Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio: Luka Mitrović

Branislav Vakić, poslanik Srpske radikalne stranke govori o dobrovoljačkim jedinicama: „Početkom 1992, od tadašnje JNA smo dobili poziv da uputimo naše dobrovoljačke jedinice u Krajinu. Poslao sam veliku grupu dobrovoljaca iz ovog dela Srbije na obuku u kasarni JNA u Bubanj Potoku, ispred Beograda. U toj kasarni su dobrovoljci dobili i naoružanje. Marta meseca 1992, smo poslali i veliku grupu dobrovoljaca u Beogradsku kasarnu „4 juli“, gde su dobili i oružje i uniforme, i bili na obuci. Za tih šest meseci, dakle, od januara do jula 1992, u ovim beogradskim kasarnama je bilo stacionirano i obučavano više od šest hiljada naših dobrovoljaca, koji su bili upućivani kod Drniša, u Divoselo i u Počitelj. (Telegraf, 28. septembar 1994)

Sa vanrednog zasedanja Sabora SPC upućena je poruka u kojoj se arhijereji zalažu za slobodu i prava srpskog naroda Bosne i Hercegovine i srpskim krajinama i poručuju: „Ničije pogodbe sa nosiocima vlasti u Srbiji, koja nema mandat da istupa u ime čitavog srpstva, ili sa organima jugoslovenske federacije, ili sa komandujućim strukturama jugoslovenske vojske, ne obavezuju srpski narod kao celinu, bez njegove saglasnosti i bez blagoslova njegove duhovne Matere, Pravoslavne srpske crkve“. U poruci se takođe podržava „zahtev naroda u BiH za slobodan život i samosvojno političko organizovanje“. (Pravoslavlje, br. 598, 1992)

2. januara 1992. Sajrus Vens, lični izaslanik Generalnog sekretara UN, postigao Sporazum o planu mirovnih operacija u Jugoslaviji sa Franjom Tuđmanom, Slobodanom Miloševićem i Veljkom Kadijevićem. Dana 7. Januara, prof. dr. Darko Tanasković, u intervjuu pod naslovom „Vraća li se Turska na Balkan?“ kaže: „…Valja naglasiti da jugoslovenski islam organizaciono, a i u svakom drugom pogledu, uključujući i institucionalni, u ‘postkomunističkom periodu’ vidljivo nastoji da u što većoj meri aktivno bude integralni deo svetskog islama- svemuslimanske zajednice vernika. Javno izražena spremnost Muslimana slovenskog porekla i srpskohrvatskog (‘bošnjačkog’) jezika, ili tačnije spremnost političara koji ih trenutno predstavljaju, da u eventualnom oružanom sukobu sa jugoslovenskom braćom druge nacije i vere pozovu u pomoć državnu, pa i vojnu silu Turske nešto, je međutim, sasvim drugo i koliko indikativno toliko i zabrinjavajuće. Taj akt ‘nepolitičke iskrenosti’, kako ga je jedan odličan poznavalac bosansko-hercegovačkih prilika namah nepogrešivo definisao, ili, sportskim rečnikom, ‘autogol’ vođa SDA (Z. Lagumdžija) došao je možda u pravi čas, kao (ne)očekivani doprinos razvejavanju političkih magli i otklanjanju teških nedoumica. Samim tim, stvaraju se, međutim, nove ili, bolje, obnavljaju stare, nimalo lakše dileme o tome, rostanovski rečeno, ‘ko smo odakle smo i kuda idemo’. Svako pojedinačno i svi zajedno, a osobito neko među nama.

(…)Ipak, kad se sa samog republičkog i partijskog vrha BiH najviši predstavnici muslimanskog naroda neuvijeno i krajnje dramatično obrate za pomoć Turskoj, jer o narodu čije interese oni, navodno, zastupaju u Jugoslaviji ‘nema ko da brine’, a preti mu da se, ako se zemlja rasparča, ‘udavi u jezeru hrišćanstva’, i da mu ‘žene i djeca budu poklani’, onda to, čak i u jugoslovenskom metežu, ne može proći nezapaženo i bez posledica.

