uvoz nadomešta nacionalnu proizvodnju i potrošnju. Nastaje negativan spoljnotrgovinski multiplikator, kao što je ti bio i slučaj kod investicionog multiplikatora.

U celom navedenom periodu (2002-2022.) deficit spoljne trgovine iznosi 126 milijardi evra, dok je prirast nominalnog BDP svega oko 53 milijarde. Stepen pokrivenosti uvoza sopstvenim izvozom se stalno povećava, što je jedina dobra pojava u ovim kretanjima (sa 40,5% na 73,5%).

Konačno, mora se posebno naglasiti da je ekonomija potpuno pod dominacijom stranog robnog i finansijskog kapitala. Kakve su joj perforamnse razvoja u takvoj poziciji? Može li se razvijati i na kavoj osnovi? Zavisnost od stranog kapitala i „stranih direktnih investicija postaje ključni faktor razvoja, ali i daljeg siromašenja i iscrpljivanja nacionalne privrede i društva, dakle vrlo razvijen sistem eksploatacije.