Jan van Helsing je pseudonim nemačkog pisca Jana Udo Holeya (rođen 22. marta 1967. u Dinkelsbühlu, Zapadna Nemačka). Helsing (Holeay) je „označen“ u zapadnim medijima kao „kontroverzni autor“ poznat po knjigama o tajnim društvima i razotkrivanjima globalnih zavere. Knjige su mu u nekim od najliberalnijih država takozvanog „slobodnog sveta“  bile zabranjivane, a najpoznatija među njima „Tajna društva i njihova moć u 20. veku“ (1993), postala je svetski bestseler i prevedena je na više jezika. Magazin Tabloid iz ovog stigmatizovanog ali popularnog dela, specijalno za svoje čitaoce u nekoliko nastavaka priređuje odabrane delove…

Priredio: Luka Mitrović

Haushofer je verovao da je podzemno carstvo ispod Himalaja bila postojbina arijevske rase u šta se navodno sam uverio na brojnim putovanjima po Tibetu i Indiji. Znak Tule je bio kukasti krst okrenut ulevo.

Po izjavama tibetanskih lama i samog Dalaj Lame ljudi iz Agartija postoje i danas. Podzemno carstvo koje je ukorenjeno u svim

istočnjačkim učenjima se po tome vekovima širilo pod čitavom površinom Zemlje, sa ogromnim centrima ispod Sahare, planinama Mato Groso u Brazilu, planinama Santa Katarina u Brazilu, Jukatanu u Meksiku, Kaliforniji, Engleskoj, Češkoj i Slovačkoj…

Hitler je želeo da nađe ulaz u podzemno carstvo Agarti i stupi u kontakt sa potomcima arijevskih   „ljudi   bogova“   iz   Aldebaran-Hiperboreje.   U  sagama i predanjima o podzemnom carstvu se između ostalog govori o tome da će se na površini Zemlje dogoditi još jedan svetski rat (Treći svetski rat) koji će se završiti zemljotresima, drugim prirodnim katastrofama i stradanjem dve trećine čovečanstva. Nakon tog „poslednjeg“ rata će se različite rase iz unutrašnjosti Zemlje ponovo ujediniti sa preživelima na površini i najaviti hiljadugodišnje „zlatno doba“ (doba Vodolije).

Hitler je želeo da stvori spoljašnji „Agarti“ ili „Arianu“ sa arijevskom rasom, a Nemačka je trebala da bude mesto za to. Zato su za vreme postojanja Trećeg rajha preduzete dve velike ekspedicije SS-a na

Himalajima da bi našle takve ulaze. Druge ekspedicije su istraživale Ande, planine Mato Groso na severu i Santa Katarina na jugu Brazila, Čehoslovačkoj i delovima Engleske. Mnogi autori nadalje tvrde da su   Tule-ljudi verovali da je Zemlja, nezavisno od podzemnog sistema tunela i gradova, šuplja, sa dva velika ulaza na Severnom i Južnom

polu. Pozivali su se na prirodne zakonitosti, „kako u mikrokosmosu,   tako i u makrokosmosu“. Pošto ćelija krvi, tela ili jajna ćelija, kometa kao i atom, imaju nukleus, znači jezgro i šupalj prostor koji je obavijen „coronom radiatom“, pokrivačem, pošto se stvarni život odigrava u unutrašnjosti, iz toga se zaključivalo da je Zemlja izgrađena po istom principu. To takođe potvrđuju i stene, pošto se ovde radi o praznom prostoru i pošto se stvarni život, minerali i kristali, nalaze u unutrašnjosti.

