Veliki je problem kako sa inflatornog finansiranja preći na zdrav novac. Monetarno „pumpanje „deluje kao droga.

Prof. dr Slobodan Komazec

KRIZA, UNUTRAŠNJI I SPOLJNI LOMOVI U SAD

Kriza, unutrašnji i spoljni lomovi, okreću SAD nemilosrdnoj borbi za stavljanje pod punu kontrolu „tuđih realnih resursa (energenata, hrane, informacije, kontrole i uspostavljanje pogodnih vlada, voda, osnivanje baza i dr.) – kao mogućem izlasku iz sopstvene krize.

Na sceni je i dalje predatorski posao otimanja nacionalnih bogatstava drugih država. Bombardovaćemo, ratom rušiti, a zatim dati svojim korporacijama da to ponovo obnavljaju, ali se to mora platiti resursima ili na dug u dolarima.

Možete li zamisliti da Kongres SAD odobri Iraku (posle američke invazije) pomoć od 61 milijardu dolara (nakon totalnog rušenja ekonomije), pri čemu je nestalo 6,6 milijardi dolara. Šta ih je sprečavalo da iz „samoposluge“ u Federalnom rezervnom sistemu odštampaju i 100 milijardi? Mogu se u svetu vršiti svakakve intervencije i kupovine dok jc „svemogući“ dolar na neograničenom raspolaganju.

Države koje su do sada sačuvale suverenitet i samostalnost pripremaju se i očekuju pad SAD imperije i hegemonije. Tu su pre svega zemlje BRIKS – a. Otpor američkoj globalizaciji postaje sve šire organizovni proces. Pokušaj vojnog udara na Siriju, kao novi korak američkog imperijalizma, doživco je odlučan otpor i suprotstavljanje Rusije, Kine, Irana i gotovo 50% država u okviru G – 20 u Sarrt Peterburgu. To je bilo samo na korak od postavljenog cilja – stavljanje najvećih svetskih energetskih resursa pod kontrolu SAD.

Direktni pritisak na Ukrajinu i finansiranje „evroentuzijasta“ uz direktno učešće u demonstracijama pristalica evrointegracija, pokušaj je u gigantskoj geopolitici dolaska ,,u predvorje Rusije“.

„Zapadne demokratije su u Ukrajini ostavile veliki smrad licemerja“.

U Ukrajini se diplomatska pošta za kratko vreme krize povećala deset puta. Iz SAD su avionom u džakovima stizali dolari, kao diplomatska pošta, sa tek odštampanim dolarima.

Finansijeri su bili razni fondovi i nevladine organizacije sa zapada, ali i ambasade.

Lideri grupe 7 (SAD, Nemačka, Francuska, Italija, V. Britanija, Japan i Kanada) u vezi Ukrajine, stalno prete Rusiji sankcijama „zbog toga što ona nastavlja da krši suverenitet i teritorijalni integritet Ukrajine“. Kada se uporedi stav ovih dvostrukih aršini, nedostatak bilo kakve uravnotežene i objektivne politike. Nema tu ni tragova od nekakvih funkcija u međunarodnim političkim odnosima. To su samo ogoljeni politički interesi. Ove države (vlade) tvrde da Rusija „krši temeljna načela međunarodnih zakona“, a Kosovo je pravi primer toga kršenja međunarodnih zakona i odnosa. MMF je uz to pripremio program ekonomske pomoći Ukrajini od 17 milijardi. Koliko će od toga imati koristi Ukrajina, osim da joj se dodatno navlači dužnička omča, uz pad svih oblika privredne aktivnosti i veliki rast nezaposlenosti i siromaštva. To je otvoreni put u visoku inostranu zavisnost. Rusija je glavni cilj i meta širenja NATO – a.

Mnogo to podseća na širenje Trećeg rajha i na silu i ucene „pristupanja“ niza država tom „trojnom paktu“. U vrlo ilustrativnom prilogu M. Lazanskog u Politici („Opkoljavanje Rusije, decembar 2013.“) navodi se da se 80% vojnih vežbi NATO-a odvija kao  oklopno – motorizovane vojne vežbe i desantne operacije mornaričke pešadije i padobranaca. To sigurno nije priprema za „borbu protiv terorizma“. Mnoge jedinice se premeštaju sa područja Holandije, Belgije i Francuske u baltičke države! Protivraketni štit u Rumuniji nije pritiv Irana sa kojim je postignut i dogovor. Premeštanje vojnih efektiva i tehnika na granice Rusije za najveću posleratnu vežbu NATO -a nije doprinos miru i sigurnosti u Evropi.

