Albanski premijer Edi Rama i Aleksandar Vučić, predstavljaju već duže vremena „levu i desnu ruku“ NATO pakta na takozvanom Zapadnom Balkanu. Hoće li, kako je već i zamišljeno u mračnim planovima severoatlanske alijanse, njihovi režimi upravljati njihovim vojnim magacinima i rentirati kampove za obuku budućih plaćenika u slučaju globalnog ratnog sukoba? Veliki novac je u pitanju, suludi planovi takođe, ali, iskustvo govori da su sve više realni što su luđi.

Luka Mitrović

Jedan bivši jugoslovenski i srpski diplomata, ovako je nedavno opisao sadašnje stanje u ovoj delikatnoj i izvanredno važnoj profesiji: „Mislim da se srpska diplomatija kadrovski nalazi u neverovatnom haosu, u kakvom se nije nikada nalazila u vekovnoj istoriji… Imamo diplomatiju jednog čoveka, čemu onda služi diplomatija i ona zgrada prepuna ljudi u Ulici kneza Miloša?“

A, kako izgleda ta „diplomatija jednog čoveka“, govore izvori MT sa više strana: Aleksandar Vučić je umesto nadležnih ministara spoljnih poslova u poslednjoj deceniji potpisao toliko strateški važnih dokumenata, da bi svaka naredna vlada imala obavezu i pravo da te potpise proglasi nevažećim, a na osnovu dokaza o njegovoj poslovnoj (ne)sposobnosti i priložene istorije njegovih bolesti, ospori i sve druge potpise koje je stavio u bilo kom svojstvu od prvog do poslednjeg dana njegove samovoljne, protivustavne vladavine svim i svačim u Srbiji. Od onih najvažnijih (Briselski i Ohridski sporazum). 

Od brojnih kriminalnih, veleizdajničkih i za Srbiju posebno štetnih potpisa koje je stavio igrajuću ulogu ministra spoljnih poslova, jedan će tek biti realizovan i koštaće ovu zemlju ,mnogo više od novca, ukoliko se ne desi neko čudo, pa i veliki, globalni rat, koji preti Evropi i čitavom svetu.

Naime, još 17. juna 2021. godine, Vučić je zajedno sa bivšom ministarkom za evrointegracije Jadranka Joksimović, u prisustvu i pod kontrolom tadašnjeg ambasadora Evropske unije u Srbiji Sema Fabricija i predstavnika Međunarodne organizacije za migracije Lidije Marković, stavio potpis na Ugovor o podršci Evropske unije u upravljanju migracijama (bila je to druga faza takozvanog „unapređenja prihvatnih kapaciteta, usluga zaštite i pristupa obrazovanju“ za migrante.

Hvalio se tada Vučić kako „EU daje značajan novac, ukupno više od 11 miliona evra“, i još dodao: „To je važna stvar za nas, jer i mi ulažemo naš novac i zahvalan sam poreskim obveznicima EU“.

Tada je i sa komesarkom EU za unutrašnje poslove i migracije Ilvom Johanson razgovarao o saradnji Srbije sa misijom Fronteks, „o načinima da se pomogne tim ljudima“ i zahvalio joj: „Razgovarali smo kako da pomognemo i olakšamo život tim ljudima i da pokažemo dodatni stepen solidarnosti, što je Srbija i do sada radila“.

Nije prošlo mnogo, obećani novac iz EU nije bio onoliko koliki je on očekivao, pa je preko svih svojih medija počeo da preti Evropskoj uniji: „Neće Srbija biti parking za migrante!“.

Početkom 2024. godine, nakon što je italijanska premijerka Đorđa Meloni napravila „istorijski“ pakt sa premijerom Albanije Edijem Ramom, u vezi „parkiranja migranata“, otvoren je najveći evropski prihvatni centar u albanskoj luci Šengđin. Izgrađene su četiri velike dvospratne zgrade površine 6. 000 kvadratnih metara u kojima će se vršiti prihvat migranata, posle čega će bitu upućivane u kamp u selu Đadr. 

Međutim, centar u kome će izbeglice biti smeštene u selu Đadru još nije završen. Još uvek nije poznato kolika će ukupna cena ove operacije koštati Italiju i Evropsku uniju, ali, prema  tome što je u pitanju petogodišnji sporazum, neće košta manje od milijardu evra.

Ubrzo, Aleksandar Vučić se ponovo zainteresovao za ovaj „projekat“, pa je na sastanku, na veliko zadovoljstvo italijanske premijerke ponudio da podigne „još veći kamp  za izbeglice“ na jugu Srbije, jer, „kad može Rama mogu i ja, još veći i bolji„.

Ugovor za takvo nešto je već spreman, a Vučićeva „građevinska operativa“ takođe.

Prema izvorima MT iz Prištine, lokalni Albanci iz dve srpske opština Bujanovac i Preševo već znaju za ovaj plan, jer će taj „još veći“ izbeglički kamp biti izgrađen na teritoriji jedne od te dve opštine.

Šta je konačni cilj i šta se iza ovoga krije?

