Publicističko delo Nikole Milovanovića, svedoka i učesnika jednog davno prošlog vremena, pod nazivom „Kroz tajni arhiv UDBE“ („Sloboda“ – Beograd, 1974), prvobitno je bilo namenjeno široj javnosti ali je kasnije povučeno iz prodaje. Razlozi za to nalaze se u samoj knjizi. Recenzent ovog dela, Vojmir Kljaković, ističe da je Nikola Milovanović mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Ovde, pre svega, jednim još uvek nedovoljno rasvetljenim događajima pred kraj Drugog svetskog rata, iz kojih se vide sve zablude, zastranjivanja, konfuzije, političke igre (stranih i domaćih faktora), ka potpuni raspad ravnogorskog pokreta i njegovog rukovodstva, nesposobnog da shvati istirijski trenutak u kome se našao. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz ove nepravedno zaboravljene knjige, koja nudi potpuno novi pogled na rasplet događaja pred kraj Drugog svetskog rata, sa posledicama koje traju do današnjih dana.

Nikola Milovanović

Neposredno posle kapitulacije fašističke Italije, oružane formacije NOP potpuno su razbile Belu gardu i četničke odrede Slovenije. Da bi spasao goli život, četnički komandant, major Karlo Novak je, zajedno s ostacima italijanskih okupatorskih trupa, pobegao u Italiju. Pošto je stigao u Rim, on je uputio jugoslovenskoj emigrantskoj vladi izveštaj u kojem, pored ostalog, kaže:

„Na dan pada fašizma zahtevao sam da iz Bele garde pređe četnicima pedeset odsto ljudi, što je i vojni savet predlagao. Ovo je na sednici Zveze (Politička skupina sastavljena od reakcionamih pripadnika građanskih stranaka Slovenije – nap. autora) smanjeno na 25 odsto, po zahtevu klerikalaca.

Pošto je to na sednici Zvezde usvojeno, izdao sam naređenje u tom smislu. Međutim, klerikalci su tajno pod potpisom Peterlina izdali Beloj gardi naređenje da ona od sad predstavlja slovenačku vojsku i da imaju svi ostati na svojim mestima, dakle da ne idu u četnike.

Kad sam to naređenje dobio u ruke, zahtevao sam novu sednicu Zveze, na kojoj su nacionalisti, zajedno sa mnom, insistirali da se izvrši rešenje Zveze. Klerikalci su opet odugovlačili i kad je situacija već bila suviše opasna, tražio sam da kao prvu partiju pošalju u četnike bar 400 ljudi. Za opremu ovoga ljudstva klerikalci su tražili i dobili od mene pola miliona lira. Međutim, nisu poslali nijednog čoveka.

Aktivne oficire su nagovarali protiv mene i pridobivali ih za svoju slovenačku vojsku. U tome su ih jednodušno pomagali Vauhnik i Peterlin.

Na dan kapitulacije Italije naredili su Beloj gardi da izađe u šumu, ali ne da se priključe jugoslovenskim četnicima, već da formiraju posebne slovenačke šumare.

Čim su klerikalci videli da je Bela garda razbijena (od strane partizanskih odreda), udesili su, sa đeneralom Rupnikom, kod Nemaca organizovanje Slovenačke domobranske vojske pod nemačkom upravom. Kao opravdanje se može uzeti da je to bio jedini put da se bar nešto spase od komunista.

 Šef Ljubljanske pokrajinske uprave postao je Rupnik. Domobranstvo radi pod nemačkom Vrhovnom komandom. Naoružanje je odlično. Nemci su dozvolili i organizaciju domobranstva u Primorju. Ukupan dosadašnji broj je oko 10.000 ljudi. Imaju svoje kasarne u Ljubljani i u drugim mestima i potpuno javno mogu nastupitl sa svojom organizacijom i propagandom. Glavni komandant im je pukovnik Krener, a šef štaba potpukovnik Peterlin. Ljudstvo je sastavljeno od samih klerikalaca, ali među domobranima ima i naših raspuštenih četnika koji nisu mogli pobeći, već su bili prinuđeni ostati tamo.“

Tako su, smenjujući italijanske, nemački okupatori od ostatka razbijene Bele garde i četnika za borbu protiv NOP stvorili nove domaće kvislinške oružane formacije – slovenačke domobrane, a formalnu vlast u Sloveniji poverili kvislingu, generalu bivše vojske Kraljevine Jugoslavije Lavu Rupniku.

