Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

I.Neoleiberalizam i savremena kriza

Dilema je sve veća od nastanka poznate „reganomike“ u SAD i „tačerizma“ u V. Britaniji.

Od tada nastupa dugi period dominacije „neoliberalizma“ u ekonomiji. Sa svojim poznatim stubovima na kojima se zasniva:

1) Privatizacija (brza i sveopšta),

2) Liberalizacija svih novčanih, kapitalnih i robnih tržišta i spoljnotrgovinskih odnosa,

3) Stabilizacija cena i deviznog kursa,

4) Defiskalizacija ili finansijska konsolidacija kako se to danas obično naziva. Takav liberalizam je nametnut i zadominirao je u svetskoj privredi. Pod tim se podrazumeva relativno smanjivanje i uravnotežavanje budžetskih rashoda i prihoda, smanjenje budžtskih deficita i javnih dugova. Upravo je te probleme i „proizveo“ ovaj neoliberalni model preko oslobađanja banaka za enormnu emisiju bankarskih proizvoda ili surogata novaca (tzv derivata), tako da je masa ovih oblika novca praktično eksplodirala. Došlo je do kraha velikog broja banaka i krize bankarskih sektora, nastala je i berzanska kriza, kriza osiguravajućih društava i velikih korporacija. Svetska finansijska kriza 2008. godine je izbila svom snagom.

Da bi sprečile masovna bankrotstva banaka, slom berzi i flnansijskog sektora-države su krenule u veliku emisiju novca da bi se očuvala likvidnost i poslovanje. U svetu se danas nalazi emitovano i „stvoreno“ preko 770 biliona (ili hiljada milijardi) ovakvog novca i derivata novca, nasuprot koga se nalazi svega 74 biliona svetskog bruto proizvoda. Dakle, deset puta manje. Taj poznati „finansijski balon“ je ponovo naduvan te preti nova finansijska kriza.

Istovremeno se vidi da je osnova krize i neoliberalnog modela ogromna preraspodela bogatstva i stvarno iskrivljeni monetarizam. Velikim rashodima iz budžeta dodatno se „pomagalo“ izlasku iz krize, čime je došlo do stvaranja velikih deficita budžeta i narastanja javnih dugova. Dugovi država ili javni dugovi su prosto eksplodirali i enormno se povećali. Sada se uvode mere „štednje“ uglavnom u budžetskoj potrošnji da bi se smanjili javni rashodi, deficiti budžeta i dugovi država.

Otvoren je proces „fiskalne konsolidacije“, koji se uglavnom svodi na smanjenje penzija i plata u javnom sektoru, ali i drugih socijalnih rashoda. Poznata tzv „država blagostanja“ je gotovo srušena. Proces uravnotežavanja i stabilizacije odvija se na štetu plata, penzija i zaposlenosti u javnom sektoru. Njihovo učešće u nacionalnom dohotku je smanjeno u vreme ove krize za 15-20% u velikom broju razvijenih država. Smanjena potrošnja odlazi u profitnu masu, a profit odlazi na finansijska spekulatiivna ulaganja, a ne u realne investicije.

U spekulativnim finansijskim investicijama je profitna stopa nekoliko puta veća od stope u realnim investicijama. To ne dovodi do bržeg rasta privrede i BDP, zbog čega se privrede godinama nalaze u recesiji ili čak depresiji ( koja traje već preko deset godina). To nije samo poznati slučaj prezadužene Grčke, već najvećeg broja država u svetu.

Sada se traže novi modeli i makroekonomska politika protiv krize, jer je ovaj neoliberalni kapitalizam doživeoo potpuni slom. Od dosadašnjeg neoliberalnog globalizma svet se okreće ka državnom patriotrizmu i ekonomskom intervencionizmu, dakle povratku nacionalnim državama i interesu. Sve veći značaj u razvoju i samostalnosti država i privreda dobija nacionalni interes, a ne interes međunarodnog kapitala. Aktiviranje domaćih faktora razvoja, potrebnog znanja i kvalitetnog obrazovanja, domaća štednja uz manji oslonac na strani kapital i dugove -su osnova nove makroekonomske i razvojne politike. Počinie begstvo od inostrane eksploatacije i dužničkog ropstva.

II Model razvoja-šokovi i krize

Objektivno otkriti svu dubinu, složenost i faktore savremene   ekonomske i finansijske krize, samo je prvi korak u traganju za pravim lekovima za obolele ekonomije i izlazak iz krize te uspešnoj reapiji. U radu se detaljnije istražuju brojni negativni efekti neoliberalnog modela razvoja i pogrešne makroekonomske politike stabilizacije. Detaljno se analizira slom privrede i implozija rasta do kojih je doveo ovaj model razvoja i stabilizacije, posebno ponašanje (padanje) celog niza makroekonomskih indikatora, uz ocenu specifičnosti ekonomske i finansijske krize u Srbiji. Osnovni stubovi neoliberalne dogme su privatizacija, liberalizacija, defiskalizacija i stabilizacija. U radu se polazi od prvog stuba-efekata privatizacije i pustošenje (rasprodaje) nacionalne privrede i organizovane masovne pljačke realnih resursa i kapitala kroz izabrani proces privatizacije. Kroz ovaj proces je izvršeno i nametanje primitivnog i surovog kapitalizma koji preko otvorene (a ne zaštićene) privrede u procesu liberalizacije prema stranom finansijskom i robnom kapitalu dovodi do najgrubljih oblika eksploatacije i neokolonijalizma.

