Veliki je problem kako sa inflatornog finansiranja preći na zdrav novac. Monetarno „pumpanje „deluje kao droga.

Prof. dr Slobodan Komazec

KRIZA U EVROPSKOJ UNIJI I EVROZONI

Kao što postoje „bretonvudski blizanci“ (MMF i Svctska banka), tako postoje i blizanci danas – EU i NATO. Evropska unija je interesna zajednica grupe država koje i dalje u prvi plan ističu svoje državne interese. Ako nema usaglašenosti u akcijama – tada se vide sve suprotnosti i nedorečenosti EU. Evrozona proživljava velike egzistencijalne izazove. Finansijska kriza potresa niz država „periferije“. Ali ni nekoliko velikih nije pošteđeno. Grčka se nalazi u finansijskoj omči i realnoj mogućnosti sloma ekonomije, uz proglašenje „rekonstrukcije“ duga, što je aufemizam za finansijski bankrot države. Kriza u Grčkoj se produbljava, a teret dugova prenosi se sve više na domaću privredu.

Grčka se ne može izvući iz ogromnog duga klasičnim receptom devalvacijom, jer je članica evrozone. Brojne druge članice cvrozonc imaju velike probleme u pogledu visine javnog duga, deficita budžeta, nezaposlenosti,socijalnih potresa, platnog bilansa i dr. (Italija, Španija, Portugalija, Belgija, Irska, Slovenija, Grčka, Kipar).

Finansijska kriza je razotkrila sve slabosti i kontroverze prihvaćenog modela liberalizma nametnutog od SAD (Vašintonski konsenzus), a nekritički prihvaćenog od strane članica EU, uz ukidanje poznatog tržišno – socijalnog modela. Podsticanje potrošnje javnog sektora, posebno socijalnog dela budžeta, kao i lične potrošnje i visokog standarda enormnom emisijom jeftinih i gotovo besplatnih kredita, doveli su do eksplozivnog širenja javne potrošnje i eksplozije budžetskih deficita, prezaduženost država i stanovništva, uz krizu bankarskog sektora (zbog sve većih nevraćenih kredita). Banke su pred masovnim stečajem.

To su poznati faktori nastanka i širenja globalne finansijske krize.

Novi pokušaji spašavanja banaka EU i lečenje njihovih problematičnih (loših, nenaplativih) kredita, koje neki nazivaju „bankarska unija“ – nemaju takav karakter unije. Naime, teret dugova snosiće akcionari banaka i veliki ulagači sa preko 100.000 evra (od 2016. godine), a ne budžeti država (poreski obveznici).

Domaće finansijsko tržište u državama Evrope postalo je preusko i neprofitabilno zbog nultih kamatnih stopa Evropske centralne banke. Kapital seli u spekulacije i u osvajanje drugih država. Dojče banka je „vlasnik“ 42 biliona finansijskih derivata, četrnaest puta iznad ekonomske moći Nemačke i dva puta iznad BDP Evropske unije.

Dojče banka je bila simbol finansijske moći Nemačke, ali je došlo do strmoglavog pada akcija banke. Banka je ostvarila gubitak u prvoj polovini 2019. od 3,2 milijade cvra. Ima više od 90.000 zaposlenih, od toga u Nemačkoj 31.600. Radila je u preko 70 država u svetu, a ušla je i na Njujoršku i Londonsku berzu i u spekulativne i visoko rizične plasmane sa gubicima.

Arhitekturi bankarskih institucija dodaju se novi nadnacionalni kao Mehanizam jedinstvenog rešenja (MIF), koji treba da pokrene mehanizam likvidacije ili sanacije posrnulih banaka. Banke bi do 2025. godine uplatile 55 milijardi evra u ovaj Mehanizam (fond). Političari u eu smatraju da je time učinjen „ključni korak u osnivanju evropske bankarske unije“. Ostaje da se vidi da li će MIF kontrolisati svih 6.000 banaka u eu ili samo 130 najvećih (stoje predlagala Ncmačka). Šta se može učiniti sa tako malim sredstvima, kada je samo jednoj banci bilo potrebno za sanaciju preko 30 milijardi evra? Ko će kontrolisati rad MlP-a? Kako će se formirati? Kada zapreti opasnost od prelivanja krize iz finansijskog u realni sektor – tada se potežu i sredstva poreskih obveznika (budžetska intervencija).