Po tome bi Zemlja takođe trebalo da bude šuplja – što se podudara sa rečima tibetanskih lama i Dalaj Lame i da ima nukleus, dakle jedno centralno sunce, koje unutrašnjosti Zemlje obezbeđuje ujednačenu klimu i permanentnu sunčevu svetlost.Prema njihovim rečima pravi život naše planete se odigrava u njenoj unutrašnjosti viša rasa živi u unutrašnjosti a mutanti na površini i to je razlog zašto ne možemo da otkrijemo život   na   drugim planetama našeg   Sunčevog sistema jer i tamo bića žive u

unutrašnjosti. Glavni ulazi se nalaze na Severnom i Južnom polu kroz koje sija centralno sunce i stvara Aurora borealis, tzv .polarno svetlo. U unutrašnjosti Zemlje kopno zauzima više mesta nego vodene površine. Po rečima istraživača Olafa Jansena i drugih, voda u unutrašnjosti je sveža voda, što bi moglo da objasni zašto se ledene mase Arktika i

Antarktika ne sastoje od slane nego od sveže vode. Ovde bi bilo zanimljivo primetiti da su ovo shvatanje građe Zemlje podržavali istraživači polova Kuk, Piri, Amundzen, Nansen, Kane i admiral Brajd. Svi su imali iste, čudne doživljaje koji se nisu podudarali

da postojećim „naučnim“ teorijama.

1924. godine kada je Hitler otišao u zatvor zbog neuspelog minhenškog puča Haushofer je proveo dnevno s njim mnogo vremena u kome je Hitleru preneo svoje teorije i planove. Među knjigama koje je Hitler dobio od njega bilje knjiga lorda Balver-Litona „Dolazeća rasa“, čija je priča o podzemnoj visoko razvijenoj arijevskoj rasi skoro identična sa gore

pomenutom. Takođe u Balver-Litonovoj knjizi letelice u obliku tanjira igraju značajnu ulogu. Osim toga je tu bila i knjiga Ferdinanda Ostendovskog: „Zveri, ljudi i bogovi“ koja je u javnost iznela legende o Agarti i Šambalahu. Hitler je bio potpuno obuzet traženjem podzemnog carstva i tuleansko-arijevskom učenju o rasama.  Haushofer i Rudolf Hes su preuzeli političko školovanje Hitlera. U Landsbergu je Hiler upotrebljavao Haushoferove teorije, Rozenbergove misli i političku propagandu i smešao to u jednu celinu. Rudolf Hes se pobrinuo za pravilno formulisanje i preuzeo kucanje na pisaćoj mašini. Tako je nastala Hitlerova knjiga: „Moja borba“ (Mein Kampf). Kakvu ulogu je u Trećem rajhu imao misticizam i okultizam pokazuje i uticaj Karla Haushofera koji je nazivan „najvećim   čarobnjakom Trećeg rajha“. Haushoferu   se pripisuje „dar proricanja“. Džek Fišermen piše u „Sedam ljudi iz Spandaua“ da je između ostalih i Rudolf Hes bio potpuno obuzet Haushoferovim mislima i teorijama. To pokazuje i čudni Hesov let u Englesku. Njegov uzrok je bio san koji je sanjao Haushofer u kome je on „ugledao Rudolfa Hesa kako šeta dvoranama engleskih dvoraca i donosi mir između dve najveće severne nacije.“ Kako je Hes  bio ubeđen u tačnost Haushoferovih   proricanja bez pogovora je sledio njegov san. Koliko se magijske „opreme“ iz društva Tule koristilo jasno će biti u sledećim redovima: Tuleanski pozdrav „Heil und Sieg“ (Živeo i pobeda) je preuzeo Hitler i sastavio iz toga „Sieg Heil“ (Živela pobeda!). Ovaj pozdrav, povezan sa podizanjem ruke je magijski itual. O magijskim ritualima  i njihovoj primeni detaljno je pisao Franc Bardon.

Franc Bardon, zvani Frabato, je bio najpoznatiji nemački vrač (1909-1958.) Hitler je ponudio Bardonu visoka zaduženja u svojoj vladi   ako mu svojim magijskim sposobnostima pomogne da dobije rat. Osim toga Bardon je trebalo da Hitleru oda adrese preostalih 98 od 99 loža raširenih po planeti. Kad je on to odbio bio je izložen najokrutnijem mučenju. (Frabato, Franc Bardon, str.173.)