Posebno se analizira prodaja banaka u ruke stranom kapitalu i uloga banaka u razvoju i odlivu kapitala u inostranstvo. Monetarna politika i njeni strateški ciljevi se posebno kritički istražuju. Najveći problem, izrastao iz nekontrolisane i pljačkaške privatizacije, je ogoman rast nezaposlenosti, stvorena je ogromna rezervna armija rada, ali i uništena privreda. To postaje ključni i najteži problem privrede i društva u Srbiji.

Oslonac na strani kapital i zaduživanje u inostranstvu doveo je do eksplozije spoljnog duga i obaveza iz duga koji guše privredu i onemogućavaju razvoj. Duboka privredna kriza dovela je do eksplozivnog rasta budžetskog deficita i krize javnog finansiranja. Liberalizacija spoljne trgovine i tržišta kapitala i ogroman rast deficita spoljne trgovine i tržišta kapitala uz gušenje domaće proizvodnje, posebno se izučavaju u radu. Sve je to praćeno socijalnom destrukcijom društva uz pokušaje fiskalne konsolidacije. Nastala je osiromašena, nelikvidna i privreda bez kapitala, uz brojne deficite u svim sektorima. Stvoren je samo ogroman „suficit nezaposlenih“, bednih i osiromašenih građana i „suficit deflacije“. U zaključnom delu se daju preporuke za izradu novog modela razvoja i stabilizacije.

Privreda i društvo se nalaze u dubokoj višegodišnjoj krizi. Dolazi do produbljavanja vrlo kompleksne krize u uslovima prezaduženosti i ogromnih tereta dugova. Privreda se nalazi u pravom razvojnom grču i infarktnom stanju, privatizovana i potpuno opljačkana-onesposobljena za razvoj. Nelikvidnost je postala prava pandemija. Nezaposlenost po visini stope na samom evropskom vrhu. Namaknuta je dužnička omča spoljnih dugova, a otuđenim bankarskim sektorom i enormnim kamatama prosto zagušena i finansijski opustošena. Privatizacijama su preduzeća opljačkana i onesposobljena za razvoj.

Javni sektor i njegovo finansiranje su postali najveći problem, pri čemu se traže korenite reforme u ovom sektoru. Monetarna, fiskalna, spoljnotrgovinska politika su antirazvojno postavljene i vođene-produbljujući krizu. Stubovi savremene efikasne države (školstvo, zdravstvo, armija, policija, sudstvo) su neefikasni i gotovo srušeni. U teškim uslovima finansijske, razvojne, moralne i političke krize nova-stara vlada je izašla sa jednim vrlo širokim programom, koji je presednik vlade izlagao gotovo tri sata u Narodnoj skupštini.

Da li su u tom programu data rešenja za krizu, da li se nastavlja stara neoliberalna politika (u još ogoljenijom obliku), da li se radi o izmeni modela razvoja i čemu vodi obećano odricanje za nekoliko sledećih godina, uz mnogo „krvi, znoja i suza“, kako nam se to nudi kao put izlaska iz sveopšte krize. Mora li se baš daljnim odricanjem?

Na ponuđeni koncept programa Vlade do sada nema prave reakcije naše naučne javnosti, osim nekoliko rakcija apologeta sistema koji uglavnom javno podržavaju određene, više palijativne mere.

Hoće li ovo biti novi gubitak od dve-tri godine izneverenih nadanja, promašaja i još većeg nepoverenja u političare i sistem, ali i daljeg propadanja i potonuća u krizi?

Ovde ćemo pokušati dati ocenu stvarno teške situacije i dubine krize, ponuđena rešenja za njeno prevladavanje- konačno, predloženo je niz mera i instrumenata za efikasniju antikriznu politiku kod nas.

III Neoliberalna šok terapija i kriza

1. liberalizam i tržišni fundamentalizam-projekat razaranja i osvajanja država

Neolibcralni fundamentalizam nametnut kao dogma svetu, ali i tržišni automatizam zasnovan na monetarizmu – doveli su do najveće svetske krize do danas. Nastankom sveske finansijske i realne krize, do koje je doveo ovakav nekontrolisani i ofanzivni rušilački kolonijalistički projekat, postalo je jasno do čega će dovesti njegovo i dalje uporno provođenje.

Sve više se javljaju kritike ovog modela antirazvoja i ukazuje na njegov slom, uz povratak i novi uspon ekonomskog patriotizma i državnog suvereniteta.

U radu je iz navedenog razloga, pre ostalog, izvršena analiza ovog sloma, uz analizu njegovih osnovnih „stubova“ i posebnu analizu neoliberalne diktature finansijskog kapitala i fundamentalističke doktrine deregulisanog kapitala.

