Dragomir Anđelković

Posle krupnih poraza ili kada su nacije suočene sa velikim a dugotrajnim problemima koji rađaju pesimizam, kako-tako politički misleći ljudi, često reaguju na dva načina (oni što ne misle guraju glave u pesak, ali ih prethodno pomenuti povuku za sobom).

Jedni idu u krajnost tj. „realističkog minimalizma“: gledaju da prihvatanjem linije manjeg otpora umanje štetu, ali zdravo za gotovo odobravaju da je ona ipak u dosta velikim razmerama neminovna. Ne bore se više generalno protiv lošeg (nebitno je u kom vidu) već smatraju da je jedino rešenje sagledati što „realnije“ razmere zla i onda se dovijati da se ono koliko-toliko ograniči. Krajnja suženost radijusa nacionalnog delovanja njima deluje kao svrsishodna praktičnost. Sve drugo u svom strahu shvataju kao avanturizam.

Drugi idu u idealističku krajnost. Pristup im je po principu sve ili ništa. Ako je i ne prelaze, na granici su fanatizma i maštanja. Nisu spremni ni na male ustupke radi spašavanja suštinskih elemenata nacionalnih interesa. Svaku potencijalnu mogućnost da se krene putem spasa doživljavaju gotovo kao već trasirani put kojim je samo potrebno hrabro zakoračati. Kukavičluk je, kao, jedina prepreka za to. Nisu spremni na izbor manjeg zla i kompromise radi skraćivanje linije fronta, već zagovaraju opštu ofanzivu kao da se radi o strani koja ima prednost a ne onoj koja se koprca na ivici provalije.

Oba modela delovanja su opasna. Prvi – nazovimo ga „boje rob nego grob“ – možda i vodi spašavanju nečega, ali pitanje da li je to po kvalitetu i kvantitetu takvo da je vredno opstanka. Drugo – nama Srbima dobro poznato „bolje grob nego rob“ – prečesto je sigurno srljanje u propast u okolnostima kada stvari i nisu nužno baš tako crne da ne postoji sredina. Uz to, nacionalna kao i svaka druga suženost vidika, remeti potencijale za efikasnu borbu. Što bi knez Miloš rekao – ne maši nožem dok ti protivnik ne priđe!

Da sada stvari konkretizujem. Na spoljnom planu mi Srbi smo pod novim velikim pritiscima. Sada kada se evroatlantski poredak brže ili sporije, ovako ili onako, ali svakako, urušava, njegovi stratezi i eksponenti pokušavaju da zaokruže razaranje srpskog prostora.

Cilj im je da na Kosovu i Metohiji Srbe svedu na nivo klasične i to obespravljene nacionalne manjine, otmu nam svetinje i prepuste ih Albancima, a oficijelni Beograd pritisnu da okonča odmakli proces priznanja svoje separatističke pokrajine kao (lažne) države. Uporedo, cilj je da se Republika Srpska definitivno svede sa dejtonskog (polu)konfederalnog formata na status obične federalne jedinice Bosne i Hercegovine u kojoj bi ako ne i dominaciju onda svakako primat imali tzv. Bošnjaci (islamizirani Srbi sa novostvorenim nacionalnim identitetom). Krnja Srbija bi bila svedena na status amorfne građanske države koja bi bila uvučena u NATO.

Malo Srba se zbog svega toga raduje ili bar ravnodušno to prihvata kao nešto što je nebitno, ali zabrinjavajuće mnogo pripadnika našeg naroda se sa najmračnijim projekcijama onoga što nam zlotvori žele, naizgled, krotko miri. Tako postupaju bilo zato što ne veruju da išta više možemo da promenimo ili stoga što su opterećeni unutrašnjom politikom do te mere te im je po svaku cenu bitno da pobedi strana do koje im je stalo a uz tresak propadne ona druga. Pa šta bude da bude sa nacionalni interesima.

Rečeno je uvod u ono što se dešava na unutrašnjem planu. Tu smo parališuće podeljeni. Deo naroda, i to ne samo onog koji je deo režimske interesne zajednice, opijen propagandom, primarno ostaje uz Vučića ili je to sekundarni rezultat toga što misli da su oni koji ga ruše (iz senke a ne na vidljiv način) gori od njega. Ima tu onih koji su i svesni da je Alek bez Kosova počinio veleizdaju, ali misle da oni što bi da ga smene imaju nečiji zadatak da stavke tačku koji on nije stigao ili nije smeo da postavi na kosovski proces, te da potpuno dignu ruke i od Republike Srpske, kao i naše nedorečene vojnopolitičke neutralnosti.