Ofanzivni raketni potencijal SAD se premešta sve bliže granicama Rusije. U sklopu ove strategije NATO-a je i podsticanje „demokratskih“, proevropskih pokreta, „širenje demokratije i ljudskih prava“, a u osnovi rušenje postojeće vlasti i proruskog režima, uz uvlačenje Ukrajine u NATO i EU. To je ozbiljan geostrateški sukob Rusije i NATO – a. Pri tome je i EU postala „trojanski konj“ SAD za prodor na istok.

Pišući u „Gardijanu“ u jesen 2004. novinar Džonatan Stil je taksativno naveo ko je sve učestvovao u naporima da Janukovič izgubi, a Juščenko dobije izbore: Američka nacionalna fondacija za demokratiju USAID: „Fridom haus“, Kamegi fondacija, Institut za otvoreno društvo Džorža Sorosa, zapadne ambasade u Kijevu. Džon Lafled takodeje u „Gardijanu“ ujesen 2004. objavio članak o dvostrukim standardima zapadnih medija kada je u pitanju Ukrajina.

Zapadne demokratije su u Ukrajini ostavile „veliki smrad i licemerja“, ponovimo još jednom misao jednog svetskog političara.

Ukrajina je postala posle „pomoći“ i proizvodnje „narandžaste revolucije“ bankrotirana i depopulizovana država. Od ukupnog stanovništva 10% otišlo je u Rusiju i 10% se odlilo u Evropu. Ona je, kao i druge države „neoliberalne politike“ i saveta SAD i MMF praktično upropašćena privreda. Nagli pad životnog standarda, pad broja stanovnika, visoka zaduženost, pad ekonomskog rasta, socijalna i politička „rasprolućenost“ društva, dakle gotovo bezizlaz iz krize.

Nezavisna i prozapadna Ukrajina ima odlučujući uticaj na geopolitičko slabljenje Rusije. Zapad taj adut i koristi. Pobedu „narandžaste revolucije“

2004. godine Putin je doživeo kao lično poniženje, jer je Kremlj morao da popusti i prizna naknadnu pobedu Juščenka. Zapad, opet, Janukoviča je smatrao proruskim političarem, ali u Moskvi ni Janukoviču nisu verovali previše, jer on Rusiju nije više gledao kao saveznika, već je sve tretirao strogo pragmatično. Ljudi u pozadini Janukoviča, oligarsi iz istočne Ukrajine, rukovodili su se samo ekonomskim interesima, po sistemu ko da više. Tako je to i završilo.

Kriza oko Ukrajine dovešće do novih velikih kriza i potresa na tlu centralne i istočne Evrope, do degradacije NATO -a, jer ova alijansa širom sveta (Afrika, Azija, Evropa, Južna Amrika) pokazala je svoju neefikasnost, iza koje ostaje haos, razorena privreda i rastrojeno (pocepano) društvo.

Interes za članstvo u NATO naglo opada. Nema više zaintersovanih ili primoranih država.

Masovno ubačeni agenti SAD (po sistemu datom u knjizi Džona Perkinsa „Bio sam ekonomski ubica“), koji pripremaju rušenje sistema, bespilotne letelice, kazneni odredi – nisu više u stanju da zaustave eroziju američke moći. Ekonomska i finansijska kriza u SAD jc vrlo duboka, zbog čega je dalje teško provoditi skupe imperijalne avanture. Teško i gotovo nemoguće je dalje finansiranje imperijalne avanture. Stoga nova strategtija ne predviđa dugoročne okupacije – koje su skupe i uzaludne (Irak, Avganistan i dr.) Da bi zaustavile ovo opadanje moći i uticaja SAD ostaje kao moguća i katastrofalna opcija atomskog oružja i nestanka civilizacije.

Treba reći da se i NATO, u kojem dominiraju SAD, u stvari pretvorio u vojnu silu i batinu za sve nepodobne i neposlušne, ali i za prodor neoimperijalnih snaga u svetu, posebno prema Istoku, a kasnije prema Africi, L. Americi i Arktiku.

SAD su do sada „proizvele“ i finasirale brojne pučeve i „obojene -revolucije“ u izabranim državama, stvrajući satelit – države i poslušne vlade u tim država. Tako su već od 1953. godine „pomogle“ Iranu da izvrši prevrat, a zatim slede: Gvatemala (1954), Čile (1973), Kuba, Brazil, Argentina, Sirija, SRJ (2000), Egipat, Gruzija, Ukrajina i konačno pokušaj promene sistema i vlade u Venecueli.

NAPREDOVANJE NATO -a NA ISTOK

Vašington je investirao pet milijardi dolara kao „pomoć“ opoziciji da bi došlo do promena u Ukrajini. Ovaj novac je bio namcnjen pripremanju Ukrajine za članstvo u EU (a po mogućnosti i u NATO).

