Dragomir Anđelković

Posle munjevitog pada Asadovog režima u Siriji, Vučićeve političke i druge sluge, takođe bukvalno preko noći, shvatile su kakva će im možda biti sudbina u Srbiji. Alek bez Kosova će sa svojim porodičnim okruženjem i bogatstvom, verovatno, pre ili kasnije pobeći, a njih će, makar bili i na vrhu piramide njegovih izvršioca, prepustiti (nemiloj) sudbini.

U takvim okolnostima ubrzano su počeli da se dovijaju kako da osiguraju opstanak, makar svom gazdi nanosili i štetu. To će, srećom, bar donekle skratiti našu nacionalnu agoniju u sadašnjem vidu, odnosno olakšati urušavanje opskurnog režima koji uništava Srbiju. Druga stvar je kakav će doći posle njega (i da li će on biti amalgam starog uz deo tzv. prozapadne opozicije), ali time ćemo se šire baviti neki naredni put (na kraju ovog teksta tu temu ćemo tek dotaći).

Sada je bitno sagledati šta rade Alekovi uplašeni poltroni, kako bi pomogli sebi. Zgodan primer te vrste je Đurić, vršilac uloge ministra spoljnih poslova zemlje čiji samodržac je do sada zapravo bio i to, kao i sve drugo što podrazumeva neku realnu vlast u našoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu.

Marko nije blistave pameti – što kompenzuje besramnim aplaudiranjem gazdi kome usklikuje „Aco Srbine“ i kada on sa osmehom na licu izađe iz toaleta – ali zato ima razvijen skoro pa životinjski instinkt samoodržanja. Fakultet nije završio i posle dugog studiranja, pre nego što je postao deo vlasti, ali je na genetskom nivou dobio sposobnost za po sebe korisno služenje domaćim i stranim moćnicima.

Čim je shvatio kuda stvari idu, stoga se politički uneredio po gospodaru, šaljući i njemu i svakom drugom poruku da je pre svega eksponent izraelsko-američkih interesa u Srbiji. Uostalom, bar prvo je na neki način i normalno; šikanirane sluge od vajkada mrze svoje gazde, kolikogod da se pred njima uvijaju kao crvi, ispoljavajući pozerski „poštovanje“ i „ljubav“. Samo čekaju priliku da im vrate milo za drago.

Đurić – koji, uzgred, pitanje je da li ima i trunku srpskih osećanja – tako je ovih dana u intervjuu za uticajni američki (geo)politički portal „Politiko“ poručio da su SAD, gle bezobrazluka, imale pozitivnu ulogu u rešavanju sporova na Balkanu, te je za očekivati da će to pod vlašću Trampa raditi još dinamičnije.

Kako je istakao „prva administracija Donalda Trampa unela  je sveže ideje u odnose Beograda i Prištine, a da druga administracija predstavlja novu priliku za oživljavanje procesa popravljanja odnosa između Beograda i Prištine“.

Da li je stvarno tako posmatrano sa srpskog stanovništa? Koješta! Svi dobro znamo da je Vašingtonskim sporazumom iz 2020. godine, iza koga je stajao Tramp, Srbija ponižena i naterana da podrži interese svoje separatističke kosovske pokrajine i Izraela.

Lažna kosovska i prava jevrejska država – uz blagoslov Beograda – uspostavile su diplomatske odnose. Beograd je uz to pristao da realizuje čitav niz mera u cilju jačanja saobraćajne i generalno strateške pozicije Albanije i Kosova. Zauzvrat je dobio Ujka Semov šipak.

Toliko o prošlosti. Što se od strane Vašingtona željene budućnosti naših prostora tiče, Politiko jasno navodi kakva je ona: „Vizija predsednika Trampa o postizanju međusobnog priznavanja Kosova i Srbije kao centralnog elementa procesa normalizacije suštinski je korak za dugoročni mir i stabilnost na Zapadnom Balkanu“.