Izvesno je da će nove i sve veće mase afro azijskih migranata ići prema evropskom kontinentu. Šef američke CIA, Vilijam Barns, na poslednjem sastanku sa Vučićem koji je bio zatvoren za javnost, dao je u zadatak srpskom diktatoru da zajedno sa albanskim premijerom prihvati plan o dva najveća izbeglička kampa u Evropi.

Stvar nije nikakve „humanitarne prirode“. Postoji zajednički plan NATO pakta i militantnog krila Pentagona, da Evropa, koja nema svoje „topovsko meso“ u slučaju kopnenog  rata, prihvati, socijalizuje i obuči mlade i vojno sposobne migrante, kao neku alternativnu vojsku, poput otomanskog „bašibozluka“ koji bi ratovali pod komandom anglo američkih trupa. Naravno, protiv Rusije. Strah koji je zavladao poslednjih nedelja od najave angažovanja severnokorejskih dobrovoljaca u ratu u UKrajini je toliki, da se ovaj plan mora realizovati brzo.

Plan predviđa prihvat i iskrcavanje vojno sposobnih migranata u najvećoj američkoj pomorskoj bazi u Evropi, luci Porto Romanu u blizini Drača. Odatle će ih transportovati u kamp koji je Edi Rama zajedno sa Đorđom Meloni već formirao i primio prve „goste“.

Izgradnja „još većeg“ kampa takve prirode, do sada nije potpisana, ali je  znatno ranije, još za vreme vladavine nemačke kancelarke Merkel, u Berlinu, takva namera praktično potpisana, gde je Aleksandar Vučić sebi uzeo pravo i slobodu da bez vlade, parlamenta ili bilo kakve javne rasprave, uđe u ovu avanturu. Taj tadašnji dokument, što se tiče Nemačke i EU, i dalje je važeći.

Na stranicama MT, opisan je taj plan u više navrata, i ma koliko da je izgledao u tom trenutku nerealno, vreme za njegovu realizaciju je očigledno došlo.

Visoki komesarijat Organizacije ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) kritikovao je činjenicu da u protokolu dogovora između Đorđe Meloni i Edija Rame standardi pravne države nisu spomenuti.

Ova naivna opaska iz UNHCR čak je dala saopštenje u kome se kaže da „već postoje sumnje u pogledu italijanskih kampova za osobe kojima je odbijen zahtev za azil“, sumnje u pogledu toga šta će oni tu raditi, kako dalje sa njima i slično.

Za UNHCR su ti budući „Boravišni centri za repatrijaciju“ (CPR) potpuna nepoznanica. Ali, ne i za čitavu anglo američku u evropsku obaveštajnu zajednicu koji dobro znaju da se radi o budućim „regrutuma“ i nekoj vrsti regrutsnih centara odakle će biti „delegirane“ vojne jednice plaćenika, za ratove koji eventualno slede.

Kad je UNHCR, kao ogledni primer haotične svetske geopolitičke scene, ne zna ni za činjenicu da plan otvaranja sličnog „kampa“ na jugu Srbije košta minimalno 800 miliona evra u predračunu za narednih pet godina, a realno, preko milijardu i po evra (prema zamišljenom gabaritu). Zvanični podaci o tome ne postoje, ali postoje „okvirne procene“ i treba im verovati jer su ih dali najbolji vojni stručnjaci iz SAD i Evrope.

Da se ovo zaista planski dešava mimo znanja međunarodnih humanitarnih organizacija, govori i jedan zvaničnik UN koji je za New York Times izjavio da „nisu razjašnjene ni nadležnosti u slučaju kampa planiranog u Albaniji, niti nekih planiranih na drugim mestima Balkanu“ .

Kao članica NATO pakta od 2009. godine, Albanija je ponudila ovoj vojnoj alijansi pomorsku bazu „Paša Liman“, 200 kilometara južno od Tirane, kao bazu za smeštaj 12 strateških podmornica blizi Vljore (luka Valona). NATO već odavno ima prvu vazdušnu bazu na Balkanu u mestu Kučova, 80 kilomatara južno od Tirane.

Izvori MT, odlično upućeni u planove severnoatlanske alijanse, smatraju da je plan sa gigantskim izbegličkim kampom zapravo priprema za pešadijsku vojnu bazu NATO, gde bi se radila specijalna obuka sa budućim plaćenicima afro azijskog porekla, za koje se proceni da siu vojno sposobnoi (a većina jeste, jer dolaze mladi, bez porodica, u najboljim godinama života, bez ideje šta će dalje sa svojim životima). Radi se o idelnom „materijalu“, za vojne planove nadnacionalne vojne alijanse.

Potpisom koji je stavio na Deklaraciju o Ukrajini u Dubrovniku prvih dana oktobra 2024. godine, Aleksandar Vučić je praktično stavio Srbiju i sve njene resurse  na raspolaganje severoatlanskoj vojnoj alijansi, što mu već danas daje alibi da otvori „još veći“ izbeglički kamp od onoga koji otvorio njegov sabrat u kriminalu, albanski premijer Edi Rama.

A, kako je poznato, srpski diktator obožava takve „projekte“, kojima se ne zna tačna cena i koji se stalno šire i dograđuju novcem nepoznatog porekla.

Ko njegovo ludilo može da zaustavi?