NATO je postao anahronizam savremenog sveta, posebno posle raspada Varšavskog pakta. Danas su vojne baze i raketna postojenja postavljene u polukrugu od sveroistočne Evrope do Južne Koreje i Japana. SAD su do sada u svom postojanju od 200 godina 240 puta primenjivale silu u međunarodnim odnosima, Sirija je bila 241. To je u prošeku više od jedanput godišnje.Stvaralo se „totalitarno društvo Velikog brata“. To je država u kojoj je najveći broj građana n zatvorima, procentualno najviše u svetu. U američkim zatvorima danas ima 2.193.793 osoba. U ovoj državi živi 5% svetskog stanovništva, a u zatvorima čami 25% svih osuđenih na planeti.

TRAŽENJE IZLAZA IZ KRIZE

Podatak treba da zabrine zbog napetih odnosa i sukoba interesa u svetu, ali i kao najavljenih mogućnosti ratnog izlaska iz savremene krize.

Duboka i višegodišnja kriza u SAD primorava je da izlazak traži u sledećim pravcima:

1)Putem globalnog sukoba,

2)Putem promene strategije i politike nastupa na svetskoj sceni – u odnosima s drugim državama.

Prvi scenario vodi u opšte razaranje i gotovo siguran nestanak civilizacije zbog razornog i potpuno nekontrolisanog delovanja novih oružja.

Ostaje drugi, promena strategije, koji proističe od budžetskih i vojnih ograničenja i nemoći SAD pogođene i oslabljene višegodišnjom krizom.

U ovoj realnijoj strategiji bira se sledeća operativna politika:

1) Umesto oružane intervencije (koja bi izazvala kontraudar) i koja je vrlo skupa i rizična, podrivanje unutar države, širenje nazovi demokratije i stabilnosti, razni pokreti, čak i ekstremni fašistički i sl. već viđeno.

Tu spada i organizovanje, a aktivno podržavanje pokreta protiv vlada drugih država – koje nisu „po volji“ ili interesu SAD i NATO – a. To je mnogo jeftinije i elastičnije, manje otvoreno. Uz to ide i „zabijanje klina“ između Rusije i Kine, širenje vojnog prisustva u Africi i potiskivanje Kine iz nje, te njeno namerno okretanje domaćem tržištu. Cilj je usporavanje Kine na sve načine.

Ekonomski futurolozi u CIA i investicionim bankama, smatraju da će Indija i Kina već u 21. veku dominirati svetskom ekonomijom. Kina će preteći SAD oko 2030. godine, a Indija oko 2050. godine. Kina je već po mnogim parametrima pretekla SAD, već u 2020. godini.

Po proizvodnji čelika Kina je najveći proizvođač na planeti. Ona je 2003. potrošila 7% ukupne potrošnje čelika.

Zvaničnim podacima Kina je samo pre 10 godina iznosila 14% američke, a već 2016. je dostigla SAD. Indija će po IT sektoru izbiti na sam vrh. Podsticanje navodnih „demokratskih“ pokreta u Rusiji, Kini, Indiji, Brazilu, Venecueli – da se unutar država uruše sistemi, uz dovođenje poslušnih kadrova i vlade (satelita) – to je već davno razrađena strategija u utušavanju država „protivnika“.

2) Elastičnija, više „popustljiva“, politika, s više „razumevanja“ za interese druge strane, što se već oseća na svetskoj sceni u međunarodnim političkim odnosima i kontaktima SAD (posebno u vreme Trampa).

Jer, shvatilo se da su realni i finansijski potencijali u krizi vrlo ograničeni i da sledi kresanje budžeta, pa i ogromnih vojnih rashoda. Naravno, tu je i dalje prisustvo proširivanje NATO – a i strategija zaokruženja Rusije i Kine, uz postepeno, ali stalno oživljavanje retorike i političkih poteza iz perioda „hladnog rata“.

TRI STUBA NEOIMPERIJALNE POLITIKE

Širenje američkog uticaja u svetu i vođenje neoimperijalne politike u današnjim odnosima, zasniva se i dalje na tri stuba (koji su manje – više već ugroženi):

– DOLAR KAO NACIONALNI I SVETSKI NOVAC

„Ko god kontroliše masu novca on je apsolutni gospodar celokupne industrije i trgovine… i kad shvatiš da se celi sistem lako kontroliše od strane nekoliko ljudi na vrhu, niko neće morati da ti kaže kako nastaju inflacija i depresija.“ (Džejns Garfild, predsednik SAD 1881).

