Dragomir Anđelković

Vašington, od kada ga oličava Donald Tramp, za razliku od Brisela, gubi interes da gura nakaradnu evroatlantsku pripovest o ratovima za jugoslovensko nasleđe. Njen NATO siže je zločesto prost: Srbi su, slično kao Huni u 4-5. veku ili Vikinzi počevši od 8. veka, iz nekog razloga pomahnitali i krenuli u niz razornih pohoda; poželeli su da osvoje teritorije koje su im iz nekog razloga trebale, te da ih etnički očiste od „starosedelaca“, a onda od njih stvore Veliku Srbiju.

Mi smo u toj krajnje uprošćenoj, uistinu crno-beloj konstrukciji, negativci koji izlaze iz imaginarnih paklenih tunela, upadaju u rajske doline gde ih nikada pre nije bilo, te se fanatično bore za trijumf svega zlog nad svim dobrim, koje oličavaju oni u našem regionu sa kojima smo se sukobili. I ne samo što je takva, najcrnja moguća antisrpska propaganda, širena po svetu, već se očekivalo da je posle 5. oktobra 2000, i mi, kako zvanično tako i nezvanično, prihvatimo. To je bila ideja umobolnog projekta „denacifikacije Srba“ ili katarzičnog suočavanja srpskog naroda sa (uglavnom izmišljenim) zločinima koje je „počinio“.

Srbi jesu lakomisleni i nedovoljno nacionalno pragmatični, ali ipak ne jedu baš svakodnevno bunike. Otuda, pomenute bljuvotine uglavnom nisu progutali. Uostalom, ne samo što mi znamo istinu, već su je svesni i oni koji je po NATO zadatku kreiraju ili plasiraju, pa ih intenzivni prevarantski entuzijazam ne drži kontinuirano. Pokušaju da nas naprave ludim, pa se demorališu kada vide da stvari ne idu kako su zamislili. 

Evo istine koju znamo i mi i oni: Srbi su se u doba raspada Jugoslavije primarno borili za ono našta su imali pravo. Branili su teritorije na kojima su bili većina te insistirali da one ostanu u sastavu jedinstvene države, a ako to nije moguće, da srpski krajevi jugoslovenskih federalnih jedinica Hrvatska i Bosna i Hercegovina, ostvare ustavno pravo na samoopredeljenje do otcepljenja (kao konstitutivni narod Srbi su, ne zaboravimo to ni na tren, imali takvu mogućnost).

Nismo otimali tuđe, već smo branili svoje. Oni koji su sa strane, uz pomoć svojih jugoslovenskih pomagačka (istih oni koji su tokom Drugog svetskog rata imali SS divizije te i van njih uglavnom bili saveznici nacističke Nemačke) razbijali Jugoslaviju – ugrožavajući ono što je Srbima legalno i legitimno pripadalo – sistematski i podlo su zamenjivali teze (kao što to danas čini SNS propaganda). Ono što za Vučića radi, recimo, Informer, to su mnogi zapadni, regionalni ali i srpski mediji u službi inostranih centara moći, 90-ih godina 20. veka delali na štetu srpskog naroda. Tako su naveliko posejali seme antisrpskih laži, ali ono bar u Srbiji nije naveliko proklijalo (to što ima onih koji ga i dalje zalivaju, naravno da sve normalne ljude revoltira, ali oni ipak nisu baš brojni).

Izgledalo je da je i u svetu – izuzev kada nastupe razne godišnjice tipa one posvećene izmišljenom srebreničkom opštinskom genocidu – priča kojom se bavimo, u proteklih 10-15 godina izgubila zamah. Tim pre je tako delovalo posle već pomenutih promena u Americi, kada su na njenom čelu suverenisti – koji pragmatično gledaju sopstvene nacionalne interese – zamenili evroatlantiste, koji baštine antisrpsku tradiciju iz vremena građanskog rata u BiH (1992-95), hrvatskog pohoda na Srpsku Krajinu (1995), NATO agresije na Srbiju (1999). No, nije sve ipak onako kako na prvi pogled izgleda. Opasnost vreba!

