Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio: Luka Mitrović

Na dan 30. Marta 1992. godine, održan je Kongres srpskih intelektualaca u Bosni i Hercegovini na kome je doneta Deklaracija u kojoj je pisalo:

„1. Zabrinuti zbog grubog komadanja starih evropskih država Kongres srpskih intelektualaca BiH zapaža da to može dovesti do sukoba koji će nanijeti veliku štetu Evropi. Za sve što iz toga može proisteći Srbi ne snose nikakvu istorijsku odgovornost.

2. Srpski narod ne prihvata državnu zajednicu koju određuju interesi velikih sila, evropskog katoličkog klerikalizma i probuđenog panislamizma, nego onakvu kakva izvire iz etničkog i istorijskog prava svakog naroda na zemlji.

3. Kongres srpskih intelektualaca BiH smatra da je u ovakvim istorijskim okolnostima jedino rješenje za BiH da bude trodjelna državna zajednica u kojoj će Srbi suvereno stati na svoje međe.

4. Srbi, Muslimani i Hrvati, uvažavanjem istorijskih iskustava i sadašnjeg stanja među njima, moraju se što pravednije razdijeliti i razgraničiti da bi se uklonili razlozi mržnje i ubijanja kako bi se sutra mogli sa što manje prepreka ujedinjavati u svemu onome što je za sve njih razumno i korisno.

5. Kongres srpskih intelektualaca upozorava na činjenice da je sudbina srpstva nedjeljiva i da se sve što se događa u jednoj srpskoj zemlji odnosi na sve Srbe ma gdje živjeli, jer su sve srpske zemlje jedinstven prostor.

6. Jedinstvo Srba iziskuje da sve srpske vlasti, tamo gdje ih ima, i sve srpske države, tamo gdje su već uspostavljene, Srpska crkva i srpski intelektualci formulišu i zabilježe minimum nacionalnih interesa Srba koji su u ovom istorijskom trenutku izvan svakog spora i od kojih nigdje i nikad više ne smije biti odstupanja.

7. Kongres srpskih intelektualaca BiH preporučuje vaskolikom Srpstvu osnivanje srpskih kulturnih klubova koji će u budućnosti omogućiti dalji rad ovog Kongresa. („Borba“, 30. marta 1992)“

Dobrica Ćosić, uputio je pismo Kongresu srpskih intelektualca u kome kaže: „…Dragi prijatelji, Zahvaljujem vam na časti koju ste mi ukazali pozivom da učestvujem u radu Kongresa srpskih intelektualaca u Sarajevu, sprečen bolešću, sa prijateljskim željama za uspeh vašeg kongresa, izražavam uverenje: u novijoj kulturnoj istoriji srpskog naroda, od vašeg kongresa nije bilo odgovornijeg i značajnijeg skupa srpske inteligencije. Danas se u Sarajevu mora govoriti o svima i za sve, da bi se nešto vredno reklo o sebi. A sada, na bivšem jugoslovenskom i bosanskohercegovačkom tlu, ni jedna istina nije cela, ni jedna briga nije samo naša, ni jedna neizvesnost i strah nisu samo naši. Jer, u Bosni i Hercegovini nijedno dobro ne može biti zlo Muslimanima i Hrvatima, da ne bude zlo i Srbima. Raspad Jugoslavije koju su Srbi sedam decenija smatrali svojom otadžbinom, istovremeno sa krahom brionskog socijalizma, primorao je srpski narod da treći put u ovom veku, pod najnepovoljnijim spoljnim i unutrašnjim uslovima, uviđa zablude i greške u stvaranju i odbrani Jugoslavije, gradi sebi novu državu – slobodnu, demokratsku, civilizovanu zajednicu.

U građenju tog novog doma, racionalno je nastojanje da bude što manje materijala sa ruševina, na kojima smo: ali, svaki vredan kamen, svaku čitavu ciglu, svaku zdravu gredu treba sačuvati i ugraditi. Nije novo sve što je novo: novo je ono što je bolje od starog. Strane sile nas rasturaju u ime svog mira i svoje koristi. U to ime, u ime „novog evropskog poretka“, određuju nam identitet i granice a te granice nisu granice prava, pravde i mira, nego rovovi sutrašnjih i budućih ratova. Prema jugoslovenskim narodima i narodima u Bosni i Hercegovini strani činioci postupaju danas kako su oduvek postupali u Istočnom pitanju: na našu štetu, nepravedno, razdorno.