S obzirom na to da nema praktični nikakvih izgleda da se Turska neposrednije i otvorenije umeša u naša unutrašnja politička razračunavanja, sem u slučaju balkanske pa i šire vojne internacionalizacije sukoba, do čega valjda ipak neće doći, posledice najnovijeg ‘autogola’ lidera SDA odraziće se, pre svega, na unutrašnjem planu i biće moralnog i psihološkog reda. Neizbežno se postavlja pitanje imaju li odista svi predstavnici muslimanskog naroda, iako demokratski izabrani, pravo i mandat da svoje birače danas, na pragu dvadesetog veka, u očima ostalih Jugoslovena, iz nepobitno izborenog statusa samosvojne nacije prećutno vraćaju u položaj poturica iz nekih minulih vremena? A poturica, zna se, gori od Turčina i tako (sve) dalje i dalje…

Ko će, posle ovog vapaja za pomoć, koji je ne manje pretnja, Srbe u nemirnoj Bosni uveriti u životnu istinu da su im Muslimani braća druge vere i (delimično) kulturom a istoga roda i jezika, a ne strano etničko telo, nepovratno odrođeni inoverci, s kojima im je zajednički ostao samo jezik, odskora i on na putu preimenovanja, i nesreća? Bosanskom Srbinu po mnogo čemu bitnom niko objektivno nije bliži i ne nalikuje mu više od bosanskog Muslimana, a njegove političke gazde prizivaju, eto, Turke da im se u nevolji nađu. Protiv koga, zna se… A Srbinu pretiiti Turčinom, iako Srbi sa savremenim Turcima odavno imaju odlične odnose, arhetipski je čak teže i zloslutnije, no pretiti mu Nemcem. Ako Turci za Srbe ponovo treba da postanu oni Turci iz kosovskog ciklusa epskih pesama, kako će im onda Mislimani i dalje ostati južnoslovenska, balkanska i evropska braća, sa kojima im je zadato da mirno, konstruktivno i demokratski traže izlaz iz zajedničkih muka i uspostavljaju novu formulu skladne koegzistenicje“.  (magazin Epoha, 7. januar 1992, str.22-22)

Dana 8. Januara 1992., Savet bezbednosti UN usvojio Rezoluciju 727 o slanju 50 oficira u Jugoslaviju koji treba da pripreme dolazak „plavih šlemova“ u Hrvatsku…JNA oborila helikopter EZ, koji se nalazio u posmatračkoj misiji. Poginulo pet ljudi. ? Veljko Kadijević, savezni sekretar za narodnu odbranu, podneo ostavku. Slobodan Milošević optužio Milana Babića, predsednika tzv. Republike Srpske Krajine, za opstrukciju mirovne misije UN, zbog protivljenja Vensovom planu. Milošević mu je podslao ošto pismo u kome se, između ostalog, kaže: „Smatram se obaveznim i odgovornim da izrazim neslaganje za Vašim stavom da ne želite zaštitu teritorija od strane mirovnih snaga UN na osnovu plana Sajrusa Vensa. (…) Narod ne treba da podnosi žrtve zbog samoljublja nijednog političara. (…) Vi svojim stavom zahtevate da se rat produži. Ako biste nastavili sa takvom politikom, gurnuli biste u smrt mnoge građane širom Jugoslavije.(…) Pomoć Srbije narodu Krajine neće ni u miru biti dovedena u pitanje, ali građani Krajine treba da znaju da ste svojim postupcima izgubili svako naše poverenje i da ubuduće za odnose sa vlastima Republike Srbije moraju delegirati ljude kojima će narodni inters biti iznad ličnog političkog prestiža“. (Politika, 9. januar 1992)

9. januara te godine, u Briselu nastavljena Konferencija o Jugoslaviji. Skupština srpskog naroda u BiH proglasila Republiku srpskog naroda za federealnu jedinicu Jugoslavije. 10. januara Radovan Karadžić, lider bosanskih Srba govori: „Sada Srbi zaista znaju na čemu su, i sve će učiniti da što manje žive sa drugima, a što više pored drugih“.