Tokom ove 2025. godine oživeli su, od EU do naših prostora, najekstremniji antisrpski narativi. Brisel očekuje da će sve izgledniji kraj aktuelnog sukoba na istoku Evrope dovesti do uspostavljanja novog Berlinskog zida, a mi ćemo se naći unutar zone gde će još nametljivije važiti njegova pravila. Stoga, kreće da reciklira već izanđale priče o našoj skoro pa zavetnoj krivici kako bi nas podsetio šta moramo da prihvatimo da bi bili primljeni u neki od EU podruma.

Naše aktuelne unutrašnjopolitičke sukobe evroatlantski stratezi nastoje da iskoriste kako bi što uspešnije, nekada lukavo a nekada tupavo, indoktrinirali Srbe. U tom kontekstu je poseban značaj dobilo stari nonsens o srpskoj opsadi Sarajeva, kojoj je između ostalog posvećena – i u jednom od aktivnih svetilišta antisrpske propagande u Beogradu ovih dana otvorena – izložba fotografija nazvana „Sarajevo 1992-1996. Najduža opsada“. Ona se, da stvari budu još bednije, promoviše uz poruku: „Najveće zlo u istoriji rođeno je u samom srcu Evrope“.

Mnogo puta smo već čuli takve nebuloze, ali srećom, koliko god one bile toksične, ipak je Ruzvelt bio u pravu kada je rekao: „Ponavljanje ne pretvara laž u istinu.“ Kakvo, bre, najveće zlo! Prosto je sramno porediti i najgore epizode onoga što se dešavalo u Sarajevu i oko njega krajem 20. veka, sa Jasenovcem ili Aušvicom iz sredine tog stoleća. Pri tome u Sarajevu su užasno postradali i Srbi (koji su tu masovno ubijani i gotovo potpuno proterani) kao i BH muslimani.

Što se „opsade“ tiče – kada se ona pomene ispada kao da su Srbi iz Šumadije ili makar Banjaluke došli i napali taj „muslimanski“ grad – bitno je naglasiti da je 1991. u Sarajevu bilo 259 hiljada BH muslimana, 157 hiljada deklarisanih Srba, 35 hiljada Hrvata, dok se nemalo građana, i to ponajviše sprskog porekla, izjasnilo kao Jugosloveni (56 hiljada). Pravoslavni Srbi su bili većina u nekim delovima tog grada i te 1991. (a bili su u njemu u celini najbrojniji još na popisu stanovništva1961. godine), a pogotovo su preovlađivali u mestima oko Sarajeva. U prvoj fazi građanskog rata u BiH, potisnuti su iz centralnih delova prestonog grada, u kojima su bili brojčano inferiorni, ali su preuzeli kontrolu nad njegovim obodima gde su bili brojniji, pri tome još oslonjeni na dominantno srpsko okruženje administrativnog centra BiH. Na tim linijama rat je besneo do pred kraj 1995.

Jasno je da nikakve eksterne opsade Sarajeva nije bilo, već se vodio interni i relativno statični srpsko-muslimanski rat sa pozicija koje su zaraćene strane uspele da zauzmu na njegovom početku. Artiljerija je delovala sa obe krila, snajperisti su vrebali srpsku kao i muslimansku decu, svi su živeli i u ratnim mukama drugih vrsta. Prikazivanje stradanja BiH muslimana unutar zone koju su oni kontrolisali, a oko koje se nalazila srpska sarajevska sfera, kao „najvećeg zločina u Evropi posle Drugog svetskog rata pre Srebrenice“, jednako je iskrivljeno kao što bi bilo iznošenje tvrdnje da su jedina relevantna zlodela u Sarajevu (istinski) muslimanski masakri hiljada tamošnjih Srba koji nisu uspeli da se sklone u delove grada pod našom kontrolom. Sve pomenuto je strašno, i sve sarajevske zajednice su postradale.

Nijedna strana nije nevina kada se radi o ratnim (ne)delima, iako je činjenica da su se Srbi borili za ono našta su objektivno imali pravo (realizaciju ustavne mogućnosti na samoopredeljenje), dok su BH muslimani pokušali da im to uskrate i uspostave svoju hegemoniji u BiH. Ipak, jedno su ratni ciljevi a drugo su zločini. Niko normalan sa srpske strane neće reći da Srbi, koji su se borili da im se ne ponovi genocid iz 1941-45, nisu činili i zločine, dok hrvatski i tzv. bošnjački propagandisti i njihovi saradnici u Srbiji, poručuju da pošto su se oni, kao, borili protiv „srpske agresije“, nisu mogli da počine zlodela ma šta da su radili. I klanje sprskih civila onda je skoro pa „odbrambeni“ akt. Bolesno je to ustvrditi, ali i dalje ima onih koji na neki način šire takvu zarazu i po Srbiji, kamoli van nje!