Grčka treba da snizi dug do 2020 na 120% HDP. Do toga nije došlo – dug jc povećan na 197% bruto proizvoda, i u 2020. čak 220%. Stvoreno je naizdrživo breme dugova. To su poznati faktori nastanka i širenja globalne finansijske krize.

Vagoni kompozicije voza EU će jedan po jedan početi s kraja da se „otkačuju“. EU nema sredstava za intervencije, čak ni za spas svojih budžeta i banaka. A emisije evra bez pokrića je jedini izlaz iz globalnog bankrota EU. To je naraslo do kraja 2020. na oko 10 biliona evra. Ukrajini su ponudili za sedam godina svega jednu milijardu evra, a Ukrajini bruto treba preko 20 milijardi evra da spreči opšti slom i kolaps privrede i društva.

DRAMATIČAN RAST DUGOVA, BUDŽETSKIH DEFICITA I NEZAPOSLENOSTI

Kod svih članica EU dramatično rastu dugovi, deficiti budžeta i nezaposlenosti. Nezaposlenost je jedan od najvećih problema EU. Radi se o dugoročnom problemu, koji se u uslovima krize, zastoja i tromog rasta – brzo pogoršava. Samo u državama OECD postoji više od 48 miliona nezaposlenih, što je više u odnosu na ukupnu nezaposlenost u svetu u krizi 1929. godine. Budžeti su napregnuti do prskanja. Izdaci za nacionalne investicione programe i spašavanje banaka su ogromni. Strah od domino efekta je stalno prisutan, posebno prelivanje krize na Portugaliju, Italiju, Španiju, Belgiju, Kipar, Francusku i dr. Ako Španija uđe u dužničku krizu to je „horor scenario“. Ako evro padne pada i cela konstrukcija lisabonskog projekta, a šta će se desiti sa monetarnim sistemom u Evropi pa i svetu, pitanje je sa velikom ncizvesnošću.

Ima li Evropska unija ideje kako da razreši dužničku dramu? „Evropa ne zna kako da se izbori sa eventualnim državnim bankrotom članice evrozone. što bi moglo lako dovesti do lančane reakcije“. (Mario Dragi, dosadašnji direktor Evropske centralne banke).

Evropsku uniju i dalje opterećuju veliki javni dugovi. Urušenim bankama je do sada upumpano više od 4,5 biliona evra. I imaju više od 1,2 biliona evra nenaplativih kredita. Evropska centralna banka pokušava da stavi pod kontrolu svih 6.000 banaka unutar evrozone pod vidom formiranja „bankarske unije“, ali i da bi, konačno, otkrila kolike gubitke imaju banke od izbijanja globalne krize. Od 2008. do 2010. EU je potrošila trećinu bruto proizvoda evrozone u spašavanju banaka od opšteg sloma. MMF je procenio da će samo za spašavanje banaka u Španiji i Italiji imati u 2014. godini oko 250 milijardi evra nenaplativih kredita. Berze smatraju da banke u evrozoni kriju ogromne gubitke nastale olakom kreditnom politikom vodenom pre krize. Nenaplativi dugovi se procenjuju na 960 milijardi cvra u 2010., a danas iznose 1,2 biliona.

Ni Evropski stabilizacioni mehanizam (Spasilački fond, koji raspolaže sa svega 200 milijardi evra) ni sada formirani novi fond nisu u slanju da ozdrave i saniraju posrnule banke i dovedu u red finansijski sistem u EU i evrozoni.

Od 18 članica evrozone sa velikim finansijskim problemima se susreće 14 članica, mada ni kod „glavnih stubova“ ove zone (Nemačka i Francuska, koje ne poštuju preuzete uslove iz Mastrihta) nije bolja situacija. Ove države su izbegle da plate kaznu za prekoračenje budžetskog deficita i javnog duga u odnosu na zahteve iz Mastrihta. Dominacijom u glasačkoj mašini i snazi ekonomija to im je moguće. Bilansi javne potrošnje su prenapregnuti, inflacija prelazi gotovo dvostruko predviđenu, javni dug je od 30 – 100% veći od dozvoljenog po Mastrihtu.“

Evropska centralna banka je donela odluku da emituje 1.824 milijarde evra, od čega 1.074 milijardi ide u budžet EU (u periodu 2021 -2027). 750 milijardi u Fond za oporavak EU i 390 milijardi državama bespovratno. Sada će nakon ove odluke početi masovni pritisak država članica za .,deo kolača“ koji se dobija na poklon (nepovratno).