Dolar je postao istovremeno nacionalna valuta jedne države (SAD) i međunarodni novac. Iz navedene funkcije ukidanja konvertibilnosti dolara u zlato i nestankom zlatne podloge ili pokrića, otvorena je mogućnost zloupotrebe dolara u međunarodnim plaćanjima. Dolar je, „istisnuo“ zlato iz opticaja, postao hegemon na pijedestalu svetskog sredstva obračuna i plaćanja, a zatim osnovni oblik novca u kojem se drže devizne rezerve centralnih banaka drugih država. Oslobodivši se „okova“ zlatnih granica dolar se mogao koristiti neograničeno od strane SAD u međunarodnim plaćanjima. SAD su kao jedina finansijska imperija mogla da sve svoje kupovine u svetu (realna dobra i usluge) plaća sopstvenim novcem. Stvoren je sistem perpetuum mobila u monetarnoj sferi. Sve potrebe uvoza u SAD finansirane su emisijom dolara. Druge zemlje su za svoja realna dobra dobijale dolarska potraživanja na SAD, a zatim ostvarene dolare izvozom, držale u svojim deviznim rezervama da bi održavale potrebnu likvidnost u međunarodnim plaćanjima. Države se čak i hvale visinom svojih deviznih rezervi u dolarima, čime u stvari kreditiraju SAD kao jednu od najrazvijenijih privreda u svetu.

Vrednost dolara, koji nije više pokriven ni zlatom ni domaćom proizvodnjom i bogatstvom „sve više zavisi od američke vojske da kontroliše svetska tržišta (pre svega rezerve energije) tvrdi Elzeser. (Vidi Elzeser: Nacionalna država i fenomen globalizacije, str. 50).

Druge države teško mogu da se otrgnu od učene i intervencija „svetskog reketaša“. Ove zemlje su zaposednute (zavisne) finansijski, imovinski, politički, a posebno duhovno. SAD kupuju realna dobra od drugih država za svoj dolar – koji se štampa po volji i sopstvenim potrebama. Svojom valutom SAD finansira svoj ogroman uvoz, ali i ogromne vojne i paravojne rashode širom sveta. Ta zelena novčanica dobila je natprirodnu moć da se njom kupuje sve u svetu, ruše vlade i države, vode ratovi i dr. Nisu postojale granice emisije dolara. Niko to pitanje nije ni mogao postaviti.

Osnivače se u prvoj fazi regionalna, a zatim svetska valuta (kao SPV). Sada preti bankarski udar, velika devalvacija dolara i obezvređenje svetskog duga SAD. Potiskivanjem dolara kao svetske rezervne valute, otpočeo je otvoreni valutni rat u svetu. Poznat je veliki skandal sa nameštanjem L1BOR – a. Dok dolar ne „side sa trona“ svetske rezervne valute, svetska privreda će periodično ulaziti u krize i lomove, bez obzira da li će se po spoljnoj manifestaciji javljati kao kriza berzi, kriza dolara, ekonomska kriza, finansijska kriza i sl.

Neoliberalni i monetaristički model doživeoje svoj potpuni slom, stoje iz temelja poljuljalo sve stubovc neoliberalnog kapitalizma. Kapitalizam nije „idealan i večiti sistem“, kako su smatrali mnogi ekonomisti klasičari. Neoliberalizam je „otvorio“ nacionalne privrede, učinio ih ranjivim i nezaštićenim za prodor zapadnog kapitala i neviđenu eksploataciju realnih dobara preko virtuclnog kapitala i dolara bez bilo kakve realne osnove ili pokrića. Bezvrednim papirom kupovalo se po svetu sve do čega se dodc, vode se ratovi, vrši astronomsko naoružanje, lome „neposlušne“ i nepoćudne države -sve u interesu izmišljene „demokratije“ – koja se izvozi u te zemlje. U osnovi, radi se o stvaranju „perifernih privreda i država“ u interesu krupnog zapadnog finansijskog kapitala. To je i osnovni smisao Vašingtonskog konsenzusai„novog svetskog poretka“Dolar neće biti i ne treba da bude rezervna svetska valuta. U konkurenciji će se u prvoj fazi naći nacionalne valute (rublja, juan, jen, rupija), a zatim se razvijaju regionalni savezi i valute – do jedinstvene svetske valute. Tada SAD gube moć da kontrolišu svetsku privredu i finansije. To neće biti nikakva kriptovaluta ili virtuclni novac, već određena „korpa“ valuta.

Zirinovski je predložio da se zabrani dolar i njegovo isključivanje iz plaćanja. Da li je to moguće? Prelazak sa sistema dolarskog standarda na novi sistem i međunarodni medij prometa i plaćanja neće biti ni brz ni lak. Ako bi sada došlo do urušavanja, “dolarskog standard” i uklanjanja dolara kao svetskog novca sigurno bi se javile sledeće posledice:

01) Ogromna nelikvidnost u međunarodnim plaćanjima,

02) Zastoj u međunarodnoj trgovini i ulazak u novu valutnu i finansijsku krizu.