Magijski rituali nisu pak korišćeni u političke svrhe samo na nemačkoj strani. Engleski znak „Victory“, rašireni prsti, je do 1940. poznat samo najvišim članovima najvišeg stepena masonstva. Kada se mason visokog stepena, Vinston Čerčil, 1940. uplašio da bi Engleska mogla postati žrtva Hitlerove uspešne magije rukom (nemački pozdrav) njegov

mentor iz magije, satanista Alister Krouli ga je posavetovao da toj opasnosti suprotstavi magiju raširenih prstiju.

SS trupe, poznate kao „Crni red“ bile su sve drugo samo ne policijske trupe. Bio je to regularan verski red sa hijerarhijskom podelom. Brutalna nacistička partija kao verski red? Ovakva

predstava deluje smešno dok se ne ustanovi da to nije prvi put u istoriji da je jedan sveti red odgovoran za stravična nedela. Najbolji primeri za to su Jezuiti i Dominikanci koji su u doba srednjeg veka bili podređeni katoličkoj inkviziciji. Crni red je bio praktična realizacija ezotreičnih i okultnih verskih predstava društva Tule. Unutar SS-a je postojalo

jedno drugo tajno društvo, elita i najuži krug SS-a, SS-ovo „Crno sunce“. A, „Crno sunce“ je veliko centralno sunce, centralno pra-sunce oko koga se okreće naše sunce i koje se predstavlja krstom u obliku pehara. Koristio se kao znak na avionima i tenkovima Trećeg rajha. Takođe su ga upotrebljavali Templari, Rozenkrojceri i mnoge druge stare lože.

Društvo Tule i kasnije SS „Crno sunce“ ne samo da su blisko sarađivali   sa tibetanskom kolonijom u Berlinu, nego i sa jednim tibetanskim redom crne magije.

Hitler je održavao stalan kontakt sa jednim tibetanskim monahom sa zelenim rukavicama koji se nazivao „Čuvar ključa“. On je trebalo da zna gde je ulaz u Agarti (Arianu). Kada su 25. aprila 1945. Rusi u jednom berlinskom podrumu našli šest mrtvih Tibetanaca kako leže u krugu, u sredini kruga se nalazio onaj sa zelenim rukavicama. Izgledalo je kao da su počinili kolektivno samoubistvo.

Dana 2. maja 1945. nakon ulaska Rusa u Berlin pronađeni su leševi više od oko 1.000 ljudi koji su nedvosmisledo poticali iz područja Himalaja i borili se na strani Nemaca. Šta su za ime sveta radili Tibetanci hiljade kilometara udaljeni od svoje zemlje u nemačkim uniformama?

Bezbroj mladih muškaraca je za vreme Trećeg rajha školovalo „Crno sunce“, i slalo na Tibet da bi tamo preživljavali i pripremili se za veliku konačnu bitku krajem 20. veka. Premna rečima Franca Bardona Hitler je bio član lože F.O.G.C. (masonskog reda) koja je poznata kao „Loža 99-torice“. Postoji 99 loža devedesetdevetorice na raznim mestima u

svetu od kojih se svaka sastoji iz 99 članova. Svaka se loža pokorava nekom demonu i svaki član ima za sebe ličnog „demona“. „Trgovina“ je u tome da demon pomaže osobi da stekne novac i moć a duša te osobe je obavezna da nakon svoje smrti tom demonu služi.

Dodatno se svake godine demonu lože žrtvuje jedan član a na njegovo mesto se prima drugi. Članovi loža 99-torice su ekonomski i finansijski moćnici najvišeg kalibra i danas su aktuelniji nego ikad.   F.OG.C. lože odnosno lože 99-torice su prema mojim saznanjima  od najopasnije sorte, a u poređenju  sa njima  je satanizam  poput „Crkve Satanine“ Antona Laveja o kome se može čuti u medijima još i bezopasan.