I u ovoj grupi država dominira virtuelni finansijski kapital i neoliberalna diktatura kapitala. Deregulacija i zahtev za štednjom kao strategijom izlaska iz krize, vodi njenom produbljavanju. širenju krize na sve članice i na realnu ekonomiju, što je čine složenijom, teškom za lečenje i dubljom. To se, po nekim autorima, preko štednje provodi „izvrnuli socijalizam“.

Nezaposlenost, koja se stalno povećava, posebno mlade generacije, već je narasla na 10 – 15%. Socijalni slom društva je izvestan, uz uvlačenje država i stanovništva u dužničko ropstvo. Razaranje ..države blagostanja“ i masovni protesti i štrajkovi postaju svakodnevna pojava.

ODUZIMANJE SUVERENITETA I NAMETANJE POLITIKE MMF

Globalizacija, kao što se vidi, često zamenjuje stare diktature nacionalnih elita novim diktaturama međunarodnih finansija, finansijske oligarhije i multikorporacija (uglavnom sa zapada). Zemljama je faktički rečeno da, ako ne poštuju određene uslove. MMF ili kapitalna tržišta će odbili da im odobravaju zajmove. Te zemlje su u osnovi prinuđene da delimično odlustanu od svojih suvereniteta, da puste da ih kapriciozna tržišta kapitala (uključujući i špekulante, čiji su jadini interesi kratkoročne prirode – izvlačenje profita, a ne dugoročni razvoj zemlje i unapređenje životnog standarda stanovništva) disciplinuje, govoreći im šta bi trebalo da rade. a šta ne. To se posebno odnosi na MMF, STO i Svetsku banku – kao institucije koje štite i promovišu interese krupnog zapadnog kapitala. Ali zemlje imaju izbora, a među lim izborima je i mera do koje žele da sebe podvrgavaju stranoj dominaciji i međunarodnim tržištima kapitala. One zemlje koje su kao npr. zemlje istočne Azije („pet tigrića“), izbegle ograničenja MMF-a, brže su se razvijale, uz veće jednakosti u raspodeli nacionalnog bogatstva i smanjenje siromaštva, nego one koje su slušale preporuke MMF i sa njima brzo uletele u razvojnu krizu i socijalni slom društva. Gde god se pojavio MMF da u vidu „pomoći“ pomogne državama u krizi, nametanjem svog rigidnog i univerzalnog programa, dovodio je do produbljavanja i produžavanja krize.

Pokušaji stvaranja bankarske unije i fiskalne unije, uz formiranu monetarnu uniju su stvarno nemoguća misija.Do toga nije došlo i pored čestih isticanja u EU daje to potrebno učiniti. Postoje brojni razlozi zbog čega je to nemoguće formirati.

BRZ OPORAVAK I IZLAZAK IZ KRIZE – NIJE MOGUĆ

Kriza dugo traje. Krizni period se produžava, a karakter krize postaje sve kompleksniji. Ova nova kriza postaje stalni proces. Većina država evrozone zaglavljena je u oštroj recesiji. Kriza se u poslednje vreme prelila i u Finsku, dok galopirajući rast cena energenata i hrane pokazuje da se i inflacija širi, i da se Nemci sve više plaše krize, ali i drugi narodi u državama EU.

Evrozona i EU u 2008. i 2020. godini je u recesiji (-0,4% i -9%) uz tendenciju usporavanja rasta. Nema privrednog oporavka, svi faktori i elementi krize ostaju i dalje. Istovremeno dolazi do porasta nezaposlenosti (u EU na 26 miliona ili 10.8% i evrozoni na 19 miliona ili 12,7%)

Globalni ekonomski rast od 2008 – 2020. treba da prati fiskalna konsolidacija, uz velike neizvesnosti na finansijskom tržištu i nepovoljnije uslove na tržištu rada sa stalnim rastom nezaposlenosti i neravnotežom u platnom bilansu. Rastući javni dug sa automatskim rastom ostaje i dalje jedan od najvećih nerešenih problema“.