03) Pošto ne postoji jedinstven svetski novac vrlo brzo se uspostavljaju regionalizmi i regionalni sporazumi i ugovori u plaćanju drugim nacionalnim valutama. Regionalizmi i bilateralni ugovori i plaćanja naglo se šire, što dalje ograničava međunarodnu trgovinu.

04) Nastaje „valutni rat“ preko deviznih kurseva, uz širenje procesa konkurentnih devalvacija, da bi se popravio položaj država na međunarodnom tržištu,

05) Kretanje kapitala bilo bi značajno ograničeno, uz brojne barijere (vidljivog i nevidljivog oblika),

06) Povratak na zlato je definitino nemoguć, međutim, pojedinačna plaćanja bi se vršila „stabilnim“ i „sigurnim“ sredstvima trajne vrednosti (zlatom ili uz zlatnu klauzulu), ali i nacionalnim valutama,

07) „Specijalna prava vučenja“ tada gube svoju osnovu za funkcionisanjc, jer države članice „čuvaju“ svoju valutu,

08) Inflatorni proces u svetskoj privredi se širi uz tendenciju „izvoza inflacije“ u druge države. Nakon ogromne emisije dolara u poslednjim godinama može se samo očekivati veliki talas inflacije.

09) Carinske i druge barijere se ponovo uspostavljaju u cilju zaštite nacionalnih privreda, što vodi prestanku liberalizacije u svetskoj trgovini. Narasta i širi se protekcionizam,

10) Devizne rezerve, uz devizne kurseve, postaju predmet velikih manipulacija i „izmene strukture“, što vodi gotovo haosu na monetarnom tržištu,

11)MMF i druge međunarodne finansijske institucije gube moć kontrole i intervencija na međunarodnom planu,

12) Svetsko tržište i tokovi robe, novca i kapitala se sužavaju na regionalizme, čime se javlja novi oblik bilateralizma ili užeg oblika multilateralnih odnosa,

13) Zatvaranje nacionalnih privreda i uvođenje valutnih i trgovinskih barijera – vodi ograničavanju svelske trgovine i razvoja. Svetska privreda (a time i nacionalne privrede) ulaze u novu razvojnu i finansijsku krizu. Iz krize u novu krizu, ali sa sve kraćim vremenom (fazom) kriznog nastanka.

Mnogo je elemenata koji sprečavaju da dođe do naglog rušenja „dolarskog standarda“, ali u tome nastaje paralelan proces jačanja i širenja regionalnih valuta niza povezanih država (evro zona, zona funte, zona juana, zona riala, zona rublje, ali i nastanak i širenje nove američke unije s novom valutom – amerom, valute za glavne izvoznice nafte, kao petro – novac itd.). Postoje tvrdnje određenih ekonomista i geopolitičara o nužnosti raspada SAD na više nezavisnih država. Nije se desio kolaps dolara kako je predviđeno, ali je 20 saveznih država od 50 usvojilo deklaraciju o suverenitetu. Neke države u globalnoj krizi i krizi dolara uvode za plaćanje zlatni i srebrni novac (Juta). Smatra se daje to početak realnog procesa kolapsa dolara. Antivladini skupovi su održani u svih 50 država SAD. Kolaps dolara i države SAD, smatra se, bio bi veoma opasan za ceo svet. Gubitak kontrole od strane SAD i haos koji bi nastao u svetu doveo bi do velikih lomova. Svetu ne treba kolaps SAD. Veruje se da će glavni centar za globalne ekonomske i političke odluke biti BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), ali uz nekoliko drugih država kao Argentina, Meksiko, Iran, Kanada, Australija.

Do 2020. godine u svetu su stvorena tri moćna ekonomska i geopolitička centra: prvi SAD, Kanada, Meksiko, drugi Kina, Rusija i treći Evropska unija. Nove svetske valute će postati juan, rublja i evro, kojim će se vršiti najveći deo svetskih plaćanja i formiranja deviznih rezervi.

Krah je neminovan, ali je potrebno (iz napred navedenih razloga) da se ovaj prelaz na regionalne valute odvija postepeno i planski. Godinama traje proces „konverzije“ dolara u druge valute ili u zlato od strane niza država u svetu. Tako je Rusija smanjila svoj plasman u obveznice SAD sa 100 milijardi na svega 6 milijardi dolara, a povećala učešće zlata u svojim deviznim rezervama. Kina je smanjila učešće u javnom dugu SAD sa nekadašnjih 3,2 biliona na 1,2 biliona dolara, ali i u deviznim rezervama. Povećano je učešće zlata i evra. Najveći kupci obveznica duga SAD bili su Kina, Japan, Rusija, V. Britanija i zemlje proizvođači nafte. Javni dug je u SAD narastao na 28 biliona najvećim delom kao unutrašnji dug.