To što Đurić kaže da je takav scenario – za nas objektivno užasan – za njega sjajan, te se nada da će biti krunisan Trampovom posetom Beogradu, sigurno nije mrsko Aleku bez Kosova. Njemu je, razume se, do srpskih interesa stalo taman koliko i Marku. No, ne odgovara mu da se stvari razgolite za srpsku javnost.

Nju i dalje laže da je borac za srpske interese. A teško da i njegove najgluplje pristalice smatraju da je segment toga zaokruživanje faktičnog priznanja kosovske secesije.

Još manje misle da je to posvećenost Beograda normalizaciji odnosa sa Zagrebom pod hrvatskim uslovima, što podrazumeva puno međunarodno prihvatanje njihove „olujne“ verzije srpsko-hrvatskih odnosa.

Vučić sa svojim HDZ partnerima baš to tajno čini, dok u Srbiji zamajava krajiški i ostali srpski narod komemorativnim manifestacijama povodom hrvatske zločinačke akcije „Oluja“ (koja vrlo brzo u SNS medijima više neće biti tako tretirana).

Đuriće je, uprkos pokušajima Ace lažnog Srbina da to prikrije, baš to jasno rekao. U pauzi dodvoravanja Trampu, pohvalio je i odlazeću Bajdenovu administraciju zbog „nastojanja da se ojačaju veze Srbije i Hrvatske“.

Sve što je „naivno“ istrtljao za Politiko, svakako se dopada staroj i novoj američkoj administraciji, kao i tamošnjoj javnoj i dubokoj državi. Za njega su svi oni divni, i sve što čine na Balkanu bajno je. To ne skriva.

Nema veze što su Srbi temeljno očišćeni sa prostora Srpske Krajine i Zapadne Bosne, gde su vekovima bili svoji na svome, što našeg naroda više nema u Mostaru i Sarajevu, što je veći deo Kosova i Metohije etnički očišćen od Srba a preostali naši sunarodnici samo što odatle nisu proterani.

Hvala Americi – usklikuje srpski ministar spoljnih poslova. To bi svakako učino i Vučić, ali iza zatvorenih vrata. Međutim, ne ide mu u prilog kada to javno uradi njegov apologeta Marko.

On, kao što rekoh, nije baš toliko tupav da to ne shvata, a koliko znam ne spada među Vučićeve saradnike navučene na „belo“ (izuzev ako to nisu neki novi elementi u koje nisam upućen), te teško mogu da objasnim njegovu iskrenost time da se nalazio u stanju koje iz toga proizlazi.

Verujem stoga da se radi o uvodu u novu eru odnosa Vučića i njegovog okruženja. Asadov beg (a i pre njega već nekoliko dana bilo je jasno da je na pomolu) i prepuštanje saradnika na milost i nemilost neprijateljima, mnoge je tu prodrmao.

Shvataju šta može da im se desi.  Otuda, ubrzano traže nove ključne zaštitnike, ili one na koje su i ranije u tom svojstvu računali, sada otvoreno stavljaju na prvo mesto.

Đurić tako udarnički nastupa u skladu sa interesima SAD i jevrejske države, i nije ga briga kakve to posledice ima za Vučića. Slično će, polazeći od svojih inostranih veza, početi da rade i mnogi drugi koji su mu do juče, naizgled, pokorno služili.

Stari Vučić je prošlost, što ne znači da „novi“ još neko vreme neće potrajati. Novi, doduše, samo utoliko što će morati mnogo više da se dogovara sa svojim slugama. Hteo to ili ne, neke od njih će biti prisiljen da tretira kao mlađe saradnike.

Tako će lični režim poprimati izvesne oligarhijske elemente. To za građane Srbije naizgled mnogo ne znaci jer i nije bitno da li vrhovna glava zla ima jedno ili više lice. Tim pre što je hidra imala i imaće mnogo opakih repova.

