Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio: Luka Mitrović

5. januara 1991. godine, Borisav Jović, Predsednik predsedništva SFRJ kaže: „Srbija je pozajmila (odlučila da pozajmi) od Narodne banke Srbije, iz primarne emisije, 18,2 milijarde dinara radi isplate penzija, otplate ino dugova i sl. Dok joj ne priteknu prihodi. Odluke Republičke skupštine objavljene su u Službenom glasniku, u poverljivom izdanju, a neko je to poslao Anti Markoviću. SIV je dramatizovao pitanje do kraja. Obustavio je svako poslovanje sa devizama (i plaćanje inostranstvu), svako kreditiranje iz zemije itd. Odredio je kontrolu svih narodnih banaka republika i autonomnih pokrajina“.

„Srpski narod želi da živi u jednoj državi, sa jednakim građanskim pravima, sa jednim međunarodno priznatim granicama, sa jednom vojskom, novcem, tržištem. Ko god želi sa njim da živi na ravnopravnoj osnovi dobrodošao je. Za nas država može biti unitarna ili federalna. Konfederacija nije država o kojoj želimo da razmišljamo“. (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1966, str. 239)

15. januara iste godine, Borisav Jović kaže: „Krv ćemo prolivati, ako drugačije ne bude moglo, samo za teritorije gde žive oni narodi koji žele da ostanu u Jugoslaviji“. (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996.)

20. januara, na molbu vlade Hrvatske, Predsedništvo SFRJ odobrilo da se za 48 sati produži rok za razoružavanje i rasformiranje nelegalnih oružanih snaga. Istovremeno je Stjepan Mesić, potpredsednik Predsedništva, na izbornoj skupštini HDZ rekao je da Hrvatska preko trgovačke mreže naoružala svoju policiju, da se ona opredelila za samoodbranu i da su stoga ovlašćenja redovne policije preneta na rezervni sastav. On je rekao da su jedine paravojne jedinice u Hrvatskoj one koje su formirali Srbi iz Kninske krajine.

Dobrica Ćosić ovako opisuje stanje u državi: „… Sa nacionalnom dezintegracijom i asimilacijom srpskog naroda tekla je i eksploatacija srpske privrede, najpre neravnopravnom i neadekvantnom industrilizacijom, zatim pravom pljačkom poljoprivrede, rudnih bogastava i energetskog potencijala, delokacijom srpske industrije 1948-1950. godine pod izgovorom preteće ratne agresije od Staljinove imperije, itd. Naznačeni činioci neravnopravnog položaja srpskog naroda u Jugoslaviji dramatizovani su do opšteg nacionalnog očaja i bunta, albanskim progonom Srba sa Kosova i Metohije sa ciljem stvaranja etnički čistog Kosova i republike Kosovo – albanske države na jugoslovenskoj teritoriji, progonom koji je trajao decenijama.

Posle upornih otpora separatističkih snaga Vojvodine i Kosova marta 1989. godine došlo je do izglasavanja Ustava SR Srbije kojim Srbija na čitavoj svojoj teritoriji stiče uslove da izvršava bitne državne funkcije i obezbedi osnovna ljudska i građanska prava svim građanima bez obzira na nacionalnost i veru. (…) Savremeno srpsko pitanje se postavlja od AVNOJ kad je na toj partizanskoj skupštini, u Jajcu 1943. godine, donesena odluka o federativnom uređenju Jugoslavije, a Republici Srbiji nisu određene adekvatne etničke i istorijske granice. To je zbog izmešanosti stanovništva u ratnim prilikama bilo i nemoguće ostvariti. Tim avnojskim granicama su ignorisani rezultati oslobodilačkih ratova Srbije od 1912, do 1918. godine, pa je blizu dva i po miliona Srba ostalo u drugim federalnim jedinicama. (…)

U svakom Srbinu pripadniku narodnooslobodilačkog pokreta steklo se uverenje da nova Jugoslavija postaje internacionalno zasnovana federacija u kojoj nacionalna pripadnost ima sem primarno etničkih istorijskih opredeljenja određenih socijalnim postulatima međunacionalnih odnosa, u kojima je ideološki princip u svima primarniji od nacionalnog (…) Na provizornoj postbrionskoj Jugoslaviji, na zarađenom stanju i sadašnjem haosu u njoj, srpski narod ne može više da pristaje u ime nekakvih „viših ciljeva“. Odavno su pali svi ti ‘viši ciljevi’, mi smo najzad uvideli da su ti ‘viši ciljevi’ samo njihovi ciljevi. (Politika, 20.januar 1991)

