Razlaz Putinove Rusije i diktatorskog režima Aleksandra Vučića, svođenje ekonomskih, političkih i svih drugih veza na najniži nivo i dva lica ruske politika na Balkanu, pokazaće pravac u kome Srbija treba da ide u budućnosti. Zašto kleptokratrska mašinerija Vučićeve razbijničke družine od pljačlke ne vidi da joj je došao kraj i da svet izgleda sasvim drukčije u odnosu na 2012. godinu kad se njihoiv bolesni „vođa“ dokopao sve vlasti i uzurpirao sve institucije u Srbiji.

Nikola Vlahović

Stupajući na dužnost premijera prve demokratske vlade u posleratnoj Srbiji na dan 25. januara 2001. godine, Zoran Đinđić je u svojoj prvoj zvaničnoj kazao da: „Ova vlada danas dobija mandat koji nam je dao narod na ulicama Srbije, mandat za promene. Kad zaboravimo na taj mandat i kad pomislimo da smo ga dobili da vladamo, toga dana smo ga izgubili. Taj gubitak bio bi mnogo veći nego samo gubitak vlasti. To bi bio gubitak časti, to bi bio gubitak istorije…“

Ubrzo će postati jasno da su mnogi iz njegove vlade tu čast i mesto u istoriji izgubili ulaskom „u vlast“…

Ali, susreti sa velikim  problemima nakon pada Miloševićevog režima, tek su počinjali.

Već prvog radnog dana, novi premijer je dobio informaciju da su još pre 5. oktobra prethodne 2000 godine, sve obaveštajne a delom i diplomatske službe bile povučene iz Beograda u svoje matične ili susedne države. Sve osim ruske obaveštajne mreže u Srbiji sa kojom je Đinđić već imao uspostavljen kontak. A, trebalo je to isto učini to isto i sa ostalim evropskim i svetskim službama, na principima projektovane spoljne i unutrašnje politike. Taj posao, u prvim danima Đinđićevog premijerskog mandata, obavili su neki „stari kadrovi“ i iskusne karijerne diplomate.

U kratkom periodu do njegove brutalne likvidacije u martu 2003. godine, zbog dinamike događaja i velikih promena koje su se dešavale u Srbiji i oko nje, Beograd je postao ozbiljan poligon obaveštajnih zajednica, koje su se trudile da zauzmu što više uticaja u centralnoj državi Balkana. I tu će se ubrzo pokazati da je ona „ruska škola“ ostala dosledna svom pravilu da se ne ističe previše, ali da deluje tamo gde ih najmanje očekuju.

Naime, već 27. juna 2004. godine, za predsednika Srbije na mandat od četiri godine, izabran je Boris Tadić, a 11. jula iste godine položio je zakletvu. U zgradu Predsedništva na Andrićevom vencu, ušao je svečano u pratnji svog oca, prof. dr Ljubomira Tadića i Dobrice Ćosića, pisca i bivšeg predsednika Miloševićeve SRJ. Bila je to svojevrsna poruka iz koje je trebalo „čitati“ buduću politiku Srbije. Tačnije, kontinuitet onih istih inspiratora velikodržavnih ideja, koje su narod i državu odveli u tragične ratove i gubitničku politiku Slobodana Miloševića.

Pokazao je to drugi, petogodišnji predsednički mandat Borisa Tadića (koji je dobio pobedom u drugom krugu izbora 3. februara 2008. godine. Događaj je  obeležilo njegovo „bratimljenje“ i „savezništvo u koaliciji“ sa poraženim snagama 5. oktobra, Socijalitičkom partijom Srbije (SPS) i Ivicom Dačićem kao novim predsednikom te stranke.

Od prvog do poslednjeg dana mandata Borisa Tadića, (2004-2012) njegov šef kabineta bio je Miodrag „Miki“ Rakić, jedna od najuticajnijih, ali i najdiskretnijih figura srpske politike u tom periodu, sve do sredine 2010. godine. Njegova karijera se odvijala daleko od reflektora, ali sa dubokim uticajem na ključne političke procese. Među „odabranima“ u vrhu SPS, zvali su ga „Zemljak iz Žitorađe“ (gde je i rođen 31. jauara 1975), zbog činjenice da je u istoj varošici rođen i Ivica Dačić.

Rakić je bio član Demokratske strane (1996-2014), i njen potpredsednik (2012-2014), a u kabinetu Borisa Tadića bio je njegov najbliži saradnik i „čovek od poverenja“.

