Nedavno je završena javna rasprava o dokmentu Nacrt Strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine. Kao neko ko se profesionalno bavi različitim segmentima energetike od tehničkog do političkog aspekta, aktivno sam uzeo učešće na način da sam u propisanoj formi priložio primedbe, mišljenja i predloge. Međutim, zbog velike važnosti teme imam potrebu da se i na ovaj način javno obratim kako bih pokušao da doprem i do onog dela stanovništva koje nije iz naše struke, ali koje bi moralo da bude itekako upoznato sa sadržajem strateških dokumenata jer oni trasiraju put kojim će se država kretati u narednih nekoliko decenija. Pogotovo je važno da građani budu upoznati sa planovima u energetskom sektoru imajući u vidu da se tu prelamaju mnogi geopolitički uticaji koji se imaju u našoj zemlji, pa čak i pitanje eksploatacije litijuma koje je postalo vrlo bitno političko pitanje, navodi kolumnista dr Ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Ono što mi je prvo upalo u oči kada sam čitao predloženi nacrt strategije je to da je u delu u kojem se prikazuju energetski potencijali sa kojima kao društvo i država raspolažemo nije uvršten deo lignita koji se nalazi na teritoriji AP Kosovo i Metohija. U aktuelnoj strategiji koja je donešena 2015. godine postoje jasno izražene brojke o rezervama uglja na KiM, tako da je pitanje za kreatore ovog dokumenta zbog čega je to izostavljeno. Moram da naglasim da je energetska strategija dokument koji nije samo interni već kao takav ide i u Energetsku zajednicu čiji smo mi osnivač i generalno ima međunarodni karakter. Ispada da je razlog taj što je Vučićev režim prihvatio tzv. „Evropski plan za Kosovo“ i onda ne smeju u zvaničnim dokumentima da iskazuju bilo kakve državne pretenzije ka našoj južnoj pokrajini.

Druga stvar na koju sam skrenuo pažnju autorima je obim i format predloženog dokumenta. Naime, iako je rađen u standardnoj formi koja se i podrazumeva za ovaj tip dokumenata , plašim se da donosioci odluka ponovo neće biti u stanju da ga pročitaju i razumeju. Ovo temeljim na bazi toga što je predsednik Srbije javno kritikovao autore prethodne strategije i objašnjavao kako je u dokementu nešto filozofirano na preko sto strana.

Čak je zbog te njegove kritike država zvanično angažovala privatnu kompaniju iz Norveške (Rystad Energy)  koja je po tvrdnji Aleksandra Vučića čitavu priču oko srpske energetike svela na dve- tri strane A4 formata. Predloženi nacrt ima preko 100 strana i kao takav je u formi koji vlastodršci ne vole ili nisu u stanju da pročitaju, tako da postoji opasnost da ponovo budu angažovani neki strani konsultanti da predsdniku i ministrima ukratko prepričaju i svedu na njima razumnjiv jezik.

Ono što mi je takođe upalo u oči jesu projekcije za buduću potrošnju električne energije u Srbiji. Prema autorima strategije gornja granica potrošnje struje je za oko 25% više nego što je to slučaj u ovom trenutku. To je otprilike okvir u kojem se kreću projekcije za sve države naše veličine, strukture i snage ekonomije. Međutim, mesecima u nazad većina nosilaca vlasti, na čelu sa Aleksandrom Vučićem javno tvrde da će se u periodu obuhvaćenom strategijom u Srbiji trošiti čak 4 puta više električne energije negoli što je to danas slučaj.

Postavlja se pitanje da li su možda autori napravili grubu grešku u proceni ili nas pak vlast svesno obmanjuje kako bi progurali neki svoj projekat. Ali bilo kako bilo, važno je jasno utvrditi koliko ćemo električne energije stvarno trošiti u narednom periodu, jer upravo od kvaliteta te procene zavise i sve druge analize i planovi.

