Dragomir Anđelković

Kulminacija problema u vezi sa uvođenjem američkih sankcija NIS-u, dovela je do rasplamsavanja antiruske kampanje u našim opozicionim medijskim, političkim i tzv. nevladinim krugovima, na način koji neko vreme nije viđen. Rusija se satanizuje kao da je ona uzrok srpskih problema, a zanemaruje se činjenica da su sankcije Srbiji uveli Amerikanci, kako bi naudili Rusima, tretirajući kao nebitnu kolateralnu štetu sve ono loše što se nama dešava zbog njihove odluke. Nebitno je to – u nakaradnoj formuli naših prozapadnih jurišnika – svakako su „krivi“ Rusi jer nisu spremni da žrtvuju svoje interese i tako zadovolje Vašington i Brisel, pa da onda ti „dobronamerni“ nasilnici nama ne prave teškoće zbog Rusa.

Nastavak te priče je histerični napad na Vučića što na vreme nije prekinuo veze sa Moskvom. On – koji je zapravo zapadni kvisling, i suštinski radi protiv srpskih interesa jer je izvršio veleizdaju Kosova (da sada ne ulazimo šire i u svestranu pljačku naše države od strane njegove političko-kriminalne strukture), te kolikogod može a da ne izazove po sebe opasan ruski kontraudar, deluje protiv Rusije – od strane svojih otvoreno prozapadnih oponenata cinično se predstavlja kao fanatični rusofil i putinofil.

Na tragikomičan i, ako se sagledaju činjenice, neargumentovan način, oni veleizdajnika Vučića kritikuju što bar sada, kada to već nije učino ranije, ne uvodi Rusiji sankcije i ne nacionalizuje NIS. Pri tome onima koji takve nebuloze zagovaraju ne deluje nemoralno i bizarno da insistiraju na tome da se Srbija okrene protiv Rusije za račun NATO činioca, jer Moskva, kako zapadna propaganda tvrdi, Ukrajini radi baš ono što mi dobro znamo da su evroatlantske sile učinile nama.

One su izvršile 1999. godine agresiju na Srbiju – razarajući našu zemlju i ubijajući kako pripadnike oružanih snaga tako i civilno stanovništvo – te su potom okupirale Kosovo i Metohiju, a onda u narednom koraku tamo stvorile svoju marionetsku kvazidržavu; zatim su je 2008. godine i zvanično priznale (što je zatim učinio i niz islamskih država iz verske solidarnosti, kao i brojne zemlje koje imaju zavisni status u odnosu na evroatlantski blok).

Sve to nije bitno onima koji se predstavljaju kao zagovornici (fejk) evropskih vrednosti. Ne smetaju im ni moguće posledice poteza koje nameću oficijelnom Beogradu jer znaju da on sada neće postupiti kako traže. No, da te moguće konsekvence raskida sa Rusijom ipak pomenem. Važne su! Kada bi Srbija drastično udarila na ruske interese povlačenjem bilo kakvih jednostranih poteza u vezi sa NIS-om ili na neki drugi način, usledio bi bolan odgovor Moskve.

Mi bez ruske nafte ili posredovanja u kupovini tog energenta od nekog drugog, relativno lako možemo. Ali bez ruskog gasa za sada ne možemo. Niti u iole potrebnoj količini u dogledno vreme možemo da ga kupimo na drugoj strani, niti imamo potrebne gasovode (izuzev ruskog) za „klasičan“ ili terminalne za tečni gas, kako bi on stigao do nas. Konačno, bitan faktor je i cena jer gasne dotacije koje nam obećava Brisel, ne mogu da pokriju sve naše potrebe.

Evo o čemu se radi. Srbija ne koristi gas samo za potrebe industrije i domaćinstava, što bi teorijski EU mogla neko vreme da „subvencioniše“ (kada bi kojim slučajem bilo dovoljno neruskog gasa za nas i on imaginarno nekako stigao do Srbije). Pošto je SNS režim upropastio Elektroprivredu Srbije – pogotovo kopove lignita koji nisu adekvatno sanirani posle poplava 2014, niti su sistematski razvijani novi – obilan i jeftin ruski gas nam je neophodan za proizvodnju struje, o čemu se malo govori. Nemamo mogućnost da uvezemo dovoljno uglja, sopstveni nam ozbiljno manjka, druge izvore struje nemamo u količini kojom bi to nadomestili, a tokom zimskih meseci teško je kompenzovati proizvodni manjak električne energije na osnovu uvoza. Rešenje je nađeno u besomučnom „spaljivanju“ ruskog gasa u toplanama-elektranama u Pančevu i Novom Sadu, koje za to imaju tehničke potencijale.

