Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici Novi Sad je tragični događaj koji je naciji otvorio oči. Tog prvog novambra 2024. godine svako od nas je osetio da je mogao biti jedan od 15 koji su stradali u masovnom zločinu sa potpisom i pečatom države. Otuda ne treba da čude ovako masovi protesti koji su iz dana u dan sve veći i veći, a sve uprkos združenom delovanju vlasti i opozicije koji su svako na svoj način želeli da ih iskontrolišu i na kraju i ugase. Glavni udar se desio 11.11.2024. kada je tzv. Parlamentarna opozicija zakazala skup ispred Vlade Republike Srbije i to na državni praznik. Očekivano, skup je doživeo fijasko, a možda je najslikovitiji momenat tog dana bio taj što su opozicioni lideri sa svim redarima bukvalno svojim telima branili zgradu Predsedništva Srbije kako neko od protestanata ne bi naljutio Vučića time što bi bacio crvenu farbu, smatra kolumnista  dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokrta

Miroslav Parović

Međutim, nakon toga su se u čitavu priču uključili pravi studenti i započeli ono što će se zasigurno izučavati kao primer uspešne borbe protiv totalitarnog režima. Ključ uspeha je u tome što su se studenti ogradili kako od vlasti, tako i od tzv. parlamentarne opozicije. Takođe, izbegli su da naprave nekakve svoje vođe, a istovremeno su se sklonili i od iskarikiranih „studenstkih lidera“ koje smo gledali do sada.

Ukazaću samo na slučaj aktiviste Ivana Bijelića kojeg su Vučićevi mediji označavali kao studenstkog lidera iako to nije. A razlog je u tome što on svojom pojavom odudara od onoga što većinska Srbija smatra prihvatljivim, i sa sve bradom i maramom na glavi, predstavlja za vlast idealni model za odvraćanje od protesta.

Lica studenata koja su se sada pojavila su posve drugačija i manje više svaki roditelj bi ih poželeo za svoje dete, a bake i deke za unuče. Otuda je problem po vlast tako veliki. Većinska Srbija se poistovećuje sa srpskom omladinom i iz dana u dan narodu pada ružičasta mrena koju mu je na oči navukao ovaj režim.

Dakle, uprkos svom trudu ni vlast ni opozicija nisu uspeli da urade ništa da spreče omladinu u nastojanju da promene ovaj truli sistem, ali ne treba se opuštati jer zaisgurno oni neće odustati. Međutim, ono što se sada dešava širom Srbije je da padaju i druge nadstrešnice, srećom bez ljudskih žrtava, ali sa posledicama koje su veoma velike i po svakog čoveka značajne.

Evo uzmimo događaje uzrokovane padom prvog snega. Totalni saobraćajni kolaps se dogodio u Beogradu. A glavni uzročnik su vozila javnog prevoza. Ispostavilo se da kombinacija loših guma i vozača iz Šri Lanke nikako nisu dobra kombinacija.

Čak ni Šapićev pokušaj sa farbanjem autobusa u vizantijsko plavu nije pomogao jer se ispostavilo da se i oni zaglavljuju u snegu neočišćenih ulica podjednako kao i oni koji su i dalje u komunističkoj crvenoj boji. Svi oni građani koji su sa posla i na posao putovali u proseku dva sada jedva čekaju neki naredni protest da se i oni priključe studentima jer su u praksi videli i osetili koliko je vlast dobra, a kao što rekoh već im je u velikoj meri spala ružičasta mrena sa očiju.

Međutim, po Srbiju se padom prvog snega desio mnogo veći problem, a to je kolaps elektroenergetskog sistema. Ponovo su nam ispali proizvodni kapacieti u TENT-u i sreća u nesreći je ta što je u ostatku Srednje Evrope relativno toplo vreme pa smo imali odakle da povučemo električnu energiju kako bi se sprečio potpuni raspad.

Trenutno uvozimo skoro trideset procenata električne energije koju trošimo i to nas po aktuelnim cenama košta oko tri miliona evra na dnevnoj osnovi. Pošto je reč o urgentnom uvozu tada se ne pita za cenu ni za bilo kakve procedure, što daje veliki prostor za špekulante raznih fela. Tako da je ovo vreme idealno za Vučićevog kuma da malo popuni svoj budžet pred nastupajuće praznike. Ono što se ovde postavlja kao pitanje je i to čemu služe oni preskupo plaćeni Norvažani koji su uvedeni u Nadzorni odbor EPS?

 Priča je bila da će oni svojim znanjem i iskustvom da od naše elektro energetske kompanije naprave najjče preduzeće u ovom delu Evrope. Umesto toga, dobili smo kolaps i rizik da u narednom hladnom talasu ostanemo u mraku. I konačno, postavlja se pitanje uloge Dubravke Đedović Handanović, koja ima pojedinačno gledano najveću odgovornost jer je istovremeno ministarka energetike i jedina članica skupštine akcionara EPS-a, što znači da kroz njene ruke prolazi sve ono što je važno za pravilno funkcionisanje elektro energetskog sistema.

Kako to obično biva kada krenu problemi oni se samo nižu. Sreća u našoj nacionalnoj nesreći je to što se sada sve loše što se dešava adresira na glavnog i odgovornog, a to je Aleksanar Vučić. Nema više tih trikova kojima može da objasni da se ovo dešava nekome drugom, a ne nama. Niti više mogu da mu pomognu prijatelji iz Balkanskog kartela. Džaba Kurti, džaba Hrvati.

Narod je sve to provalio i grudva nezadovoljstva raste iz dana u dan. Po prvi put nakon dugo godina možemo da se nadamo boljoj i uspešnojoj 2025. godini. U to ime, srećni božićni i novogodišnji praznici!