Oni, ali i manje ambiciozni antisrpski jurišnici, sada po zadatku svojih evroatlantskih mentora – ili možda samo da bi im se dodvoravali i tako dobili vetar za delovanje u narednom periodu kada se nadaju da im se otvara mogućnost za dolazak na vlast – sada na tim osnovama perfidno pokušavaju da u jeku studentsko-građanskog demokratskog ustanka prevare i opoziciono nastrojene građane Srbije. Bes često zaslepi ljude, a svi misleći Srbi imaju osnova da budu jako ljuti na Vučića, koji je izvršio kako kosovsku veleizdaju tako i dubinsku kriminalno-koruptivnu pljačku Srbije. U takvim okolnostima je u prljavu antisrpsku igru ubačena opasna zamka, čija je, naizgled centralna a zapravo tek periferna tačka, Vučićevo učešće u, iz naftalina izvučenom, tzv. „sarajevskom safariju“.

Srbi su, navodno, imali svojevrsnu krvavu „turističku“ kombinaciju, koja je podrazumevala da razni poremećeni evropski i drugi likovi dolaze u vikend lov na stanovnike „opsednutog“ (muslimanskog) Sarajeva. Dobiju snajper i srpske vodiče, pa onda do mile volje ubijaju sarajevsku decu, trudnice i drugu nejač. Već zavisno od „ulova“, posle toga plate nadoknadu pripadnicima srpskih snaga.

Da nam to neko ispriča samo po sebi, od svakog normalnog stanovnika ove zemlje dobio bi odgovor da je lud ili jako maliciozan prema nama. Cela priča je nedokazana i ima smisla koliko i tvrdnja da je NATO za određenu nadoknadu dopuštao EU i američkim civilima koji su to želeli i hteli da plate, da pritisnu „dugme“ za ispaljivanje Tomahavka po ciljevima u Srbiji, ili da posle okupacije Kosova i Metohije 1999. godine, zajedno za albanskim teroristima učestvuju u egzekucijama srpskih civila. Plati pa ubijaj sa distance ili kolji! Međutim, nađen je perfidan mamac da se na sarajevsku budalaštinu navuku ne baš malobrojni građani Srbije.

Plasirana je priča da je Vučić bio uključen u organizovanje izmišljenog „sarajevskog safarija“. Iz osnovano negativnog stava prema njemu, mnogi su tu glupost neosnovano prihvatili, i tako rade protiv sebe više nego protiv njega. Ne osporavaju tzv. „sarajevski lov na ljude“ već im kao glavna stvar deluje dobijanje još jednog dokaza da je naš spin diktator mega zlotvor. On to svakako jeste i bez laži koja nam se podmeće, a njen cilj je, da još jednom to naglasim, da budu generalno stigmatizovani Srbi. Vučić je tu tek „kolateralna šteta“.

Oni koji kod nas konkretno učestvuju u toj prevari, odnosno u generalno podlom repriziranju antisrpskog narativa iz 90-ih godina prošlog veka, nisu ništa bolji od Vučića. I njemu i njima je zadatak da za račun evroatlantista i njihovih regionalnih bošnjačkih, albanskih i drugih pulena, nanesu što veću štetu Srbima i njihovom međunarodnom imidžu. Za to ih ovako ili onako plaćaju strani mentori, a da se radi o istorodnoj bagri vidimo i po tome što dok drugosrbijanska bulumenta blati Srbe da su počinili strahote koje nisu, SNS bitange sa svojim prikrivenim opozicionim NATO saveznicima, uporno sprečavaju da se u Narodnoj skupštini Srbije usvoji Deklaracija o genocidu nad našim narodom u ustaškoj Hrvatskoj. Nema nama spasa dok se ne oslobodimo svih tih, u više (nekada i zavađenih) kolona organizovanih, domaćih slugu naših spoljnih neprijatelja!