U drugom delu je izvršena analiza odnosa savremenc države, rada i kapitala u novoj ekonomskoj i finansijskoj krizi i karakter ovog sukoba rada i kapitala, uz opredeljenje države za interese krupnog (kriminogenog) kapitala.

U trećem delu je šire obrađen problem pod nazivom „tajne zamke privatizacije – ekonomski i socijalni šok“ (gde vodi dalja privatizacija, rasprodaja i otuđivanje (poklanjanje) nacionalnih resursa.

To su danas postali najteži problemi u svim državama (kako razvijenih, tako i država u tranziciji), koji rađaju osnove za tektonske promene društvenih odnosa, velike sukobe interesa ova tri glavna subjekta u društvu (država, rad i kapital), uz stvaranje osnova za formiranje novog modela odnosa sveta rada i kapitala.

Neoliberalizam i tržišni fundamentalizam je ideologija nametnuta nerazvijenima, dok ih razvijene države, koje ih propagiraju, u osnovi ne primenjuju. Najbolji dokaz za to jc državno spašavanje najvećih banaka, osiguravajućih društava, berzi i velikih korporacija u novoj finansijskoj krizi na zapadu. Da li je to slobodno tržište, da li liberalizam?

Ideologija tržišnog društva ili tržišni fundamentalizam polazi od tri pretpostavke, kojima se i danas ekonomisti nerado suprotstavljaju:

1)Tržište kao „nevidljiva ruka“ (iz klasične ekonomije) preko tržišne konkurencije i odnosima ponude i tražnjc omogućava najefikasniju alokaciju proizvodnih faktora, odnosno najveću efikasnost i profitabilnost,

2) Tržišni mehanizam omogućava ostvarivanje „socijalnog optimuma“, što predstavlja i polaznu osnovu slobodnog delovanja pojedinca (liberalni individualizam).

3) Država nema šta da se meša u privredu. Ona treba samo da osigura optimalne uslove za privatni kapital.

Liberalizam zahteva sledećc:

1) Smanjenje poreske stope krupnom kapitalu,

2) Potpuno slobodnu trgovinu,

3) Masovna i brza privatizacija,

4) Kresanje javne potrošnje i smanjenje mešanja države u privredu,

5) Deregulisana finansijska i druga tržišta,

6) Smanjenje socijalnih rashoda.

Neoliberalna doktrina je, dakle, protiv mešanja države u privredu, jer će „prirodni zakoni ekonomije ponovo pronaći ravnotežu, te će stopa inflacije (koju vidi kao oblik ekonomske groznice) nekom čarolijom doživeti pad“. Neoliberalizam je ekstremni oblik neoliberalne teorije slobodnih tržišta. Najveći broj država u svetu ( uz razvijene zapadne kapitalističke) prihvatio je osnovne preporuke Vašingtonskog konsenzusa. Prihvatanje tržišne supremacije do dogmatskog stava, istina „dovešće do privremene krize“- kako tvrde njegovi protagonist, ali će vrlo brzo ekonomije tih država ozdraviti. Nova privatna struktura i vlasništvo brzo će nadoknaditi privremeni pad, a zatim će osigurati brz rast i približavanje nivou razvoja razvijenih država kapitalizma. Sve privrede država „u tranziciji“, videli smo, odmah treba liberalizovati, stabilizovati i privatizovati (brzo, totalno i bez obzira na metod privatizacije). To je u stvari šok – terapija, a ne graduelistički i osmišljen planski pristup, blizak kejnzijanskoj teoriji i politici.

Pogrešno u celini. Radi se o ofanzivi i nametanju „modernog“, od svih kontrola oslobođenog, neoklasičnog kapitalizma u čijoj osnovi je monetarizam. „Protivim se svakoj vladinoj ekonomskoj intervenciji“ (M. Fridman). To je osnovni kredo monetarizma Miltona Fridmana. Iz kejnzijanske teorije i makroekonomske politike poznato je da država u teškoj ekonomskoj recesiji mora trošiti novac (čak i cmisioni) kako bi podstakla ekonomiju. Neoliberali i monetaristi zagovaraju vladinu strogost u emisiji novca i u porastu cena usred recesije. To je put u smišljeno izazvanu recesiju i krizu. Tržišna dogma i liberalizam idu „ruku pod ruku“.

Državni ekonomski intervencionizam jc nepotreban, dok se uloga države i njena javna potrošnja trebaju stalno smanjivati. U osnovi neoliberalizam je teorijska i operativna osnova globalizma.

2. Liberalna teorija tržišta i sa vremena država

1) Tržišna ekonomija i državni 1ntervencionizam

Tržište je, poznato je, od velike ekonomske krize i razvojem državne intervencije, bilo nužno ograničeno državom. Najpre je to u klasičnoj ekonomiji i tržištu bilo svedeno na ulogu „noćnog čuvara“, očuvanje mira, poretka i borbu protiv monopola. A kasnije se razvija državni intervencionizam u sklopu makroekonomske politike države i „korektora tržišne stihije, odnosno aktivnosti i mera u otklanjanju kriza (kejnzijanizam) u koje kapitalistička privreda periodično ulazi.

