Navikli smo da nas predstavnici ovdašnjeg opskurnog režima, od vrha do njegovog dna, neprekidno udarnički lažu. Štagod i gdegod da nešto kažu, to je satkano od bolesnih neistina i degutantnih manipulacija. Kontrast tome predstavlja nedavni istup „cenjenog“ ministra spoljnih poslova Srbije. No, on zbog njega ipak ne zaslužuje pohvalu.

Dragomir Anđelković

Marko Đurić – verovatno ne razmišljajući o tome kakvu poruku šalje srpskoj javnosti, stavljajući akcenat na dodvoravanje svojim i Vučićevim evroatlantskim gospodarima – izgovorio je, brzo ćemo videti zašto, zastrašujuću rečenicu: „Srbija je iskren partner celom regionu“.

To je tačno! Nažalost, ne zato što nije dobro da Beograd bude posvećen miroljubivoj regionalnoj koegzistenciji, već stoga što drugi faktori od kojih ona zavisi ne idu tim putem. Otuda, naša politika, usled jednostrane popustljivosti, pretvara su u ispoljavanje nacionalnog mazohizma. I to samo zato da bi samoživi režim za sebe kupio milost Brisela i Vašingtona.

Da vidimo o kakvoj asimetriji se radi. Krenućemo od BiH. Sarajevska vladajuća elita dosledno nastupa sa hegemonističkih i velikodržavnih pozicija. Cilj joj je da Bosnu i Hercegovinu, kompleksnu državnu zajednicu tri konstitutivna naroda i dva ravnopravna entiteta, pretvori u unitarnu državu pod vlašću političkih predstavnika BH muslimana. Radi toga, uz pomoć svojih NATO zaštitnika, uporno krši Dejtonski sporazum.

U Podgorici je zbačena otvoreno antisrpska vlast Đukanovića, ali ona je u sistem već ugradila mnogo toga što na tih način i dalje tamošnju kulturno-identitetsku politiku usmerava ka putevima zatiranja srpskog karaktera i nasleđa te zemlje. Da ne govorimo o geopolitičkim ograničenjima koja joj je Zapad temeljno nametnuo kako ni na koji način ne bi bio probuđen i pobuđen delimično uspavani srpski duh Crne Gore.

Hrvatska, bez mnogo okolišenja, nastavlja da radi sve što vodi asimilaciji ono malo preostalih Srba, odnosno anuliranju što većeg dela tragova srpskog vekovnog prisustva na prostorima koji danas ulaze u njen sastav (a često su, kao npr. Južna Dalmacija koja je bila deo srpskog državnog prostora do 14. veka, istorijski srpski a ne hrvatski). Pavelića više nema ali suština njegovog genocidnog pristupa rešavanju srpskog pitanja u NDH i dalje egzistira.

Severna Makedonija ne vodi antisrpsku politiku na tako agresivan način, ali polako ali sigurno okončava od strane nekadašnjeg titoističkog režima pokrenutu negaciju Srba u njenim severno-zapadnim delovima (vekovima poznatim kao važan segment Stare Srbije).

Što se Kosova tiče, ono ne bi trebalo da se posmatra u regionalnom kontekstu jer je deo međunarodno priznate teritorije Srbije (u tom formatu je postala deo UN te je to potvrđeno Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti), no Vučićev režim se u praksi ponaša drugačije, kao da je Priština središte „države“ koju Srbija faktički priznaje.

Podsećanjem na to stigli smo do tačke kada i direktno počinjemo da analiziramo kako je to Srbija pod SNS okupacijom „iskren partner celom regionu“. Prištinini je prepustila kontrolu nad severnim Kosovom, koje je donedavno Beograd držao kao, recimo, Vranje. Vučić je poklonio Kurtiju Severnu Mitrovicu kako bi za to dobio nagradu od Brisela i Vašingtona. Taj poklon je obogatio sa još tri prethodno neokupirane opštine: Leposavićem, Zvečanom, Zubinim Potokom.

Uz to je 2023. godine, u svoje ime, prihvativši tzv. Francusko-nemački (zapravo stari nemački) plan o faktičkom priznanju Kosova, produbio njegovu ilegalno proklamovanu tzv. „državnost“. Alek bez Kosova je toliko uradio za tamošnje separatiste da je zaslužio da mu podignu spomenik negde između onih koje su dobili Bil Klinton i Madlen Olbrajt.