Franc Bardon je potvrdio da su Hitler i Tule red bili spoljašnje oruđe grupe tibetanskih vračeva crne magije. Samo onaj ko zna za upravo pomenuto razume ovu rečenicu iz Hitlerovog govora od 30. januara 1945: „Ni u ovoj borbi neće pobediti Unutrašnja Azija nego Evropa i na vrhu onaj narod koji hiljadu i po godina predstavlja Evropu i u budućnosti će je predstavljati kao nadmoćniju od Istoka. Naš velikonemački rajh (carstvo), nemački narod!“ (Citat iz Hitlerovih govora i proklamacije 1932-45 od Maksa Domarusa)

Takođe postoje mnogi mitovi o fizičkom nestanku Adolfa Hitlera. Prema svedočenju Franca Bardona i Miguela Seranosa (bivši čileanski ambasador u Austriji) Hitler je uz pomoć Lože 99-torice pobegao u Južnu Ameriku. I leš koji je pronađen i zubi koje je Hitlerov zubar identifikovao kao pogrešne su verovatno plasirani od strane Lože 99-torice. Jedne velike nemačke novine su 5.marta 1979. objavile da je Hitlerov privatni avion pronađen u džungli Južne Amerike. Takođe  je prema rečima Jozefa Grajnera („Kraj mita o Hitleru“) 30.aprila 1945. poleteo svojim avionom sa Berlin-Tempelhofa.Najverovatnije je ipak da je ako je preživeo, upotrebio izume društva Vril koje će upravo

biti opisano da bi napustio Nemačku. Da li je Hitler tada umro ili ne – u međuvremenu, jeste sigurno!

Karl Haushofer je, pošto nije uspeo da uspešno okonča svoju „,misiju“, 14. marta 1945. prvo ubio svoju suprugu a zatim kao što se zakleo „Žutim kapama“ počinio „hara kiri“. Celokupnu teoretsku i praktičnu izgradnju Trećeg rajha s nemačke strane je iniciralo društvo Tule i upravljalo njome. Novac su obezbedile međunarodne banke. Izdanak iz

kog je sve niklo je još uvek plodan pošto društvo Tule, odnosno njegove mladice i danas postoje.

Druga tajna grupa koja je najavljivala dolazak arijevskog spasitelja i kojoj je pripadao Herman Gering, nacistički šef finansija, bila je „Društvo plemenitih belaca“. Ovo društvo danas nije od značaja.

Društvo Vril se svojom temom i interesnim područjem baš i ne uklapa u našu inače više političku temu ali spada među najzanimljivija tajna društva koja su ikada postojala. I zato prosto mora da bude spomenuta. O društvu Vril u Nemačkoj ne postoji nijedna jedina knjiga, a i sav ostali materijal koji bi mogao da ukaže na povezanost takvih imena

saveznici su odstranili sa uspehom. Ipak kao što ćete videti, nije sav materijal nestao. Posebno mi zadovoljstvo pričinjava da ovde načnemo tu temu pošto ćete odmah sami sopstvenim očima uvideti koji su krugovi moći „nenemačke prirode“ bili zainteresovani za to da se ovaj događaj zataji pred nemačkim narodom. Karl Haushofer   je   pre   1919.   osnovao drugi red po imenu „Braća svetlosti“ koji je kasnije preimenovan u „Društvo Vril“. U njemu su se ujedinili „Gospoda crnog kamena“ (DHVSS), templarska tvorevina  nastala 1917. iz reda Germana, i „Crni vitezovi“, elita tuleanskog i SS-ovog „Crnog sunca“.