Dakle, liberalno shvatanje države i tržišta zasniva se na uverenju da će tržište izvršiti najbolju alokaciju proizvodnih faktora.

Slobodno formirane tržišne cene same su u stanju da dovedu brzo do uspostavljanja i održavanja tržišne ravnoteže. Tržišni mehanizam je u stanju da osigura sledeće ciljeve u razvoju:

a) Stalnu ravnotežu svih sektora (strukturnu) i ukupnu (globalnu) ravnotežu u privredi,

b) Stalnu i punu zaposlenost,

c) Optimalan ekonomski rast.

Klasični liberalizam čiste tržišne ekonomije nikada nije funkcionisao u čistom obliku, čak i pre nastanka kejnzijanske politike.

Novija shvatanja, vezana za kejnzijansku i neokejnzijansku teoriju, traže stalno prisustvo državne intervencije na tržištu. Tržišni automatizam redovno vodi u krizu, depresiju, nestabilnost i nezaposlenost, tako da država mora da interveniše u otklanjanju tih neravnoteža. Tržište samo po sebi ne daje dovoljne i prave informacije, tako da odluke subjekata na tržištu nisu uvek optimalne i ekonomski racionalne, zbog čega i državni intervencionizam postaje objektivno nužan. Radi se o nizu programa koji čine sastavni deo intervencije države u privredni i finansijski sektor, bez čega privreda zasnovana na klasičnoj ekonomskoj teoriji i liberalnom tržištu ne bi našla izlaz iz krize, odnosno redovno bi ulazila u poznate periodične krize ili recesije u razvoju.

Ekonomske funkcije savremene države mogu se svesti na tri područja:

1) Stabilizaciona funkcija, koja u sebi uključuje i odgovarajuće mere razvojne i strukturne politike,

2) Redistribucionu funkciju, koja uključuje područje raspodele i preraspodele dohodaka (budžetskom politikom). Ova funkcija uključuje i određenu socijalnu funkciju države u cilju „pravednije“ raspodele nacionalnog dohotka.

3) Alokaciona funkcija kojom država usmerava privredne, radne i finansijske resurse u određene grane ili područja u koje privatni novac i kapital logikom čistih tržišnih odnosa ne bi išao. Disproporcije u razvoju bi nastale kao neminovnost automatskog delovanja tržišta, dok bi mnoge strateške grane od vitalnog interesa za društvo i nacionalnu ekonomiju (zbog niže profitabilnosti ulaganja) zaostajale u razvoju. Država preuzima brigu da ih podrži određenim merama, instrumentima ili direktnim ulaganjima.

Državni intervencionizam u ekonomiji sadrži celi spektar mera i instrumenata za usmeravanje i podržavanje ekonomskog rasta i socijalne strategije. Država, između ostalog deluje na sledećim pravcima:

1) Planira ekonomski razvoj,

2) Usmerava investicije,

3) Štiti domaću proizvodnju putem raznih mera zaštitne ekonomske politike (savremeni protekcionizam),

4) Odlučujuće deluje u politici obrazovanja,

5) Stimuliše i usmerava tehnološki razvoj,

6) Država obezbeduje funkcionisanje velikih sistema (transport, energetika, saobraćaj, komunikacije),

7) Vodi makroekonomsku, razvojnu, stabilizacionu, finansijsku i spoljno – trgovinsku politiku,

8) Primenjuje brojne mere u cilju regulacije investicija, kontrole i politike cena, fiskalnih i monetarnih podsticaja (kamatna stopa, devizni kurs, krediti banaka, primarna emisija, finansijsko tržište),

9. Država kontroliše i ograničava oligopolske i monopolske strukture,

10) Država kontroliše i usmerava formiranje novih firmi, ulaganja u nove investicije, a preko javnih preduzeća direktno interveniše u oblast proizvodnje, uvoza, investicija, razvoja,

11) Država direktno utiče na transformaciju privredne strukture i strukturni razvoj, ali i politiku i strategiju planiranog razvoja.

Savremeni državni intervencionizam sa modelom „obnova, reforme, razvoj“ u novoindustrijalizovanim privredama krajem devedesetih godina, oslonjen na neokejnzijansku teoriju, doprineo je brzom ekonomskom razvoju ovih privreda (J. Koreja. Tajvan, Singapur, Hongkong, odnosno „pet tigrića“). To su tzv. novoindustrijalizovanc zemlje. Model nastoji da izgradi „vođeno“ i kontrolisano (a ne potpuno slobodno) tržište, a to znači socijalna i regulisana privreda (po uzoru na nemačko – japanski model kapitalizma).

