Odlazak teško bolesnog  vođe mafijaškog režima, postao je strateški interes građana Srbije. Ko to još nije shvatio, shvatiće brzo. Međutim, odlazak mafijaškog režima u Srbiji, sigurno će probuditi i čitav region, jer je želja okolnih naroda da se oslobode svojih plemenskih saveza, koji su ih opljačkali i prodali i koji se takođe hrane šovinizmom, kao i režim  Aleksandra Vučića, kome je to glavna tema čim progovori. U tome je veličina masovnog izlaska studenata i građana u borbu protiv najmračnijeg režima koji Srbija pamti. Odjek tog oslobođenja čuje se daleko.

Luka Mitrović

Dana 25. decembra 2024. Bezbednosno informativna agencija (BIA) u toku popodneva uputila je poziv jednom od studenata koji učestvuje u blokadama fakulteta, a u pozivu piše da „sutra zajedno sa roditeljima dođe u policijsku stanicu“ (navedeno je i koju). Je li BIA zaista pala tako nisko da „vuče za uši“ studente i privodi njihove roditelje u policijske stanice? Jeste, u diktaturi su sve službe uvek podređene diktatoru. To je definicija diktature.

A, nekadašnja Državna bezbednost (SCG) je na dan 5, oktobra 2000. godine, organizovala sastanak na kome je delila stanove „zaslužnim pojedincima“, dok je vani masa od preko 300.000 ljudi rušila režim Slobodana  Miloševića. On je već bio „predat“ sudbini, a Služba se „kulturno“ povukla. Ili, kako je to prilikom jedne skorašnje proslave ove „institucije“ rečeno, i to u sred „komercijalnog“ TV programa, objavljena je „reklama“ sa sloganom: „Sve se menja, samo je Služba večna“…

Posle Vučićeve diktature, „večna Služba“ će biti rasformirana i temeljno reformisana, ili će opet biti da je narod „džabe krečio“. U suprotnom, stvoriće taj samoživi mastodont sa Banjice još nekog diktatora, za neku novu-staru kriminalnu zajednicu, neko svoje novo „političko krilo“.

Sve istočne tajne službe su nakon pada Berlinskog zida rasformirane i stvorene su nove, savremene, osim par balkanskih (bivših jugoslovenskih) koje su postale „sjemenište“, regrutni centri lažnih patriota razbojničke provinijencije, te do gole kože opljačkali narod, a danas rade kao propagandni centri i logistika takozvanim oligarsima, tajkunima, novoj „eliti“ i njihovim potrebama.

Mnogo njihovih propagandnih kreatura „šeta“ kroz razne režime, uvek na visokim pozicijama, u najgorem slučaju kao narodni poslanici, samo radi sprdnje sa parlamentom i Ustavom.

Ima tu istinskih fantoma, recimo, čovek koji je nosio 5. oktobra 2000 zahtev za smenu Slobodana Miloševića, bivši član stranke Vojislava Koštunice, Nebojša Bakarec, jedna psihotična pojava koja već čitavu deceniju služi „štabu“ Aleksandra Vučića, koji svakom prilikom poziva na obračun sa slobodoumnim građanima, ima čak 7 (i slovima: sedam!) stanova u centru Beograda. Jedan u ulici Strahinjića Bana 53, drugi u Dobračinoj ulici broj 10, treći da uglu Hilandarske i Palmotićeve ulice, četvrti u ulici Kralj Petra kod Saborne crkve, peti u ulici Koste Glavinića na Senjaku, šesti u ulici Stevana Opačića (malo dalje od centra) na Miljakovcu, plus jedan plac, te stan u Venizelosovoj ulici na Dorćolu.

Narodni poslanik SNS, Vladimir Đukanović alias „Đuka“, čovek koji je „naštimovao“ pljačku preko Lutrije Srbije, koji poziva na građanski rat, oružanu odbranu režima, u međuvremenu je kupio čak tri penthaus stana u luksuznom voždovačkom naselju Park Villa Residence, zajedno sa tri garažna mesta, kao i dva apartmana koji se nalaze na Zlatiboru. A, on je tek jedna marginalna ličnost, koji je pokupio „mrvice sa stola“. Veliki lopovi igraju velike igre.