Da bismo načinili poređenje sa društvom Tule, razliku bismo najjednostavnije uočili ako bismo rekli da se društvo Tule posvetilo materijalnim i političkim stvarima, a da je Vril društvo bilo usmereno ka Onostranom. Međutim bilo je mnogo dodirnih tačaka između

društava Tule i Vril, poput Atlantisa, Tule, „Ostrva svetih“, Gilgameša, prapovezanosti između Germana i Mesopotamije, a takođe su zajednički istraživali stara svetišta.

U decembu 1919. sastao se uzak krug ljudi iz Tule, DHVSS-a i Vrila u   jednoj iznajmljenoj šumarskoj kući u Ramzau kod   Berhtesgadena.   Među njima je pore medijuma iz Zagreba, Hitlerove „savetnice“ za okultna društva, Marije Oršić, bila još jedna, koja je poznata samo kao Zigrun. Oršić je na medijalan način dobila na tajnom templarskom   pismu, potpuno nepoznatom jeziku, sve tehničke podatke o izgradnji jedne do tada nepoznate letilice. Telepatske poruke su po tvrdnjama Vrilovih spisa došle iz Sunčevog sistema Aldebaran, koji je udaljen od nas 68 svetlosnih godina i nalazi se u sazvežđu Bika. Na ovom mestu bih želeo da predstavim kratak rezime poruka koje su Vrilove telepate

godinama dobijale i koje su bile osnov svih daljih aktivnosti društva Vril.

Sunčev sistem Aldebaran je po njima  68 svetlosnih godina udaljen od Zemlje, a njihovo sunce okruženo dvema naseljenim planetama koje čine carstvo „Sumeran“. Čovečanstvo sunčevog sistema Aldebaran čine viši narod „svetlih ljudi bogova“ (Arijevaca) i razne druge ljudske rase koje su se razvile negativnim mutacijama tih „ljudi bogova“ usled

klimatskih promena na svakoj planeti. Te obojene mutantske rase su posedovale niži stepen duhovnog razvoja. Što je više dolazilo do mešanja rasa to je snažnije opadao duhovni razvoj tih naroda, što je imalo za posledicu da, kada je sunce Aldebaran počelo da se širi, oni više nisu bili u stanju da prime tehnologiju letenja svemirom od svojih

predaka  i da  samostalno napuste planetu. Tako su niže rase koje su bile potpuno zavisne od viših  morale da budu evakuisane svemirskim brodovima i odvođene na druge planete koje su mogle da se nasele. Uprkos rasnim razlikama različite rase su se međusobno poštovale i nisu zalazile u životni prostor drugih, ni takozvani ljudi- bogovi kod drugih

rasa, ni obrnuto. Svako je jednostavno poštovao to što svako ima svoj sopstveni razvoj (za razliku od Zemlje): nakon što su ekspanzija sunca Aldebaran i povećano zagrevanje planete koje je iz toga proizašlo učinili život na planeti nemogućim, viša rasa „svetlih ljudi bogova“ je pre oko

500 miliona godina počela da kolonizuje druge planete slične Zemlji. To znači da su u našem sunčevom sistemu prvo naselili planetu Malona (Maldek, Marduk ili kod RusaFeton) koja je umesto današnjeg planetoida tada postojala između planeta Mars i Jupiter.

Zatim Mars, o čijim visoko razvijenim stanovnicima svedoče veliki gradovi piramide i poznato lice Marsa koje je Marsova sonda Viking snimila 1976. Pretpostavljalo se da su ljudi više rase iz Sumeran-Aldebarana takođe u to doba došli na Zemlju na šta ukazuju oko 500 miliona godina stari okamenjeni tragovi cipela sa okamenjenim trilobitom zgaženim petom, rakom koji je na Zemlji tada živeo i izumro pre 400 miliona godina. Ljudi iz Vrila su bili mišljenja da se rasa Aldebaranaca kasnije kada je Zemlja postala