U ovim privredna država je vršila izbor i podsticala prioritetne industrijske sektore, kreirala i sprovodila odgovarajuću (sebi podešenu) izvoznu, finansijsku, monetarnu, investicionu, stabilizacionu i tehnološku politiku. Režim spoljne trgovine, deviznih kurseva, korišćenja inostranih kredita, bio je visoko kontrolisan i centralno vođen. Vođena je politika supstitucije uvoza i snažne stimulacije izvoza. Uvoz je strogo kontrolisan i vrlo selektivan, a devizna kontrola vrlo čvrsta. Bankarski (nacionalno očuvan) sistem je putem kreditne i kamatne politike korišten kao glavna poluga državne stimulacije jednih i destimulacijc drugih sektora u cilju restrukturisanja privrede.

Ovaj model je omogućio ovim privredama impozantnu dinamiku ekonomskog rasta (sve do 1998. godine kada je pod pritiskom napušten). Pojedine novoindustrijalizovane zemlje su se vrlo brzo približile visoko razvijenim privredama, da bi na pritisak MMF napustile ovaj vrlo efikasan model razvoja. Nažalost i države EU su prihvatile tržišni fundamentalizam iz SAD, uz krizu koja se produbljuje i sve češće socijalne potrese i ogromna socijalna raslojavanja. Nova religija svemogućeg neoliberalizma i globalizacije polazi od stava da će „novi kapitalizam“ doneti bogatstvo svima. Ortodoksni neoliberalizam je produkt krajnje ideološke pristrasnosti razvijenih kapitalističkih država, pre svega SAD.

2) Liberalna demokratija i globalizam

Model „čiste tržišne ekonomije“ američkog tipa kapitalizma u poslednjoj fazi razvoja zadominirao je nasuprot japanskim modelom „doživotne zaposlenosti“ i evropskom modelu „socijalnog partnerstva“ ili socijalno-tržišne privrede. Japanski model je u periodu 1950 – 2000.omogućio stopu rasta od 5,2%. a evropski model socijalnog partnerstva u istom periodu 3,4%, dok je u SAD to iznosilo svega 1,7%. Dolazi do prevlasti paradigme „čiste tržišne privrede“ i monetarizma. Tu je veliku ulogu odigrao Vašingtonski dogovor, koji je stvorio novu platformu neoliberalizma (MMF, Svetska banka i Trezor SAD), ali i STO – Svetska trgovinska organizacija pod direktnim uticajem moćnika i nosilaca svetskog finansijskog kapitala i grupe najrazvijenijih država u svetu (G-7).

Proces globalizacijc preko nagle liberalizacije trgovinskih i finansijskih tokova, deregulacija, privatizacija, uz stabilizacioni i „strukturni program prilagodavanja“ MMF, razorila je navedeni model, koji jc omogući ovakav visok privredni rast.

Model državnog intervencionizma „obnova – reforme – razvoj“ uvažava logiku tržišta, ali je država otklanjala nedostatke tržišta. Ona je intervenisala kada tržište nije moglo da osigura optimalnu alokaciju resursa, podsticala je izvozni sektor, istraživanja i razvoj, obrazovanje, zapošljavanje i dr.

3. Uzroci sadašnjih kriza sistema

Uzroci sadašnjih kriza u gotovo svim državama u tranziciji su:

1) Spoljnoekonomska liberalizacija i deregulacija finansijskog sistema,

2) Odsustvo kontrole i nadzora centralnih banaka u pogledu zaduživanja u inostranstvu i kontrole nacionalnog bankarstva.

3) Nerealni, obično precenjeni, devizni kurs,

4) Velika kratkoročna zaduženost (unutrašnja i eksterna),

5) Deficiti platnog bilansa i ogromni deficiti javnog sektora.

6) Liberalizacija svih tržišta i procesa kriminalizacije društva,

7) Gubitak kredibiliteta države i institucija sistema,

8) Potpuna liberalizacija tokova kapitala i gubitak kontrole kapitala,

9) Slaba i nedovoljna kontrola bankarskog sektora i berzanskog poslovanja,

10) Povremeni udari kriznih faktora kao energetska bura izazvana ratom u Ukrajini i sankcijama.

Klasične teorije spontanog razvoja, stalne ravnoteže i pune zaposlenosti, odnosno nepotrebnosti mešanja države u privredni život ponovo su oživelc u obliku neoliberalizma i tržišnog automatizma (fundamentalizma). Velikom ekonomskom krizom (1929-1933), srušen je i mit i dogma o spontanitetu i punoj zaposlenosti, na čemu izrasta sve razvijeniji državni intervencionizam kejnzijanskog tipa. Danas je osnovni stub ekonomija EU neprikosnoveni tržišni liberalizam.

Model stabilizacije i restrukturizacije koji nudi MMF neki autori su nazvali „veliki prasak“ liberalizacije i deregulacije. Magična snaga delovanja tržišta na razvoj i stabilizaciju su osnova monetarizma. MMF proklamuje politiku smanjenja deficita budžeta, čak i budžetski suficit, povećanje, poreza i povećanje kamatnih stopa, smanjenje javne potrošnje, što sve vodi padanju privredne aktivnosti.

Stalni rast državne intervencije do sada najvećim delom se ostvaruje kroz rast javnog duga, subvencijama, vojnim narudžbinama, nacionalizacijom, održavanjem „nerentabilnih segmenata“ sistema u podržavanju profita, kao i nizom drugih monetarnih i fiskalnih ekonomskih mera.