Zbog tolikog poverenja Tadić ga je i odabrao za koordinatora svih bezbednosnih službi u Srbiji u čijim rukama su se nalazile sve strateške političke odluke. Zvanična funkcija bila je: sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i šef Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti. A, to je značilo da ima najkrupniju ulogu u državi. Veću nego što je lakomisleni Boris Tadić mogao i da zamisli…

Tek nakon njegove smrti kad je imao samo 33 godine života (13. maja 2014.), u najbolje obaveštenim krugovima saznalo se da Rakić nije bio samo „figura koja je oblikovala političke tokove iz pozadine“, već ključni čovek ruske obaveštajne zajednice u Srbiji, ličnost koja je za potrebe „narodnjačke“ zajednice stranaka u Evropskom parlamentu, obavio posao demontaže Srpske radikalne stranke i projektovao „novu stranku“ (Srpsku naprednu stranku), koja je bila zamišljena kao navodna „evropska desnica“ i takođe „narodnjačka“.

U junu mesecu 2012. godine, kad su ti bivši Šešeljevi radikali navodno postali „Evropska desnica“, u jednoj od najgledanijih emisija Hrvatske radio televizije (HRT), „Nedjeljom u dva“, pojavio se Boris Tadić da objasni „kako je uspeo da izgubi izbore“.

Voditelj emisije Aleksandar Stanković, u jednom trenutku ga je pitao: „Zašto ste dozvolili da vam bivši radikali dođu na vlast?“ Tadić je bez imalo uvoda prostim rečenicama „objasnio“ kako se to desilo: „…Morao sam gospodine Stankoviću, trpeo sam pritiske iz Brisela da stvorimo u Srbiji sebi nekakvu opoziciju, neku vrstu evropske desnice, kako bi oslabili radikale, a ojačali evropske snage“.

Ali, kako je vreme pokazalo, izbor je bio potpuno pogrešan. Slučajno ili namerno. U nastavku te utopije, „posao“ je preuzela ruska obaveštajna zajednica u Srbiji.

Politiku Vladimira Putina o slanju „Trojanskih konja“ u naručje Evropske unije, vredno je sa svoje strane odrađivao Miodrag Rakić: postao je prisan sa Aleksandrom Vučićem, doslovno ga pripremajući za događaje koji će tek da se dese. Učio ga je kako da napravi „otklon“ od radikalske frazeologije, kako da deklamuje svoje „patriotske“ parole i kako da ih istovremeno „pakuje“ u priče o „evropskoj perspektivi Srbije“.

Teška bolest i smrt sprečile su realan (ili mogući) tok događaja: Rakić bi, kao i mnogi iz Demokratske stranke, radio za Vučićev režim. Diskretno, naravno. Koliko dugo i na kakav način, to je nemoguće znati, ali da bi ga duga ruka iz Moskve i dalje vodila, nema nikakve sumnje.

Epilog ovog neverovatnog ali istinitog obaveštajno-političkog trilera, tek će da se desi padom režima Aleksandra Vučića.

U međuvremenu, ovaj nesumnjivi diktator dobio je iz ruku Vladimira Putina najveće priznanje, orden Aleksandra Nevskog, koji je pre njega u Srbiji dobio samo još Nikola Pašić, vođe predratnih radikala, čovek koji je takođe naneo neopisive štete ovoj državi i njenom narodu. Orden svetog Aleksandra Nevskog je jedno od najviših priznanja koje Rusija dodeljuje stranim državnicima, a Vučić se time svrstao među retke nosioce izvan postsovjetskog prostora.

Prema zvaničnom ukazu koji je Putin potpisao 7. januara 2019., A. Vučić je odlikovan „za veliki lični doprinos razvoju multilateralne saradnje sa Ruskom Federacijom“.

Od maja meseca 2013. godine, pa sve do današnjih dana, Aleksandar Vučić se sastao sa Vladimirom Putinom neverovatnih 13 puta, tako reći, jednom godišnje. Postoje informacije o još dva nezabeležena sastanka, ali nikada nisu argumentima potvrđena. Zvanično, teme su im bile energetika (gasni aranžmani, naftovodi), vojno-tehnička saradnja, politička koordinacija u vezi sa Kosovom, ekonomski projekti i investicije…A, nezvanično, prema najobaveštenijim izvorima MT, „iza zatvorenih vrata“ govorilo se često o „defragmentaciji Balkana“, podeli BiH na tri nezavisna entiteta, mogućim „reintegracijama“ bivših jugoslovenskih prostora i slično. Prema istim izvorima, Vladimir Putin se nikada nije izjašnjavao u pogledu toga, niti van javnosti niti pred javnošću. Pažljivo je slušao šta mu pričaju i Vučić i Milorad Dodik koji je imao par prilika da se u Moskvi sastane sa ruskim predsednikom.