Ako sada jugoslovenski narodi i narodi Bosne i Hercegovine ne uvide da se vazalstvom velikim silama ne služi budućnosti nego prošlost, potvrdiće svoju istorijsku nepunoletnost i produžiti sebe i Evropi Istočno pitanje.

Mi Srbi, Muslimani i Hrvati uvažavanjem istorijskih iskustava i sadašnjeg stanja među nama, moramo se što pravednije razdeliti i razgraničiti da bismo uklonili razloge da se mrzimo i ubijamo i da sutra možemo sa što manje prepreka da se ujedinjujemo u svemu što nam je obostrano razumno i korisno. Istorijsko iskustvo nam nalaže da u stvaranju nove države uskladimo načelo jedinstva srpskog naroda sa načelom demokratskog policentrizma u organizaciji države i društva. Usklađivanjem ta dva načela, mi uvažavamo sve vrednosti, posebnog i aktiviramo svu moć celine. Novoj državi Pijemont nije jedna srpska zemlja; novoj državi Pijemont je sloboda napredak, prosvećenost, moral. Mi ne želimo da stvorimo državu u kojoj će da žive samo Srbi, jer takva država ne može biti demokratska država. Mi želimo državu u kojoj će se celini srpskog naroda trajno obezbediti sloboda postojanja i stvaranja; mi želimo da stvorimo državu koju će sve nacionalnosti i sve vere smatrati svojom. Da ostvarimo te velike ciljeve razumno je: činiti sve da izbegnemo rat; činiti sve da ne nanesemo nepravde drugima; činiti sve da naši susedi imaju što manje razloga i prava da nas ne poštuju i mrze; pomagati susedne narode da ostvare svoje nacionalne ciljeve, sve do granica naših životnih prava, našeg identiteta i slobode; ne suprotstavljati se ni jednom ljudskom pravu susednih naroda, drugoj nacionalnosti ili veri, da bi ta ista prava oni nama uvažavali. Današnji naraštaji srpskog naroda su pred epohalnim iskušenjem i izazovom.

Da ostvarimo svoje nacionalne i društvene ciljeve i ne padnemo u ponor istorije, neophodno je slobodno i demokratsko ujedinjavanje celokupnih umnih, moralnih i radnih snaga čitavog srpskog naroda. U ovim danima više se ne delimo na Srbijance, Bosance, Ličane, Slavonce, Hercegovce, Vojvođane, Crnogorce, Krajišnike, Kosovce, Banijce, Kordunaše, Šumadince; čuvajući i negujući svoje zavičajne originalnosti i različitosti u ovim vremenima postajemo jedan politički narod sa raznolikom, a istosmernom mišlju i istom razumnom voljom u odbrani slobode i svojih prava“..Beograd, 26. marta 1992 (pismo objavila „Borba“, 31. mart 1992.)

Oglasio se na Kongresu i Radovan Karadžić rečima: „Pozdravljam vas, ne u ime jedne partije koja se bori za vlast, već u ime oslobodilačkog pokreta koji je na prostorima BiH nastao u trenutku kad je srpski narod ovog podneblja, zarad mira u kući, morao da se odrekne sebe. Politika opstanka jednog naroda mora da bude iz glave cijelog naroda i njegovog intelektualnog jezgra, a ne iz glave jedne stranke“. („Borba“, 30. mart 1992)

Pisac Rajko Petrov Nogo u svom obraćanju Kongresu, rekao je između ostalog: „Ja znam da se odavde sa zebnjom gleda na ono što se događa u Srbiji… Srbija se o svom jadu zabavila. Srpske raskole danas su razigrali slučajni ljudi. I može nam se učiniti, ako se raskoli nastave, da naše prastaro znamenje – nemanjićki dvoglavi beli orao sa krstom, ocilima i krilima u poletu – bez srpskih krajina i bez sprske BiH i srpske Krajine – neće imati na što da sleti, niti kome da se vrati. Takav bi orao morao ubrzo da padne jer Krajine su njegova krila, a obe njegove glave – i onu koja gleda na Istok i onu koja gleda na Zapad – onda bi lako odsjekli, prvo na Kosovu i u Maćedoniji, kičmu bi mu slomili u Raškoj, tj. u Sandžaku, a kormilo repa očerupali u Vojvodini. Od dvoglavog bjelog orla s krilima u poletu, ostalo bi tek mrtvo truplo beogradskog pašaluka“. („Borba“, 30 marta 1992)