Porast rizika i rizičnih plasmana vodiće do smanjenja kreditne aktivnosti banaka. Fiskalna konsolidacija kao zahtev i najveći izazov u suprotnosti je sa finansijskom podrškom bankarskom sektoru. U državama periferije EU ocenjuje MMF nastavak recesije, velika fiskalna neravnoteža i veliki socijalni pritisci kroz rast nezaposlenosti. Pod diktatom rigorozne štednje prezadužene države samo dublje tonu u ekonomsku depresiju i krizu. Negativan, trom ili spor rast (pogotovo svih država članica EU) drastično smanjuje poreske prihode i traže nove uštede, a pre svega novu spiralu zaduživanja i rasta dugova.

Kriza je tek zahvatila realni sektor privrede. Ona će potrajati duže od šest godina, nasuprot oceni bivšeg guvernera SAD (Alen Grinspen), ali i tadašnjeg guvernera Federalnih rezervi u SAD (Bernake). Teško je bilo prihvatiti stav Stiglica da kriza može potrajati 10 – 20 godina, a još manje Džefri Saksa da će kriza trajati jednu celu generaciju. Kriza iz 2008. se pretvorila u gotovo permanentnu krizu – kojoj se i ne vidi kraj. Mnogi bankari, vlade i ekonomisti su smatrali da je već u 2010. godini izlazak iz recesije na vidiku, ali da će oporavak biti dosta dug i mukotrpan. Stvarni tokovi su ih u potpunosti demantovali. Kriza i dalje traje i u 2019. godini, s tendencijom da se produbi u 2020 i 2021. godini.

Odustajanje ili odlaganje nužne reforme globalnog finansijskog sistema, bez obzira na postepeno smirivanje situacije nastale krizom, preti da se kriza i lomovi sve češće javljaju kao periodične fmansijske krize. Izgleda kao da se svetski monetarni i finansijski sistem stvarno nalazi „na ivici ponora“. Ovde se pre svega misli na MMF. Svetsku banku i STO. MMF je stvoren da se brine o globalnoj ekonomskoj stabilnosti (kursevi i međunarodna likvidnost), a on se pretvorio u glavnog ideološkog propagatora liberalizacije tržišta kapitala (što je jedan od osnovnih uzroka krize). Sve je jasnija tvrdnja da MMF umesto da „gasi krize“ sam ih sve više „proizvodi“. Da bi se globalna ekonomija učinila stabilnom nužna je „reforma globalne finansijske arhitekture“,“ pre svega da bi se sprečile nove krize.

Najveća do sada finansijska i ekonomska kriza nakon Velike depresije traži delovanje u dva pravca:

1) Ublažavanje krize i otklanjanje posledica krize, uz preduzimanje određenih mera za revitalizaciju finansijskog i bankarskog sektora, odnosno berzanskog poslovanja.

2) Priprema i usvajanje regulativnih mera da bi se sprečilo ubuduće javljanje krize u svetskoj privredi. Te mere se odnose na veću kontrolu banaka.

Da bi se sprečio novi ulazak u krizu razvijene države (Bazel, G-8. G-20) traže reformu bankarske regulative i nadzora nad bankama. Ovde se radi na:

01) Povećanju adekvatnosti kapitala banaka (zbog povećanja rizika i globalizacije finansijskih tržišta),

02) Zahteva se veća transparcnlnost i kvalitet poslovanja banaka.

03) Uvode se anticiklične rezerve banaka.

04) Zaoštrava se poslovna regulativa u poslovanju finansijskim derivatima – koji se smatraju glavnim izvorom krize,

05) Nova kapitalska regulacija banaka sa odvajanjem investicionih i komercijalnih banaka,

06) Ograničava se poslovanje komercijalnih banaka na tržištu kapitala,

07) Ograničava sc veličina banaka i stepen koncentracije kapitala banaka -da bi se sprečili monopoli i oligopoli,

08) Smanjuju se, ograničavaju i regulišu bonusi mcnadžmcntu banaka, smanjuju isplate akcionarima, uz preusmeravanje prihoda u rezervne fondove banaka,

09) Povećava se stopa adekvatnosti kapitala sa 8% na najmanje 12% u odnosu na rizičnu aktivu banaka,

10)Centralne banke dobijaju veću prudencionu kontrolu nad poslovnim bankama,

11)Liberalizacija tržišta kapitala se smanjuje i uvodi niz kontrolnih mehanizama,

12)Postepeno se stavlja pod kontrolu „poreski rajevi“ i države preko kojih se masovno pere novac.

