Nova evropska (nemačka) politika u Srbiji. Šta se sprema u prvim mesecima 2025. nakon inauguracije Donalda Trampa uza Srbiju, ko je Frdidrih Merc i šta planira kao bivši direktor Black Rock korporacije da radi na Balkanu ukoliko ga izaberu za novog kancelara, šta ako se desi prevrat i masovni juriš na AV režim, hoće li (i ko će) od velikih sila podržati temeljne promene u Srbiji? Gde AV planira da iznese državni novac i zlatne rezerve…

Nikola Vlahović

Dana 19. decembra 2019., na Svetog Nikolu, po starom kalendaru, srpski tiranin Aleksandar Vučić, našao se u jednoj pekari u Briselu (nakon što je potpuno ignorisan od svih na skupu koji se tog dana dešavao u sedištu administracije Evropske unije).

Ne bi to bilo čudno, niti prvi put, da ovaj iskompleksirani samodržac glumi uvređenog balavca u ranom pubertetu, da sa njim u pomenutoj pekari nije bio pomoćnik američkog državnig sekretara za Evroaziju, Džejms O’Brajen. Srpski diktator ga sigurno nije pozvao na slavu, jer od rodbina iz Čipuljića niko ne slavi Svetog Nikolu, a nešto ni sa drugim svecima ne stoje dobro.

Ko je koga u tu pekaru pozvao na jeftino evropsko pecivo, čulo se ubrzo. Naime, O’Brajen je pristao da obavi razgovor sa srpskim diktatorom van sedišta EU administracije, jer nema šta da izgubi jednim nediplomatskim izletom do pekare, a i njegov mandat prestaje početkom 2025. odmah posle polaganja zakletve novoizabranog predsednika SAD, Donalda Trampa.

Šta je onda Vučić hteo da kaže O’Brajenu (ili ovaj njemu)? Navodno je glavna tema bila uvođenje američkih sankcija Naftnoj industriji Srbije (NIS), ali izvori MT kažu da je priča išla u drugom pravcu.

Naime, svi Vučićevi ključni ljudi, pa i oni najbliži, imaju registrovane off shore kompanije u Delaveru (SAD), iznet je tamo veliki novac iz Srbije za poslednjih deset godina (milijarde su u pitanju), a nekim zlatnim rezervama se ne zna „adresa„. Negde van Srbije čuva se i jedan značajan broj važnih „hartija od vrednosti“, kupljenih državnim novcem na stranim tržištima i stavljenih u posed privatnih lica, najbliskijih sa srpskim diktatorom. I tu je u pitanju vrednost ne manja od takođe u velikoj vrednosti, do milijardu evra ili dolara.

O’Brajen svakako nije mogao da mu daje bilo kakve garancije za takve stvari, to rade po diskrecionom pravu odbori bankarskih korporacija, pa i one najuticajnije obaveštajne službe. U ovom slučaju, to važi i za Off Shore zonu Delaver (SAD). Mogao je ovaj američki diplomata, eventualno, da mu obezbedi kontakte sa vladama nekih karipskih država koje su neraskidivo povezane sa američkim bankama i osiguravajućim kompanijama, da tamo potraži utočište ukoliko mu pođe za rukom bekstvo od „ruke pravde“ u Srbiji, kad za to dođe vreme. A, izgleda da je došlo…

Međutim, mnogo značajnije pitanje od dalje sudbine jednog diktatora, svakako je pitanje opstanka Srbije kao države nakon pada njegovog režima. Dugovanja su ogromna, neće biti manja od 100 milijardi evra ili dolara kad se sruši njegova kriminalna mreža. Tu je uračunat i spoljni i unutrašnji dug. A, to znači potpunu paralizu države, bar u prvom periodu, dok neka nova državna administracija ne bude formirana i dok se neki novi međunarodni odnosi sa Srbijom ne uspostave kako bi život u ovoj zemlji počeo da funkcioniše.

Prema svemu što je poznato iz dramatičnih veleobrta o automobiskoj industriji, Vučić nakon odlaska nemačkog kancelara Šolca nema čemu da se nada, kad je u pitanju njegova kampanja za iskopavanje litijuma u Zapadnoj Srbiji.

Naime, već sun a sceni druga i jeftinija nalazišta, a u prelasku na električne automobile brži su i efikasniji bila Amerika i Kina. Jedan ozbiljan stručnjak je to jednostavno objasnio: „Imamo dva najveća proizvođača električnih automobila na svetu trenutno, američki Tesla i kineski BYD. Kinezi kontrolišu apsolutno proizvodnju baterija i ne samo baterija, već i ceo lanac od sirovina do baterija, a baterija je ubedljivo najvažniji deo automobila na električni pogon. Tu su se Nemci našli nespremni. Ne može se reći zatečeni, to se najavljuje već, verovatno, deceniju i više. Evropska unija donela je propise i direktive za Zelenu agendu, ali prosto nisu uspeli da odgovore na konkurenciju i na izazove“.