Ali, po svom običaju, Vučić je na svaki način isticao da je Putin pokazivao lično razumevanje za poziciju Srbije, „posebno u vezi sa pritiscima oko sankcija Rusiji“ (Vučićeva tvrdnja).

Činjenice govore da je poslednjih par godina Putinova vlada počela da „zaobilazi“ srpskog diktatora, da mu dodeljuje „magareću klupu“, te da ga plaši saopštenjima poput onog koje su Spoljna obaveštajna služba (SVR) ) i GRU (Glavna uprava Generalštaba) izdale koordinirano a u kome je rečeno da Evropska unija stoji iza „nemira u Srbiji“ i da se priprema „srpski Majdan“ za 1. novembar. Da li je cilj ovakvih „informacija“ bio da se diskredituju građanski protesti i da se ojača anti-EU i anti-NATO osećanja u Srbiji, ili da se dodatno „izludi“ inače suludi tiranin (a, možda i jedno i drugo), otvoreno je pitanje. Šta je stvarna strategija Ruske federacije kad je Srbija u pitanju, teško je da bilo ko može u ovom trenutku da proceni. Rat u Ukrajini i ruske vojno-obaveštajne akcije u drugim delovima sveta (afrički kontinent, na primer), stavile su pitanje događaja na ovom delu Balkana u drugi plan. Ili to samo tako izgleda. Jer, neki ruski portali poput Meduza, Novaja Gazeta i Dožd povremeno izveštavaju o Srbiji kao o „savezniku koji balansira“, ali i kao o zemlji u kojoj se testiraju ruske metode kontrole narativa. Opozicioni analitičari u Dumi kritikuju ruske službe zbog širenja dezinformacija o „srpskom Majdanu“ i navodnim zapadnim zaverama…Fjodor Lukjanov – predsednik Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku Rusije vidi Srbiju kao „ambivalentnog saveznika“ – „zemlju koja balansira između Evropske unije i Rusije. Lukjanov pravda Vučića, govori kako je „pod pritiskom da se prikloni Zapadu, ali da koristi rusku podršku kao pregovarački alat“. Preciznije rečeno, i ova znalajna ličnost u krugu oko Putina pokazuje da je Srbija za njega više taktički partner nego strateški stub na Balkanu.

Bivši savetnik Kremlja, Sergej Karganov, redovni profesor na Moskovskoj školi ekonomije, inače promoter ideje „ruskog sveta“, vidi Srbiju kao deo „pravoslavne geopolitičke sfere“. Njegovi javni istupi govore da Rusija želi dublju integraciju Srbije u evroazijske strukture, ali upozorava da je srpska politička elita „nedosledna“ i ne krije razočaranje u srpsku političku pragmatiku. O ruskoj politici na Balkanu govorio je i poznati analitičar Aleksandar Baunov. Njegov stav potpu o odudara od zvanične ruske politike i smatra da Moskva koristi Srbiju kao „simbolički kapital“. Nedavno je pisao da je ruski uticaj u Srbiji više medijski i kulturni nego stvarno ekonomski ili vojni.

Ivan Timofejev – direktor programa u Ruskom savetu za međunarodne odnose (RIAC) vidi Srbiju kao „most između Istoka i Zapada“, ali upozorava na ograničene kapacitete za dugoročnu saradnju. Zapravo, Timofejev ne vidi Srbiju kao moćnu da iznese takvu jednu ideju. Takođe, zagovornik je energetske i vojne saradnje, ali smatra da je Evropska unija za Srbiju ekonomski važnija u ovom trenutku, ali nigde, ni u jednom svom komentaru o Srbiji nije govorio o tome kako bi to izgledalo u perspektivi.

Dmitrij Trenin – bivši direktor Carnegie Moscow Center često je isticao da je ruska politika prema Balkanu „reaktivna, a ne strateška“. To i danas kaže, na svaki pomen „srpskog problema“. Trenin već duži niz godina upozorava da Moskva često koristi Srbiju kao „retorički štit“ protiv NATO-a, bez stvarne investicione dubine i često poziva na redefinisanje ruskog pristupa regionu Balkana. I Mihail Kasjanov – bivši premijer, opozicionar iz Pokreta „Za Rusiju bez korupcije“ redovno  kritikuje Putinovu politiku prema Balkanu kao „simboličku, a ne stratešku“…Kasjanov kaže da Putinova vlada Srbiju koristi kao „propagandni poligon“ za demonstraciju ruske moći, dok se istovremeno ignorišu stvarni problemi u regionu. 