Sve razvijeniji javni dug koji često prelazi i visinu bruto domaćeg proizvoda, a i sve šira međunarodna povezanost u kretanju robe, rada i kapitala, dovode do prevazilaženja kejnzijanske teorije determinisanosti nacionalnog dohotka, dopunjeni domaćim i međunarodnim dugom, dok se finansijski tokovi ne odvijaju više pod dominantnim delovanjem zakona vrednosti ili čisto tržišnih zakona već manje ili više razvijenim javnim sektorom i monopolskom strukturom, finansijskim fiktivnim kapitalom, u savremenoj privredi. Taj sektor zahvata od 35 – 62% nacionalnog dohotka, a uključujući i javni dug, onda često i iznad visine bruto domaćeg proizvoda.

Državni rashodi i prihodi postaju funkcija fluktuisanja ekonomske aktivnosti. Fiskalni i monetarni segment sistema kao celina slede razvoj pojedinih ekonomskih aktivnosti i različite manifestacije proizvodnje, raspodele i potrošnje. Time i savremeni budžet i budžetska politika postaju gotovo osnovni instrument stabilizacione i socijalne politike. Fiskalna politika se pretvara iz samo dopunskog, korektivnog faktora razvoja privrede, u osnovno područje preko kojeg se deluje na ekspanziju i stabilnost privrede. Strategija globalne ekonomske politike brojnim intervencionim mehanizmima države (javni radovi, rashodi, nacionalizacija, državna participacija, izvoz i uvoz kapitala, kreditna politika, subvencije, međudržavni krediti, nabavke države i stvaranje rezervi, carine, devizna politika i dr.) uglavnom je orijentisana na postizanju danas najtežih problema nastalih iz nabujalih protivrečnosti savremenog kapitalizma (nezaposlenost, inflacija, depresivna stanja ciklusa, monetarna i finansijska kriza, kriza na berzama i teškoće u reprodukciji

Međutim, tim transakcijama država je ušla u sve segmente privredno -finansijskog i socijalnog sistema. Preraspodelama u korist najamnina i plata kroz socijalnu funkciju i brigu za zaposlenost, budžetska politika je zahvatila veliki deo bruto domaćeg proizvoda i „neproduktivno“ ga koristila, čime je ugrozila samu osnovu kapitalizma – profit. Efikasnost privrede je opadala, kao i profitna masa i štednja, investicije su slabile, privreda sve češće ulazi u „recesiju“. Nastaje period „reganomike“ i „tačerizma“, novi konzervatizam u korist krupnog finansijskog kapitala, ali na štetu radnika i najamnina. To je poznata koncepcija „ekonomike ponude“. Najamnine se obaraju, država se potiskuje iz privrede, intervencija države slabi, dok jača uloga tržišta i ponude i štednje nasuprot funkciji tražnje. Dolazi ustvari do sprege države i kapitala i oligopola na nacionalnom i međunarodnom planu. Socijalna funkcija i izdaci države se smanjuju, a briga za nezaposlenost prepušta tržištu sve do „prirodne“ stope nezaposlenosti. Sukob interesa rada, kapitala i države oko preraspodele nacionalnog dohotka je zaoštren do krajnjih granica – na štetu zaposlenih, nezaposlenih i izdržavanih delova stanovništva. Neoliberalizam i automatizam tržišta otvara neslućene mogućnosti novih preraspodela i „legalne“ pljačke radnika i nerazvijenih privreda.

Tržište je u sistemu izgubilo, čak i po većini građanskih ekonomista (pre svega pod uticajem starih protivrečnosti savremenog kapitalističkog društva), sposobnosti da automatski reguliše robno – novčane tokove, da je mesto verifikacije vrednosti i mehanizam koordinacije aktivnosti.

4. Monopolni kapitalizam i imperijalizam

Razvojem kapitalizma, odnosno s njegovim postepenim prelaskom u drugu i poslednju fazu, u fazu monopolističkog kapitalizma ili imperijalizma, dolaze do punog izražaja sve protivrečnosti koje inače prate ovaj sistem proizvodnje i raspodele društvenog proizvoda. Sve češće dolazi i do pojava kriza i depresija, do hiperprodukcije raznih vrsta robe, visoke inflacije, deficita budžeta, visoke poreske presije, do masovne nezaposlenosti, što prouzrokuje velike i gotovo nepremostive teškoće u procesu reprodukcije ukupnog društvenog kapitala.

„Teorija ponude“ nastala kao posledica monetarizma i liberalizma, polazeći od toga stava, objektivno postaje zastupnik interesa monopolističkog kapitala uz sasvim izvesnu reprivatizaciju javnog sektora u privredi. Ova očito konzervativna teorija, zalaže se za maksimalno ograničavanje prava radnika i smanjivanje njihovog udela u raspodeli nacionalnog dohotka, uz adekvatan porast učešća profita i privatnog kapitala.To je imalo za posledicu da su troškovi rada (plate i najamnine) za poslednjih dvadeset godina smanjile učešće u bruto domaćem proizvodu za oko 15% i to kod svih razvijenih država kapitalizma.