I ko načno dolazimo do ključnog dela nove Strategije, zbog kojeg je ona u suštini i pravljena na ovaj način. Reč je o uvođenju teme nuklearne energije i pretpostavki da bi se na taj način mogla rešiti bazna proizvodnja struje. Autori navode kako bi se u Srbiji prva nuklearka mogla priključiti na mrežu pre 2040. godine. Inače, to je podatak koji je prvi u javnost izneo Vučić tokom nedavnog boravka u Francuskoj gde je dogovarana saradnja sa EDF upravo na temu nuklearne energetike.

Dakle, sasvim je izvesno da su autori Strategije naručeno i u svrhu dnevne politike napisali odeljak o perspektivama nuklearne energije u Srbiji. Da je drugačije sasvim sigurno nikome pri čistoj svesti i zdravoj pameti ne bi palo na pamet da pišu takvu glupost da država koja nema iskustva sa nuklearkama može za manje od 15 godina da ima takav složeni tehničko-tehnološki objekat u operativnoj funkciji. Primera radi, Rumunija i Bugarska koje ovaj tip objekata imaju već decenijama nisu u stanju da izgrade nova postrojenja iako pokušavaju već jako dugo.

Takođe, Slovenija koja spada u red politički i ekonomski vrlo stabilnih država sa postojećom nuklearkom koja je u pogonu pola veka, već nekoliko godina vodi javnu raspravu o potrebi i mogućnosti za izgradnju nuklearne elektrane „Krško 2″ i po njihovim optimističnim procenama ako bi sada krenuli u realizaciju taj objekat bi mogao da bude u operativnoj upotrebi negde oko 2045. godine. Čak ni priča oko malih modularnih nuklearnih elektrana ne pije vodu jer je 2030. godina neki okvir kada bi ta tehnologija mogla da izađe iz eksperimentalne faze.

Tek od tada će se meriti komercijalni potencijal. Doduše, strateški partner kojeg je Vučić sam odabrao, francuski EDF je nedavno javno saopštio da stavlja tačku na razvoj jednog tipa malog modularnog reaktora na kojem su radili dosta dugo i da započinju rad na drugačijem modelu. Što znači da su Francuzi već pretrpeli veliki finansijski gubitak, a da ujedno gube korak sa konkurencijom. Tako da nije iskuljučeno da Emanuel Makron dolazi u posetu Srbiji kako bi obezbedio angažman za EDF kojim bi se oni vadili iz gubitaka koje su pretrpeli.

Sve u svemu, sa punom odgovornošću radnog iskustva i naučne titule koju imam, mogu reći da je Nacrt strategije razvoja energetike Republike Srbije do 2040. godine sa projekcijama do 2050. godine jedan kranje amaterski urađen dokument. Razlog za to vidim u velikom pritisku dnevne politike kojem autori očigledno nisu odoleli, što ih svakako čini saučesnicima u svim posledicama koje će se imati u budućnosti.

Da postoji Narodna skupština pozvao bih poslanike da predloženi tekst odbace u celosti, a pošto to nije slučaj jedino kome mogu da se obratim su građani Srbije koji su već u protestima zbog litijuma. Spisku razloga za proteste treba dodati nasilni pokušaj vlasti da na mala vrata uvede nuklearnu energiju u Srbiju čime nas dovode u opasnost potpunog gubitka bilo kakve mogućnosti političke nezavinsosti i državnog suvereniteta.

Stepen tehnološke zavisnosti od isporučioca opreme za izgradnju nuklearne elektrane bi bio toliki da bismo bukvalno bili u potčinjenom položaju, a što je reako bih i cilj. U prilog tome bih dao kratku računicu. Ako bi uzeli reaktor snage jedan gigavat baziran na francuskoj tehnologiji, to bi nas koštalo minimum 15 milijardi evra. Taj novac bismo morali da pozajmimo od nekoga ko je povezan sa Francuskom, tako da bismo odmah ušli u zamku dugova.

Nakon izgradnje objekta gorivo, rezervne delove i održavanje bi narednih najmanje 60 godina morali da uzimamo od toga ko nam je inicijalno isporučio tehnologiju. Rečju, ono što se pokrene sada će nam određivati način funkcionisanja društva i države najmanje do kraja ovog veka. Zato je strašno da takve odluke prođu mimo radara javnosti i mimo mogućnosti da ljudi reaguju.