I tu je kraj Vučićeve priče o litijumu.

Ali, i njegova poslednja nada, Expo 2017. ima i svoju alternativu, čak tri svetska velegrada su spremna da „uskoče“ ukoliko njegov režim ne bude spreman već 2026. godine. Mogućnost da on tada bude na vlasti je minimalna a haos koji će ostaviti iza sebe realnost.

Loša informacija za one koji dolaze nakon paklenih 12 godina diktature i ludila, a koji budu imali znanja, hrabrosti, sreće i prilično kreativnog duha da prihvate vođenje broda koji tone (ili je potonuo sasvim), to je činjenica da je „Zapadna Evropa izgubljena“ (naslov jednog kratkog eseja, Franca.Z., bivšeg visokog službenika nemačkog grada Bremena).

U tom eseju, on između ostalog kaže: „Leto 2024. bila je njihova (evropska) poslednja šansa za preokret koji bi ih spasio.  Ali brojevi su sada preveliki. EU je uselila toliko muške migrantske populacije (pa nastavlja sa tim i dalje) sa Bliskog istoka i Afrike, (plus dodajte „izdajnike“ domaćeg evropskog nasleđa) da sada već premašuju broj „domaće evropske muške populacije“ iste starosne grupe.

Držim se svog predviđanja od prošlog leta: do 2030. godine, Zapadna Evropa će biti pustoš usled etničkog i verskog ratovanja.  Verujem da Rusija to shvata, kao i mnogi istočnoevropski lideri i Turska. Oni će biti sila koja će odlučiti o budućnosti Evrope, a možda će i srušiti celu Zapadnu Evropu i početi od nule.  NATO? Nadam se da će Tramp izvući SAD iz NATO, jer je to sada samo vojno krilo globalista VEF/EU.  Istorija će ponovo promeniti lice Evrope.

Tužno, jer sam voleo staru zapadnu Evropu posle Drugog svetskog rata, sve dok se Saracin nije vratio.  Pitam se, zašto je Engleska prodata islamu? Njeni novi vlasnici ne žele ni da čuju za Božić i druge hrišćanske praznike. Za nekoliko godina bićete kamenovani ako niste obučeni po Šerijatu, sve dok vam mozak ne bude dovoljno mekan da se pridružite islamu.

U Berlinu, Bremenu, Hanoveru i nekim drugim gradovima Nemačke, to se odavno dogodilo. Mi smo doslovno prespavali njihovu (islamističku) invaziju. Ono što se trenutno dešava u mnogim srednjim i osnovnim školama je zastrašujuće, to više nije Nemačka. Ali šta Nemačka danas uopšte može da uradi? Prema informacijama magazina Der Spiegel, Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova radi na mogućim promenama u postupcima azila, spajanju porodica i dobrovoljnom napuštanju EU, uz određenu „otpremninu“. To je tako naivno i nema nikakvog efekta.

Analena Berbok je otvorila takozvani air-lift, avionski prevoz za migrante iz Avganistana da brže dolaze do Nemačke, bez dokumenata, sa porodicom, kojima je garantovala stalni boravak, a preko Kancelarije za socijalnu zaštitu omogućila je da ih još na stotine hiljada uđe u našu državu i EU“.

To je bilo realno stanje u Nemačkoj u  vreme dok je Šolc bio kancelar. Šta će dalje biti ni nemački stratezi ne znaju sa sigurnošću…

A, šta Srbiju čeka u takvoj Evropi?

Treba se ovde podsetiti na jednu važnu činjenicu-četvrti put zaredom u godišnjem izveštaju Evropska komisija ponovlja ocenu da je Srbija ispunila tehničke uslove za otvaranje sledećih poglavlja o konkurenciji i takozvanom inkluzivnom rastu. Uprkos tome, zemlje članice Evropske komisije nijednom nisu dale zeleno svetlo za otvaranje (u prethodne tri godine), već je svaki put bila u pitanju očligledna politička odluka, da se jednom balkanskom diktatoru „da još vremena“. Već u prvim danima januara 2025. biće jasno šta se za Vučićev režim sprema. Iz Brisela ili Vašingtona, svejedno.