Ilja Jašin (zatvoreni opozicionar, bivši saradnik pokojnog Borisa Nemcova, bivšeg potpredsednika RF u vreme Borisa Jelcina), u svim svojim javnim istupima, kad god bi pomenuo Srbiju govorio da je „žalosno što se Srbija koristi kao alibi za rusku represiju“. Kritikovao je žestoko i srpske vlasti zbog saradnje sa ruskim bezbednosnim službama, posebno u kontekstu gušenja antirežimskih protesta. Vladimir Vladimirovič Kara-Murza, ruski disident, kritičar Putinove politike, govori čestao kako je Srbija je za njega primer zemlje koja „ima šansu da izbegne put kojim je Rusija krenula“ i poziva građansko društvo u Srbiji „da se odupre autoritarnim tendencijama i ruskom uticaju“.

Ali, ono što srpskog diktatora najviše muči, to su „glasnogovornici“ Vladimira Putina, najistaknutije ličnosti njegove vlade i njihovo tumačenje zvaničnih ruskih stavova o tome kakvu politiku vodi u Srbiji a kakvu prema Rusiji. Tako, na primer, Putinov portparol, Dmitrij Peskov, u sred najveće krize Vučićevog režima u Srbiji, govori nedavno za vodeće ruske medije  da „Srbija nije tražila pomoć od Rusije“ i da će se „sama snaći“. I to je rekao u vrlo hladnom tonu, očito sa idejom da pokaže koliko se Moskve distancira od „višebojne“ politike srpskog diktatora.

I Marija Zaharova – portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije često komentariše proteste i političke tenzije u Srbiji.

Optužuje „kolektivni Zapad“ za pokušaje izazivanja „obojenih revolucija“ u Srbiji. Poručuje da Rusija „veruje u bratski narod Srbije“ i da će zemlja „sačuvati obraz“ uprkos pritiscima…Ali, i to je tek jedna strana iste priče o zvaničnom stavu Rusije prema Vučićevoj Srbiji, jer, od njega se očekivalo da bude „čvrst momak na Balkanu“, a ispostavilo se da je previše ljigav čak i za ruska shvatanja nekakvih prolaznih diktatora.

Putinov omiljeni filozof i geopolitički teoretičar Aleksandar Dugin, promoter ideje „evroazijskog sveta“ i pravoslavne solidarnosti. Srbija je za njega ključna tačka otpora Zapadu, često je opisuje kao „duhovni bastion“ protiv liberalnog globalizma. Njegovi tekstovi i intervjui često se prenose u proruskim medijima u Srbiji, ali niko ne pita Srbiju kako taj teret nosi na svojim leđima, trpeći istivremeno volju velikih sila i diktaturu jednog krvožednog i lopovskog režima.

Rusija se u dobroj meri udaljila i ekonomski od Srbije…Najveći deo svoje imovine i investicija, Putinova Rusija je već odavno povukla iz Srbije. Ruska Sberbank (sada u vlasništvu AIK banke) povučena je iz Srbije nakon sankcija Evropske unije, mada ih Srbija nije uvela. Sberbank je bila ključni igrač u kreditiranju i poslovanju sa ruskim firmama.  VTB banka i Moskovska banka imale su svoj deo poslovanja u Srbiji, održavale platni promet sa Rusijom i Kubom, nudile specifične finansijske usluge. Njihoiva direktna povezanost sa ruskim državnim strukturama i potencijalni bezbednosni rizici, odveli su ih u drugom pravcu.

Od ruskih kompanija ostalo je otvoreno pitanje saradnje u farmaciji (Ruski Petrovaks vodio pregovore o strateškom partnerstvu sa srpskom Galenikom, jer postoji potencijal za proizvodnju vakcina i lekova u Srbiji uz rusku tehnologiju). I to je, kako izvori MT govore, zaustavila Putoniva vlada.

Poslovi koje je radila RŽD International (Ruske železnice), modernizacija pruga Beograd-Pančevo, Beograd-Valjevo (vrednosti od više stotina miliona evra kroz kreditne aranžmane), verovatno se neće tako skoro ponoviti. Danas izostaje i ruska tehnička pomoć, oprema i izvođenje radova. Ništa od toga moćna ruska železnička industrija ne planira više u Srbiji. A, sa druge strane, Vučićeva propaganda preko Privredne komore Srbije tvrdi da je Rusija „peti izvozni i treći uvozni partner“ podvaljujući statističke podatke vezane za energetiku.