Nakon njega govorio je akademik Milorad Ekmečić: „Referendumom u BiH 1. marta ove godine slomljena je nada da se može održati jugoslovenska država, slomljen je san sanjan dva vijeka. Srpska inteligencija toga mora da bude svjesna, iako se još hrani ovim iluzijama. Stoga, unutrašnja podjela BiH na tri narodna dijela jeste jedina garancija za postojanje minimuma demokratske budućnosti. Ona je minimum srpskom i hrvatskom narodu da sačuva dio svog jedinstva sa nacionalnim maticama. Muslimanskom narodu ovakva konfederalna veza je jedino sredstvo da se oslobodi rezervata koji mu je Evropa nametnula. Pogrešno je uvjerenje da je ovo što su do sada Muslimani postigli zasluga njihovog političkog vođstva. Od početka jugoslovenske krize oni su napuštali svaku ponudu i rješenje koje bi vodilo ka očuvanju jugoslovenske države. Na kraju su u lisabonskim i briselskim pregovorima dobili pravo da ograde svoj srednjebosanski rezervat koji nema nikakvog istorijskog, geografskog i etničkog identiteta. Izlazeći im u susret, da ih zaštiti od Jugoslavije, protiv koje su uložili sve svoje energije, Evropa je Muslimanima odredila srednjebosanski rezervat. Ako se naša sudbina završi ponovo još jednim diktatom i srpski narod u BiH ostane bez prava političkog, monetarnog i kulturnog povezivanja sa svojom braćom u Srbiji i Crnoj Gori, onda treba jasno objasniti svakome ko može da čuje da srpske nacionalne partije ne snose odgovornost za posljedice. Kao i 1941, one će morati ustupiti vođstvo nekoj radikalnoj ideologiji koja sad nije na površini. Onako, kako je Tito 1941, iz šume došao u svjetsku legendu, javiće se ponovo neko. Evropskim diplomatama mora biti jasno da u slučaju destabilizacije njihovih odnosa u Evropi i ako srpski narod dobije barem jednog simboličnog spoljnjeg saveznika – mogućnost oružane pobune srpskog življa u Bosni niko neće moći zaustaviti.“ („Borba“, 30. mart 1992)

Akademik Ljubomir Tadić je kazao da: „Nijedna floskula koja je kružila dvadesetim vijekom nije imala toliko uspjeha kao floskula o opasnosti od velikosrpskog hegemonizma. Tu strategiju uspostavili su komunisti, a prihvatila je Evropa, razbijajući Jugoslaviju i dovodeći srpski narod u opasnost od velike dezintegracije. Ovaj Kongres može biti jedno od vrele duhovne reintegracije srpskog duhovnog bića“. („Borba“, 30. mart 1992).

A, Vladimir Srebrov, jedan od osnivača SDS u BiH, u svom nadahnutom govoru na ovom Kongresu, nastupio je kritički pa je kazao: „…Ovaj skup organizatori su mogli nazvati proširenim sastankom neokomunista i njima odanoga dela pravoslavnog sveštenstva, ratnih profitera i mafijaša, intelektualno srozanih akademika, ljudi željnih vlasti, i par mladih nazovi intelektualaca koji od obrazovanja poseduju ‘pet minuta škole i veliki odmor’.

Malo je ovde prisutno onih koji časno mogu poneti naziv ‘intelektualac’ i to još ‘srpski u BiH’. Većina takvih intelektualaca, građana BiH, ne prisustvuje ovome zboru. Njima nisu upućeni pozivi za ovaj skup a ne nalaze se ni u Savetu SDS BiH kao organizatori tekućeg ‘kongresa’: oni se nalaze u vanparlamentarnoj srpskoj opoziciji, oni ne žele da učestvuju u pokolju Srba u koju ih, protiv ovdašnjih Muslimana i Hrvata, gura mafijaška bulumenta, što su joj čelnici R. Karadžić, M. Krajišnik, V. Ostojić o čemu ste imali prilike da budete obavešteni putem sredstava informisanja gde su po imenu i prezimenu, nabrojani upravo ti ljudi i oni kao R. Dukić, sada ‘vođe’ i ‘knezovi’ srpski.

Zar takvima mogu biti ljudi rođenjem ili poreklom Crnogorci, Srbi iz drugog kolena, što su uostalom i njihovi mentori, Slobodan Milošević, Radoman Božović i još neki iz srbijanskog političkog vrha i iz redova vojne hunte, najvećih dželata srpskom narodu ovde i u Hrvatskoj? A u istoriji našega naroda takvi ljudi nikada nisu bili ni vodonoše, kamoli njihove vođe. Setite se Sv. Save, Arsenija III Čarnojevića, vožda Serbskoga Karađorđa, Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića, Kralja Petra I, Nikole Pašića i svih znamenitih Srba do danas. Zar se posle njih još iko usuđuje samoprozvati našim poglavarima i poglavarima bez volje narodne?