Kao posledica sloma Bele garde i četništva i nedovoljnog poznavanja stava novog okupatora u odnosu na angažovanje domaćih snaga za borbu protiv NOP, došlo je i do privremenog zatišja u radu Slovenske zveze. Ali ovo zatišje nije dugo trajalo.

Formiranje domobranstva i tolerantni stav nemačkih okupatora prema reakcionarnim političkim grupama pokrenuli su i Slovensku zvezu u nove akcije.

Tako su već 14. decembra 1943. godine političke grupe okupljene u Zvezi održale sastanak, sa kojeg su uputile zajedničku deklaraciju emigrantskoj vladi, u kojoj se izražava oodanost Slovenaca kralju i poverenje emigrantskoj vladi“. A zatim, u njoj se izjavljuje da su „predstavnici sviju stranaka složni da borbu protiv neprijatelja treba poveriti samo legalnoj jugoslovenskoj vladi i vojsci“.

Posle četničkog kongresa u selu Ba, održanog krajem januara 1944. godine, dolazi do sve življe aktivnosti raznih reakcionarnih političkih grupa u zemlji, među kojima i onih okupljenih u Slovenskoj zvezi. Pojačana aktivnost svih njih svodila se isključivo na okupljanje svih reakcionarnih snaga na zajedničkoj platformi za borbu protiv NOP i njihovo povezivanje sa četničkim pokretom Draže Mihailovića.

U okviru ove aktivnosti, 9. maja 1944. godine održan je i sastanak predstavnika grupa okupljenih u Zvezi: klerikalaca, liberala, Jugoslovenske nacionalne stranke i „treće skupine“ – to jest aktivnih i rezvervnih oficira, pripadnika četničke organizacije. Na ovom sastanku doneti su zajednički zaključci, formulisani u „Konstataciji“ i „Prilogu konstataciji“.

„Konstatacija“ sadrži analizu razvoja političke situacije u Sloveniji i određuje zajednički stav i odricanje odvojene aktivnosti političkih grupa ubuduće, povezivanje sa četničkom organizacijom svih protivkomunističkih grupa radi „spasavanja Slovenije“, uključujući tu i domobranstvo i preporučujući oslonac na njega.

U „Konstataciji“ se, pored ostalog, kaže:

„Po slomu, podeljena Slovenija izložena je nacističkom teroru i germanizaciji, faštističkom lukavstvu i mađarskoj okupatorskoj politici. U ovom teškom položaju pojavljuje se OF (Osvobodilna fronta Slovenije), koja svim sredstvima provodi socijalnu revoluciju.

Sve okolnosti okupirane i unesrećene zemlje išle su u korist OF-a. Akcija protiv komunističkog bloka bila je vezana za neminovne teškoće, od kojih su kardinalne:

1. Okupatorovo iskorišćavanje protivkomunističkih redova Slovenije, vezujući ih za ‘borbu protiv boljševizma’ i za svoj ‘boj osovine za spas Evrope’;

2. Samim tim što ga je okupator dozvolio, antikomumstički blok bio je u očima narodnih, u ropstvu preosetljivih, redova kompromitovan;

3. Anglo-američka javna politika i radio-propaganda prema SSSR-u stavljala je u težak položaj svakoga ko je bio u ima kakvom odnosu ili zavisnosti od osovinskih okupatora ili njihovih satelita.

Protivkomunistički blok nije uspeo svoje grupe da fanatizira, da ih poveže do odricanja prošlosti i grupacijske pripadnosti i da u takozvanom legalnom antikomunističkom taboru stvori stalni i neostupni ilegalni odbor narodnog vođstva i protivu OF-a i protivu okupatora. Krivica za poslednje neuspehe leži u ličnim momentima i u stalnom nastojanju okupatora da kompromituje u javnosti protivkomunističke grupe i njihove vođe.

Majoru Novaku priznaju se hrabrost i dobronamernost, ali mu se prebacuje da on nije bio dorastao situaciji i da on ne može da reši aktuelne probleme.

Sve protivkomunističke grupe stoje uz kralja, Jugoslaviju, zakonitu vladu i ministra Mihailovića. Rešenje novog komandanta prepušta se nadležnom ministru, a u pogledu rešenja međugrupacijskih odnosa konstatuje se da je apsolutno potrebno da se do kraja rata za spas naroda sve grupe odreknu svake političko-partijske akcije.

