Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio: Luka Mitrović

Poslednju deceniju vladavine Josipa Broza Tita karakteriše dominacija JNA koja, prema nekim izvorima, de facto tada preuzima ulogu garanta Jugoslavije, kakvu je imala i prema Ustavu.

JNA je, međutim od usvajanja Ustava iz 1974, bila protiv konfederalizacije Jugoslavije i stvarnja republika država, koje su kroz sistem teritorijalne odbrane (nastao kao reakcija na sovjetsku agresiju ČSR) dobile i značajnu ulogu u odbranbenom sistemu zemlje.

 Ovakvim stavom JNA se približila stavu dominantnog mišljenja u Srbiji u odnosu na Ustav 1974. Tito je pristao na promene, jer je smatrao da još uvek ima presudnu ulogu u arbitriranju, u prvom redu posredstvom JNA, preko koje je mogao obesnažiti svako disonantno ponašanje. Armija je tada promovisana u sredstvo kojim će se zavoditi red ako bude potrebno. Osim toga, Tito je naglašavao da je Savez komunista kohezioni faktor Jugoslavije, što je ustvari onemogućavalo da Jugoslavija postane istinska federacija bez obzira na normativne promene.

Usvajanju Ustava 1974, prethodila je široka javna diskusija u celoj Jugoslaviji. U Srbiji se već tada javlja nezadovoljstvo zbog pravca u kojem su promene išle. Konzervativne snage, kako u dogmatskim strukturama partije, tako i u nacionalističkim krugovima, odlazak Aleksndra Rankovića i otvaranje puta za promene Ustava u pravcu veće decentralizacije Jugoslavije, doživljavaju se kao ugrožavanje srpskog interesa.

Diskusija koja je vođena na beogradskom Pravnom fakultetu bila je prethodnica, ali i okvir, onoga što će se kasnije dešavati. Grupa profesora na čelu sa prof. dr. Mihajlom Đurićem, u suštini, je iznela platformu srpskog nacionalnog programa. Konfederalizacija Jugoslavije tretirana je kao pokušaj potpune dezintegracije srpskog naroda, jer granice Srbije „nisu ni nacionalne ni istorijske granice“, te su u tom smislu „granice svih republika više administrativnog nego političkog karaktera“. Đurić je smatrao da je shvatanje tih granica kao državnih proizvoljno i neodrživo, tvrdeći da „ni za jednu republiku u Jugoslaviju, izuzev, možda Slovenije, postojeće granice nisu adekvatne, a pogotovo ne za Srbiju“, te da srpski narod u slučaju podele ostaje da živi u četri do pet republika a ni u jednoj „on ne može da živi svojski“. 

U Srbiji su novi Ustav mnogi shvatali kao poziv Srbima da se bore za svoj „opasno ugrožen nacionalni identitet i integritet, što je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samoodržanja“. Srpski nacionalisti već tada razvijaju tezu da srpski narod, u suštini, nema mogućnosti za suživot sa drugima, jer nema mogućnost da se služi „ćirilćnim pismom“ u Bosni i Hercegovini, dok u Crnoj Gori nema pravo na „vlastito ime“. Srpskom narodu je stalo do zajedničkog života sa drugim jugoslovenskim narodima na koje je istorijski upućen, ali mora da se otrezni od zabluda prošlosti, da bi mogao da „misli na svoj opstanak“ i na „svoj opasno ugrožen nacionalni identitet i integritet, što je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samoodržanja“.

Diskusija o amandmanima bila je poziv na „istorijsku odgovornost pred srpskim narodom“. U Srbiji su mnogi novi Ustav shvatali kao poziv Srbima da se bore za svoj „opasno ugrožen nacionalni identitet i integritet, što je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samoodržanja“. Srpski nacionalisti već tada razvijaju tezu da srpski narod, u suštini, nema mogućnosti za suživot sa drugima, jer nema mogućnost da se služi „ćirilćnim pismom“ u Bosni i Hercegovini, dok u Crnoj Gori nema pravo na „vlastito ime“.