Da li su ti ljudi, vrhovi srpske političke misli, kulture i vere pravoslavne, bili poput ovih sadašnjih voždova, ili kako se sve već ne zovu, ubice srpske, pljačkaši i smrt srpska? Naravno nisu bili? Stoga me više čudi prisustvo ovome sastanku predstavnika SPC. Da li to pravoslavni vrhovi podržavaju reinkarnaciju dubokoga zla u našem biću, zla već viđenoga u Hrvatskoj, u gradu Vukovaru i drugde? Da li oni žele videti novi Vukovar, sublimiran kroz zapaljenu i popaljenu Bosnu i Hercegovinu? Od njih i samo od njih, a naročito od g. patrijarha Pavla, zavisi hoće li pravoslavlje ovde biti uništeno do korena i to zahvaljujući onima koje oni tako svesrdno podržavaju – srpskim komunistima, sada članovima SPC i SDS BiH, i pripadnicima federalne armije što su srpskome narodu naneli veće zlo negoli i Muslimani i Hrvati zajedno.

Mislim, u ovome vremenu. Imamo li mi uopšte svoju crkvu, svoga patrijarha, svoje sveštenstvo? Nije moguće da imamo samo jednoga Srbina u njihovim redovima: dr Atanasija Jevtića, vladiku banatskog! Srpskog zilota, kakav i sam donekle jesam – tek u građanskome smislu. Sem sveštenstva, čudi me ovde aktivno prisustvo i nekih profesora sa Filozofskog fakulteta na kome zajedno s njima radim. Oni bi bar trebali znati da su ovakve vrste ‘kongresa’ sa nacionalno-političkim međama organizovane između 1932. i 1940. godine u fašističkoj Italiji i nacističkoj Nemačkoj i da su, radi učešća određenog broja nemačkih i italijanskih intelektualaca na njima bili veoma oštro kritikovani na sastanku PEN u Dubrovniku 1933. godine kao nedostojni intelektualnoga dela Evrope. Da li je taj intelektualni primitivizam iz prošlosti postao habitus ovoga skupa u „ime srpskoga naroda“ koga ovde u BiH niko ništa ne pita, a govori u ime njega kao što je, recimo, slučaj s R. Karadžićem, koji stalno tvrdi da govori u njegovo ime što nije istina i to je pokazao nedavni referendum na kome je više od 5 odsto srpskog biračkog tela glasalo za jedinstvenu i nezavisnu BiH, za njeno građansko lice.

I pored svih pretnji i šikaniranja čemu su bili podložni Srbi iz BiH nekoliko dana pred izbore i o čemu su me usmeno ili telefonski obaveštavali, najviše iz dva regiona: bosanskoga i bosanskokrajinskog, manje iz Hercegovine. Njihov plač, vapaj, strah od represije od strane aktivista SDS BiH, navode me u ovome trenutku da ovde javno zahtevam: ostavite Srbe iz BiH svi vi koji želite Veliku Srbiju na ovim prostorima, koji želite nekakvu ‘Srpsku državu BiH’. Odlazite odavde! Vi ovde nemate šta da tražite, tim više što od neukoga srpskog naroda pravite budalu, pravite genocidan i etnocidan narod, suprotstavljate ga njegovim komšijama, rođacima. Jer ovdašnji srpski narod, a tu mislim na njegov razumni deo ne na nacionalističke provokatore, ludake i krvi žedne kliničke slučajeve, željan je prvenstveno hleba koga ste mu vi oteli i stavili na svoje bankovne račune kao nekakvi ‘stranački prvoborci’. Stidite se toga! Ja, titularni osnivač SDS BiH, odlično znam ko je osnovao ovu stranku i koji su intelektualci bili uz nju od samoga početka. Od tih ljudi ni jedan ne sedi u ovoj sali. Zato mi se gadi i samo moje prisustvo ovde, ali došao sam da vam, između ostaloga, to javno kažem, da to kažem i ovim jadnim predstavnicima Srpske pravoslavne crkve BiH što svojim prisustvom legalizuju pljačku, politička ubistva, terorizam i sve drugo, što je u suprotnosti sa pravoslavljem vizantijskoga i svetosavskog tipa…(Kompletan govor Vladimira Srebrova obkjavila je „Borba“ u broju od 1. aprila 1992)