Arbitražna komisija Konferencije o Jugoslaviji podnela Mišljenje o ispunjavanju uslova pojedinih jugoslovenskih republika za nezavisnost. Slovenija i Hrvatska priznate kao samostalne države. Priznavanje BiH uslovljeno odavanjem referenduma, na kome bi se stanovništvo izjasnilo o zahtevu za priznavanje suverenosti i nezavisnosti. 14. januara Momčilo Đujić, četnički vojvoda,  govori iz Amerike: „Bolje je izginuti do poslednjeg, nego prihvatiti sumnjiva rešenja stranaca o našoj sudbini“. (Borba, 14. januar 1992)

Antonije Isaković, akademik, poslanik SPS kaže: „Osnovno je to da je ‘Memorandum’ uticao – neko ga je prihvatio, a antisrbi su uglavnom bili protiv“. (Duga, 1-14. februar 1992) Vasilije Krestić, akademik opisuje ratni ambijent pa kaže: „Rat između Srba i Hrvata traje, ali ne uvek rat oružjem“. (Pogledi, 14-28. Februar)

16. i 17. januara sa vanrednog zasedanja Sabora Srpske pravoslavne crkve izdato je saopštenje u kome se kaže da je srpski narod već pola veka „politički razdrobljen i izdeljen neprirodnim granicama koje rasecaju njegov živi organizam…Njih je isplanirala komunistička Internacionala, ostvarila neofašistička i ustaška okupacija, a utvrdila i produžila – protiv volje srpskog naroda – Titova komunistička diktatura preko svog izrazito antisrpskog AVNOJ. Zbog toga, ni Srpska pravoslavna crkva, ni srpski narod nikada nisu priznali veštačke i nelegitimne ‘avnojevske’ un utrašnje granice ustanovljene, bez istorijskih ili etničkih osnova, samovoljom komunističke gerile u uslovima okupacije i građanskog rata“. (Glasnik SPC, januar 1992)

22. januara, Vlada tzv. Republike Srpske Krajine odbacila je i zvaničnomirovni plan Sajrusa Vensa. 23. januara Radovan Karadžić predlaže: „Treba početi pripreme za stvaranje saveza srpskih država kao reagovanje na nameru da EZ isparceliše srpski narod. Mi Srbi smo na prekretnici. Dva veka smo potrošili na borbu za otadžbinu i slobodu. Sada nema razloga ni smisla za dezerterstvo ni lažno morotvorstvo. Mi jesmo za mir, ali nipošto za mir u kojem bi cena bila Srbija, srpski narod i srpska dr žava i uopšte srpsko pitanje kao celina na Balkanu“. (Politika, 23. januar 1992)

Na dan 25. januara, Skupština BiH donela odluku da 29. februara i 1. marta sprovede referendum o suverenosti i nezavisnosti. Vladika SPC Amfilohije Radović je u izjavi za TV Novi Sad rekao: „Crkva je ipak jedini krov koji misli celovito, istorijski provereno, o biću srpskog naroda. I njeno raspeće je utoliko veće što u ovom trenutku imate jednu ideologiju, jednu vojsku koja je, takođe, do srži ateizirana i ideologizirana i u ovom trenutku kao neka magarica, crna starozavetna, kada je prorok ućutao, onda je magarica progovorila… U ovom trenutku, ta i takva vojska, ubijeno duhovno, progovara kao Varlamova magarica, i oni koji stoje iza nje“.

12. februara najviši predstavnici Srbije i Crne Gore usvojili Osnove uređenja i funkcionisanja Jugoslavije kao zajedničke države, a 14. februara u Sarajevu počela Međunarodna konferencija o BiH pod pokroviteljstvom EZ. Predsedavao je portugalski diplomata Žoze Kutiljero. Dva dana kasnije,16. februara  Skupština tzv. Republike Srpske Krajine razrešila je Milana Babića dužnosti predsednika Republike zbog neprihvatanja Vensovog plana.

U intervjuu koji je dao beogradskim  „Večernjim novostima“ 15. februara 1992., Željko Ražnjatović Arkan između ostalog kaže: „Tokom dosadašnjeg rata bili smo pod komandom JNA. Saradnja je bila veoma uspešna, i uputio bih pohvale Novosadskom korpusu, posebno oklopnoj mehanizovanoj brigadi pukovnika Jovanovića. (…) Toliko ima dobrovoljaca da sada otvaramo još neke centre za obuku dobrovoljaca i mislim da ćemo moći da primimo još 10 do 15 hiljada ljudi“…