Pogodnosti za novog komandanta imaju pukovnici Klinar, Vauhnik, Prezelj i Peterlin. Pretnja nove katastrofe traži hitno rešenje komandanta i opšte situacije u Sloveniji.

U domobranstvu su narodni, jugoslovenski orijentisani elementi, čiji je cilj jedini: borba protivu komunizma, a za Sloveniju, odnosno za Jugoslaviju. Dužnost je svih Slovenaca da svim silama rade na spasavanju Slovenije.“

Međutim, u „Prilogu konstataciji“ govori se o programu čiji je osnovni zadatak stvaranje organizacije Mihailovićevih četnika pod nazivom „Jugoslovenska kraljevska vojska u domovini“. U njemu se, pored ostalog, kaže:

„Po primljenoj konstataciji nameće se niz zaključaka, od kojih su glavni:

Jedini instrument koji se može uspešno suprotstaviti za vreme prevrata anarhiji i revoluciji jeste jugoslovenska kraljevska vojska u domovini, koju je stvorio današnji ministar vojske i mornarice, armijski general gospodin Draža Mihailović.

Sve grupe i pojedinci protivkomunističkog tabora moraju u najvećoj tajnosti pomagati i čuvati sva mesta, kanale, pozicije, forme, funkcionere i akcije, koje je postavila ili koje postavi vojna vlast u ime i po ovlašćenju gospodina ministra Mihailovića.“

Uporedo sa svim političkim pripremama, Zveza je, u duhu direktiva primljenih od potpredsednika emigrantske vlade Mihe Kreka, pristupila reorganizaciji celokupnog rada u Sloveniji, naročito u odnosu na četnički pokret.

Januara 1944. godine formirana je komanda Kraljevske jugoslovenske vojske u Sloveniji , Komanda Slovenije, a nešto docnije i komanda zapadne i istočne Slovenije.

Za komandanta Slovenije fiktivno je određen pukovnik Prezelj, dok je stvarni komandant bio njegov zamenik, pukovnik Vladimir Vauhnik, koji je ubrzo zatim bio unapređen u čin brigadnog generala.

Sprovedenom reorganizacijom i smenjivanjem Novaka, Zveza je Mihailovića dovela pred svršeni čin.

Da bi najzad „pred pretećom opasnošću od komunizma“ izgladio nesuglasice izmedu četnika i Zveze i na taj način omogućio ujedinjenje svih reakcionarnih grupa u borbi protiv NOP u Sloveniji, Mihailović je, u duhu novog stava četničke organizacije prema reakcionarnim vrhovima grđanskih stranaka, izraženog na kongresu u selu Ba i u odlukama donetim na njemu, bio prinuđen da prihvati novonastalu situaciju u Sloveniji.

O tome je 2. aprila 1944. godine obavestio i Komandu Slovenije. U pismu koje je ujedno bilo i odgovor na „Konstataciju“ i njen „Prilog“, Mihailović, pored ostalog, piše:

„Potpuno smo razumeli politička strujanja kod Vas. Naša bi želja bila da i Vi, isto kao i mi, pođete putem ujedinjavanja snaga. Ja ne sumnjam u to da Vi na tome mnogo radite.

U takvoj delikatnoj situaciji nama ni najmanje ne konvenira okupatorova propaganda gde bismo se i mi pominjali, te mi moramo razviti podzemnu svoju propagandu.

Po svaku cenu mi moramo izbeći kompromitaciju. Anglo-američka politika i radio-propaganda mnogo nam smeta, ali u Srbiji mi smo uspeli da potpuno umanjimo značaj ove propagande, jer simo na javnim zborovima narodu otvoreno rekli da Engleska želi da Rusiji sada ugađa da bi se ona što više trošila, a da u stvari misli drukčije.

Napominjem Vam da je Slovenija u boljem položaju od ma kog drugog kraja naše zemlje, jer se Slovenija nalazi najbliže savezničkim anglo-američkim armijama, koje po oslobođenju neće dozvoliti nikakav komunistički puč, jer će se iz sopstvenih interesa morati zaštićivati demokratsko uređenje.

Organizacija jugoslovenske vojske ima da se izvede što pre i što potpunije od strane određenih komandanata. Tajno, u svoje redove uvući slovensko domobranstvo.