U tekstu najnovijih zaključaka EK o Srbiji tokom 2024., nisu precizirani rokovi, već stoji da će EU ponovo razmotriti ovo pitanje „na osnovu značajnog napretka Srbije, pre svega u ključnim oblastima vladavine prava i normalizacije odnosa sa Prištinom“. Dakle, sad se po prvi put nakon četirio godine slažu zemlje članice Evropske komisije sa njenom, navodno  „autokefalnom“ predsednicom, Ursulom fon Der Lajen.

Sprema se i dugačka lista koraka koje Srbija treba da sprovede u narednom periodu, pre svega u pravosuđu, da bi uopšte bilo kakvi pregovori bili nastavljeni, o bilo čemu. Uvid u originalnu listu (još „nerevidiranu“) imao je izvor MT, pa se tamo pominje temeljna primena evropskog zakonodavstva, čak i činjenica da je EU većim delom platila rekonstrukciju zgrade Palate (ne)pravde u Beogradu. Stvari još gore zvuče ako se zna da je Albanija otvorila još jedno poglavlje a Crna Gora zatvorila tri (mogla je i četvrti, bez problema, da  nije bilo diverzije „vojvode Mandića“ po nalogu „vođe“ sa Jajinaca.

Cinično zvuči i rečenica u Izveštaju EK gde piše da se Srbija približava EU i ulasku do 2030. Ali, ne gtreba zaboraviti da je samo iz budžeta Evropske unije režim Aleksandra Vučića do sada dobio oko 10 milijardi evra, uključujući skoro milijarde evra bespovratnih sredstava. Podaci o tome nalaze se na sajta Evropske delegacije u Srbiji, pa se može reći da je najveći pojedinačni donator diktature u Srbiji, Evropska unija! Ipak, ta bespovratna sredstva se dodeljuju preko Instrumenta za pretpristupnu pomoć (IPA) i Evropski tužilac kao nezavisno telo poseduje podatke o svakom potrošenoim evbru iz evropske kase, a Vučićevu Srbiju ima „kao na dlanu“. Strah od približavanja EU Vučićev režim ima iz realnih razloga. Hapšenja i procesuiranja u Hrvatskoj i Crnoj Gori u poslednje vreme, direktno su naložena od strane Evropskog tužilaštva.

Izvor MT raspolaže informacijom da će sadašnji ministar finansija Siniša Mali biti među prvima koji će biti uhapšeni i procesuirani na osnovu istrage Evropskog tužilaštva, jer je preko njegovog slučaja lako doći do čitave mreže korupcije, koju je „generisao“ A. Vučić u dužem vremenskom periodu.

Na samo jednom od stotina velikih slučajeva  može se sa lakoćom videte ko izdaje kriminalne komande u ovoj državi. Recimo, poslednji slučaj kad je uhapšen Nebojša Šurlan, bivši direktor Infrastrukture železnice Srbije, zbog pada nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. Novembra 2024., kad je poginulo 15 ljudi. Šurlan se zvanično sumnjiči da je učinio krivično delo Teško delo protiv opšte sigurnosti.

Međutim, i Šurlan ima snimak (ne jedan nego više njih), telefonskoih razgovora sa Sinišom Malim gde se jasno vidi kako funkcioniše kriminalno preduzeće Aleksandra Vučića. Podsećanja radi, Šurlan je karijeru započeo 1998. godine, a od 2004. do 2012. bio je zaposlen u britanskoj građevinskoj kompaniji „Mace“.

Radio je na projektu nadogradnje i rekonstrukcije Duvanske industrije Niš nakon preuzimanja od strane Filipa Morisa. Nakon toga, bio je angažovan na projektima izgradnje Delta sitija i Belvila, da bi 2008. radio u Crnoj Gori, na projektu Porto Montenegro. Šurlan je u režimu AV 2012. postao direktor Građevinske direkcije Srbije, koju je država osnovala, „za sprovođenje sopstvenih projekata u visokogradnji, kao i sprovođenje upravljanja projektima koji su od interesa za Republiku Srbiju“. Osam godina kasnije, 2020, imenovan je za v.d. generalnog direktora Infrastrukture železnice Srbije. Na toj funkciji bio je sve do marta 2024. godine, kada je podneo ostavku. Razlog je bio snimak telefonskog razgovora iz marta 2019. godine, u kom ministar finansija Siniša Mali od Šurlana traži da obezbedi 100.000 evra kao pomoć  FK „Crvena zvezda“. U objavljenom razgovoru, Mali je kazao „da zna da bi ‘glavni šef’ uvek rekao da treba da se pomogne“. Mnogo je ovakvih činjenica kojima Evropski tužilac može da otvori još veću istragu i popuni sve zatvorske kapacitete zemlje Srbije.