Ozbiljno je zadužio i Hrvate. Ne samo asimetrično, tj. one koji vole Hrvatsku demokratsku zajednicu kojoj redovno pomaže da postigne što boje izborne rezultate (HDZ je tajni strateški partner SNS), već i generalno. Dovoljno je pomenuti da je za ambasadora u Zagrebu postavio Jelenu Milić. Osoba poznata po naglašeno antisrpskim stavovima poslata je da „štiti“ naš klani a nedoklani narod u Hrvatskoj. Vuk je dobio zadatak da „brani“ stado od sabraće.

A o odnosu prema srpskim interesima u Severnoj Makedoniji najbolje svedoči to što je Vučićev bliski saradnik koga je ustoličio na mesto patrijarha Srpske pravoslavne crkve, Porfirije, u dogovoru sa njim izdejstvovao da ona prizna autokefalnost raskolničke Makedonske pravoslavne crkve.  Pri tome ni nekoliko naših otetih hramova, pogotovo tamo gde i dalje još ima deklarisanih pa i prikrivenih Srba, nije vraćen SPC, koja bi u paketu sa njima dobila pravo (recimo kao što ga ima Rumunska pravoslavna crkva u Vojvodini) da uporedo sa MPC deluje makar u nekim oblastima Severne Makedonije.

To je nama Vučićeva „borba“ za sprske interese dala. Sve u svemu, ubrzana je asimilacija preostalih Srba u Severnoj Makedoniji, kao što je intenzivirano njihovo anuliranje u Hrvatskoj i pasiviziranje u Crnoj Gori.

Stigli smo ponovo do BiH, pa da se u tom kontekstu vratimo Đuriću, sa kojim smo i počeli ovu priču. Jer ono što je rekao desilo se u okviru susreta sa generalnim sekretarom Evropskog pokreta u Bosni i Hercegovini, Harisom Plakalom. Taman da zaplače srpski rod kome vladajući kartel poručuje da treba da se veseli dok propada.

Nadalje je Marko Nejaki istakao da Srbija podržava Dejotonski mirovni sporazum „kojim se poštuju teritorijalna celovitost Bosne i Hercegovine i nadležnosti Republike Srpske kao entiteta“. Prvo je tačno, drugo nije. Beograd stvarno sve radi u prilog opstanka BiH, dok je Sarajevo uz pomoć Brisela i Vašingtona do današnjeg dana otelo Republici Srpskoj oko 70 ovlašćenja koja joj pripadaju po Ustavu Bosne i Hercegovine.

U takvim okolnostima Vučić se sastaje sa uzurpatorom Šmitom, koga uprkos tome što to nije zbog protivljenja Rusije i Kine, stalnih članica Saveta bezbednosti koje podržavaju izvorni Dejton i RS, tretira kao legitimnog Visokog predstavnika UN.

Aleksandar bez Kosova je spremna da žrtvuje i Republiku Srpsku, kao što je to uradio sa Kosovom i Metohijom, samo rasteže stvari. Svestan je da mora da štedi monete za potkusurivanje. Kada ih sve da, ne treba više Zapadu. Zato ih daje u ratama, kako bi produžio trajanje svoje autokratske-kartel vlasti, a ne spasao bilo šta od preostalih srpskih interesa.

Srpski narod i njegove zemlje mu samo toliko znače. Spreman je da ih proda ali ne preko noći, kako bi što duže vladao i još neko vreme eksploatisao ono što mu preostane. Toliko o regionalnoj politici antisrpskog režima koji je uzurpirao vlast nad Srbijom.

Ta politika  uistinu jeste partnerska prema svim srbožderskim činiocima u našem okruženju. Ko će kome ako ne svoj svome! Alek Aljbinu, Plenković Vučiću! I tako u krug sve do potpunog srpskog sunovrata u Srbiji i autohtonim srpskim zemljama van nje! Na to je mislio naš „veliki diplomata“ sa titoističko-izraelskim pedigreom, Marko Đurić. Čega se pametni stide, slični njemu se raduju, a na svima kojima je stalo do Srbije i srpstva sada je da im što pre pomrse račune!