Prof.dr. Mihajlo Marković, filozof,  opisuje zatečeno stanje u Srbiji i njen geopolitički položaj: „Mi smo izuzetno značajan predmet pažnje ovakvih programa, jer se nalazimo na glavnim evropskim arterijama  (Sever, Jug, Evropa, Azija), jer pokušavamo da idemo jednim razvojnim putem, koji, bez obzira na svoju demokratičnost, neizbežno izaziva animozitet iz ideoloških pobuda, najzad, jer tvrdoglavo pokušavamo da budemo svoji i samostalni, a ne samo jedan od poniznih i lojalnih članova neke moćne svetske koalicije. (…) Formiranje srpske vojske bila bi katastrofalna politika, jer bi ona dovela Srbiju u položaj da bi ona izvršila agresiju na drugu republiku, da osvaja tu teritoriju, da to čini svojom vojskom. Međutim, daleko je bilo mudrije strategijsko rešenje da tu odbranu srpskog naroda preuzme Jugoslovenska narodna armija, pošto je jedino ta armija, armija Jugoslavije, koja je još postojala i čiju smo afirmaciju i nastojanje i postojanje mi stalno dokazivali. Jedino je ona mogla legitimno da se kreće po celoj teritoriji Jugoslavije. Time smo ipak sprečili osudu Srbije kao države koja je izvršila invaziju, kao što bi se sigurno desilo da je slučajno tada opozicija bila na vlasti. (…) Svi Srbi u jednoj državi – nije značilo da u istoj državi budu i srpske manjine u Rumuniji i Mađarskoj, i Srbi koji žive u Čikagu, u SAD i u Australiji… Nije značilo ni to da će u njoj biti sto hiljada Srba i više od toga koji žive u Zagrebu, ili tridesetak hiljada koji žive u nekim drugim hrvatskim gradovima, nego je to, ustvari, bilo načelo – srpski narod po istom pravu samopredelenja, po kome se otcepljuju drugi narodi, ima pravo da ostane u zajedničkoj državi na onim teritorijama na kojima se nalazi u većini. Taj cilj je ostvaren i to je smešno šta se sad govori o nekakvom porazu kada je, ustvari, taj osnovni cilj ovog angažovanja i one borbe i učešća u ratnim operacijama, bio, ustvari, da se zaštiti srpksi narod u Hrvatskoj, da se on oslobodi, u njegovim etničkim granicama, znači, na teritorijama gde je on u većini“. (Politika ekspres, 22. februar 1992)

Održan referendum u Crnoj Gori, izašlo više od 66 odsto birača. Ubedljiva većina od 95,94 odsto glasala je da Crna Gora ostane u zajednici sa Srbijom, odnosno u Jugoslaviji. Dana 2. Marta, Gojko Đogo, književnik kaže: „Uveren sam da je najbolje podeliti Bosnu i Hercegovinu. Čak i nešto slabija, odnosno rđava podela, bolja je nego nasta vak ove zajednice u kojoj svako brine svoju brigu. U jednoj kući ne mogu biti tri domaćina. Ako je jedna konstrukcija, kao što je bila Jugoslavija, propala, za što ne bi propala i druga takva konstrukcija koja je samo nekoliko decenija ra nije na sličan način konstruisana (…) I pored genocida, i pored svih migracija sa tog prostora, znatno veći deo BiH još katastarski pripada srpskom narodu. Zašto mu ne bi pripao zauvek? Čini mi se da bi to bilo dobro i za Hrvate koji žive u BiH. A Muslimani? Oni po svaku cenu hoće muslimansku državu, bar se tako čini, inače ta nacionalistička euforija se drukčije ne može razumeti. Pa, kad je već hoće, neka onda naprave taj svoj karantin od Sarajeva do Tuzle, gde su u većini. Možda ćemo onda živeti u većoj ljubavi. (Osmica, 2. mart 1992)

3. marta 1992., Radovan Karadžić, lider bosanskih Srba govori: „Nama je demokratija donela ropstvo“. (Yutel, Sarajevo, 3. mart 1992) Već 5. marta u Bosni u svim gradovima protesti protiv rata. Hans Ditrih Genšer pozvao EZ da prizna BiH. Na Vojnom sudu u Beogradu optužena četiri rezervna oficira JNA iz Aranđelovca zbog bekstva sa ratišta. 7. Marta Momo Kapor književnik, kaže: „Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, nažalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija, koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve“. (Borba, 7-8. mart 1992)

9. marta 1992., u Briselu usvojena Deklaracija o priznavanju jugoslovenskih republika. Usvojena su tri načela za rešavanje jugoslovenske krize: pravo nacionalnih grupa na samoopredelenje i nepovredivost i nepromenljivost granica silom. Ukoliko ova dva principa dođu u koliziju, sporovi će se rešavati mirnim putem uz posredovanje međunarodne zajednice. 