S druge strane, među opoziciono nastrojenim građanima – u smislu odbacivanja aktuelnog režima a ne uvek i konkretizovane podrške bilo kome drugom da ga zameni – ima nemalo onih koji su, u skladu sa prethodno već pomenutim, postali opsednuti Vučićem. Ne mislim na to da su rešeni da se bore do kraja protiv njegove spin diktature kako bi Srbija u nacionalno-identitetskom, demokratskom i ekonomskom pogledu stala na noge, već da im je samo važno da ga se rešimo pa makar to platili time što ćemo ovu našu krnju zemlju i srpske interese van tog suženog područja, pretvoriti u zgarište.

Unutar naroda koji se digao protiv režima, sigurno preovlađuju oni koji tako ne misle, koji žele unutrašnju i spoljnu slobodu, tj. zaštitu svega vitalnog za naš narod. No, među onima koji makar neformalno predvode narodna talasanja, nisam više siguran da je tako. O partijskoj opoziciji – bilo prozapadnoj ili tzv. patriotskoj a često povezanoj sa službama koje su se diskvalifikovale podrškom Vučiću i pored izdaje koju je počinio – neću ni da govorim. Ali sve mi sumnjivija postaje, vratimo joj se, priča o tzv. „studentskoj listi“.

Oni koji stoje iza nje – a već postaje krajnje zbunjujuće o kome se tu radi a nema dileme da se o nekom radi jer liste se same ne prave i razne akcije se ne organizuju tek tako (a priča o tihom usaglašavanju stotinak raznorodnih plenuma u zemlji čiji stanovnici se oko bilo čega lako ne dogovaraju, sve manje drži vodu) – rekli su da su na pozicijama Ustava Srbije, njenog suvereniteta i teritorijalnog integriteta koji iz najvišeg pravnog akta države proizilazi. A mladi na prvoj borbenoj liniji neretko nose šajkače i srpske zastave.

Ali sve to ne mora ništa da znači ako na arkanskoj ili tajnoj listi kada ona bude u zadnjem momentu obelodanjena, budu u značajnijem broju zastupljeni oni koji su se već iskazali kao protivnici srpskih interesa. Na kraju krajeva bude li tu i iko ko zagovara laž o „srebreničkom genocidu“, primarnoj srpskoj krivici za raspad Jugoslavije i za ratove koji su sa tim bili skopčani ili prihvata mirenje sa SNS kosovskom izdajom – simbolički je cela lista diskvalifikovana. Jedan gubavac zarazi skoro sve u svom okruženju. Što bismo se borili protiv veleizdajnika da bi on bio smenjen onima koji su još neistrošeni a imaju iste NATO mentore i zadatke kao i on?

Iz ugla rečenog, da se vratimo na početak teksta i priču o „nacionalnom fatalizmu“ skrivenom iza maske „realističkog minimalizma“, te o „neartikulisanom nacionalnom idealizmu“ koji prerasta u „nacionalnu utopiju“. Da opcija odlučnog nacionalnog otpora – kojoj sam svakako bliži – ne bi bila utopistička i samoubilačka, mora da bude utemeljena ne na idealima i fantazijama, već na uistinu dobro sagledanim mogućnostima. Ako je to slučaj, u kombinaciji je sa nacionalnom odlučnošću i borbenošću, onda možemo da govorimo o spasonosnom pristupu: „realističnom maksimalizmu“. Drugačije: ni grob, ni rob, već mogući niz pobeda!

Mi Srbi još nismo dotučeni ni bačeni na kolena, šta god malodušnici i antisrpski propagandisti pričali (njima je tzv. „realistički minimalizam“ paravan za izdaju ako je i otvoreno ne zagovaraju zbog tzv. „evropskih vrednosti“) a ne baš retki zbunjeni građani prihvatali. RS i te kako još može da se bori ako njena elita sigurnost svog kapitala i lični konfor ne bude plaćala novim ustupcima na račun zapadne srpske države. Srbija ima kapacitete da bude faktor regionalne destabilizacije ako zatreba koliko i činilac stabilnosti. To nam je osnov za cenkanje. Kada se radi o Kosovu ono što je Vučić namerno organizovao da propadne u Banjskoj, lako može da se izvede na uspešan način koji vodi revitalizaciji srpske pozicije makar na severu naše okupirane južne pokrajine.

Da bismo u celini tako delovali moramo da imamo nacionalno posvećenu vlast. Da li nas tzv. „studentska lista“ vodi ka njoj? Sve skeptičniji sam kako sada izgleda da stvari stoje. A koliko god da aktivno podržavam tzv. studentski pokret i na razne načine učestvujem u građanskom otpora, lično nisam spreman da prihvatim mačka u džaku makar na njemu bile odštampane slike vesele i pozitivne srpske omladine. Nije ona na tzv. „studentskoj listi“ već su tu neki drugi ljudi koji se kriju, stoje ili makar su se nekako našli, na prostoru skrivenom iza studentskog zastora. Oni će a ne nekakvi apstraktni studenti možda biti u prilici da prave novu vladajuću kombinaciju.

