Dolazim iz tehničke struke u kojoj sam naučen da se rešavanje bilo kog problema obavezno započinje analizom koja mora biti što objektivnija kako bi se povukli pravi potezi. Dobar inženjer, nakon sveobuhvatne analize, pravi detaljan plan u kojem na papiru iznese rešenje po kojem se nakon toga radi. I konačno, kada se posao završi i kada sistem koji je bio u kvaru počne ponovo da funkcioniše, proglašava se kraj. Dakle, koren svakog dobrog rešenja je objektivna analiza, a kraj je onda kada sistem počne da valjano radi, zaključuje kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Važno mi je da naglasim ova dva principa jer su oni životni i bukvalno u svakoj situaciji se mogu primeniti. Ponekad je moguće da se neki problem reši bez analize i iz nje proisteklog plana, ali to je onda oslanjanje na puku sreću, koja je vrlo varljiva kategorija. Isto tako, ako posao nije doveden do kraja, onda on nije završen bez obzira na to da li je ostala još samo neka sitnica.

Ovde ću sada napraviti osvrt na našu aktuelnu društvenu i političku situaciju. Nameće se pitanje: da li smo posao završili? Odgovor je da nismo, jer je Vučić još uvek na vlasti i shodno tome država Srbija, kao sistem, i dalje je u kvaru. To koliko smo blizu da izvršimo promene potpuno je nevažno, jer ponoviću ranije iznesen princip da je neki posao završen tek onda kada je sistem počeo da radi.

Dalje, pošto posao još uvek nije završen, neophodno je da sagledamo gde se sada nalazimo i kakva je trenutno situacija. Ovo je moguće samo uz objektivnu i detaljnu analizu. Ja za neke svoje potrebe imam celokupni pregled aktuelnog trenutka, a da ne bih previše zamarao čitaoce, ovde ću izneti samo ključne elemente.

Prvo, režim Aleksandra Vučića značajno je nagrižen protestima koji traju gotovo godinu dana. Glavni problemi nastali su u sferi ekonomije, jer zbog nestabilne političke situacije dolazi manje kapitala iz inostranstva, a pošto je privreda nekonkurentna, a većina investicija neodrživa, postoji realna opasnost da dođe do potpunog ekonomskog sloma. Nije preterano reći da bi prva ozbiljnija menica koju bi neka firma pustila drugoj dovela do domino efekta i bankrota hiljada preduzeća – od najmanjih do najvećih.

Drugi veliki problem za Vučića jeste veoma nestabilna međunarodna situacija, koja se poklopila sa unutrašnjim problemima, što sve otežava mogućnost da manevriše kao što je to uspeo, recimo, 2014. godine, kada je vanrednim izborima i novim „Briselskim sporazumom“ kupio sebi prostor u trenutku kada je kretala kriza u Ukrajini i kada se od njega prvi put ozbiljno tražilo da raskine energetski sporazum sa Rusijom.

Treći veliki problem za Vučića jeste strah i bezvoljnost koji su se uvukli u njegovu strukturu. To se najbolje vidi po tome što ne može da napravi nijedan veliki skup, pa je bio prinuđen da organizuje lažne skupove širom Srbije i da onda u svojim medijima, kroz usta rukovodstva policije, saopštava cifre koje mu odgovaraju, a koje se praktično ne mogu proveriti. Sve ovo ukazuje da je Vučić prilično uzdrman, dezorijentisan i malaksao.

Međutim, s druge strane, postoje i neke stvari koje mu idu na ruku. Prvo, ozbiljan zamor prisutan je i na strani opozicionog dela javnosti. U tom pogledu posebno zabrinjava pad prisustva pripadnika „generacije Z“, koji su u jednom periodu bili nosioci protesta. Drugo, vlast je uspela da konsoliduje aparat represije i da ga ozbiljno okrene protiv građana. Sve do pre nekih dva meseca policija gotovo da nije smela da dejstvuje protiv demonstranata, tužilaštva nisu zatvarala narod, a Vučić nije smeo da abolira svoje batinaše. Sada je to sve sa lakoćom uradio – trenutno u zatvorima nema njegovih (a neke je morao da drži i mesecima), a ima dosta naših, i to opet, nažalost, pre svega mladih. Slučaj studenta Bogdana Jovičića je najslikovitiji.

Treće, i dalje ne postoji profilisana politika, neka lica i jasan i javan plan za dan posle Vučića. Usled toga, ne postoji mogućnost da se pobunjena Srbija na bilo koji način politički dogovori i razume sa onim faktorima koji su neophodni da bi do promene vlasti došlo.

U najkraćem, opis trenutnog stanja u kojem se nalazimo jeste taj da je Vučić grogi, ali da mi, s druge strane, nemamo završni udarac nakon kojeg bi on pao na pod. Otuda je naredni korak taj da se jasno definiše plan završnog udarca i potom krene u tom pravcu. I ne, tog plana nema i nema razloga da zavaravamo sebe da postoji negde zaključan iza sedam brava kako ga vlast ne bi našla. Bez završnog udarca Vučić će izaći iz grogi faze i stabilizovaće se, a postoji i opasnost koju znaju ljudi koji prate boks, a to je da i grogi bokser može da zada fatalni udarac.