Nakon skoro 14  godina lične vladavine i pune diktature koju je u Srbiji sprovodio Aleksandar Vučić sa svojom radikalskom mafijom, od njega su odustali tamo gde nije očekivao: u administraciji Evropske unije koja ga je godinama podržavala sa idejom da preko njega od ove države napravi malu balkansku deponiju i industrijsku zonu sa najjeftinijom radnom snagom, sa malo ili nimaloi radničkih, sindikalnih pa i ljudskih prava.

Ko su bili kompromitovani i korumpirani evropski komesari, parlamentarci i niži službenici EU na terenu, koji su ga podržavali i kako se ta administracija konačno odlučila da zaustavi dalje finansiranje njegove tiranije, gde se i dalje vodi istraga o više kompromitovanih službenika EU koji su pomogli AV da ovoliko dugo drži Srbiju kao taoca i ko su bili ljudi iza paravana Saveta Evrope, Evropske komisije, pa i Evropskog parlamenta i finansijskih institucija EU, koji su sa bolesnim balkanskim pajacom odlično sarađivali u pljački EU fondova i njenom prikrivanju….

Nikola Vlahović

Istog dana kad je Marta Kos, evropska komesarka za proširenje, saopštila da će milijardu i po evra iz EU fondova za Srbiji biti blokirano, ambasador EU u Srbiji Andreas Fon Bekerat izneo je podatak koliko je evropskog novca donirano Srbiji za period od 2014. do 2025. godine. Radi se o sedam milijardi evra, od čega je šest milijardi bilo o vidu bespovratnih sredstava, dakle, kao poklon Vučićevoj falangi. Uzgred, pomenuo je opšte poznatu činjenicu da su evropski fondovi bili najveći izvor stranih direktnih investicija i ubedljivo najveći donator Srbije.

Nije pominjao jeftine („povlaštene“) kredite iz Evropske banke (EBRD) i milijarde evra koje su sa te strane dolazile.

Kao da je osetio trenutak da se pravda u ime EU, Bekerat je ponavljao hiljadu puta već rečeno da su to sredstva formalno namenjena „reformama u vladavini prava, izbornom zakonodavstvu, slobodi medija, zelenoj tranziciji“ i slično. A, na kraju je čak i „optužio“ građane Srbije rekavši: „…Smer birate vi, građani Srbije, narod Srbije. Mi samo možemo da vas podržimo, ali vi ste ti koji morate da pređete taj put„.

Ali, istina je po mnogo čemu drukčija: birokratija Evropske unije i njena politička strategija u Srbiji tokom proteklih 14 godina, uložila je ogromna sredstva kako bi jedan bivši radikal i neizlečeni ekstremista, doslovno porobio i narod i državu i zaveo najsuroviju diktaturu, uzgred goneći nezaposlene kao robove da rade za mizerne plate u montažnim fabrikama, za vlasnike krupnog kapitala i razne strane lihvare, bez mogućnosti da imaju osnovna ljudska i radnička prava, koja se u EU podrazumevaju.

Uzgred, Evropska komisija je doslovno „odrešila ruke“ Aleksandru Vučiću, da može doslovn o sve da radi ako je to u interesu stvaranja „evropske deponije“ u Srbiji. I, radio je šta je hteo: suspendovao parlament, Ustav, zakone, pravio „lične pogodbe“ u svim velikm poslovima sa stranim kapitalom, pljačkao budžet, uzimao provizije, ugušio medije, proganjao svakoga ko bi zinuo protiv takve tiranije…

Ali, svemu dođe kraj pa i takvom nasilju: nezavisna evropska institucija za borbu protiv prevara (OLAF) još 2024. godine otvorila je istragu o zloupotrebi grantova za obuke i digitalne projekte u Srbiji (istraga je još u toku, a dokaznog materijala ima više nego dovoljno). U izveštaju koji je u vezi sa tim OLAF napravio, pominju se veze sa konsultantima iz Brisela i ličnostima iz vrha administracije.

Ali, intenzivnim istragama u vezi pljački novca iz EU fondova u Srbiji bave se u dužem vremenskom periodu i Europol i Evropsko tužilaštvo.