Opet, govoreći o zavisnosti Srbije od ekonomije Nemačke, ima i tu raznih kredita, zaduživanja, nenamenskih trošenja novca. Vlada u Berlinu je sve to tolerisala. Čak i javno odobravala u ime „omekšavanja“ jednog diktatora i njegove nezajažljive horde.

Ako je neko pomislio da je padom Šolca Srbija u boljem položaju, onda je pogrešio. Naime, prvi kandidat za sledećeg kancelara je Fridrih Merc iz stranke Demohrišćanska unija (CDU) za koju priča kako ona treba da oslobodi Nemačku, da se smanji porez na dohodak, da se snizi porez kompanijama za 25 odsto. CDU obećava da penzije neće biti smanjene, a da peznioneri koji žele dodatno da rade mogu da zarade 2.000 evra bez oporezivanja.

Iza tih lepih priča stoji lično Fridrih Merc, čovek koji je radio dugo kao generalni menadžer imovine zloglasne kompanije „Blek Rok“ iz SAD  kompanija, koja ga je kao dugogodišnjeg savetnika za ekonomsku politiku angažovala i bivša kancelarka Angela Merkel. Imao je prilike da upozna Aleksandra Vučića pa čak i da preko njega uključi „Blek Rok“ u sve poslove u Srbiji koji se ne pominju uzalud, kao ni ime božje.

Ukoliko Merc bude novi kancelare, izvesno da će doči do obračuna između ruskih i zapadnih obaveštajnih službi upravo u okolnostima rušenje AV režima. Jasnije rečeno, Vučića neće niko braniti, ali je bitka oko nove političko ekonomske oligarhije u Srbiji već uveliko počela i dešava se „ispod radara“, u sferi takozvanog „hibridnog“ delovanja, kroz razne sfere društvenih zbivanja.

Ovako nešto još više izluđuje srpskog diktatora a njegov strmoglavi pad postaje sve vidljiviji.

Vlada nemačkog kancelara Olafa Šolca zvanično je pala 16. decembra, ali je još od otpuštanja ministra finansija Kristijana Lindnera prošlog meseca bilo jasno da Nemačkoj predstoje vanredni izbori u februaru 2025. godine koji bi trebalo da izvedu Nemačku iz političke krize.

Vučićev režim u takvim okolnostima ne može očekivati ništa dobro. Svet je danas podeljen na način da svako misli za sebe, radi za sebe, ratuje za sebe i pregovara za sebe. Dok dođe trenutak za nove svetske integtracije, ni režim Aleksandra Vučić ni njegova vojno-policijska hunta odavno već neće biti ono što su danas. Mnogi će robijati, mnogi će pobeći, a većina će „tihovati“, sakrivena u prosečnosti i što manje vidljiva.

Tada će novim generacijama i priče o jednoj surovoj tiraniji biti neverovatne. Jer, neverovatno je i danas da Evropska komisije već decenijama vodi izmišljeni proces proširenja Evropske unije, koji upravo iz tih razloga nije nikada hteo da stvarno podstakne i detaljno sprovede reforme u zemljama regiona, od kojih su mnoge (na čelu sa Srbijom) poslednjih godina doživele veliki pad u ekonomiji, ljudskim pravima, medijiskim slobodama, pravosuđu…Iz Brisela danas sugerišu da Srbija treba zamoli za trenutno jačanje EUFOR-a u Bosni i Hercegovini i KFOR-a na Kosovu.

Istovremeno, patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije Perić pričao je svom „vernom“ režimskom  stadu u sred hrama Svetog Save na Svetog Nikolu (gde se navodno bogu molila čak i ministarka pravde Srbije), sugerišući valjda da je studentska omladina neprijatelj ove zemlje, i ovakve stvari: „… Svakodnevni incidenti se mogu toliko proširiti da bude zaista velikog broja žrtava!“

Kako ovo shvatiti nego kao pretnju bivšeg „rukovodećeg organa“ u REM.u, tada samo „običnog“ sveštenika, Porfirija Perića?!?

Kako treba razumeti režimskog advokata Đukanovića, osobu slikovitog nadimka „Bizon“ koji je rekao da su sva deca do 18 godina „državna deca“ i da država ima pravo da „raspolaže sa njima“? Da li je ovo zapravo jedna prava slika zločinačkog režima, koju jedan lajavi primitivac nije mogao da sakrije, kao ni svoj prostački, radilaski karakter?

Kakav je to karakter? Onaj koji je brže bolje sklonio priču o Vasku Sazdovskom, Makedoncu  koji je sa 45 godina usmrćen na Železničkoj stanici Novi Sad zajedno sa još 14 ljudi.