Borisav Jović piše po sećanju: „Zove me Mesić iz Sarajeva gde je na sastanku sa Bosancima. Obaveštava me sledeće: Oružje su pokupili ‘koliko se moglo’. Ako vojska saopšti da je time izvršena naredba u Hrvatskoj; ako se JNA povuče u kasarne; ako dalje ne uznemirava narod i hrvatsko rukovodstvo, ako Predsedništvo i JNA izjave da Hrvatska ima pravo da zavede red u Kninu i drugim srpskim opštinama – onda će oni demobilisati rezervni sastav milicije! Mesić dalje kaže da, ukoliko se ne prihvata ovo, nego se želi oduzimati oružje od rezervnog sastava milicije, onda će Hrvatska preduzeti sledeće: 1. proglasiće otcepljenje itd..

Zovem Veljka da dođe odmah. Obaveštavam Slobodana. On oduševljen: odlično. Čim proglase otcepljenje, treba da im ga usvojimo, s tim da krajiške opštine držimo vojno, dok se narod na plebiscitu ne izjasni gde želi da živi. Insistira da Veljka ubeđujem u tu varijantu. Ja sam oduvek bio za varijantu da ih preko noći ‘odsečemo’ od Jugoslavije, pa neka idu ‘u Evropu’, ali vojska to ne prihvata“.(Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996, str. 257)

 Dobrica Ćosić: (…) „Spasavanje Jugoslavije vojnom silom, nedemokratskim metodama i sredstvima u ime jugoslovenskog patriotizma i ‘revolucionarnih tekovina’ nije srpski nacionalni interes.

I spasavanje Jugoslavije političkim ucenama i ekonomskim pritiscima spoljnih činilaca u ime fiktivne antikomunističke ideologije i evropske konstelacije, po mom uverenju, neće ni jugoslovenskim narodima, ni Evropi, doneti trajno dobro. (…)

Srbi nemaju nijedan nacionalni i demokratski razlog i pravo da sprečavaju Hrvate i Slovence da se otcepe od Jugoslavije i stvore svoje samostalne države. Ali, to zasnivanje svojih samostalnih država oni mogu da izvrše samo na svojim etničkim teritorijama. Ako zasnivanje svojih samostalnih država vrše i aneksijom srpskih etničkih teritorija, oni će biti zavojevači i izazivači rata. A srpski narod danas ima sve istorijske, nacionalne i demokratske razloge i prava da živi u jednoj državi…“

„Karadžić kaže da je srpski narod u Bosni potpuno nenaoružan. Pribojava se pokolja i građanskog rata. Interesuje se da li bi ih Armija zaštitila. Sada da – kažem mu, ali niko ne zna šta će se dešavati s Armijom ako ovako potraje. Lično se bojim nacionalnih podela u vojsci. Karadžić moli da se, u slučaju mobilizacije, ako dođe do teškog stanja, u vojsku pozivaju i naoružaju Srbi pre svega, jer su mnogo pouzdaniji od ostalih“. (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1966, str.274)

21. februara Borisav Jović razgovora sa Dobricom Ćosićem: „Priča mi detaljno o razgovorima grupe srpskih intelektualca s muslimanskim intelektualcima nedavno u Sarajevu i o susretu sa Alijom Izetbegovićem. Usađeno je u njima ogromno nepoverenje prema Srbima i strah od srpsko pro-komunističkog rukovodstva. Zato je mala verovatnoća da će se Izetbegović opredeliti za Jugoslaviju bez Hrvata, a sa Srbijom. Njegova bi žarka želja bila samostalna bosanska država, što je iluzija, koju treba oprezno razbijati! Smatra da, ako sutra u Sarajevu (samit YU republika) ostanemo sami, treba prihvatiti raspad zemlje, pod uslovom da oni prihvate referendum i korekturu granica u skladu s tim.“ (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996, str. 275)

 „(…) Povodom toga potrebno mu je objasniti dve stvari, koje bi on trebalo već da zna: Šiptari su kod nas nacionalna manjina, ali imaju veća prava nego bilo koja nacionalna manjina drugde u svetu, a data su im u vreme kada je vladala vatikansko-ćesarobečka i kominternovska haranga protiv Srbije i srpskog naroda, a drugo otkud ih ima tri miliona! Valjda misli na zlatno Titovo vreme kada su sve Rome, Muslimane, Turke, Gorane itd. koji su živeli na Kosovu i Metohiji jednostavno proglašavali Šiptarima“. (Politika, 21. februar 1991.)