Izgleda licemerno, ali takva su pravila velesila: Vučiću je data prilika od strane evroatlanskih sila, da pljačka, teroriše i divlja, u zamenu za ključne usluge koje je tokom „poklonjene decenije“ mora da obezbedi: iskopavanje Litijuma, davanje stogodišnje koncesije na izvore pijaće vode, koncesije na strateški najvažniji aerodrom, koncesije na budući beogradski metro, koncesije na naplatu putarine, obezbeđivanje smeštaja nuklearnog otpada, javno odricanje od Kosova i javno priznavanje Kosova kao samostalne države, te izbacivanje Kosova iz Ustava Srbije…Naravno, spisak je znatno duži. Ključne stvari nije uradio. Narod ga je zaustavio da uništi pola zapadne Srbije. Temelji njegove diktature su trajno narušeni, njegov kraj je notorna činjenica. Rezon onih koji su ga platili je jednostavan: posao nije završio, novac je potrošio, odgovaraće.

Da su ga pratili „u stopu“, nema sumnje: od 2014. do 2020. njegova vlada je angažovala nekoliko PR i lobističkih firmi u Briselu (npr. Hill+Knowlton, Westminster Foundation). Istrage koje je vodio EUobserver pokazale su da su te firme imale stalne kontakte sa poslanicima iz EPP i S&D grupacija, koji su potom davali pozitivne izjave o „stabilnosti Srbije“ u zamenu za visoke „premije“ i „nadoknade“ iz Srbije.

Više puta je u oba mandata predsednica Evropske komisije Ursula Fon der Lajen „pokrivala“ dokaze i tvrdila da nije bilo korupcije, ali tragovi o plaćenim političkim uslugama, PR kampanjama i organizovanju „neformalnih susreta“ sa evropskim komesarima, postoje u više nezavisnih istraga. Smatra se da su Vučić i šef mađarske stranke Fidesz, Viktor Orban „sklonili“ zajedno barem pet milijardi evra evropskog novca. Države EU koje daju najviše novca u te fondove, pokrenule su čitav niz istraga i došle u sukob sa svojim „kadrovima“ u EU zbog toga.

Konačno, Fon der Lajen je ućutala i Vučića trajno „zaboravila“. Izvori iz „delikatnih“ agencija pominju da je srpski diktator postao opasan po EK, jer je počeo da kompromituje i čitavu tu instituciju i ljude u njoj. Ukratko, veliki igrači iza scene, tražili su da se taj korisni idiot izoluje i od ključnih informacija i od tokova novca.

U ranoj fazi „ljubavi“ sa Vučićem, tokom 2014-2018 godine, prvi ljudi EK Johanes Han i Federika Mogerini, svom snagom i svim sredstvima davali su su podršku Vučiću, navodno „u kontekstu regionalne stabilnosti i dijaloga Beograd-Priština“. Dodali su mu još par milijardi evra, „delegirali“ dvadesetak lukrativnih poslova od kojih je bio „dobar“ dva puta više od donacije EU. Zvanično, „podrška je bila pragmatična, vezana za napredak u pregovorima“, a ne lična ili politička.

Nezvanično, a na osnovu činjenica koje se više ne kriju, bio ja plaćen da „preoblikuje“ Srbiju i učini je najvećom ekonomskom, kulturnom u socijalnom kolonijom na evroipskom kontinentu.

Gladan narod jednako poslušan narod, na to se računalo. U kasnijoj fazi, najvidljiviji saveznik Vučićeve diktature i dalje je bio u Briselu. Branili su ga kao „stabilnog partnera“, uz blage kritike zbog medija i korupcije, kao detetu kome se preti da će ići u krevet bez večere.

U izveštajima Transparency International EU i Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) pominje se da su poslanici iz Mađarske, Bugarske i Italije u Evropskom parlamentu bili skoro svi do jednog potplaćeni, korumpirni od strane službi iz Srbije, samo da podrže Vučićevu politiku u zamenu za poslovne kontakte, ali bez sudskih postupaka (da im se garantuje „slobodno poslovanje“, pranje novca i zelenašenje).