Konačno, shvatilo se da je gubitak kontrole nad tržištem kapitala, neograničena jurnjava za profitom, liberalizacija novčanih tokova i monetarne politike, nekontrolisana ekspanzija bankarskih kredita (posebno hipotekarnih), politika jevtinog novca (niske kamate) Evropske centralne banke, doprinose neregularnim i virulentnim kretanjima u flnansijskoj sferi – što redovno vodi u finansijsku krizu i slom finansijskog sistema (traži sc povratak poznatog Glas -Stigalovog zakona iz 1933. godine). Brz oporavak i izlazak iz finansijske krize nisu mogući.

Brojni predstavnici vlada, uglavnom razvijenih privreda, već uz mali znak da skromno oživljava privredna aktivnost, izjavljuju da je privreda „izašla iz krize i da sledi postepeni oporavak“. Da li je do oporavka i „brisanja“ ili neutralisanja ogromnih gubitaka 30 – 40 biliona vrednosti aktive banaka i drugih finansijskih institucija, moguće doći u kratkom roku?

Sistem i dalje funkcioniše na istim osnovama i sa istim institucijama i odnosima u svetu. Povećana likvidnost je postepeno povratila poverenje u banke, ali ih nije osposobila za normalno kreditno poslovanje. Velika koncentracija kapitala na nekoliko najvećih banaka u gotovo svim državama ovaj sistem čini vrlo osetljivim i ranjivim na nove potrese (koji dolaze od tih banaka). Berze su se privremeno neznatno opravile od dubokog pada berzanskih indeksa, ali privreda i korporacije nisu oživeli.

Privreda će se sporo oporavljati, tako da će oporavak trajati nekoliko godina. Ne može se svaki uzlet proizvodnje ili blagi rast bruto domaćeg proizvoda najaviti kao definitivan izlazak iz krize. Postoji velika opasnost od većih turbulencija na svetskom finansijskom tržištu, jer narastanje protekcionizma, zaštite država od novog talasa krize (koji se najavljuje kao mogućnost), konverzija ogromnih iznosa hartija od vredosti od njihovih glavnih kupaca (Kina, Japan, Rusija, države Evropske unije), što će otezati oporavak javnih finansija u SAD. Ogromni budžetski deficit se ne mogu brzo sanirati, što će dovesti do problema njihovog budućeg finansiranja, ali i naglog povećanja samih deficita.

Povećanje poreza u recesiji nije preporučljivo i teško je ostvarivo, jer može produbiti krizu i povećati nezaposlenost. Ostaju druge dve mogućnosti -zaduživanje na finansijskom tržištu sa sve manjom ponudom slobodnih kapitala, a zatim kod centralne banke-stoje zbog opasnosti od širenja inflacije teško ostvarivo. Izabran je ovaj drugi pravac – emisija novca centralnih banaka. Narastanja javnog duga predstavlja ogromno opterećenje (kamate i otplate duga), što će dovesti do dalje kumulacije dugova. Stabilizaciju i uravnotežavanje javnih finansija nije moguće ostvarili (niti kresanjem javnih rashoda, ali ni porastom budžetskih prihoda). Nova kriza i nestabilnost krenuće iz javnog sektora. Dugovi će i dalje nezadrživo rasti u sledećim godinama.

Nezaposlenost, koja dobija razmere prave pandemije, nema karakter cilične. već strukturne nezaposlenosti, tako da problem dobija gotovo dugoročan karakter. To će zaoštriti do krajnjih granica prihodnu stranu budžeta. Nezaposlenost će se i dalje produbljavati, što postaje jedan od najtežih dugoročnih problema. Privreda nije efikasna i ne izlazi iz krize, ako je nezaposlenost velika i ima tendenciju stalnog rasta. Upumpavanje ogromne mase likvidnog novca preko budžeta ili centralnih banaka samo je „nadoknadilo“ manjak likvidnosti u bankama „privremeno zakrpila balon“, ali problem krize i funkcionisanja sistema nije rešen. Emitovanje ogromne mase kredita ECB, a stvarno virtuelnog novca, doveo je vidimo do odvajanja finansijskc sfere od realne i korišćenje finansijskog kapitala u dominantno spekulativne transkacije banaka. Realni sektor stagnira ili propada, dok je linansijska ekonomija prosto nekontrolisano eksplodirala.