22. februara 1991., Slobodan Milošević i Momir Bulatović podnose zajednički nacrt ustavnog uređenja Jugoslavije kao demokratske federacije, koja bi se kao savezna država temeljila na suverenosti građana i udruživanju republika. 25. februara Borisav Jović u razgovoru sa Veljkom Kadijevićem o planovima vojske za obaranje vlasti u Sloveniji i Hrvatskoj za izlaz iz krize kaže: „Prema vojnoj proceni aktuelni odnos političkih snaga u zemlji je sledeći: Srbija i Crna Gora, Armija i srpske partije u BiH i Hrvatskoj su za Jugoslaviju; Makedonija i BiH se kolebaju, politički su više sklone konceptu Slovenije i Hrvatske, ali im to ne garantuje opstanak ni budućnost… U kolebljivim republikama (Makedonija i BiH) kombinovanim političkim merama – demonstracijama i pobunama – treba srušiti rukovodstva ili ih preokrenuti u drugom pravcu. Ove aktivnosti valja kombinovati i sa nekim vojnim aktivnostima. Gde god bilo nužno, kaže, uvelo bi se vanredno stanje. (…)

U Hrvatskoj institucionalno i politički jačati Srpsku krajinu i podržati njeno otcepljenje od Hrvatske (ne javno nego faktički) (…) Organizovati masovne mitinge u Hrvatskoj protiv HDZ. Bosnu i Hercegovinu dići na noge „Za Jugoslaviju“. Ići na masovne mitinge podrške u Srbiji i Crnoj Gori. Zabraniti okupljanje na Kosovu. (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996, str.277)

26. februara, Ustavna komisija dostavila Skupštini SFRJ Deklaraciju za novi dogovor o jugoslovenskoj zajednici, a 27. februara Borisav Jović piše: „Danas je Kiro Gligorov izvršio korekturu svojih (makedonskih) stavova za razgovor o političkoj budućnosti zemlje. Sada je za savez samostalnih i suverenih država, a ne republika, kao što je dosad govorio. Izetbegović je izjavio u Skupštini BiH da suverenitet BiH ne bi žrtvovao za Jugoslaviju, a da bi za suvrenitet BiH ušao u rat. Sve je jasno. Radi se o izdaji i rasturanju zemlje uz međunarodnu asistenciju.

U Ljubljani treba da se dogvore kako će to da izvedu. Nažalost, Ustav SFRJ im nije velika prepreka i to je naša najveća muka. Ipak, prave račun bez krčmara. Da li su oni zaista toliko naivni da pomisle da mogu tako olako da ignorišu prava i sudbinu srpskog naroda na ovim prostorima, ili su svesno odlučili da izazovu građanski rat?“ (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996, str.280) 

Na zasedanju oba doma skupštine BiH Alija Izetbegović izjavljuje: „Zbog suverene BiH ja bih žrtvovao mir, a za taj mir u BiH ne bih žrtvovao njenu suverenost“.

Zbog protivljenja srpskih poslanika, sa dnevnog reda je skinuta Deklaracija o suverensosti BiH koju su predložile SDA i HDZ. 28. februar Srpsko nacionalno vijeće i Izvršno vijeće SAO Krajine doneli Rezoluciju da se SAO Krajina razdružuje od Republike Hrvatske i ostaje u Jugoslaviji uz obrazloženje: „SAO Krajina ostaje u državi Jugoslaviji, odnosno zajedničkoj državi sa republikama Srbijom i Crnom Gorom kao i sa srpskim narodom u Republici Bosni i Hercegovini“. (Politika, 1. mart 1991)

2. marta 1991. u Pakracu zbog pokušaja MUP.a Hrvatske da preuzme policijske stanice došlo do oružanog sukoba sa srpskim stanovništvom. Po nalogu Predsedništva SFRJ intervenisala JNA.