Konsultantske firme u Briselu koje su radile za Vučićevu vladu ili kompanije, povezane sa Srpskom naprednom strankom, bile su predmet brojnih novinarskih istraživanja, među kojima su najpoznatija ona koje radio nemački Der Spiegel, evropski „Politico“ i nekoliko nezavisnih evropskih i američkih portala.

Najveći korupcionaški skandal u institucijama Evropske unije u poslednjih desetak godina bio je tzv. „Katargejt“ (Qatargate) iz 2022. i 2023. godine u kojem su uhapšeni i optuženi pojedini poslanici Evropskog parlamenta, uključujući Evu Kaili i Pier Antonia Panzerija. Pored toga, OLAF (Evropska kancelarija za borbu protiv prevara) je vodila niz istraga protiv službenika EU zbog zloupotrebe fondova, sukoba interesa i nedeklarisanih poklona. U toj istrazi, Vučić i njegova kriminalna frakcija, tamo su takođe detaljno opisani, kako rade, šta prikrivaju, kakvim se prevarama bave i koliko milijardi evra je iz njihovih ruku „nestalo“.  

Tada je Eva Kaili, potpredsednica Evropskog parlamenta, uhapšena je zbog sumnje da je primala novac i poklone od Katara i Maroka u zamenu za politički uticaj. Tu su i milioni koji je dobijala od Vučića preko posebnog računa „jednog prijatelja“ u Kataru, jer je ovaj korisni idiot imao ideju tipičnu za njega: da pomogne Kataru da dobije organizaciju Svetskog prvenstva u fudbalu (Mondijal)

Uhapšen je tada i Pier Antonio Panzeri, bivši poslanik Evropskog parlamenta, koji je priznao da je bio deo mreže koja je primala novac (oko 4 miliona evra) za lobiranje u korist Katara, Maroka i Mauritanije, da se družio sa raznim lobistima (između ostalog i sa onima koje je plaćao Aleksandar Vučić novce samo njemu poznatoig porekla). Među uhapšenima se našao i Frančesko Giorgi, asistent Panzerija i „bliski“ partner Eve Kaili, a optužen je za organizovanje mreže „Soldiers“ unutar Evropskog parlamenta, koja je na svaki način sarađivala sa režimom Aleksandra Vučića, pre svega oko davanja koncesija na kapitalne projekte i pljačku temneljnih resursa Srbije.

Skandal je uključivao vreće pune gotovine pronađene u stanovima i hotelskim sobama, što je izazvalo najveći udar na reputaciju Evropske unije u poslednjim decenijama. U istrazi „Katargejta“ pojavila se jedna linija komunikacije sa balkanskim konsultantima, koji su navodno pomagali u „regionalnom PR-u“ za Katar. Tu se radilo o dobro poznatim izraelskim savetnicima u kabinetu Aleksandra Vučića, koji su posredovali u korumpiranju ljudi i medija tokom raznih „patriotskih“ kampanjama koje je vodio sropski diktator sa svojom hordom.

Taj najveći korupcionaški skandal u istoriji Evropske unije, kad je belgijska policija zaplenila vreće sa gotovinom u stanovima osumnjičenih, i kad je došlo i do hapšenja većeg broja javnih ličnosti, ni do danas nije rasvetlkjen do kraja. I dalje, u ovoj 2026. godini traje istraga u Belgiji i Italiji, gde se govori i o „problemu Vučić“, tačnije rečeno o ljudima koji treba da svedoče protiv njega. Belgijska policija takođe je uhapsila i bivšu visoku predstavnicu EU Federiku Mogerini i komesara Stefana Sanninija zbog sumnje na korupciju i nameštanje tendera. Jedan od tih poslova“ Mogerini je vodila u Srbiji, o čemu je MT pisao detaljno, gde se javno vidi da je u pitanju bilo pranje novca kroz jedan na prvi pogled bezazlen projekat. 

Istraga obuhvata EEAS (Evropsku službu za spoljne poslove) i College of Europe u Brižu. Izvesno je da su zloupotrebili EU fondove za osnivanje nove diplomatske akademije i kupovinu zgrade vredne blizu četiri miliona evra. Evropski javni tužilac (EPPO) vodi slučaj, koji obuhvata i ulogu predsednice Evropske komisije Ursulu Fon der Lajen, ali i njenog diskorašnjeg piona na Balkanu Aleksandra Vučića.