Vasko je bio otac dvoje dece, profesor i vrhunski naučnik iz oblasti robotike. Oko njega su se otimali nemački i srpski instituti, ali je pre godinu dana prelomio i odlučio da sa Elektrotehničkog fakulteta u Štipu pređe da radi u Novom Sadu. Njegov prijatelj kaže da je to uradio jer su ga u Štipu pritiskali da studentima daje „desetke“ a da nisu znali ni za „šesticu“. Pitao se kakvi će to biti inženjeri kojima se poklanjaju ocene. A, takvi inženjeri u Srbiji su mu došli glave.

A, samo 24 sata nakon te tragedije, Vučićev režim uzvratio je „identitetskim pitanjima“ i poslao svoju hordu na ulice da bije narod, da građane Novog Sada, Beograda, Niša nazivaju „ustašama“, „izdajnicima“, „stranim okupatorima i plaćenicima“…

Ta „ideologija“ kojom Vučić upravlja Srbijom došla je, zašto ne reći istinu“, „sa one strane Drine“ iz BiH. U udžbeniku za deveti razred osnovne škole u Republici Srpskoj, umesto istine o Srebrenici iz jula 1995. piše da se desilo „zauzimanje Srebrenice i Žepe od Vojske Republike Srpske“.

Kad je u Hagu optuženi general VRS Radislav Krstić ne samo preuzeo odgovornost za svoju ulogu u Srebrenici, nego i napisao pismo u kome kaže da bi „glasao za Rezoluciju o Srebrenici“  usvojenoj u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, reagovao je na njegovo pismo Voijislav Šešelj koji je rekao da je to „najnoviji izdajnički akt“ i da će Krstić „umesto da se ubije ili izdrži kaznu do kraja“ dobiti nekoliko godina slobode koje će provesti kao bednik i izdajnik.

Ovakva „škola mišljenja“ ista je ili slična u vrhovima ratnohuškačkih političkih oligarhija u skoro u čitavim regionu. Srbija je pod Vučićem 12 godina „ponavlja lekcije“ iz devedesetih, a njegov režim se potrudio da narod ponovo zatruje mržnjom i ksenofobijom.

I, tu je razlika. Srbijoim upravlja opasan psihopata, bolesni cinkaroš, spreman na sve samo da učini neko zlo drugome. Taj isti Vojislav Šešelj, njegiv „vroučitelj“, govorio je svojevremeno kako mu je Aleksandar Vučić donosio prisluškivane telefonske razgovore između Tomislava Nikolića i Borisa Tadića: „Vučić je kupio neki aparat od 35. 000 evra tadašnjih kojima je mogao da prisluškuje sve telefone sa umreženih radikalskih brojeva.“

Šta još treba dodati o jednom omraženom, trulom, i kriminalnom karakteru, o čoveku koji tvrdi da bi decu-srednjoškolce „njegoive Kobre“ „razbacale“ u roku od nekoliko sekundi!

Među Vučićevom batinašima po Beogradu i drugim gradovima Srbije istaknuta su i deca i unuci ratnih zločinaca koji se, zahvaljujući medijskoj glorifikaciji zločina, godinama, preko takozvanih nacionalnih frekvencija, ponose time. I ne samo deca onih koji su osuđeni, nego i onih koji nisu kažnjeni za svoje zločine, jer ih dfomaće zakonodavsko smatra „svetim kravama“.

Ti ljudi se u lokalnim zajednicama doživljavaju kao neka vrsta uzora i neupitnog autoriteta i imaju veliki uticaj na sve što se tamo dešava.

Ko je onda nakon rata radio na izgradnji mira, poverenja, suočavanju sa istinom, preuzimanju odgovornosti? Niko. Rat u glavama dobrog dela ljudi u regionu nije prestao. To ne dozvoljavaju mafije slične Vučićevoj.

Drže novac, medije, školske programe, vojsku, policiju, diplomatiju, sve…

Pravi okupator Srbije danas prevario se samo u jednoj stvari: Srbija je mnogo starija i dugo pamti. Ima dugu državnu tradiciju, a sklona je ta nevidljiva Srbija i da se otrese diktatora kad joj dozlogrdi.

Ne bi bio prvi, a svakako ni poslednji, ako opet bude potrebe.

Glosa

Dobro se vidi kraj možda najsramnijeg perioda srpske istorije. Crnim slovima će biti upisano da je više od decenije, uz sasluženje tajne policije i crkve, tu harao jedan bolesni tiranin, lokalni manipulant, šibicar – prevarant i ekstremni lopov!

(S.S, narodni tribun)