U savremenom državno – monopolističkom kapitalizmu danas gotovo ništa nije ostalo od uobičajenog shvatanja tradicionalno slobodnog tržišta. Njega najvećim delom regulišu države, s jedne strane i monopolističke organizacije s druge strane. Proizvodnja i ponuda gotovo su regulisane, a cene su malo gde odraz samo igre ponude i potražnje, dok su troškovi reprodukcije sve više pod uticajem transfernih i drugih rashoda države, odnosno regulativne politike razvoja i raspodele. Danas državni rashodi učestvuju u bruto domaćem proizvodu većine razvijenih zemalja od 35 – 59%, dok regulisanje privatne i javne tražnje postaje sastavni deo razvijenih mera anticiklične ekonomske politike. Istina je da je došlo do negacije automatizma tržišne privrede uz istovremenu afirmaciju državnog intervencionizma, odnosno razvoja monopolističkog kapitalizma nepotpune (dirigovane) konkurencije.

1) Kejnzijanska i monetaristička teorija i politika u imperijalnom kapitalizmu  

Savremene privrede sve češće ulaze u krizu. Gotovo je stvoren proces kretanja iz krize u novu krizu, pri čemu svaka nova ima svoje specifičnosti. Šta se to događa kada dosadašnja dostignuta dva osnovna pravca ekonomske teorije (monetarizam i fiskalizam) ne daju rezultate?

Ovde navodim samo neke bitne promene u privredama i društvu. Prvo, potpuno su izmenjeni odnosi od „normalnih“ ekonomskih odnosa u privredama sveta, posebno prema pretpostavkama od kojih se polazii u modelima ova dva pravca.

Drugo, novac i finansijske sfere u celini sada su odvojeni od realne ekonomije. Spekulativni novčani oblici dominiraju nasuprot „legalnom“ i kontroli podložnom obliku novca. Ogromna i nepokrivena realno emisija novca redovno stvara i proces zloupotrebe.

Treće, odnosi između nacionalne štednje i investicija su izmenjeni u danas otvorenim privredama i sa slobodnim kretanjem novca i finansijskog kapitala. Danas su budžeti sa ogromnim deficitima, a javni dugovi potpuna iskrivljuju sve odnose u privredi i društvu.

Četvrto, tržišni mehanizam potpuno otkazuje. Malo toga automatizam tržišta reguliše i uravnotežava u uslovima dominantnog delovanja monopolskih i oligopolskih struktura.

Peto, automatsko uravnotežavajuće delovanjc kamatnog mehanizma u novoj krizi deluje vrlo ograničeno sa „razlivanjcm i odlaganjem“ očekivanih efekata. Sadašnja kriza nije samo finansijski fenomen, već vrlo kompleksna s brojnim faktorima delovanja (realnim, političkim, psihološkim). Efikasnost kamate u krizi je potpuno kontraindukovana i nedovoljna.

Šesto, nema više „čiste“ tržišne ekonomije od koje obično polaze svi modeli rasta i stabilizacije, tako da ni brojne pretpostavke monetarizma i kejnzijanizma ne postoje u stvarnosti (realnom svetu). Sedmo, mnoga dostignuća ova dva procesa ekonomske teorije „deluju“ u udžbenicima i institutskim istraživanjima, a vrlo teško i ograničeno u praksi. Uglavnom se radi o modelima zatvorene privrede i „igri“ brojnih mikro i makroagregata u njima. Vladama danas ostaje da se „snalaze“ i koriste neka dostignuća ekonomske teorije, ali „prilagođene“ sopstvenim potrebama, trenutku i karakteristikama sistema (kao i ciljevima koji se žele ostvariti).

Stoga se i čini da dosadašnja ekonomska teorija nema prave odgovore na brojna krizna stanja nacionalnih ekonomija. Najveći deo vođenja makroekonomske politike svodi se na „korisne“, iznuđene, često i neproučene tekuće operacije. S druge strane, teško je očekivati stvaranje nekog univerzalnog modela razvoja i stabilizacije koji bi zadovoljio sve države, jer je svaka slučaj za sebe i sa svojim specifičnostima (koje se uz to i brzo menjaju) – tako da mere koje daju rezultate u jednoj državi u određenoj fazi razvoja imaju suprotne efekte u drugoj – zbog različitih faktora i uslova u kojima deluju. Stoga i „posuđeni“ modeli iz drugih država ne mogu se nekritički i neproučeno automatski preuzimati.

Kritika „neefikasnosti“ neokejnzijanske i neomonetarističke teorije i politike danas sigurno stoji, međutim treba uzeti u obzir činjenicu da su se iz osnova promenili fundamentalni odnosi u nacionalnim privredama, kao i u svetskoj privredi.