Jedno je boriti se protiv Vučića, a drugo je dovesti nekoga na vlast. Da bi se dala podrška koja ka tome vodi, neophodno je da se zna ko su ti ljudi a ne da do zadnjeg momenta budu deo političkog maskenbale. Naravno, bitno je i da se preciznije ustanovi zašta se grupno zalažu, odnosno šta su pojedinačno radili u prošlosti da bi se na osnovu toga prosuđivalo da li stvarno mogu da doprinesu nominalnim ciljevima koje svi prihvatamo.

Polazeći od svega toga – radi pristupa za koji se zalažem u domenu unutrašnje i spoljne politike, a to je „racionalni maksimalizma“ u vez sa zaštitom raznorodnih sprskih interesa – pridružujem se zahtevima da se obelodani ako ne i cela tzv. „studentska lista“ (mada je i to poželjno), ona bar ko su oni koji je predvode. Te da ti ljudi preuzmu na sebe, između ostalog, obavezu da svako od kandidata za poslenike na listi čija imena se eventualno odmah ne budu saznala, potpiše zakletvu da će se pridržavati Ustava Srbije, njenog teritorijalnog integriteta, rezolucije o vojnoj neutralnosti i obaveze naše zemlje prema RS koje proizlaze iz statusa garanta Dejtonskog sporazuma.

Sve to nije čvrsta garancija da će nova vlast raditi sve ono što je potrebno za naš nacionalni spas i u skladu je sa voljom većinske Srbije (polazeći od svih mogućih istraživanja o odnosu prema Kosovu i Metohiji, RS, neutralnosti, okruženju, istoriji, globalnim faktorima), ali je ipak nešto. Makar će biti nametnuto ono što je od suštinskog značaja za naš nacionalni opstanak u iole celovitom vidu, te definisana očekivanja za budućnost, što bi kao oštri bumerang brzo pogodili one koji bi na vlast došli posle Vučića a ne bi napravili korenit prekid sa njegovom veleizdajničkom politikom. Ubrzo bi ih rušili i mnogi koji su ih podržavali, kao i nemali deo patriotske a sada od stane spin režima prevarene Srbije.

Vreme je za energično unutrašnje delovanje u prilog „realističkog maksimalizma“ – koji nije nikakav iracionalni ideal već izvodljiva opcija ako Srbiju budu vodili oni koji se drže Ustava i ne trguju nacionalnim interesima iz ličnih motiva – kako bi on postao naš osnov za državno delovanje. Sve manje od toga nije rešenje jer se svodi na legalizaciju kapitulacije. U toj varijanti je svejedno da li nas vode Vučić i njegovi banditi ili neki drugi (neo)soroševci iz reda recikliranih DOS-ovaca iz NATO frakcija, lažnih NVO aktivista (zapravo stranih lobista) ili profesora po meri evroatlantskih centara moći.

To ne smemo da dopustimo, a prvi korak u ispravnom smeru je da raščistimo stvari oko tzv. „studenske liste“. I dalje, da ne bude zabune, načelno podržavam jedinstvo oko nje u borbi protiv režima, ali ako se ispostavi da je u pitanju „trojanski konj“ onda je vreme da tome patriotska Srbija bez okolišenja kaže „ne“, i osmisli neki novi put otpora, što naravno ne znači i prihvatanje fejk BIA koncepta „desnog grupisanja“.

Treba nam ono što je definisano kao studentsko-građanski duh nacionalno-demokratskog opiranja, a toga može da bude i bez podrške tzv. „studentskoj listi“ ako se, ne daj Bože, pokaže da je ona paravan za razne nama dobro znane nacionalne mazohiste, defetiste pa i izdajnike (poslednji su mnogi gori od iskrenih „racionalnih minimalista“, koji imaju prava i na takav stav). Ili ako se nastavi igra skrivanja u vezi sa njom, koja sve više sluti na nešto što nije dobro! 

Vučić se ozbiljno ljulja i, bilo koliko da je beskrupulozan i žilav, primiče se njegov pad (ne radi se baš o par meseci ali rok mu ističe). Ne da nije svejedno već je suštinski bitno ko dolazi posle njega makar na neko vreme. Zato moramo da dobijemo, ovako ili onako, studentsko-građansku nacionalno posvećenu listu. Najbolje bi bilo da takva ispadne ona o kojoj se govori, ali ako ne bude to, šta je tu je, idemo u akciju na novim osnovama! Ima i te kako Srbija za to ljudi, ideja i prilika!