U savremenim globalnim finansijama vodi se rat valutama i to juana, reala, randa, ruplje i rublje protiv dominacije dolara kao svetske valute (gotovo celi i vek). Američka dominacija svetom preko dolara može završiti „mekim prizemljenjem“ (sporazumom) ili „slobodnim padom“ preko izbijanja fatalne svetske krize. Prema raspoloženju za promene kod SAD izgleda da je ostala samo druga opcija. SAD su prezadužene, a njen javni i unutrašnji dug je toliko narastao da neminovno vodi ka finansijskom slomu.Kupci dolara od vrednosti javnog duga SAD su masovno krenuli da povlače svoje plasmane iz dolara, čime dovode do slabljenja dolara i njegove depresijacije. Ako bi pristupile radikalnoj devalvaciji dolara SAD bi se oslobodile većine dugova. Protiv toga inostrani posednici dolara ne bi mogli učiniti ništa. Ovakva odluka bi širom sveta imala vrlo teške posledice, pri čemu bi i same SAD u tome bile pogođene. Stoga se i ne odlučuju na takvu meru, čak ni u skrivenom obliku. Samo, sada se postavlja pitanje: kako će funkcionisati MMF, Svetska banka, STO i druge međunarodne monetarne i finansijske institucije.

Da li je u multilateralnom sistemu u svetu i njegovoj sve većoj povezanosti i uzajamnosti, realnije očekivati da se pripremi sistem „korpe“ valuta, kao što je to ranije urađeno sa korpom „specijalnih prava vučenja“(SPV ili SDR) pri MMF, s tim da bi u ovu „košaru“ ušle sledeće vodeće valute po svom značaju:

1) Dolar, 2) Evro, 3) Rublja, 4) Juan, 5) Rial, 6) Rand.

Danas u korpu valuta (SPV) ulaze: dolar, evro, juan, jen i funta.

Slično kao i kod SPV trebalo bi uzeti za ponder nekoliko osnovnih indikatora, kao:

1)Značaj privrede države čija valuta ulazi u košaru,

2)Značaj valute svake zemlje u svetskoj privredi,

3)Učešće država u svetskom izvozu i uvozu,

4)Visine formiranih deviznih rezervi zemalja.

Takva korpa valuta bila bi dobra zamena za dolar, kao do sada apsolutnog gospodara u valutnom svetu, a postepeno bi se mogao razraditi celi sistem, proveriti ga pre proglašenja i primene. Time bi se izbegle sve one teške posledice koje smo ovde naveli u svetskoj privredi i finansijama, uz postepen prelazak na novi monetarni sistem u svetu.

SAD zahvaljujući visini svoje kvote i glasačkoj snazi u MMF imaju odlučujući uticaj na MMF. On je postao jedan od glavnih instrumenata spoljne politike SAD i pritiska na druge zemlje (prodor američkog uticaja, kapitala, roba i usluga). Razvijene privrede preko procesa liberalizacije (liberalnog modela) i otvaranja ovih privreda preko direktnih stranih ulaganja postaju većinski vlasnik najboljih korporacija (preduzeća) i imovine u drugim zemljama, uz sve jači politički i geostrateški uticaj.

„Kristalno se jasno pokazuje tehnologija globalizacije sa kojom moderni kolonizatori SAD i Evropska unija, preko MMF-a Svetske banke i STO, u ime ljudskih prava i raznih sloboda, tržištnih, demografskih itd. vrše kolonijalna osvajanja. Putem bezbroj ucenjivanja i uslovaljavanja nameću se intrumenti i mehanizmi globalizacije. Prvo se nameće liberalizacija spoljnotrgovinskih odnosa i posebno liberalizacija u sferi finansijskih odnosa sa inostranstvom. Liberalizacija izaziva krizu otplate dugova, a onda poput kakvog mesije, na scenu stupa MMF sa svojim stabilizacionim programom i uslovljavanjem deregulacije i masovne privatizacije. Na sličan, ili bolje rečeno isti način, pored nedovoljno razvijenih zemalja, osvojene su mnoge zemlje u razvoju i bivše socijalističke zemlje koje se nalaze u tranziciji. Neviđeni istorijski cinizam je što kolonizatori svoja osvajanja prikazuju kao dobra dela, kao zaštitu ljudskih prava, kao demokratizaciju itd. Kolonizovane zemlje ubeduju da ih osvajaju za njihovo dobro.“

MMF i Svetska banka kao međunarodne finansijske institucije sve više postaju instrumenti globalnog finansijskog kapitala u procesu uništavanja ekonomija nacionalnih država. Stavljajući nacionalne države i privrede pod kontrolu i puna zavisnost od međunarodnog kapitala u osnovi se vrši proces predaje ekonomskog suvereniteta država. Strategija i politika MMF je nametanje finansijske zavisnosti i diktature preko onemogućavanja privrednog ozdravljenja država i modernizacije zemalja u razvoju, bez čega je teško očuvati nacionalni suverenitet. MMF u stvari preko „pisma o namerama“ diktira makroekonomsku politiku svim državama. Po preporukama MMF i njegovom kontrolom Rusija je dovedena do „prosjačkog štapa“ i prinuđena da proglasi bankrot (1998). Putin je dolaskom na vlast brzo isplatio obaveze MMF-u i „zalupio vrata za njim, da ga više nikada ne vidi u svojoj kući“.