Domobranstvo može dati, sasvim suprotno od hrvatskog domobranstva, velike koristi, ali ga zato treba sačuvati za odlučne motnente. Preduzimate sve da se veza sa njim produbi na najkonspirativnijoj osnovi i isto pripremi da svoju reč da kad to situacija bude zahtevala. U ovom smislu dobićete i usmene poruke.

Slovensko domobranstvo predstavlja zaista veliku snagu, samo ga treba moralno ojačati i pripremiti za glavni zadatak. Ono nam vrlo dobro može poslužiti da se na njega i njegove jedinice naslone svi naši odredi.“

Dalje, u pismu, Mihailović je potvrdio imenovanje novih komandanata i izvršio raspodelu dužnosti i nadležnosti pojedinih funkcionera četničkog pokreta Slovenije.

Tako je, najzad, između Zveze i četničke organizacije došlo do sporazuma i pune međusobne saradnje o čemu se u izveštaju upućenom Mihailoviću maja 1944.

Međutim, kada je početkom 1945. godine slom nacističke Nemačke postao pitanje dana, na Mihailovićevu inicijativu, a uz intervenciju Kreka i obilatu pomoć ljubljanskog biskupa Rožmana, u Sloveniji je formiran i „Narodni odbor“, o kojem Mihailović, u depeši upućenoj Kreku 13. januara 1945. godine, kaže:

„Sporazumeli su se Slovenska ljudska stranka, socijalisti i JNS i sastavili zajednički narodni odbor. Potpisali su zajedničku izjavu za Veliku Sloveniju u Federativnoj Jugoslaviji pod Karađorđevićem i svi viđeniji ljudi iz svih pokrajina. Odbor priznaje đenerala Mihailovića i nastavlja borbu protiv komunista.“

Detaljnije o ovome odboru i situaciji u kojoj su se našle reakcionarne snage u Sloveniji dva meseca pre njenog oslobođenja govori se i u izveštaju Komande Slovenije upućenom Mihailoviću 12. marta 1945. godine. U njemu se, pored ostalog, kaže:

„Narodni odbor kao skup svih nacionalnih političkih snaga sa ciljem federativne kraljevine Jugoslavije ima zadatak da u datom momentu predstavlja najvišu suverenu političku vlast na slovenačkom teritoriju. Najveću zaslugu da je došlo – posle većih teškoća – do osnivanja tog odbora, ima sigurno ljubljanski episkop Gligorije Rožman, koji je svim silama nastojao na tome da dođe do političkog sjedinjenja svih nacionalnih političara.

Na čelu slovenačkog domobranstva stoji organizacijski štab sa generalom Rupnikom kao instruktorom i ujedno šefom civilne ljubljanske pokrajinske uprave. Glavnu snagu domobranstva sačinjavaju pet udarnih bataljona.

Od svih pet udarnih bataljona samo je bataljon Vuka Rupnika još održao svog slovenačkog komandanta i sasvim slovenački sastav, dok su u ostalim bataljonima komandanti bataljona Nemci i svakome bataljonu pridodata je po jedna četa nemačkih vojnika.

U Ljubljani je u slovenačkim rukama i uprava policije, koja se deli na kriminalni i politički odeljak. Politička policija dobro radi pri otkrivanju partizanskih organizacijskih mreža te je pohvatala u toku poslednjih godina i velik broj partizanskih funkcionera.

Protiv nacionalista i njihovih organizacija domobranska politička policija nikada ne nastupa, te naše organizacije sasvim toleriše pa ponekad čak i pomaže.

Posle dolaska jačih nacionalnih srpskih snaga u primorsku oblast, naravnim putem pruža se srpskoj komandi zadatak da za buduću zajedničku srpsko-slovenačku borbu protiv boljševizma na čitavoj slovenačkoj teritoriji energično odmah uzme inicijativu u svoje ruke te da sistematskim i detaljnim ispitivanjem situacije pripremi, pa u datom momentu i izvede sve potrebne mere da se sve slovenačke jedinice, posle okupatopovog sloma, po planu i bez svake zabune i raspadanja snaga, slože sa srpskim jedinicama u jednu dobro organizovanu i centralno komandovanu celinu“.

Četnički vođa Mihailović je u saradnji i kombinacijama njegovih saradnika iz Slovenije sa tamošnjim reakcionarnim vrhovima građanskih stranaka gledao mogućnost povezivanja slovenačke reakcije s emigrantskim krugovima sa ciljem da se u Sloveniji stvori uporište za borbu protiv nove Jugoslavije.

