„Niko me neće

Ni na čiji ne smem prag.

Gde ću sad, moja ružo?

Nigde nikom nisam drag.

Ni na istok, ni na zapad,

Na sever, ni jug…“

Ovi stihovi koje je svojevremeno otpevao Džej Ramadanovski najbolje opisuju poziciju i „ugled“ koji trenutno ima Aleksandar Vučić na međunarodnom planu. Takva situacija ga svodi na sve manji broj potencijalnih partnera sa kojima može da igra svoj prljavi ples, a to u konačnom znači da će mu ubrzo vlast isključivo zavisiti od kriminalaca, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid dr inž Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Doduše, i na tom polju ne cvetaju ruže jer pojedine grupe ili otkazuju poslušnost ili značajno podižu cenu svojih usluga. Tako, recimo, trenutno bukti rat među navijačima Crvene zvezde i sve ukazuje na to da će pobediti oni koji nisu „na liniji“.

No, hajde da vidimo kakva je trenutna situacija kako bi čitaoci stekli malo bolji uvid. Početkom maja Vučić je najavio da će se u nekoliko dana dva puta sastati sa američkim predsednikom Donaldom Trampom. Uz medijske fanfare je ispraćen za Majami, a na put je krenuo u novom avionu kojeg smo svi mi, od državnih para, platili preko pedeset miliona evra.

Narodski rečeno, brže se vratio nego što je otišao, a u Americi se nije video bukvalno ni sa kim ko ima bilo kakav značaj. Kako bi koliko-toliko smanjili štetu, u hodu je izmišljena priča kako je dobio srčani napad i da je zbog toga, umesto da bude medicinski zbrinut u SAD, on preleteo pola sveta da bi mu pritisak izmerili na VMA.

Koliko je loše prošao na američkoj turneji najbolje pokazuje i činjenica da nije smeo da ode na obeležavanje trideset godina od Dejtonskog sporazuma, a da bi se to saniralo, kao i afera oko falsifikovane dokumentacije vezane za Generalštab, napravljena je još jedna predstava na nivou „kursadžija“.

Naime, režim je angažovao članicu Kongresa, Klaudiju Teni, koja je inače zadužena za Srbiju i ovaj kraj Evrope, da pokušaju preko nje da pred građanima Srbije operu sramotu sa Vučića. Kongresmenka Teni je za naše medije izjavila kako ju je sasvim slučajno pozvao Tramp i rekao joj da voli Srbiju i kako jedva čeka da dođe u posetu.

Jasno je da je ta izjava bila plaćeni PR i da je Vučić preko neke američke firme donirao sredstva kongresmenki (što je tamo legalno i dozvoljeno), te da ona odrađuje posao za koji je dobila donaciju. E sad, moguće je da neko od naivnih gledalaca Pinka poveruje kako Tramp ima vremena da zove Klaudiju Teni i da preko nje pozdravlja Vučića i Srbiju, ali kada bilo ko ozbiljan pogleda tu predstavu, jasno mu je da je pozicija naše države u Americi na nikad nižem nivou.

Sa druge strane, ni sa Rusijom odnosi više nisu dobri, čak moglo bi se reći da se stvari ubrzano kreću ka otvorenom neprijateljstvu. Prva ozbiljna indikacija loših odnosa bio je Vučićev odlazak na Dan pobede. I simbolički i suštinski taj odlazak je obeležilo to što je poslednja osoba sa kojom je, pre poletanja za Moskvu, imao sastanak bio britanski ambasador u Srbiji, Edvard Ferguson.

Ruskoj strani je iz toga bilo potpuno jasno da je Vučić tražio i na kraju dobio britansku dozvolu da bude prisutan na obeležavanju 80 godina od sloma nacizma, a to dalje implicira da se on ne bi ni odazvao na Putinov poziv da nije bilo pozitivnog odgovora iz Londona. Baš zbog toga je i dobio ubedljivo najlošiji tretman od svih zvanica, tako da je sedeo trinaesti sa leve strane Putina, a u diplomatiji je poznato da se važnost gostiju meri udaljenošću od centralne figure, i to sa desne strane.

Tako da možete misliti koliko je bedno bio tretiran kada je stavljen pred kraj reda sa leve strane. Dalje, nakon sastanka sa Putinom moglo se čuti da je dogovoreno potpisivanje višegodišnjeg ugovora o gasu i to po najpovoljnijim uslovima. Dve nedelje kasnije saznajemo da višegodišnji ugovor ipak nije potpisan, već da će se ići na aneks postojećeg i da će to trajati naredna četiri meseca, a nakon toga sve zavisi od daljeg toka pregovora. I konačno, kao šlag na tortu, dobili smo zvanično saopštenje ruske obaveštajne službe SVO, u kojem krajnje direktno i bez uvijanja optužuju Srbiju za pucanj u leđa, zbog toga što naša municija i naše granate završavaju kod Ukrajinaca.

 Inače, SVO je pod direktnom kontrolom administracije predsednika Rusije i sasvim je izvesno da bez ličnog Putinovog odobrenja nije moglo da se desi da u javnosti bude predstavljeno takvo saopštenje. Kada se stvari poslože u logičnu celinu, Rusija je otprilike rekla sledeće: nema jeftinog ruskog gasa ukoliko Srbija ne bude obustavila isporuku oružja Ukrajini, pri čemu se išlo i do detalja da ruska strana podrazumeva da se isporuke vrše preko posrednika, što dalje znači da znaju sve te šeme i da od Vučića traže da se sve to momentalno obustavi.

Dakle, u narednih nekoliko meseci Vučić će morati da se opredeli. Ili nastavlja da isporučuje oružje Ukrajini i time zadovoljava NATO i EU, koji ga zbog toga podržavaju i pomažu mu da se održi na vlasti. Ili obustavlja isporuke, a zauzvrat dobija višegodišnji povoljni ugovor za gas iz Rusije. Od ove klackalice zavisi dosta toga i na domaćoj političkoj sceni i zato treba pratiti dešavanja i ići im u susret. Ali ono što je već sada jasno – od Vučića manje-više svi prave otklon i on je sve više u poziciji smrdljivog sira.