U nizu grandioznih prevara kojima se skoro deceniju i po bavila radikalska mafija i njen bolesni „vođa“ Aleksandar Vučić, najnovija i sigurno poslednja u njihovoj režiji, najbolje govori o razmerama kriminalnog ludila koje je vodilo Srbiju do potpunog ekonomskog sloma koji je danas očigledan kad se uporedi spoljni i unutrašnji dug države od preko 100 milijardi evra, sa „efektima na terenu“. Ali, to nije sprečilo patološkog lažova da i dalje vrši opsenarske misije i špriča narodu o petoj industrijskoj revoluciji, robotima i letećem taksiju, veštačkoj inteligenciji i njenoj upotrebi „u svim sferama života“. Kolika je stvarna cena ove poslednje fantazije odlazećeg tiranina?

L. Mitrović

U Državnom data centru u Kragujevcu, sada već davnog 5. decembra 2021. godine, puštena u rad prva Nacionalna platforma za veštačku inteligenciju u Srbiji, u prisustvu Aleksandra Vučića, suludog diktatora samoproklamovanog stručnjaka opšte prakse za sva pitanja iz domena najvećih dostignuća savremene civilizacije. Tri godine kasnije, dana 30. aprila 2024., u istom gradu i sa istog mesta vikao je u hoisteričnom napadu: „Kragujevac će biti biti centar sveta! To je oko 550 do 600 miliona evra investicija, bićemo spremni da uložimo taj novac u infrastrukture Šumadije!“…

Još dve godine nakon toga, na isti datum (30. aprila), 2026. godine, taj isti diktator dolazi opet u Kragujevac i navodno pušta u rad „novi modul Državnog data centra, drugog superkompjutera i sistema solarnih panela, čime je dodatno unapređena digitalna infrastruktura Srbije i ojačana pozicija Kragujevca kao jednog od najvažnijih tehnoloških centara u regionu…“  Ali, ovaj put, ceremoniji prisustvuje i zamenik ambasadora SAD u Srbiji Aleksandar Titolo, a sa njim i direktor Kancelarije za informacione tehnologije i elektronsku upravu dr Mihailo Jovanović, te naprednjačke fizionomije iz gradske uprave…

I tu je opet Vučić održao „slovo“ pa je kazao: „…Ono što danas imamo u Kragujevcu predstavlja tehnološki iskorak bez konkurencije u regionu. Srbija nije smela da propusti revoluciju veštačke inteligencije i zato ulažemo u znanje, infrastrukturu i saradnju sa najvećim svetskim kompanijama. Kragujevac postaje srpska Silicijumska dolina…“

Tu se još govorilo o razvoju Državnog data centra, „Inovacionog distrikta i Naučno-tehnološkog parka, uz planirano osnivanje fakulteta za robotiku i veštačku inteligenciju, gde se stvara jedinstven sistem koji nema pandan u ovom delu Evrope…“

Ali, skoro u par dana razlike, i u Hrvatskoj je spektakularno najavljena najveća investicija „svih vremena u ovom delu Evrope“, vredan čak 50 milijardi evra (!) pod nazivom „Pantheon – AI razvojni i podatkovni centar Topusko„….Hrvatska je navodno za ovu investiciju odabrana u konkurenciji više zemalja srednje i istočne Europe. Projekt gradnje tog AI podatkovnog centra u Topuskom je najavljen kao najveća investicija „u povijesti Hrvatske„.

Međutim, brojne kontradiktornosti i otvorena pitanja ozbiljnih stručnkaka probudile u opravdanu sumnju da projekt neće biti realizovan, barem ne u obliku u kojem je najavljen.

Čitava priča o AI infrastrukturi prema njihovom mišljenju, verovatno je običan pandan za gradnju gigantske solarne elektrane. Ali, 50 odsto tog projekta se nalazi u rukama američkih kompanija…Onih koje sarađuju sa Google, Meta i sličnim gigantima.

Sve stručne analize govori da su ovakvi „podatkovni centri“ najveći potrošači električne energije (recimo, Hrvatska bi od sadašnje potrošnje morala da obezbedi još jednu trećinu). A, za to su joj potrebni gigantske investicije u solarne elektrane.