Imajući u vidu prisustvo američkih snaga u Italiji i nadajući se u njihovu intervenciju, on je sredinom marta 1945. uputio Komandi Slovenije depešu u kojoj, pored ostalog, kaže:

„Objasnite tamošnjim političarima da se Krek drži zajedno sa nama i da je šef opozicije u inostranstvu, dr Milan Gavrilović, veliki borac za demokratske slobode. On oko sebe okuplja sve političare, protivnike Tita, u koje se računa i Krnjević. Nastojte da dođe do povezanosti na političkom polju i da se što čvršće zbiju naši redovi. Poznata vam je deklaracija Titove vlade. Dobro je što ste sa vojvodom Đujićem u dobrim odnosima, kao i s ostalima. Mi predstavljamo svi zajedno veliku snagu. Vi ste u najpovoljnijoj situaciji, jer ste u zahvatu američke armije. Ne smete situaciju ispustiti iz ruku.“

Međutim, sa osloncem na slovenački kvislinški aparat nije računa samo Mihailović…

Nekoliko dana pre bekstva iz Zagreba, sa slovenačkim kvislingom generalom Rupnikom stupio je u kontakt i šef ustaške države Ante Pavelić. O planovima i međusobnim sporazumima ova dva kvislinga neposredno pred njihovo bekstvo iz zemlje, istaknuti funkcioner ustaškog Ministarstva inostranih poslova Vladimir Zidovac je pred istražnim organima 1946. godine, izjavio:

„U poslednje vrijeme u NDH, među ostalim pokušajima koji su činjeni u to doba, pojavljuje se i plan da se nešto učini zajedno sa Slovencima. Sigurno je inspiraciju za tu ideju dala pomisao da Slovenci moraju imati već nekakve veze s Englezima i Amerikancima, jer da čitavu njihovu potajnu djelatnost dirigira Krek iz Rima. Po izveštajima konzula iz Ljubljane, profesora Baljića, proizilazilo je da Slovenci takve veze doista imaju. Sjećam se da je i meni Horvat u par navrata spominjao da Krek, u sporazumu s Englezima i kraljem Petrom, doista vodi u Sloveniji tajnu akciju kojoj je cilj da je dovede do anglo-američke interevencije na jugoslovenskom području.

Taj je Horvat inače bio na čelu nekakve stranke (‘kmetsko-delavske’) koja da ima u programu usku saradnju s Hrvatima, pa da je on još za banovine radio sa dr Mačekom. Horvat se dosta vrzmao po Zagrebu za sve vrijeme NDH. Stvorio je čak i neki plan o hrvatsko-slovenskoj ‘državnoj zvezi’ i bio s time kod dr Pavelića.

Ali u posljednje vrijeme u NDH Horvat više nije imao nikakav ugled ni kod hrvatskih političara, kako sam to mogao iz raznih primjedaba razabrati.

U ono vrijeme bili je za NDH mnogo interesantniji general Rupnik, za kojeg je prof. Baljić izvestio da je na Vidovdan 1944. godine u prisustvu Nijemaca održao jedan oduševljeni govor za kralja Petra. To je, doduše, bilo neugodno za NDH, ali se je odatle počelo zaključivati da i taj Rupnik mora imati veze ne samo s kraljem Petrom nego i s Englezima. Naravno, i sa četnicima, za koje se je uostalom za vrijeme rata uvijek čulo da imaju dosta svojih ljudi po Sloveniji.

Nadalje, sve interesantniji postajao je knez – biskup Rožman, za koga se je govorilo da ima izravne veze s Krekom u Rimu.

Čim je vrijeme dulje odmicalo i čim je vojnički i politički položaj za NDH postajao nepovoljniji., tim su se više obraćale oči na Sloveniju.

Ne znam da li još u onom posljednjem času u Zagrebu ili već na bijegu iz Zagreba, čuo sam da je u Ljubljani proglašena nekakva posebna slovenska država. No, odmah je bilo dodano da je to prekasno pokušano, pa je stvar propala.

Jednom zgodom Baljić mi je pričao o ovim događajima. Rekao mi je da je čitavu slovensku akciju vodio tajno Krek iz Rima, i to u dogovoru s Englezima i kraljem Petrom.