Zamislite samo šta bi se dogodilo da tokom zime Rusi zavrnu gasne ventile? Drastično bi bila pogođena kako privreda Srbije, tako i stanovništvo. Mnoge fabrike bi stale, došlo bi do ozbiljnih restrikcija struje domaćinstvima, a ne baš mali broj stanova i kuća bio bi hladan. To bi ubrzo izazvalo eksploziju narodnog nezadovoljstva pa bi protesti protiv režima postali još veći i borbeniji, jer bi u njima učestvovao i deo populacije koji do današnjeg dana nije zahvaćen političkim talasanjima. Neko će reći, pa to je onda to. Zato neskriveno prozapadni protivnici Aleka bez Kosova lukavo, oslanjajući se na Brisel i Vašington, vrše na njega pritisak da forsirano krene protiv Rusa. Tako bi upao u jamu iz koje veruju da se ne bi izvukao. Koješta!

Vučić je pokvaren ali – da to po ko zna koji put ponovim – nije lud. Samo nekada deluje tako, ali dobro zna šta su njegovi lično-partijski interesi i ume da ih štiti. To što su NATO jurišnici u Srbiji digli veliku buku povodom sankcija Rusiji i nacionalizacije NIS-a, nije ga zabrinulo. Zbog toga sigurno ne bi pucao sebi u kolena. Dobro zna da i dalje – kolikogod opoziciono nastrojeni patriotski birači bili ljuti na Kremlj što šuruje sa Vučićem koji tiho radi protiv Rusije a mnogo direktnije protiv Srbije – većina Srba neće u NATO, pre je na strani Moskve nego njenih neprijatelja u vezi sa ratom na istoku Evrope, ne prihvata otmicu Kosova i Metohije, i te kako podržava opstanak Republike Srpske. Ono što ljudi koji se ponašaju kao da su prespavali poslednjih deset godina, pa ne vide da je Zapad samo senka onoga što je bio, danas traže od našeg spin diktatora, ne uživa simpatije ni većeg dela građana koji su protiv Vučića, a taman posle da to okreće protiv njega ljude koji su uz njega.

Prozapadni propagandisti, iz političke i medijske sfere, to ne mogu da ne znaju. Nisu glupi, niti neupućeni. Ipak, rade ono što ne da slabi, već na neki način i jača Vučića. Deo građana koji su se razočarali u njega rezonuju ovako: Alek je izdajnik ali ovi što hoće da ga smene su često još veći anti Srbi od njega; on daje Kosovo na parče kako bi kupovao milost Brisela i Vašingtona, oni bi ga dali u celini tj. i formalno bi ga priznali a udarili bi otvoreno i na RS.

To, odmah da primetim, nije tačno, iz prostog razloga što niko nije u stanju da tako efikasno sprovodi veleizdaju kao Vučić, koji i dalje kod dela naroda ima patriotski kredibilitet pa iza tog zastora radi ono što ne bi prošlo neskrivenim NATO sledbenicima da su ponovo na vlasti. Međutim, kako neko reče, nije bitno šta je istina već u šta ljudi veruju. Mnogi veruju u rečeno, pa napadi na Vučića da je, kao, nacionalista i rusofil od strane onih koji hoće da ga sruše a važe za NATO falangu, potpuno su kontraproduktivni. Samo ga učvršćuju na vlasti i to sada kada je poljuljan.

To se, da naglasim, ne radi iz nehata, već sistematski. Iza svega se krije prljava igra u kojoj učestvuju SNS režim, briselski vladajući krugovi i bezrezervno na EU orijentisane političko-medijske strukture u Srbiji. Svi oni dobro znaju da se ranjeni Vučić još drži u sedlu i pomahnitalo grabi ka cilju, a to je okončanje EKSPO i „Beograd na vodi“ prevara. Dok njih ne privede kraju, ne pada mu na pamet da se povlači sa vlasti, a ako mu se izađe u susret, nudi da, kao što je do sada obavljao izdaju Kosova, nju skoro pa završi, i pride oslabi Republiku Srpsku te pripremi teren za raskid sa Rusijom.

Njega bi raščistio za one koji bi, uz njegovu pomoć, na vlast delimično došli posle njega i tako dobili šansu da posle nekog vremena postanu glavni kvislinški nadzornici Srbije. Kao što rekoh ne bi mogli da budu gori od Vučića, ali bi nastavili da idu dalje istim putem kao i on, pri tome bi SNS režim za račun zajedničkih stranih gospodara već naterao Srbiju da pređe njegove najteže deonice.