Pretvaranje industrijskih nacija u spekulativnu dokoličarsku klasu i dominaciju spekulativnog fmansijskog kapitala

Proces pretvaranja industrijske nacije u spekulativnu i dokoličarsku klasu ne bi bio moguć bez funkcije dolara kao svetskog novca. SAD su zahtevale i ostvarile da glavni izvoznici nafte sve faklurišu u dolarima. Sve države uvoznice nafte i energenata morale su prethodno da nabave dolare (kreditima, svojim izvozom i dr.) SAD su mogle da odštampaju dolara (odvojeno od zlata) bez ograničenja, koliko bude potrebno. Visok standard nacije nije više zavisio od privrednog rasta, izvoza i kvaliteta ekonomije, već od odštampanog novca. Dolazi do ekspanzije nepokrivenog, fiktivnog dolara. Dolarski svet i sfera novca odvojila se potpuno od realne ekonomije.

Dolarom se plaćaju svi energenti, pa i nafta i gas. Nafta i zlato na svetskim tržištima redovno se izražavaju u dolarima, što daje ogromnu prednost SAD – čija je to valuta. Udeo SAD u svetskoj trgovini pao je na svega 11%, dok se 88% trgovinskih ugovora izražava u dolarima.

Međutim, MMF i Svctsku banku, pa i STO treba izvući iz dominantnog uticaja SAD, uz njihovu novu ulogu i formiranje njihovih sredstava (glavni kontributor njihovih sredstava, a time i odluka sada su SAD).

VOJNA DOMINACIJA, POKORAVANJE I „ZONA OD NACIONALNOG INTERESA“

Ratna mašinerija i ogromni vojni rashodi i razvijen vojno-industrijski kompleks su druga poluga. Danas SAD imaju baze u 144 od 192 zemlje članice UN. Mnogi su ponovo oživeli tezu daje Drugi svetski rat bio „najbolji lek“ za izlazak iz krize 1929 – 1933. godine. Država je postala talac vojnog lobija i mašinerije. Neki smatraju daje rat nužnost i da će se nakon njega pojaviti novi model globalnog upravljanja i odnosa u svetu. Samo ne znam na koga? Ko preživi! „Luđacima na vlasti treba Treći svetski rat, ali će se on voditi prljavim bombama, biološkim i hemijskim oružjem, tehnostrateškim oružjem, a to je tada poslednja bitka čovečanstva“.

Proces u svetu nije globalizacija, već multinacionalizacija sa megabankama i multikorporacijama (kao nosiocima svelskog finansijskog kapitala i interesa). U svetu danas cirkuliše 880 biliona novca i fmansijskih derivata, a postoji samo 84 biliona bruto proizvoda. Dakle deset puta više cirkuliše novca u odnosu na stvoreni bruto porizvod. Deficit budžeta i javni dug se naglo povećavaju, a time i disproporcije u razvoju nove krize.

Samo isplata kamate na javni dug u 2010. godini u SAD iznosi 536 milijardi dolara. Isplate kamata, normalno, vrše se iz poreskih prihoda koje plaćaju svi slojevi društva, dok kamate i obveznice zajmova naplaćuju bogati slojevi društva, što dovodi daljnjem socijalnom i ekonomskom raslojavanju i diferencijaciji u okviru kapitalističkog društva. Istovremeno dolazi do otupljivanja oštrice progresivnog oporezivanja i prevaljivanje tereta poreza sa bogatih na siromašne slojeve. Socijalni efekti poreske politike gotovo su neutralizovani.

Vojni rashodi dobijaju astronomske iznose. Trka u naoružanju je katastrofalna u celom svetu. Ovde se radi samo o direktnim vojnim rashodima. Indirektni koji proističu iz vojne industrije, angažovanja u svetu, lokalnih ratova, antiraketnog štita, atomskih istraživanja i si. nisu javno publikovani. Samo na pet država (SAD, Kina, Rusija, Indija, Saudijska Arabija) otpada preko 62% vojnih rashoda, na države NATO – a u 2019. preko 70%, a na SAD 38 – 40% vojnih rashoda u svetu.