Naime, čitava razbojnička armada Aleksandra Vučića zaposela je za 12 godina skoro kompletan Vračar, Novi Beograd, Senjak, Dedinje, sve elitne lokacije,  nadahnuta verovatno sa prethodnom Miloševićevom „elitom“, a kasnije i akterima demokratske pljačke.

„E, sad smo mi na redu“, uzviknuo je ražalovani „vojvoda“ Šešelj po povratku iz haškog apartmana. Prvo je naplatio milione od Aleksandra Vučića, da mu ne bi pravio probleme, a onda je svoje antievropske stavove potvrdio i tako što je sina Aleksandra „delegirao“ u parlamentarnu Skupštinu Saveta Evrope preko kancelarije diktatora koga je on lično stvorio. Da prima evropsku platu.

Onda su i razni ratni profiteri krenuli u naplatu potraživanja. Na stotine novih multimilionera, mahom iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske. Tako, na primer, otac bivšeg rukometaša Vladimira Mandića, Momčilo, „tipovao“ je dugo vremena zgrade po Beogradu sa svojim slavnim potomkom. Danas Vladimir Mandić i njegov otac imaju za sada prebrojanih 46 nekretnina na najluksuznijim lokacijama u glavnom gradu Srbije. Šta ima onda prvi ešalon vlasti, ako ove sirove pojave iz Diodikove šume imaju toliko?

Ima kompletnu državu, sve njene resurse. Oteli su je od građana, a bitka za povratak Srbije sebi samoj tek će da razreši ovo „imovinsko“ pitanje. Ne bude li ova država vraćena građanima neće je ni biti.

Ako je tako, a jeste, onda je jasno da je ovom režimu došao kraj. Jer, 6,5 miliona Srba nema drugu domovinu. Za nju su krvarili njihovi preci, preskupo je plaćeno njeno postojanje da bi je jedna privatna batinaška hunta otela tek tako.

Služenje svakoj vlasti uz „sasluženje“ Službe, ozbiljan je biznis, tako reći jedan poslovni poduhvat. Armije malih lokalnih štakora, Vučićevih „naprednjaka“ plaćenih sitnim bakšišom, danas pokušavaju da spreče opštenarodni bunt. Poznata su im imena, pokazali su se onakvima kakvi jesu, primitivni, arogantni, drski i ružni spolja i iznutra. Niko od njih neće proći „nezapaženo“ niti nekažnjeno kad im gazda padne u sopstveno blato.

U Sava centru, 25. decembra 2024. godine, taj lažni predsednik a stvarni diktator, okupio je svoje lažne studente, održao histeričan govor koji se „u dlaku“ poklapa sa govorima Firera iz 1930… A, u dvorani, između redova, među okupljenima, u stojećem stavu sa crnim „Spitfajer“ jaknama nadgledalo je da sve mirno prođe. Među „studentima“ je bilo „likova“ iz provincije, na primer neki Nemanja Bogdanov, direktor Kulturnog centra Pančevo, „lovočuvar“ SNS na izborima u Lučanima 2018., Predrag Živković, direktor JKP Grejanje, bivši većnik za finansije. Sve četrdesetogodišnjaci.

Tu su bili i neki potomci onih nesrećnika koji su iz Krajine početkom devedesetih došli u Beograd pa ih je Miloševićeva policija zaustavila na naplatnoj rampi Šimanovci. Vojislav Šešelj koji je tada „gazdovao“ Zemunom i Surčinom podelio im je placeve na nekim njivama (mesto događaja Busije), pod vedrim nebom. Ni drveta ni hlada nije bilo. Ni vode ni struje. Trideset godina su tu mučenički podizali svoje kuće i uvodili struju, vodu, kanalizaciju, crkvu gradili…Ali, se od ljubavi prema radikalskom vođi nisu odricali. Čudna je to vrsta ljudi, naivna i uvek zahvalna svojim zlotvorima, uvek okrenuta agresivno protiv svega što liči na razumno, građansko i civilizovano, je im izgleda tako „strano i neprijateljski“.