2) Novi kolonijalizam, monetarizam i sistem eksploatacije

Da pogledamo sada šta se događa u državi izvoznici demokratije i liberalizma u svet. Kakvi su odnosi u društvu, ponašanja i koncentraciji kapitala, socijalnoj strukturi društva i naraslim konfliktima i suprotnostima – koji su doveli na sam rub egzistencije to i slična društva na zapadu. Nije reč uopšte o demokratiji i slobodi; „osim o američkoj slobodi,, pristupa tuđim resursima, pre svega sirovinama i nafti. Jedino u staje Amerika ozbiljno ulagala bila je vojna moć. Tako je stvorena najsofisticiranija „mašina za ubijanje u svetu“. Takav pristup je funkcionisao, ali samo neko, istorijski kratko vreme.“ (B. Nad, isto).

Međutim, posledice delovanja američkog imperijalizma su gotovo tektonski poremećaji u svetu. To je ekonomija u kojoj dominira domaća potrošnja (i to na kreditnoj ili dužničkoj osnovi), dok su ulaganja u javne investicije i društveni standard nesrazmerno mala. Potrošnja (tekuća) ide od 75 -80% bruto proizvoda, uz pomoć velikog uvoza, dok je američke kapital imao pristup (dolarom i silom) jevtinim resursima u svetu – sirovinama, energentima, tržištima i radnoj snazi. „Zato je Amerika napadala, bombardovala i destabilizovala državu za državom“. „Kina se izvozom kapitala SAD pretvorila u američku fabriku“, pri čemu je cela (SAD) ekonomska baza propadala, posebno putevi, bolnice, škole, univerziteti i druge socijalne institucije. Ne ulaže se u ništa stoje zajedničko ili kolektivno.

Društveni odnosi su degradirani na otuđenost, individualizam, sebičnost i neznanje, a prvim udarom kriza na površinu društva izbija siromaštvo, gnev, neznanje, iznenađenje i neverica. Da li još neko želi da se ugleda na ovakav sistem liberalizma i da pođe tim putem? Neki autori su to nazvali „američki idiotizam“. Pod nazivom IDIOT (grčki) sadržan je nestanak interesa za javno dobro i opštu korist, već isključivo sebična korist, interes i profit. Pri tome je „poslalo normalno biti agresivan, surov i neprijateljski nastrojen prema drugima“.

Društvenu sigurnost je nestala, dok nasilnici osvajaju položaje u društvu i državi. To se prenosi i na međunarodne odnose SAD, gde se laserski navođenim bombama upravlja iz neke sobe u SAD i razaraju imovina i vrednosti u izabranim državama koje su stavljene na listu „američkih prioriteta ili od nacionalnog interesa“. Nasuprot tome, prosečan građanin nema zdravstvenu zaštitu, mogućnost za penzionisanje i kvalitetno obrazovanje, ali i radno mestu i sigurnost. Ogromna izdvajanja za vojne potrebe dovela su do toga daje više od 80% stanovništva u državi, koja je postala prezadužena, došlo u stanje prezaduženosti i na ivicu stalnog siromaštva, bez mogućnosti da se nešto uštedi. Život na dug je postao stvarnost. SAD je postala „prva siromašna bogata država u svetu“. Raslojavanje u društvu dobila je neslućene razmere. Formiranje uski sloj ultrabogatih upravo klasa milijardera, ali na spekulacijama, naduvavanjem „finansijskih mehurova“, berzanskim i bankarskim finansijskim spekulacijama, masovnim prodajama brojnih droga i dr. To je sve odvojeno od realne ekonomije i stvaranja nacionalnog bogatstva. Savremena stvarnost SAD je kolaps privrede i društva, demagogija, dezinformacije i propagandni rat – u stvaranju totalno zaglupljenih masa (korona kriza je poslednji pokušaj kontra revolucije neoliberalnog globalizma). Razvejana je iluzija „sjajne američke ekonomije“. Sjajna ekonomija stvarno prezadužene države preko noći se u korona krizi srušila kao kula od karata. Kao da se pred nama odmotava film katastrofe. Jer, do sada neprikosnovena inpcrija doživljava svoju unutrašnju imploziju.

„Grabežljiva“ kapitalistička ekonomija SAD nije uspela da obezbedi zadovoljenje osnovnih potreba sopstvenom stanovništvu. Narasla anarhija i nekontrolisano ponašanje, nepoverenje u institucije i sistem, koindiciraju sa najvećim zdravstvenim i najdubljom ekonomskom krizom u istoriji SAD. Dugo potiskivani gnev se izliva na ulice gradova preteći da se kao rušilački talas pretvori u desfunkciju državnih institucija i same države (dezintegracija). Ogromne preraspodele bogatstva (astronomsko bogatstvo uskog sloja, a potpuno osiromašene mase) dovode do bujanja snaga klasnog sukoba – koji se često javlja kao rasni sukob. Sve su češće tvrdnje da „američko društvo nezaustavljivo klizi u bezvlašće“. Pala je maska sa ideologije „slobodne liberalne demokratije“ – koja je bila isključiva roba za izvoz u druge države.

Konačno SAD su postale „društvo duboko ogrezlo u nasilju, korupciji i bezobzirnom iskorištavanju, i to ne od danas, ni od juče, takva je Amerika oduvek bila“. (B. Nađ)