Velimir Bata Živojinović, glumac, poslanik SPS, govorio je tih dana ovako: „Ja otvoreno kažem da je sramota kad se neko u ovom trenutku bori da se skloni Slobodan Milošević. Zar da padne predsednik, padne Vlada i raspusti se Skupština u trenutku kad Srbija ima 300.000 vojnika na ratištima u Hrvatskoj? Svi oni imaju dnevnice koje su prvo iznosile 310, a sada ima vojnika koji primaju 1350 dinara dnevno. To plaća srpski radni čovek. I kad neko pomene nemaštinu, mora da zna da tih 300.000 ljudi nisu otišli na ratište da bi dobijali dnevnice, već da bi branili ugrožene Srbe. Njima se to jednostavno mora dati. A odakle se to daje? Prebaciš pare od penzionera, pa prebaciš od plata… (Duga, 9. mart 1992.)

10. mart ate godine, Albanci najavili održavanje višestranačkih izbora kao završni čin konstituisanja Republike Kosovo., a 12. marta, Azem Vlasi se pismom obratio američkom državnom sekretaru SAD Džemsu Bejkeru u kome je tražio da se uvaži volja kosovskih Albanaca za stvaranjem republike.

14. marta, vladika SPC, Atanasije Jevtić, u „Intervjua gledalaca“ na NTV Studio B govori: „…Pitajte one kao što je Milošević, Adžić i drugi, šta su mislili kada su započinjali rat. A to je bio ne samo prljav rat, nego takav rat da smo ostali i poraženih obraza koje ćemo teško oprati, osim časnih izuzetaka. (…) Sad su svi odjednom ispali mirotvorci. A, ustvari su kapitulanti, pred avnojevskim granicama. Pred avnojevskom grobnicom ovog naroda. Izdali su Srbe u Makedoniji, nekoliko stotina hiljada. Izdali su Srbe u Krajini, Srbe u Crnoj Gori, Srbe u BiH. Šta će biti sa Srbima na Kosovu, severnoj Bačkoj. (….)

Mešanje Crkve u politiku u ovom slučaju je borba za egzistencijalno pitanje našeg naroda. Nama je sve gore. Krajine su izdate u momentu kada je gospodin Milošvić priznao avnojevske granice Hrvatske, krajine su u Hrvatskoj… Šta će biti sa Bosnom, šta će biti sa tom katastrofalnom Armijom? Prazni se kasarna u Čapljini. Isprazniće se uskoro u Visokom i Bugojnu. Ginu od iste vojske i večeras u Bogovađi. Neka mi objasne tovarničku katastrofu, izdaju zapadne Slavonije. Kada poljski avioni bombarduju kolone izbeglica, a Banjalučki korpus kaže da nije nadležan, neka mi svi moguci generali to objasne. A za šta je nadležan? Da čuva svoje stanove ili da na Novom Beogradu otkupljuje stanove? (…) Miloševićeva vlast je ista Brozova. Ne postoji skupština. Postoji jedan čovek koji odlučuje o sudbini ovog naroda. Milošević je osion, opak čovek. Opasan čovek. Što pre ode, biće bolje ovom narodu. Neka nam ne govore da je jedini spašavajući vođa bio Broz i sada, Milošević.

Oni koji tako misle potcenjuju ovaj narod. Upravo zato što je sposoban i što je u momentima pokazao sposobnost a onda je postao izdajica srpskog naroda- svestan sam šta govorim – jer je produžio i produbio tragediju srpskog naroda.

Tuđman je čedo austrijske politike. Amerika je najobičniji brutalan izvršilac takve politike. Milošević je pristao na tu igru. Zato je, po meni, izdajnik. Nismo trebali da pristanemo. Mogao je na vreme da reaguje. O tome se radi. Vukao nas je stalno dalje i sve dalje. On je krahirao na svim poltikama….“

17. marta 1992., Mostar je potpuno blokiran, a 18. Marta u Sarajevu usvojena Izjava o principima novih ustavnih rešenja za BiH koju su potpisali lideri sve tri nacionalne stranke…

(Nastavak u sledećem broju)