U Beogradu SPS održala miting pod parolom „Jasenovac se neće ponoviti“. Jovan Rašković, akademik, (povodom Rezolucije o razdruživanju SAO Krajine od Hrvatske) kaže: „Krajina bi mogla da ima velike neprijatnosti, čak dotle da oružjem brani svoj integritet i svoju nezavisnost, ali se uzda u pomoć JNA, koja treba da zaštiti legitimitet Srpske autonomne oblasti te da spreči izbijanje građanskog rata“. (Politika, 2. mart 1991)

Antonije Isaković, akademik tih dana govori: „Taj model jugoslovenske politike, istina, prihvatili su i srpski komunisti, tačnije jedan njihov deo, a glavne kreacije dolazile su iz Slovenije i Hrvatske preko Kardelja, Kidriča, Tita i Bakarića.(…) A. Ranković je bio čovek upravnog aparata, a nije davao ideje. To je velika razlika. Srbija je trebalo da bude potisnuta, da nema nimalo samostalnosti“. (Politika, 2. mart 1991)

4. marta, prve organizovane izbeglice iz Vukovara, Tenje i Osijeka krenule ka Srbiji, a 9. marta počinju velike demonstracije opzicije u Beogradu protiv monopola nad medijima. Poginuo je jedan mladić i jedan policajac. Po nalogu Predsedništva SFRJ na ulice Beograda izašli su tenkovi. Uhapšen Vuk Drašković, lider SPO.

„Dajem Veljku nalog da izvede vojsku na ulice i da zaposedne prostor ispred svih ugroženih državnih institucija. Slobodan će poslati zvaničan pismeni zahtev koji ćemo sutra na sednici Predsedništva odobriti“ (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996, str. 283)

12. marta traje Sednica Vrhovne komande oružanih snaga. Sednici prisustvuju svi članovi Predsedništva izuzev Janeza Drnovšeka, a od generala Kadijević, Brovet, Adžić, Ćušić, Čubra i Vuk Obradović. Veljko Kadijević je predložio da se uvede vanredno stanje na celoj teritoriji SFRJ, donese odluka o podizanju borbene gotovosti oružanih snaga, dovode narušeni sistem odbrane u ustavne okvire, nastavi politički razgovori o budućem uređenju Jugoslavije, raspiše referendum i donese ustav juigoslvenske države.  Stipe Mesić tom prilikom kaže: „Što se mene tiče, ne vidim razloga za dramatičnost. Situacija nije takva da se mora ići u vanredno stanje, makar što se Hrvatske tiče.

Tamo, u Hrvatskoj, krizna žarišta su nastala na veštački način. Da se ne bi videlo Kosovo, stvoreni su Knin, Petrinja i Pakrac. A na Kosovu se situacija ne može, gospodo, rešiti represijom. Ne može se represijom protiv Albanaca i bez Albanaca, ali ne može se ni situacija u Hrvatskoj rešiti bez Hrvata i protiv Hrvata, a upravo se to pokušalo. Pokušalo se, na veštački način, dobiti Srbe protiv Hrvata, isforsirati tobožnju ugroženost Srba i, sada, ići na vanredno stanje. Smatram da bi uvođenje vanrednog stanja zaustavilo svaku mogućnost dogovaranja“. (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996, str. 289)

Mihajlo Marković, akademik kaže: „Prvi put posle 70 godina u većoj meri nego ikada do sada ujedinili su se svi delovi srpskog naroda. Od Petra I do danas imamo sreću da se na našem čelu nalazi jedan sposoban, čestiti i hrabar čovek – Slobodan Milošević“. (Politika, 12. mart 1991)

„Veljko mi je sinoć, posle sednice Predsedništva, zatražio saglasnost da preko noći ide u Moskvu na konsultacije s Jazovim. Želi da pita da li će nas SSSR zaštititi od eventualne intervencije Zapada, ako idemo na upotrebui vojske za sprovođenje naredbi Predsedništva. Složio sam se. Išao je i vratio se iste noći. Rusi su mu rekli da nema varijante u kojoj Zapad računa sa njihovom vojnom intervencijom. O sovjetskoj pomoći su izbegli da govore. (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996, str. 295)

16. marta, Slobodan Milošević za TV Beograd daje izjavu da Srbija neće priznati nijednu odluku Predsedništva SFRJ pod postojećim okolnostima i da neće učestvovati u njegovom radu. Istovremeno, naredio je mobilizaciju rezervnog sastava snaga MUP, kao i hitno formiranje novih snaga milicije.

