Ima jedna mudra misao koja kaže da se mnogo toga dobrog propušta zbog boljeg. Ovu mudrost sada treba koristiti više nego ikad jer mi se čini da pojedini učesnici političkog i javnog života koji dolaze iz redova opozicije sve više upadaju u tu zamku traženja boljeg od nečega što je u osnovi dobro. Naravno, govorim o aktuelnim protestima u Srbiji i načina na koji su isti usmeravani i vođeni od strane studenata, zaključuje kolmnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Navešću nekoliko mislim nespornih činjenica. Prvo, protesti su najmasovniji i najdugovečniji koji su se u Srbiji dešavali u modernoj političkoj istoriji. Ono što se dešavalo 1968.,  1992. kao i potom 1996/97 ni po obimu ni po dužini trajanja nisu ni blizu ovoga što imamo danas prilike da gledamo.

Neodustajnost koju građani pokazuju je dokaz da je komponenta nade vrlo prisutna što znači da ovo nije samo puki revolt već je i ideja, što je takođe velika novina ne samo za srpsko društvo već i za čovečanstvo koje je sklizlo u doba idiokratije. I upravo je ta nada osnova za novu ideologiju koja će sasvim izvesno proizići kao trajna vrendnost, a čiji će pobornici i glavni nosioci biti upravo ovi mladi ljudi koji su sada na ulicama.

Druga važna komponenta je ta što su se kao nosioci čitavog procesa pojavili studenti koji su do skoro bili potpuno zanemarena, oklevetana i marginalizovana društvena grupa. Sa njima na čelu, čitav ovaj narodni pokret je dobio nestranačku dimenziju koja se ispostavila kao ključna za omasovljenje. Čini mi se potpuno intuitivno, studenti su zaobišli Vučićevo minsko polje dnevne politike i ušli daleko u prostor u kojem je on do pre par meseci suvereno vladao.

To se najbolje vidi po snimcima studentskih šetnji kroz Srbiju, gde imamo situacije da u mestima u kojima je Vučić na izborima uzimao preko 80% glasova izlaze ljudi i podržavaju protest, čak ga i aktivno pomažu. Konačno, nedavno su javno objavljena istraživanja koja pokazuju da ubedljiva većina građana Srbije podržava studente te da su trenutno popularniji od Putina, vojske i Srpske pravoslavne crkve. Dalje, čak trećina građana je uzela aktivno učešće u protestima i ono što je do skoro bilo nezamislivo, petina glasača vlasti se pozitivno izražava o njima što praktično znači da je po prvi put načeta Vučićeva tvrđava vlasti.

 Dakle, sve ovo jasno pokazuje da se proces odvija sasvim dobro i što je još važnije, postoji i jasan hodogram do sredine marta, dok istovremeno vlast nema nikakvu ideju i povlače iznuđene poteze što značajno doprinosi greškama koje prave i time praktično dodaju gorivo na bunt. Tako da nije preterano pretpostaviti da će se nakon skupa u Nišu, kao i nakon zajedničkog dolaska u Beograd procenat građana koji su aktivno učestvovali u akcijama popeti na oko pedeset, a da će broj Vučićevih birača koji podržavaju studente biti blizu trećine.

Ovde dolazimo do pitanja da li se može bolje od ovoga?! Po mom dubokom uverenju trenutno ne može. A ićiću i korak dalje pa ću reći da je svaki pokušaj da se na bilo koji način menja kontekst i duh procesa koji se odvija ravan izdaji. Zato se apsolutno protivim predlozima koji se sve češće čuju iz redova različitih opozicionih entiteta kao i pojedinih ličnosti od uticaja.

Na šta konkretno mislim?! Prvo, predlozi za radikalizaciju protesta nisu dobri jer bi smanjili trend prilaska Vučićevih pristalica, a ujedno bi odbili i deo onih koji se još uvek kolebaju, ali su tu baš zbog toga što imaju utisak da se neće dešavati ništa što bi moglo da ih ugrozi. Mnogima je dakle potrebno vreme da se sažive sa protestima i sada ih ne treba plašiti.

 Drugo, predlozi za formiranje prelazne vlade su prelazak na dnevno politički i stranački kontekst, a to je ono Vučićevo minsko polje koje su studenti maestralno izbegli. Kada se nametne tema novog sastava vlade tu studenti idu u drugi plan, na površinu izlaze priče o opoziciji koja na našu žalost nije baš popularna u javnosti (tu uključujem i sebe, da ne bude zabune).

 Pri tome, dve trenutno najpopularnije političke ličnosti iz redova opozicije su Nemanja Šarović (jedini dvocifren) i Savo Manojlović  koji ni jedan nisu u parlamentu, što jasno pokazuje i stepen poverenja opozicione javnosti u Narodnu skupštinu i u rešenja koja bi se donosila u toj instituciji. Otuda je nejasno šta je uopšte motiv da se ta tema pokreće u ovom trenutku? Šta se time dobija?

Činjenice govore da je Vučićev režim u krizi i da ništa što pokušavaju ne prolazi u javnosti, te je kranje glupo davati mu bilo kake predloge za rešenje kako se često navodi „duboke društvene krize“. Sasvim suprotno, za nas je kriza lekovita imajuću u vidu stanje u kojem nam se društvo nalazi. Vučić treba da dobije još nekoliko velikih političkih udaraca i to u Nišu, a potom u Beogradu i još niz manjih poput onoga što je bilo u Bogatiću, Rači i Kraljevu. Nakon toga će vlast biti u još većoj krizi, a potencijalni nepredviđeni događaji u naredne tri nedelje samo mogu da im dodatno pogoršaju ionako tešku poziciju.

Zbog svega navedenog sam mišljenja da se mora staviti moratorijum na svako dalje stranačko delovanje i da svi posvetimo makismalnu pažnju procesima koji su u toku, a koji su pri tome dovoljno široki da svakome daju prostora da se politički iskaže. Ne vidim potrebu za bilo kakvim aktivnostima kao što su stranačke tribine, podizanje odbora, isticanje stranačkih obeležja ili bilo kakve druge akcije tog tipa. Liderske sujete i ambicije treba ostaviti za neko buduće vreme jer sada se Srbija natapa slobodom i pišu se najlepše stranice istorije.