Te noći, u Sava Centru, mnogi su prepoznali „drugu generaciju“ iz Busija. Došli su, kao i ostali, za dnevnicu od 2.000 dinara, a kako je u sms porukama među „aktivistima“ SNS viđeno, trebalo je samo da budu tu i „slušaju Vučića sat vremena“. Mala dnevnica, a ni posao nije težak, tako su reklamirali ovaj izlet do Beograda.

Lažni predsednik, koji je uz pomoć angloameričkih prijatelja pokrao poslednje izbore, urlao je pred lažnim studentima, a kako izvori MT kažu, sprema on i takozvani kontra-miting. NIšta nije naučio od svojih učitelja, takav kontra-miting je pravio I Slobodan Milošević u časovima beznađa.

Preko kompromitovanog patrijarha Porfirija, najavio je moguće krvave obračune, žrtve i oružanu silu. Nema nikakve sumnje da je glavnina sveštenstva SPC na strani diktatora, a razlog je više nego logičan: imovina koju su stekli u protekloj deceniji ogromna je, nepopisana, neoporezovana, dobar deo stečen kriminalnim poslovima sa osobama iz podzemlja, koje sebe predstavljaju kao „verni narod“.

Crkva (SPC), kako je poznato, nije omeđena državnim granicama, pa je pošast njene politizacije i kriminalizacije raširena i u regionu. Ko zine da nešto kaže o ovim rabotama, ili, ne daj bože, nešto protiv Aleksandra Vučića, rizikuje anatemu, pa i batine, možda i gore od toga, ekskomunikaciju iz društva, gubitak posla, raskid kumstava i prijateljstava, razvode…

Sve se to danas dešava u duboko podeljenoj Srbiji i oko nje, gde god ima Srba. Jer nema toga sveštenstva koje bi se stavilo na stranu naroda javno. Nekad je crkva bila uteha, pribežište…Danas je mesto odakle se narodu preti. Da će biti zlo, jer ako Vučića nema nema ni Srbije. Takva atmosfera je stvorena, a neki zaista i veruju da je tako.

„Koga bi ti izabrao umesto Miloševića“, tako su Službini provokatori devedesetih godina „anketirali“ građane. Isto to i danas rade: „Koga bi izabrali umesto Vučića“…Ali, više takve „ankete“ ne prolaze. Režim AV suočio se sa novom generacijom, tehnološki pismenom i skoro apolitičnom, koju interesuju realne mogućnosti za život u spostvenoj zemlji. I svi vide da ih neće biti sa ovim režimom. Upoznati su detaljno sa životom u drugim državama. Internet je svakome dostupan. I vide da u Srbiji mogu da žive i rade, stvaraju, imaju porodice, ali da im treba uređena država. Za nju se bore danas na ulicama gradova, a ne za bilo čiju ideologiju.

A, u kakvom režimu sada žive, vidi se svakodnevno…Recimo, u pritvoru na “ Klisi“ u Novom Sadu još uvek se nalazi dvadesetogodišnji mladić kome se na teret stavlja izvršenje krivičnog dela iz čl. 344 a stav 4. (nasilničko ponašanje na javnom skupu). U pritvoru se nalazi od novembra 2024. godine. U pitanju je beskućnik, siroče odraslo u domu, adresa prebivališta: Centar za socijalni rad. Stvarni a nadležni Centar za socijalni rad koji je u obavezi da mu obezbedi nužni smeštaj, pravi se „mrtav“. Kažu Novosađani da su tako isterivali decu iz doma „Vasa Stajić“ kad napune 18 godina, a isti Centar za socijalni rad se takođe pravi „mrtav“. Puna je Srbije ovako bezdušnih „institucija“, jer je i diktator takav.

Dubina srpske tragedije pod režimom AV, ne može se lako sagledati, niti videte njegove od silne propagande i faraonskih apetita koje ima. Ali, masa koja više nema šta da izgubi, ima veći motiv od njega: bori se za život, za opstanak.

Taj juriš u slobodu niko ne može da zaustavi. Ni njhove pretke, slavne  „Solunce“ u kontranapadu nijedna sila nije mogla da zaustavi, jer je pred njima bila domovina, rodna kuća, sloboda. Zli tiranin se danas suočava sa tom genetikom, zato je u stanju prepasti, a njegov režim paralizovan.