pogodna za naseljavanje, spustila u Mesopotamiju i izgradila vladarski stalež Sumerana, koji su opisani kao svetli, beli ljudi-bogovi. Kasnije su telepate Vrila došle do saznanja da sumeranski jezik ne samo da je  identičan jeziku Aldebaranca, nego i da Aldebaransko-sumeranski zvuči kao nerazumljivi nemački a da je frekvencija oba jezika i nemačkog i

sumeranskog gotovo identična. Nebitno da li ove tvrdnje o Aldebaranu odgovaraju činjenicama, planovi za konstruisanje i tehnički podaci koje su Vril-telepate dobile, odakle god da su došli, bili su tako precizni da su doveli do jedne od najfantastičnijih ideja koje su ljudi ikad izmislili: do gradnje „onostrane leteće mašine“.

Sazrevao je koncept jedne „druge nauke“ (danas bi se reklo: „alternativni  oblici energije“). Ipak su bile potrebne tri godine da se započne sa projektom. U ovoj ranoj fazi „druge tehnike“ ili „druge nauke“ dr. V. O. Šuman, član društava Tule i Vril je održao predavanje u Minhenu iz koga ćemo navesti nekoliko rečenica: „U svemu i svačemu poznajemo dva principa koji određuju tok događaja – svetlo i tama, dobro i zlo, stvaranje i rušenje – kao što kod elektriciteta znamo za plus i minus. Stalno je

ili-ili! Ova dva principa – konkretno obeležena kao stvarajuće i rušilačko određuju i naša tehnička sredstva…“

„Sve rušilačko je satanskog porekla, sve stvaralačko božanskog… Stoga se svaka tehnologija koja počiva na principu eksplozije ili sagorevanju   može označiti kao satanistička. Predstojeće novo doba će biti doba nove, pozitivne, božanske tehnologije…“ (iz tajnog SS-ovog arhiva). U isto vreme je naučnik Viktor Šauberger radio na sličnom projektu. Johan Kepler, čije je učenje primenjivao Šauberger, bio je obuzet tajnim učenjem Pitagorejaca, čija su znanja čuvana i prenošena preko templara. Bilo je to znanje o imploziji (implozija u ovom slučaju iskorištavanje potencijala unutrašnjeg sveta u spoljašnjem). Hitler i ljudi iz Tule i Vrila su znali da je božanski princip uvek    stvaralački odnosno konstruktivan. Tehnologija koja naprotiv počiva na eksploziji i zato je destruktivna, je protiv božanskog principa. Zato su   želeli da stvore novu tehnologiju koja počiva na imploziji. Šaubergerovo učenje o osciliacijama (monokord) se nadovezuje na znanje o imploziji.

Pojednostavljeno bi se moglo reći: implozija umesto eksplozije!  Na osnovu energetskih putanja monokorda i tehnike implozije dospeva se u oblast antimaterije a time i do gubljenja sile teže. U leto 1922. radilo se na prvim letećim brodovima u obliku tanjira, čiji je pogon počivao

na tehnologiji implozije (onostrana leteća mašina). Sastojala se iz ploče prečnika osam metara preko koje se nalazila paralelno položena ploča prečnika šest i po metara, i ispod koje je bila ploča prečnika sedam metara. Te tri ploče su bile u sredini probušene rupom od 1,80 metara u kojoj je bio montiran pogonski agregat visok 2,40 metara. Dole je telo

prelazilo u vrh u obliku kupe iz koga je klatno koje je dopiralo do podruma brinulo za stabilnost uređaja. U aktivnom stanju su se donja i gornja ploča okretale u suprotnim pravcima kako bi stvorile elektromagnetno rotaciono polje. Kakve je vrednosti imala ova prva leteća ploča ostaje nepoznanica. U svakom slučaju se s njom eksperimentisalo dve godine pre nego što je ponovo razmontirana i verovatno odložena u Augsburgu u Meseršmitovoj fabrici.

(Nastavak u sledećem broju)