KVANTITATIVNO POPUŠTANJE U MONETARNOJ POLITICI CENTRALNIH BANAKA

Monetarizam kao osnova neoliberalnog koncepta, sa ostalim njegovim delovima, najveći broj država odveo je u deflacioni šok. Ne kruže svetom u poslednje vreme „bauk inflacije“, već pravi „bauk deflacije“. Niske cene, mala tražnja, nezaposlenost, nesigurnost i neizvesnost, sustezanje od potrošnje iz dohotka, uz potpuni oslonac na kredit, odveli su stanovništvo u visoku kreditnu zaduženost i veštački povećani standard i potrošnju (anticipacije). Begstvo i odliv finansijskog kapitala u besomučnoj trci za profitom, ogolilo je privrede s „viškom kapitala“ i ugrozilo (oborilo) privredni rast. Na sceni je čudna kombinacija deflacije i dugoročne stagnacije. Dakle, ovakva ..šok terapija“nikada i nigde nije bila uspešna u jačanju i samostalnosti nacionalne privrede.

Država na bazi neomonetariznia i liberalizma ne nalazi izlaz iz ove krize. Novi „životni dah“ privredama traže u dodatnoj masovnoj emisiji i „stvaranju*’ bankarskog i „nebankarskog“ (fiktivnog, virtuelnog) novca. Životno je postalo važno upumpati dodatnu likvidnost i tražnju i omogućiti lakše pretvaranje realnih dobara i kapitala u novčano – finansijski kapital. Jer, postojeći model kapitalizma „bez duše“ i pljačkaškog spekulativnog (nekontrolisanog) kapitala -dovodi do razaranja ovog tima kapitalizma. „Umiranje krupnog kapitala“ pokušava se sprečiti enormnom emisijom novca. Poučeni iskustvom Japana koji pati od višedecenijske deflacije (i niske stope rasta), koji se prvi okrenuo tzv. „kvantitativnom monetarnom popuštanju“ (već od 2001. godine) i emitovao 4,5 biliona dolara u spašavanju ekonomije, ali bez pokretanja inflacije, većina razvijenih privreda se okrenula istom metodu. Pre ostalih SAD su prve nastavile politiku „kvantitativnog popuštanja“ (u stvari, prosto rečeno, vrlo ekspanzivne monetarne politike) već krajem 2008. u toku krize. Kupovinom trezorskih zapisa i hipotekarnih kartija od vrednosti u nekoliko emisija FED je povećao plasman za 4,5 biliona dolara. To je samo emisija FED-a, bez poslovnog bankarstva. U periodu krize 2008-2020. godine ukupno je „stvoreno“ bankarskog i nebankarskog novca 24 biliona dolara. Ugledajući sc na FED i u koordinaciji s njim, tom procesu „kvantitativnog popuštanja“ pristupa i Evropska centralna banka (ECB) i to od januara 2015. godine do danas. Kupovinom hartija od vrednosti javnog duga država evrozone (Grčke, Španije, Portugalije, Nemačke, Italije, Francuske i dr.) po visokim iznosima najprc 80 milijardi evra mesečno, a zatim 60 milijardi i poslednjim mesecima 30 milijardi. Do sada je „upumpano“ u bankarski sistem oko 5,4 biliona evra, a po nekim izvorima i preko sedam biliona.

Politiku kvantitativnog popuštanja Evropska centralna banka provodi gotovo četiri godine. U junu 2018. donosi sc odluka o prestanku ovog „popuštanja“, u stvari dopunske emisije novca, krajem 2018. godine. Međutim kako „lokomotivu“ Evropske unije Nemačku očekuje duža recesija i teški dani za privredu, ovaj mehanizam će sc verovatno produžiti i u 2019., 2020 i 2021. godini. Ovo i iz razloga što referentna kamata ostaje na nuli i tek u drugoj polovini 2021. se očekuje blaži rast.

Ovaj proces „kvantitativnog popuštanja“ prati i Banka Engleske (od marta 2009. godine) emitujući 435 milijardi funti. Pri tome je i referentna kamata snižena na 0,5%, Što traje već punu deceniju. Istovremeno je i Kina i njena centralna banka ovim sistemom „kvantitativnog popuštanja“ emitovala 5,6 biliona dolara (nacionalnog novca -juana). Samo ovih pet država doživelo je pravu „poplavu novca“ od blizu 22 biliona dolara.