Druga strana medalje je ipak to što kada sluge skinu lance ili oni postanu labaviji, počinju da leče svoje frustracije na razne načine. To će dovesti do mnogo većih sukoba između njih, ali i tenzija na relaciji nekih od njih sa do juče neprikosnovenim gospodarom. A on na to nije navikao!

Posle urušavanja Asadovog totalitarnog režima jer ga je Moskva u kontekstu nove podele sfere uticaja  otpisala, što je uvoda u po nju prihvatljiv mir na Istoku Evrope (zadržaće teritorije koje je stavila pod kontrolu, zamrzava se na 20 godina ulazak Ukrajine u NATO, biće ukinut najbolniji deo antiruskih sankcija, što je najnoviji segment pogodbe), i u Srbiji se rađa nova realnost.

Jasno je da se približava kraj dosadašnjeg modela vladavine, a Vučićevi doglavnici i pametniji jurišnici neće čekati da oni plate ceh kao ostavljeni Asadovi sledbenici u Siriji. Žele da budu za tranziciono-pregovaračkim stolom a ne na njemu.

Nastupa zato era usiljenog pravljenja dilova mnogih od njih kako sa spoljnim faktorima tako i nekim unutrašnjim oponentima režima, kako bi pokušali da sebi obezbede političko-ekonomski pa i bezbednosni opstanak.

Da li će u tome uspeti ili neće, koliko je nemoralno da se dogodi prvo, u to sve sada neću da ulazim. Samo konstatujem da će se ono što će uslediti u okviru režima, odraziti na slabljenje Vučićevih poluga moći koliko i narodni protesti na spoljašnjoj strani.

Srbija već sada, na Alekovu štetu, nije ista posle sirijskog blickriga i dinamiziranih očekivanja da dođe do balkanskog dogovara velikih sila.

Ali Alek još nije otpisan. Oni koji mogu da u takvim okolnostima pomognu Vučiću da uspori slabljenje svoje vlasti – sada o tome ukratko – to su opozicioni lideri koji bi pristali da sa njim naprave neku kombinaciju i pomognu mu da se na neko vreme iskobelja iz teške situacije.

Put ka tome je popločan reprizom pristanka da izađu na vanredne parlamentarne izbore koje bi raspisao pod sadašnjim uslovima (bez postavljanja kamera koje bi snimale otvaranje biračkih kutija i izlaznost, čime se eliminiše krađa; bez radikalne medijske demokratizacije i sprečavanja upotrebe budžetskih sredstava tokom kampanje; bez eliminisanja zloupotreba političke policije).

Vučiću izbori hitno trebaju da bi anulirao proteste ali i pokazao svojim doglavnicima raznih nivoa da im  je neophodan (i dalje za razliku od njih ima lične fanove u delu zbunjenog naroda).

Starim opozicionim liderima, opet, prljavo glasanje koriste da bi pre uobličavanja novih opozicionih snaga kadrih da idu na ozbiljne izbore, potvrdili svoje pozicije i tako, kako misle, kupili kartu za novi voz vlasti kada za godinu-dve dana bude pravljenja NATO prelazna vlada.

Sve to ne smemo svojom pasivnošću da omogućimo! U protivnom, tj. ako pukotine u režimu budu nadomešćene novim dilovima sa tzv. „fleksibilnom“ opozicijom, veliki deo Vučićeve ekipe ostaće nam zasigurno još dugo na čelu države u nekoj kombinaciji, a niko neće odgovarati za devastaciju zemlje, dok će pogubna antinacionalna politika biti nastavljena.

Zato je vreme za odlučni politički rat ne samo protiv režima, već i protiv svakoga ko pokaže spremnog da mu pomaže. Šta će iz toga proizaći teško je reći, ali najgore je da svima njima pasivno asistiramo u realizaciji nove faze domaćeg i stranog zajedničkog zločinačkog poduhvata protiv Srbije i srpskog naroda u njenom okruženju!