U slučaju Vučićeve „strategije“, krila se jedna druga ideja. Osvrt na jednu rusku „pjatiljetku“ unazad, pokazaće da je Vučić tada u Azerbejdžanu, nakon zvaničnog sastanka sa predsednikom te zemlje Ilhalmom Alijevim, izjavio da „Srbija mora da više ulaže u razvoj energetskog sektora kako bi mogla da gradi Data centre i Data fabrike, kao savremeni čin patriotizma, ulaganjem države u digitalni suverenitet, znanje i budućnost…“ I, naravno, pozvao Azerbejdžan da uzme tu investiciju u svoje ruke, ali da podrži njegovu kriminalnu vlast i pošteno platu „ulaznicu“ i proviziju, a on će ostalo da obezbedi (papiri, dozvole, lokacija, prateća infrastruktura).

Na žalost građana Srbije (a, slična je situacija i u svim okolnim državama, dugogodišnjim „kandidatima“ za EU), turistički put na Mars i život bez brige i pameti, uz veštačku inteligenciju, spoj su lopovskih apetita lokalnih harambaša na Balkanu i velikih razvojnih interesa najvećih digitalnih imperija na svetu. Narod će od toga dobiti najsav remeneniju vrstu robije, nove oblike super-kontrole i fantoimske otimačine kakvu još nikada nije video.

Jer, stanje u državi-taocu koja je u rukama primitivnih radikalskih baraba i klovnova, doslovno je svakim danoim sve teži. Slike života nalik onome u 19. veku, vidljive su na svakom koraku…

U Srbiji trenutno postoji oko tri miliona septičkih jama, a neadekvatno čišćenje i zanemarivanje ostavlja opasne i trajne posledice po životnu sredinu. Srbija je sa prečišćenih 14,7 odsto otpadnih voda na dnu liste evropskih zemalja. Blizu 40 % stanovništva nije priključeno na kanalizacionu mrežu, pa koristi septičke jame, što predstavlja ozbiljan ekološki i zdravstveni problem, naročito u ravničarskim područjima poput Vojvodine.

Srbija se takođe nalazi na začelju evropske liste po procentu prečišćenih otpadnih voda (analize UN kažu, samo 14,7% u poređenju sa prosekom EU od oko 80%). To znači da je većina septičkih jama i dalje aktivna, a njihovo postepeno ukidanje zavisi od dugoročnih infrastrukturnih ulaganja i lokalne samouprave.

Jedan ciničan projekat pod imenom „Čista Srbija“ u nadleštvu Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, navodno ima za cilj da do 2040. godine obezbedi kompletnu kanalizacionu mrežu i sistem za prečišćavanje otpadnih voda. Istina, do tada će jedna petina današnje Srbije sigurno izumreti…

Evropska investiciona banka i fondovi EU finansirali su neke od radova, ali je novac za te svrhe negde „nestao“ i nije iskorišten „namenski“.

Prema domaćim statistikama  novijeg datuma, od polovine naselja u Srbiji, oko 2.400 od ukupno 4.700, nema kanalizacionu mrežu. To znači da se u hiljadama sela i manjih naselja otpadne vode i dalje zbrinjavaju putem septičkih jama ili se direktno ispuštaju u prirodu, što predstavlja ozbiljan ekološki i zdravstveni problem.

Srbija ima manje od 50 funkcionalnih postrojenja za prečišćavanje voda, dok bi ih za punu pokrivenost trebalo više od 350. Samo gradovi poput Beograda, Novog Sada i Niša imaju razvijene sisteme, dok mnoga sela u Šumadiji, zapadnoj i južnoj Srbiji nemaju ni osnovnu infrastrukturu. A, za izgradnju kompletne kanalizacione mreže potrebno više od 4 (četiri) milijarde evra, koje je Vučićeva mafija barem četiri puta za 14 godina „u sebe investirala“, dakle, opljačkala.