Veliki je problem u ovom procesu masovnog i gotovo nekontrolisanog emitovanja novca u tome što se najveći deo odlio u spekulativnu ekonomiju, a svega 10% završilo u privredi kao stimulator razvoja i likvidnosti. Dakle, ogromna količina novca je prosto upumpana u bankarski sektor (indirektno i u javni sektor), pri čemu se najveći deo odlio u „crnu rupu“ spekulativne ekonomije. To su te mračne strane deregulisanog tržišta novca i kapitala. Finansijska alhemija i doping nisu uspeli da pokrenu i ožive realnu ekonomiju i investicije. Banke su samostalno odlučivale o plasmanu ovih poklonjenih sredstava i najveći deo plasirale u kupovinu državnih hartija od vrednosti, jer je privreda već prezadužena i loš dužnik, a država siguran.

Istovremeno je, bez obzira na preporuke o potrebi vođenja visoke i realne kamate (iznad stope inflacije), došlo u svim državama do velikog obaranja referentne kamate ili kamate centralne banke. Poznato je da je referentna kamata u SAD u krizi 80-ih godina bila na visokom nivou od 10-12%, da bi početkom krize u 2008. bila spuštena na 5%, a od oktobra 2008. dalje se obara na 1%. Ni to nije bio dovoljan ,.podsticaj“ tražnji i razvoju, tako da se 16. decembra 2016. snižava na nulu i povremeno na 0.25%. U 2018. je postepeno povećavana na 1,5 do 1,75% s tendencijom daljeg povećanja na 2.2,5%. Slično se događa i u v. Britaniji gde sc referentna kamata snižava sa 6% na svega 0,5%.

U Japanu je ova kamata snižena u januaru 2016. na minus 0,1%, tako da je i danas na tom nivou.

U Rusiji je referentna kamata dosta visoka (7,5%), što je nepotrebno uz prosečnu stopu inflacije od 4% godišnje. Upravo je ovde potrebna vrlo niska referentna kamata i snažno razvijen jevtin kredit. Mnogi se zalažu da se kamata podigne da bi se privukao strani kapital.

I druge države EU prate ovaj trend obaranja referentne kamate, jer su njihove centralne banke samo obične filijale Evropske centralne banke i obični transmiteri mera i odluka ove „zajedničke“ banke. Ova banka je pod dominantnim uticajem američke centralne banke FED-a. Dakle, shvatilo se daje lakše emitovati novac i povećavati nominalno „stvoreni“ bruto proizvod, povećati finansijski (spekulativni) kapital, nego ga stvarati (vrlo usporeno) rastom realne proizvodnje i bruto proizvoda. Ovde ne postoji ni normalna raspodela „stvorene“ vrednosti kao kod bruto proizvoda ili nacionalnog dohotka, koji se stvaraju u realnoj ekonomiji. Istovremeno kod financijskog kapitala ne postoji takva visina i struktura troškova kakvi postoje u realnoj ekonomiji. Realni kapital apriori gubi trku sa finansijskim kapitalom. Stoga je i profitna stopa u spekulativnoj privredi znatno iznad ove stope u realnoj privredi.

Ako se tome doda i veliko poresko rasterećenje krupnog finansijskog kapitala, tada su pogodnosti za njegovu samooplodnju vrlo razvijene.

Finansijskom ortopedijom nastoji se zadržati na nogama oboleli organizam ovih privreda, ali se ne dira u osnove ovog spekulativnog kapitalu i sam sistem ovakvog destruktivnog pljačkaškog kapitalizma i isto takvog globalizma.

Kritičari globalizma pri tome ističu pet najvećih neprijatelja globalizacije:

1) Suverena nacionalna država koja radi u korist naroda, a ne internacionalnog kapitala, banaka i korporacija,

2) Obnova i očuvanje nacionalnih valuta i nacionalnih monetarnih politika,

3) Da se nacionalne države postepeno oslobađaju spoljnog duga, budući da se ciljevi globalizma novcu ostvaruju kroz dug koji guta čitave države,

4) Svaki sistem koji je podređen novcu nije demokratski. Sloga javne institucije treba da se oslobode dominacije novca,

5) Obnova vrednosti – porodičnih, socijalnih, moralnih, uz povratak religiji (duhovnosti), je novo traženje „pravog puta“ izlaska iz sveopšte krize.