Jedno u vezi evropskih fondova je potrebno znati: ta sredstva nisu bezuslovno donirana, nego su uslovno data da EU kapital koji je mnogo veći od tog iznosa nesmetano ulazi i izlazi (više izlazi).

Tu su za pojedine ukinute carine prema Evropskoj uniji, date subvencije, dato pravo prednosti u finansijskom kapitalu, sve banke su mahom iz EU, zakoni i prava radnika prepuštena volji najkrupnijih evropskih kompanija, sloboda kretanja ljudi iz EU takođe nije recipročna nego danas Srbija plaća i taksu po svakom građaninu.

Onih seda milijardi evra je evropska korupcija na najvišem nivou, a pogodovala je samo Aleksandru Vučiću i njegovoj mafiji. Čak ni mrvice koje su bile planirane za socijalni mir, nikada nisu stigle do naroda. Te milijarde nisu bile poklon ni pomoć za pridruživanje mego udaljavanje Srbije od EU, jer je neko smatrao da ovoj državi treba dati „poseban statu“, neku vrstu evropske kolonije sa liberalnim pristupom ekonomiji. Jasnije rečeno, da EU ima jedan mali prostor za nezakonite poslove.

Europol i Evropsko tužilaštvo uočili su na primeru Srbije i BiH ali i nekih članica EU poput Hrvatske, sledeće metode pljačke EU fondova:

Prva metoda, ujedno i najčešća, jesu manipulacije sa troškovima, odnosno lažno prikazivanje troškova projekta. Recimo, na primer, projekat se prijavi sa troškovima od 100.000 evra za materijale. U stvarnosti, materijali koštaju 60.000 evra, a preostala sredstva se koriste za „administrativne troškove“, „koordinaciju“, „monitoring“ ili neke druge, teško dokazive stavke. Nije retkost i da se korisnik EU novca dogovori sa dobavljačem da stvarni troškovi na računu budu uvećani, a onda obojica podele tu razliku.

Druga metoda su neprikladne veze i porodična partnerstva: na konkursu za robu ili usluge u nekom projektu kao najbolja ponuda nekako redovno ispadne kompanija čiji je vlasnik ‘slučajno’ i član porodice ili rođak onoga ko je konkurisao za projekat. U tako banalnim trikovima, jasno je reč o nameštenim poslovima, postupcima koji su nepošteni i netransparentni, a ponekad se, osim favoriziranja bliskog izvođača, dogovaraju i dodatni ‘dilovi’: stvori se šema u kojoj se korisniku deo novca vraća kao ‘donacija’ ili određeni procenat u gotovini.

Treća metoda su fantomski troškovi i lažne knjigovodstvene stavke: u projektu, recimo, stoji da će se kupiti 50 potrebnih uređaja za proizvodnju, nabavi ih onaj koji traži novac manje za polovinu, ali se u poslovnim knjigama i izveštajima navodi da su kupljeni svi i to po punoj cijeni. Nekad se događa da se ne nabavi nijedna mašina, ali se u izveštajima lažiraju podaci kao da je kupljen.

Četvrta metoda, ponešto zahtevnija, je manipulisanje vremenskim linijama: u projektu je navedeno da traje dve godine, a u stvarnosti traje samo godinu dana i ima, razumljivo, upola niže troškove. Podvarijanta ove metode jesu i slučajevi kad se u projektu navedu radovi poput izgradnje nekog objekta ili nabavke neke mašine, a u stvarnosti je objekat već izgrađen ili mašina već od ranije postoji.

Sve ove i neke druge metode, Vučićeva kriminalna imperija koristila je i kad je u pitanju novac iz budžeta, gde je ove i druge oblike prevare i pljačke obilato koristila njegova razbojnička družina iz Srpske napredne stranke ili bliske toj primitivnoj sekti.