General-potpukovnik Andrija Biorčević, komandant Novosadskog korpusa prilikom susreta sa prethodnicom UNPROFOR-a u Dalju, 16. marta, izjavio je: „Sve srpske zemlje i srpski narod moraju da budu u jednoj državi. A vi ako to ne budete omogućili diplomatski, mi ćemo ratom omogućiti to. I biće krvi do kolena…“ („Vreme“, 30. mart 1992)

Dobrosav Bjeletić, VD generalnog direktora RTV Srbije povodom protesta u Beogradu, protiv uređivačke politike te kuće, a posebno povodom zaposlenih koji su odbili da učestvuju u toj propagandi, kazao je: „Nezadovoljan sam što pojedinci kleveću kuću u kojoj zarađuju hleb, a neće iz nje da odu. Gospodo, idite za svojim ubeđenjem, to je pošteno. Ne sanjarite, oslobodite se iluzije da ćete izvršiti prevrat u Televiziji (…) Šta hoće ti ljudi? Prvo primaju platu, imaju stimulativni deo, sve elemente društvenog standarda, uključujući i letovalište na Zlatiboru (…) Zadovoljan sam što je RTV Srbije zakoračila u svet i postala svetska televizija, oslobođena protektorata hrvatske televizije. Imamo svoj kanal u svet, koji koriste i Crna Gora, Makedonija i BiH. Zadovojlan sam što smo pomogli srpskom narodu u Hrvatskoj da ga ustaše ne ubijaju dva puta: jednom duhovno, drugi put fizički. Pokrili smo celu Hrvatsku u pogledu čujnosti i gledanosti RTV programa. Srećan sam što smo srpskom narodu u Hrvatskoj, posebno u Krajini, pomogli u stvaranju vlastitog radio i tv-programa“. („Večernje Novosti“, 30. mart 1992)

Na sednici krnjeg predsedništva SFRJ ocenjeno je da je stanje u BiH direktna posledica politike razbijanja Jugoslavije i odluke EZ o međunarodnom priznavanju BiH, što je dovelo do međunacionalnih sukoba. Enriko Josif, kompozitor, kazao je tih dana: „Ja sam zaljubljenik srpskog naroda i kada je u velikim vrlinama i manama, jer i njegove mane nestaće jer ima velike vrline. On je otvoren narod, to je kao hemija, kao kiseonik koji se vezuje sa svakim. Retko koji narod ima tu sposobnost u sebi, čudesnu, ona je iskonska, suštinska, moram da kažem da je ono što je istinski suštinsko, da je božansko“. (Otvoreni studio TV Beograd, 6. april 1992.)

A, Rajko Petrov Nogo, pesnik, u beogradskoj „Politici“ kaže: „Zid na našoj kući sada je provaljen. Krov prikišnjava. Dinamit u temelje stavljaju razbraća. Ni rod ni pomozbog zaposjeo nam je okućnice. Pojeden je meki dio Srbije. Pod maskom dobroćudnog gosta, našom kućom upravlja cinični stranac. Neki Srbi nas javno uvjeravaju da ćemo biti spaseni ako nam se ne posreći da nas ‘čim prije’ okupiraju. Rak je počeo da nas razjeda prije 70 godina. Ovo sada je metastaza, jer se, eto, Srbi množe dijeljenjem – od jednoga tri-četiri naroda nastadoše, i skoro svi su nam danas zakleti neprijatelji. Tako se naša krvava istorija uglavnom događa u krugu porodice“. („Politika“, 6. april 1992)

U dnevniku „Politika Ekspres“, pesnik Gojko Đogo, kaže: „Srbi ne smeju, ni po koju cenu, odustati od vekovnog cilja: da žive u jednoj državi. Taj ideal nema cenu. Mi se moramo ponašati kao i drugi ozbiljni istorijski narodi u sličnim prilikama. Kao Englezi i Nemci, kad je njihov nacionalni interes u pitanju. To što oni misle da jedno pravo važi za njih, a drugo za nas, primer je političkog licemerja. Ko u jednoj ruci drži povelju o ljudskim pravima, a u drugoj bombu, smrdi mu iz usta. Mi se sa takvom gospodom ne smemo ljubiti. Srpski narod mora povratiti svoje samoljublje i samopozudanje. I mora se braniti. Makar ostao sam na svetu ili protiv celog sveta. A vi, dragi zemljaci, dobro znate, ako budete morali ustati na noge, da nećete ustati ni ostati sami. Ma kakvi ih trovali otrovi, Srbi neće izgubiti dušu. I neće zakasniti, ako budu morali da dođu“. („Politka ekspres“, 6. april 1992)

(Nastavak u sledećem broju