U Srbiji je više od 80% reka zagađeno u manjoj ili većoj meri, a prema podacima Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA) i ekoloških organizacija, samo oko 15% površinskih voda dostiže „dobro ekološko stanje“ po kriterijumima direktive Evropske komisije o vodama…Termoelektrane i hemijska postrojenja masovno ispuštaju kancerogene otrove, arsen, kadmijum, hloride, fosfor i azot…

U Srbiji je zagađeno između 200.000 i 300.000 hektara zemljišta, čak i prema zvaničnim procenama Republičkog zavoda za statistiku. Najveći deo zagađenja potiče od industrijskih postrojenja, rudnika, deponija i neprečišćenih otpadnih voda. Industrijski otpad i teški metali dolaze iz rudnika metalurških postrojenja koji su u rukama kineske države (Bor, Majdanpek, Smederevo), a koji su potpuno kontaminirali zemljište arsenom, olovom, kadmijumom i bakrom. Neuređene deponije i kanalizacije bez prečišćavanja dovode do organskog i hemijskog zagađenja.

Prekomerna upotreba pesticida i mineralnih đubriva uzrokuje nakupljanje nitrata i fosfata u zemljištu, pretvaranje obradivih površina u građevinsko zemljište smanjilo je poljoprivredni fond za jednu trećinu u poslednjih deset godina, a ne pomažu ni EU projekti LIFE i IPA koji finansiraju „remedijaciju“ (ozdravljenje) zemljišta u Boru, Pančevu i Obrenovcu.

U Srbiji je trenutno registrovano između 2.500 i 3.000 divljih deponija, prema podacima nadležnih evroposkih agencija. Najveći broj nalazi se u seoskim sredinama i uz saobraćajnice, gde ne postoji redovno prikupljanje komunalnog otpada.  Srbija ima jedan od najnižih nivoa reciklaže u Evropi-manje od 10% otpada se ponovo koristi. 

U Srbiji se godišnje skloni oko 50 do 60 kubnih metara nisko i srednjeradioaktivnog otpada, i to ptakođe prema zvaničnim podacima Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije (SRBATOM) i Agencije za zaštitu životne sredine.

Navodno, taj otpad potiče uglavnom iz medicinskih, industrijskih i istraživačkih aktivnosti, a ne iz nuklearnih elektrana, kojih Srbija nema. Ta informacija je naravno netačna, jer se režim Aleksandra Vučića bavio „smeštanjem“ nuklearnog otpada iz EU na nekoiliko lokacija u Srbiji.

Čuveni Nuklearni Institut Vinča je pod međunarodnim nadzorom (IAEA), a Srbija je potpisnica Konvencije o bezbednom upravljanju radioaktivnim otpadom. Osiromašeni uranijum sa 112 lokacija bombardovanih 1999. godine je i dalje samo delimično saniran,  preostale lokacije se prate radi detekcije takozvanih radionuklida.

Čak i materijal iz poznatih nuklearnih eksperimenata u Vinči (1950-1980), nalzi se tamo gde je i do sada bio, i vodi se kao „privremeno skladišten“ u posebno obezbeđenim betonskim kontejnerima.

Pre poar godina, tadašnjoi ambasador EU u Srbiji Emanuele Žiofre je posetio nuklearne objekte u Vinči povodom završetka projekta „Podrška regulatornom telu Srbije i lokalitetu Vinča“, vrednog dva miliona evra. Žiofre je obišao tada sve (!) objekte JP Nuklearni objekti Srbije, uključujući i stare i nove hangare za skladištenje radioaktivnog otpada, postrojenje za preradu radioaktivnog otpada, kao i nuklearni reaktor i laboratorije. Zašto, ako ne zbog potrage za zgodnim mestom za odlaganje novog nukleranog otpada iz EU. To svakako nisu turističke destinacije da bi ih neko tako visdokog ranga obilazio i detaljno analizirao sa svojim stručnjacima.

Konačno, treba reći da nije bolje stanje i u zemljama regiona, ali, Srbija je prema svih dostupnim (i manje dostupnim) podacima, daleko ispred svih ostalih po ugroženosti životne sredine i ljudi. Tome je u najvećoj meri poslednjih 14 godina snažno doprineo mafijaški režim Aleksandra Vučića, čije je mržnja prema ovoj zemlji i njenim građanima prešla u njegov lični rat sa 6,5 miliona ljudi. A, to znači da ga je već odavno izgubio.