Pre nekoliko godina, u velikom istraživačkom izveštaju „Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara“ (The International Consortium of Investigative Journalism – ICIJ) o privatizacijskim malverzacijima i ispumpavanju milijardi dolara iz Srbije…Majkl Hadson, glavni i odgovorni urednik „Međunarodnog konzorcijuma istraživačkih novinara“ dobio je pre toga poštom hard disk sa dokumentima, u kome su dokazi o tome ko su vlasnici, odnosno ko je pokrenuo biznis u ofšor zonama širom sveta, pre svega na Karibima, Devičanskim ostrvima, zatim Singapuru i Kukovim ostrvima na Pacifiku. Godinu i po dana proveravane su te informacije, na čemu je angažovano bilo više od 100 reportera u mnogim zemljama.

Pozivali su novinari ove grupacije i vlasnike firmi koji se nalaze u tim dokumentima da bi se čula i druga stranu priče. Tek nakon 15 meseci detaljnog istraživanja objavljen je prvi tekst, a on da i čitav serijal o modelima pljačke i uništavanja privrednih dobara Srbije koje se u kontinuitetu dešava tokom čitavoig trajanja ličnog režima Aleksandra Vučića.

Ali, srpski diktator zna šta ga čeka. Zato pokušava na sve načine da izbegne kontrolu izbora. Nemački „Frankfurter Rundšau“ piše ovih dana da „kod najavljenih izbora uz direktno lažiranje od ključnog značaja može da bude i trenutak njihovog održavanja“, i dodaje: „…

U više navrata je autokrata Vučić već posezao za davno poznatim metodama, kako bi osigurao svoju poziciju i izbore manipulisao u svoju korist. Repertoar je raznovrstan. Seže od kupovine glasova i ucene birača, preko lažiranih izbornih spiskova, do organizovanih ‘birača turista’ i biračkih kutija unapred ispunjenih listićima. U to spada i zastrašivanje birača pomoću unajmljenih batinaša“.

Iz takve Srbije se beži, ali ovaj kriminalni režim je iz Srbije i proterao za 14 godina preko pola miliona ljudi.

Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), prosečni godišnji broj emigranata iz Srbije samo u države članice ove organizacije od 2007. do 2015. je više od 60.000 ljudi. Čitav jedan grad godišnje napušta Srbiju. Krvavi diktator hoće svoje „igrališpte“ samo za sebe i svoje bližnje.

OECD dalje kaže: „To znači da je za 11 godina iz Srbije samo u OECD zemlje otišlo gotovo pola miliona. Podaci o povratku u Srbiju nisu poznati“, navodi se jednom zvaničnom dokumentu.

Podaci koje je objavio OECD pokazuju da je u istom periodu iz Srbije otišlo tih pola miliona ljudi prosečne starosti trideset godina i da su iseljeni u najvećem procentu iz „kontigenta radne snage“.

Godinama unazad Vučićeva mafija osmislila je „pronalaženje posla u inostranstvu“ preko 127 privatnih agencija, pa čak i preko državne Nacionalne službe za zapošljavanje. Da bi mu taj metod iseljevanja ljudi uspeo, zaključio je u poslednjih 14 godina bilateralne ugovore o socijalnoj sigurnosti sa 28 država.

Iako podaci UN iz 2013. pokazuju da je Srba u dijaspori 1,3 miliona, procene Ministarstva spoljnih poslova su da u srpskoj dijaspori ima 4,5 miliona ljudi, od toga 1,5 miliona sa srpskim, dok ostali imaju dvojna državljanstva.

Cinizam Vučićevog monstruoznog bića je neopisiv: pokrenuo je ideju nekakve populacione Strategije u kojoj se, između ostalog, navode i prednosti odlaska ljudi (!!!), odnosno mogućnostima kako na najbolji način iskoristiti njihov odlazak! Pa je jedan njemu blizak „stručnjak“ kazao i ovo:  „...Jedan od načina su i devizne doznake, koje bi mogle da budu, kanal kroz koji odliv mozgova može generisati pozitivne efekte za zemlju porekla“!

Vreme je da mu narod odgovori, žestoko, u ime onih koji su napustili svoju domovinu i u ime svih koji i danas još uvek pate pod njegovim režimom.