Dakle, slovenačka ržava, koja se imala proglasiti, nije bila uperena protiv Kraljevine Jugoslavije, nego je to bila unapred dogovorena igra, kako sa samim kraljem Petrom tako i sa Englezima.

Međutim, stvar je pokvario Rupnik, umjesto da na vrijeme odstupi od vlasti, te je prepusti Slovencima, koji su tu čitavu akciju vodili, on je stvar zavlačio.

Plan je Krekov bio u tome da se tim izazove anglo-američka vojnička intervencija, jer bi nova slovenska vlada zvala u pomoć Engleze i Amerikance, odnosno tražila da oni zavedu red i osiguraju slobodne izbore u zemlji, koji bi imali odlučiti o budućem uređenju. Uz Slovence, tako je dalje nastavio prof. Baljić, pružala se je prilika i NDH da se spase (mislim da ova rečenica posve tumači sadržaj pregovora, koji su onih poslednjih dana vođeni u Zagrebu i Ljubljani).

Dalje mi je Baljić rekao da je u času kad je konačno Rupnik shvatio da mora odstupiti od vlasti tek kad je odista ta ‘Slovenska država’ bila proglašena, već sve bilo prekasno te je stvar odmah i propala.

Tu stvar precizira prof. Baljić na ovaj način: ‘Da je onaj nesretni Rupnik odstupio bar jedno osam do deset dana prije…’

Kasnije upoznao sam se sa generalom Rupnikom. On je tada pričao da su postojali planovi o tome da se slovenska i hrvatska vojska zajednički brane protiv partizana, pa je šteta što nije doista i provedeno, te da je pogreška što se je uopće bježalo iz zemlje.“

Zahvaljujući brzom razvoju događaja i pravovremenim akcijama Titove armije, svi kvislinški planovi o spasavanju sopstvenih i buržoaskih pozicija u Jugoslaviji najzad su pali u vodu.

Samo šest dana posle Ljotićeve pogibije, 29. aprila, pod pritiskom jedinica Četvrte jugoslovenske armije, koja je dobila zadatak da oslobodi najzapadnije krajeve Jugoslavije, Istru i Slovenačko primorje, okupatorske i kvislinške trupe su bile razbijene i prinuđene na povlačenje. I dok je jedna grupa bežala preko mostova na reci Soči kod Gorice u pravcu Udina, dotle je druga hitala prema austrijskoj granici u pravcu Celovca.

U toku bekstva, 4. maja 1945, komandant kvislinških formacija, general Miodrag Damjanović, primio je dva radiograma:

„Molimo dostavite depešu Glavnom stanu đenerala Aleksandera u Italiji da se spreči dalje krvoproliće i uništavanje slovenačkog naroda; molim hitne intervencije vaših oružanih snaga u Sloveniji. Dr. Gregor Rožman, biskup Ljubljanski. Trećeg maja 1945. Narodni odbor za Sloveniju.“

Drugi radiogram je glasio:

„Trećeg maja revolucionarnim putem sastao se Prvi privremeni slovenački parlament koji je proglasio ustanovljenje ujedinjenja Slovenije kao sastavnog dela federativne Kraljevine Jugoslavije. Sa oduševljenjem jednoglasno primljen je poziv Kralju da se vrati na od neprijatelja oslobođenu teritoriju. Nemački politički otpor je slomljen. Narodni odbor.“

Prešavši Soču, ostaci kvislinških formacija su 4. maja 1945. stigli u Palmanovu, a već sutradan britanske trupe su ih razoružale. Istu sudbinu, 12. maja, doživeli su i oni koji su stigli u oblast Celovca.

Izvestan broj ovih zločinaca savezničke okupacione vlasti su uhapsile i preko jugoslovenske vojne misije u Nemačkoj i Austriji predale jugoslovenskim vlastima. Među ovima bili su i kvislinzi Milan Nedić i Lav Rupnik.

Dok se nalazio u zatvoru, pod istragom, vraćajući se u svoju „samicu“ sa saslušanja, Nedić je iskoristio nepažnju sprovodnika i, skokom kroz prozor sa stepeništa između drugog i trećeg sprata, 4. februara 1946, izvršio samoubistvo, dok je Rupnika, za zločine u toku rata nad slovenačkim narodom vojni sud u Ljubljani osudio na smrt i on je 1947. godine streljan.

(Nastavak u sledećem broju)