17. marta, Kadijević, Adžić i Brovet izašli sa predlogom pred Borisava Jovića i Slobodona Miloševića o akciji za smirivanje situacije u zemlji. Brovet je izneo plan akcije koja bi se sprovela demokratskim putem (podizanje borbene gotovosti, mobilizacija, ultimatum sa rokovima izvršenja saveznim i republičkim organima). Adžić je izneo drugu varijantu polazeći od činjenice da Predsedništvo SFRJ nije donelo odluku koju je predlagao i vojni vrh, ali da nezavisno od toga vojska ukazuje na svoje ustavne odgovornsti, da će braniti teritorijalni integritet i ustavni poredak zemlje. Slobodan je ćutao, uopšte nije komentarisao njihove varijante i analize. Pitao je samo da li će Armija zaštititi vlast u Srbiji, ako opozicija nanovo počne sa nasiljem. Odgovorili su da hoće. (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996, str.310) 1

8. marta, Radovan Karadžić govori: „Srbi u BiH su odmah počeli sa kompromisima, a sada se traži da se još i kompromitujemo, da idemo prema konfederaciji. Mi nismo tvrdi ni u jednom pitanju osim na pitanju preuređenja države. Ako bi to preuređenje nas dovelo u položaj nacionalnih manjina, tu zaista moramo biti tvrdi i ja verujem da nema nijednog Srbina u BiH koji bi nam dopustio da mi prihvatimo stanje NDH ili ND BiH.(…) Srbija sada jača i biće zaista veliko iznenađenje.(…) Mi smo uslovljeni ponašanjem drugih, pre svega, Hrvatske i Slovenije. To je nemoguća pozicija“. (Politika, 18. mart 1991) 19. marta, Narodna skupština Srbije preuzela je na sebe ovlašćenje raspuštene Skupštine Kosova i razrešila dužnosti Rizu Sapundžiju, član Predsedništva SFRJ sa Kosova.

Na dan 21. Marta, na proširenoj sednici Predsedništva SFRJ postignut je dogovor da predsednici republika započnu pregovore o budućnosti Jugoslavije.

„Odbrana prava srpskog naroda na samoopredeljenje realno je nemoguća bez JNA, jer srpski narod nije naoružan. Naš izlazak iz Predsedništva nije stavio JNA u tu funkciju, a nastala je opasnost da sada njome komanduju separatisti i razbijači Jugoslavije. Zato smo odlučili da se vratim u Predsedništvo“. (Borisav Jović, Poslednji dani Jugoslavije, Prizma, Kragujevac 1996, str. 311) 23. marta Radovan Karadžić govori: „… Međunacionalni odnosi u BiH mogu da izdrže više nego što ponekad mislimo. Vrednosti dosadašnjeg zajedničkog života predstavljaju značajne vrednosti sa bezbednosnog aspekta“. (Politika, 22. mart 1991) a 24. Marta u istoj novini kaže: „Naši partneri na vlasti povlače poteze koji razbijaju BiH. Ne priznajem nikakvu bošnjačku naciju niti bosanski jezik. (…) srpski narod neće dozvoliti postojanje nezavisne drzave BiH ni pet minuta“. (Politika, 24. mart 1991)

25. marta 1991. u Karađorđevu, u tajnosti, održan je sastanak Milošević – Tuđman.

Glosa

Za Srbina, do poslednje kapi mađarske krvi

Aprila 1991. (nakon martovskih demonstracija) Mihalj Braca Kertes, Miloševićev fanatični pristalica saopštava: „Ako Miloševića smaknu sa vlasti, ja ću da idem u šumu, u hajduke. Dok u meni ima mađarske krvi boriću se za njega, Srbina, jer je sto posto u pravu. A ono što on radi dobro je za njega, a bogami i za mene“. (RTS, april 1991)