Sa druge strane, sve priče srpskog diktatora o „neutralnosti“ Srbije padaju u vodu kad se u svetskim medijima pojavi vest o desetinama ruskih državljana, koji su bili pod sankcijama Velike Britanije i Kanade, dobilo državljanstvo Srbije. Među njima su bili i visoki menadžeri iz Gazproma i Gazprombanke, što je napravilo veliki problem i njihovim poslovnim partnerima pirom sveta. Dovoljno je bilo da se Aleksandar Vučić pohvali Draganu J. Vučićeviću kako je „počastio Ruse srpskim pasošima“. Činjenica je da Srbija nije uvela zvanične sankcije Rusiji od početka ratnih dejstava u Ukrajini 2022. godine, uprkos pritiscima iz Evropske unije i drugih zapadnih država i ekonomskih partnera. To je čini jedinom zemljom kandidatom za članstvo u Evropskoj uniji koja se nije pridružila nijednom od 14 paketa sankcija koje je Unija do sada usvojila. Ali, koja je cena Vučićeve manipulacije na Istoku i na Zapadu? Opet je Srbija žrtva „loše procene“ jednog tiranina. Milošević nije shvatao smisao rušenje Berlinskog zida, a sumanuti Vučić ne priznaje da je svet došao u najoštriju polarizaciju kakva nije bila ni u 20 veku. Da Srbija nema dva izbora nego samo jedan. I taj jedan, uplačuje redovno godišpnje 300 miliona evra u njen budžet.

Jer, ni u Moskvi nema više euforičnih izjava o „bratskom savezništvu“ kao ranije. Stari KGB špijun koji je zamalo uhapšen zbiog špijunaže u Beogradu osamdesetih godina, Aleksandar Bocan-Harčenko, danas je ambasador Ruske federacije u Srbiji, pa je čak i on, u poslednjim susretima sa Vučićem vrlo hladno i neprijatno naglasio „važnost stabilnosti i energetskog snabdevanja“ i to je bilo sve o čemu su pričali na sastanku od sedam minuta. Takođe, i ruski mediji sve češće prenose Vučićeve izjave bez komentara, što je neuobičajeno za raniji stil izveštavanja. Vučićevo insistiranje na evropskom putu Srbije i odbijanje da uvede sankcije Rusiji nije bilo dovoljno za Moskvu, koja je od njega očekivalka znatno više. Ruski analitičari sve manje govore o Vučiću kao „pragmatičnom lideru koji balansira“, a više ne ga ne smatraju ni pouzdanim saveznikom.

Njegovo nerpiajtno, snishodljivo zahvaljivanje ruskim službama za informacije o navodnom „Majdanu“ u Srbiji izazvalo je nelagodu u nekim opozicionim krugovima u Rusiji, koji to vide kao instrumentalizaciju obaveštajnih struktura.

Nevolja nikad ne ide sama, pa je njegov režim zaglibio u još jedan incident: nedavno je oko 150-170 državljana Moldavije i Rumunije obučavano za pružanje fizičkog otpora moldavskoj policiji tokom izbornog dana (u zadnjoj nedelji septembra 2025). Nesumnjivo, cilj je bio da se izazovu neredi i destabilizacija u Moldaviji. Zapadne službe su tzražile od Vučićevih služni da reaguju, pa je došlo do hapšenja dve osobe osumnjičen da su pomagale u sprovođenju nekakve „obuke“. Da tragikomedija bude kompletna, navodno se ta obuka sprovodila u jednom ugostiteljskom objektu kod Loznice, u periodu od 16. jula do 12. septembra 2025. Manje je smešno to što su uhapšeni „treneri“ posedovali dronove, satelitske telefone, laptope i uređaje za praćenje radio-frekventnih signala. Ovaj slučaj je AV režim razglasio kao značajan i kao sprečavanje međunarodnog skandala, jer bi Srbija mogla biti predstavljena kao centar za obuku paravojnih grupa. Naravno, tiranin je pohvalio svoije bezbednosne službe, uključujući BIA i MUP, „za koordinaciju i brzo delovanje“. Osumnjičeni za „organizovanje borbeno-taktičke obuke za državljane Moldavije i Rumunije, sa ciljem destabilizacije izbora u Moldaviji“, finansirani su iz džepa jednog privatnog lica, a to „lice“ je jedan od uhapšenih.

Glavnog organizatora su zaboravili da pomenu. Ovakvih i sličnih sprdnji sa stranim obaveštajnim službama, igre i manipulacije u spoljnoj politici, veze sa mafijom i narko kartelima, dovele su ga do toga da je ostao sam. A, samoća ubija.