Vučić EU vođstvu obećava da će, u duhu obojene evolucije o kojoj sam već više puta pisao, pripremiti izborne promene u Srbiji, koje bi otpočele krajem 2026. ili početkom 2027. godine, tako da vuk bude sit a ovce (one koje su bitne evroatlantistima) na broju. Drugim rečima ishod izbora bio bi takav da bi – kako se NATO stratezi nadaju – od strane njihovih srpskih izvršioca do tada uzurpirana tzv. studentska lista (između ostalog i pomoću nameštenih istraživanja stavova građana, koja se planski podmeću studentima), postigla solidan rezultat, te bi bila stub formiranja nekakve privremene vlade o kojoj su preuranjeno progovorili iz Proglasa i njemu sličnih središta političkog delovanja. SNS ne bi kapitulirao, odnosno Vučić ne bi pristao da tako namešta izbore da njegova partija bude potpuno potučena, ali ne bi pakovao stvari ni na način da njegovi sledbenici i sateliti imaju mogućnost da samostalno formiraju vlast.

Rodila bi se tako prelazna vlada, sa zadatkom da sprovede određene reforme i posle nekog vremena raspiše nove izbore. Prozapadni faktori, koji nikada ne bi pobedili na fer izborima, pacovskim kanalima bili bi uvedeni u vlast i bila bi im otvorena vrata da ih sistemski i sistematski, uz pomoć EU, ubuduće nameštaju za sebe (kao što se danas dešava u Moldaviji). Vratili bismo se na početak milenijuma (2000-2004), ali do sredine 2027. končano bi, kako se domaći i strani evroatlantisti nadaju, Srbima bila slomljena nacionalna kičma te ne bi bilo relevantnih patriotskih snaga koje bi mogle da im se suprotstave.

Deo SNS-a, koji bi u prelaznoj vlasti preko svojih navodno nestranačkih eksponenata ostao da štiti Vučiću leđa dok ne ode iz Srbije sa preostalim plenom, prepakovao bi se u narednom periodu, tako da relativno uspešno nastavi da glumi desnicu, ali ona bi svakako bila još otvorenije NATO frendly. Tu bi bile i BIA lažne patriote koje već uveliko odrađuju svoje „nacionalne“ zadatke za Vučića u okvirima nekoliko satelitskih partija i van njih (naučni instituti, mediji, „nacionalne“ NVO). U takvim okolnostima definitivno bi bile sklopljene sve potrebne kockice da Srbija zaokruži faktično priznanje Kosova i uplovi u neku NATO luku!

Da bismo do toga stigli ponovo je u našem teatru političko-medijske prevare na repertoaru već izanđala a malo dorađena predstava – sa kojom je tekst i započet – o „epskoj“ borbi (lažnog) rusofila i nacionaliste Aleka bez Kosova, protiv „progresivnih“ zagovornika EU integracija. Namera je da se popularnost obe strane revitalizuje u određenim ciljnim grupama, kako bi Vučić još neko vreme krpio napuklo bure vlasti, a njegovi, sa Briselom dogovoreni oponenti za favorizaciju, završili uzurpaciju studentsko-građanskog pokreta. BIA patriotska opozicija u tome suštinski statira, tačnije povremeno a pomalo, da se Vlasi ne sete, na usaglašen način bocka i jednu i drugu stranu.

Sve u svemu stvari stoje loše, ali nije još kasno da se većinska, stvarno patriotska Srbija, suprotstavi tim mračnim naumima. U nizu studentskih plenuma, koliko znam još preovlađuju oni koji nisu deo NATO plana za okončanje okupacije Srbije. Većina građana se takođe bori za nacionalno koliko i demokratsko oslobođenje Srbije. U društveno-političkoj sferi, nesumnjivo, ima i onih koji su spremni da tome sa najboljom namerom daju doprinos. Samo je potrebno stvoriti, ako ne drugačiji onda mrežni, organizacioni okvir za borbu protiv onih koji sa jedne ili druge strane deluju u prilog završetka pokoravanja Srbije.

Prvi korak je na onim studentima koji još iskreno drže barjak nacionalno-demokratske slobode, da definišu svoje predstavnike koji bi – makar i protivno volji već uzurpiranih plenuma, stvarajući ako nema druge paralelnu kolonu otpora  – kao katalizator okupljanja poveli pregovore sa onima koji su spremni da stanu sa njima rame uz rame, u pravi srpski studentsko-građanski front. Pri tome važno je, a siguran sam i moguće, da u prvi plan bude istaknut neko od, u svakom pogledu čistih, poznatih sportista ili ljudi drugačijeg profila ali sa prepoznatljivošću i pozitivnim renomeom u široj javnosti!

Bez svega toga dočekaćemo da studentsko-građanski pokret otpora sa stvorenim velikim pozitivnim imidžem, definitivno otmu postmoderni sledbenici antisrpske politike J. B. Tita, dok će Srpstvo kao braniti nastavljači nedela lažnog maršala Aleka bez Kosova. Crno nam se, još crnje nego što je sada, onda piše!