Teorija na zapadu i dalje nastoji da na bazi kajnzijanskih recepata regulisanja privrede dokaže korisnost javnih rashoda, posebno vojnog karaktera. Ne uzimajući međutim, u obzir izmene uslova razvoja modernih privreda,stvarnost ih duboko demantuje. Kejnzijanska terapija i recepti anticikličnog regulisanja moderne privrede potpuno su otkazali.

Rashodi za vojne svrhe, odnosno naoružanje, postaju jedan od najvažnijih faktora stalnog rasta troškova proizvodnje koji se „društveno priznaju“ (a priznaju se svi) i rasta cena, odnosno savremenc inflacije. Rasipanje sredstava, neekonomičnost upotrebe i sve veći troškovi su normalan sistem poslovanja vojnog kpmpleksa.

Vojnoindustrijski kompleks u privredi SAD samo za izgradnju vojnih aviona i projektila iznosi 40 milijardi dolara (i to samo za 13 modela aviona). Na dva projekta u 1972. godini koji nisu uopšte funkcionisali, ili su za godinu dve odbačeni, utrošeno je 122 milijarde dolara. Samo na 15 sistema naoružanja utrošeno je oko 19 milijardi dolara koji su napušteni pre nego što su i počeli da funkcionišu. Ukupna svota tako „bačenih“ kapitala iznosi oko 35 milijardi.

Izgradnja jednog aviona pre nekoliko godina iznosila je 160 miliona dolara, a cena jednog tenka iznosila je oko dva miliona dolara. Stvara se i začaran krug, vojni rashodi dovode do povećanja cena, a rast cena se javlja kao opravdanje za novi rast vojnih rashoda. Gotovo svaku godinu i po troškovi izrade (cena) jednog sve složenijeg aparata se udvostručuju.

Za vreme Drugog svetskog rata nosač aviona koštao je 55 miliona dolara, a nedavno (nosač „Nimitz“) vredi 1.545 miliona dolara, podmornica pre 4,7 miliona, danas 200 miliona, bombarder pre 218 hiljada, danas 20 miliona, lovac pre 54 hiljade, danas 6,8 miliona (F – 111), puška (Mi) 31, a danas 150 hiljada (M-16) itd.

Nosač aviona danas košta 10-20 puta više u odnosu na troškove iz Drugog svetskog rata, podmornica 40 – 50 puta, bombarder 130 – 150 puta i moderni lovac 200 – 230 puta.

Samo program novog eksperimentalnog, interkontinentalnog projektila (MX), koji je trebao da zameni dotadašnji „Minutemen“ u 1980. zahtevao je 245 miliona dolara, a celokupan projekt koštaće 35 milijardi dolara, što je tada bilo tačno tri puta iznad godišnjeg iznosa pomoći zemljama u razvoju po svim oblicima sredstava koja dobijaju. Radi se o proizvedenom delu društvenog bogatstva koja se zatim imobilizuju i traže dodatna sredstva za održavanje.

U trci u naoružanju sve više se angažuju i najsposobniji visokoslručni i specijalistički kadrovi. U SAD je zaposlenost u vojnim kompleksima u 1974. iznosila 5,4% ukupnog broja zaposlenih, a 1968. godine 9,8%.

Državni kapitalizam ili savremeni imperijalizam i neokolonijalizam danas predstavlja simbiozu političkog i ekonomskog vojno – tehnokratskog odlučivanja. U takvim uslovima  u  pogledu vojnih rashoda možemo rezonovati sledeće:

1)Vojna ekonomika ima i dalje sve klasične karakteristike parazitizma, uz istovremeno sve veći trend širenja;

2)Osnovna karakteristika javnih rashoda je njihova stalna ekspanzija:

3) Vojna ekonomika ima u savrmenom državno – monopolističkom kapitalizmu veliki uticaj na celokupnu ekonomiku tih zemalja, ali uglavnom u negativnom smislu. Vojna snaga se javlja kao „sistem odvraćanja“ i uspostavljanja nekakave ravnoteže straha.

Smatra se da u vodećim kapitalističkim zemljama (npr. u SAD) vojna ekonomika čak dominira nad privatnom i proizvodnjom za ostale potrebe, stoje često čini presudnim faktorom u ponašanju celokupne privrede.

INFORMACIONA KONTROLA I MASOVNO PRISLUŠKIVANJE

Džulijen Asanž i Snouden su ozbiljno poljuljali informacionu neprikosnovenost SAD. Istovremeno je demistifikovan „izvoz“ američke demokratijc kroz brojne narandžaste revolucije, ali sada i posle najnovijih izbora u SAD.

Na delu je globalni nemoral, rušenje međunarodnog prava i bolest finansijalizacije.