Srpskom narodu je stalo do zajedničkog života sa drugim jugoslovenskim narodima na koje je istorijski upućen, ali mora da se otrezni od zabluda prošlosti, da bi mogao da „misli na svoj opstanak“ i na „svoj opasno ugrožen nacionalni identitet i integritet, što je osnovni preduslov njegovog daljeg istorijskog samoodržanja“. Diskusija o amandmanima bila je poziv na „istorijsku odgovornost pred srpskim narodom“.

Osamdesete su obeležene popuštanjem stege i otvoranjem svih tabu tema, traži se sloboda govora.

Pitanje slobode govora okuplja intelektualce iz cele Jugoslavije. Vlasti reaguju zbunjeno i po inerciji. Slučaj Đogo okupio je grupu intelektualaca oko Odbora za zastitu umetnicke slobode koji je nastavio da deluje i u drugim slučajevima. Dobrica Ćosić i krug oko njega, odmah nakon Titove smrti, izlaze sa projektom novog časopisa Javnost koji je trebao poslužiti za kreiranje nove političke platforme, ali časopis nije ugleado svetlost dana. U suštini Ćosić i grupa oko njega se pripremaju za ulazak u zvaničnu politiku, a na zabranu reaguju sa objašnjenjem da se „ne želi politizacija inteligencije“. Njihova orjentacija ka socijalizmu vidi se i u programskom tekstu, koji su potpisali Dobrica Ćosić i Ljubomir Tadić.

U njemu stoji, između ostalog da „demokratski, humani, prosvećeni socijalizam može biti, zaista, samo delo celokupnih umnih i moralnih snaga naroda, kako je još pre sto godina ukazivao Svetozar Marković, pokretač prve Javnosti“. U Beogradu se pokreće i tzv. Slobodni univerzitet na kojem deluje Ćosić i grupa Parksisovaca. Univerzitet je izrazito leve orjentacije i rasprave se uglavnom odnose na socijalizam i njegov opstanak. Na jedno od predavanja Slobodnog univerziteta, i to baš kada je govorio Milovan Đilas o nacionalnom pitanju, vlast je reagovala i uhapsila 28 ljudi. Svi su pušteni sem „šestorice“ koji su osuđeni na zatvorske kazne od dve godine, ali su kasnije i oni pušteni.

Međutim, ovaj slučaj pobudio je pažnju međunarodne javnosti i dodatno je štetio vlastii s obzirom da nije bilo opravdanja za takvo ponašanje, a pokretanje slučaja a i kasnije, način na koji je „šestorka“ puštena ukazuje na urušavanje i nelegitimnost pravnog sistema. Istovremeno, dešava se i slučaj Šešelj. Dok je još bio u Sarajevu, Šešelj je usao u raspravu o plagijatu jednog od muslimanskih političara. Kasnije prelazi u Beograd, gde se tretira kao Srbin koji je u Sarajevu bio izložen muslimanskim pritiscima. Uključuje se u beogradski „disidentski krug“. Objavljuje tekst „Esej o socijalizmu i intelektualcima“ (Savremenik, 30/3-4, 1984) u kojem tvrdi da je socijalizam, ograničavanjem slobode govora izdao vlastite ideale.

U tom neobjavljenom tekstu kritikovao je partiju kao nedemokratsku i tvrdio da su Srbi i Srbija u komunističkoj Jugoslaviji bili konstantno diskriminisani. On tada sugeriše da federacija treba da se sastoji samo od četri republike: Slovenije, smanjene Hrvatske, Srbije i Makedonije. Ovakvo preuređenje Jugoslavije kasnije ugrađuje i u partijsku programsku deklaraciju svoje Srpske radikalne stranke.

Osuđen je na osam godina zatvora, da bi nakon žalbe, kazna smanjena na dve godine. Svi ovi slučajevi isprovocirali su protestne reakcije, kao i osnivanje Odbora za odbranu slobode mišljenja i izražavanja koji okuplja 23 intelektualca, od toga 12 akademika, uključujući i Dobricu Ćosića. Odbor se u javnosti često spominjao kao Ćosićev odbor.

 Borba za političke slobode objedinila je intelektualce u celoj Jugoslaviji, što je dovelo do akcije za promenu Krivičnog zakona, odnosno za ukidanje clana 133 koji je sankcionisao verbalni delikt. Paralelno sa prvim inicijativama koje su zadirale u promenu političkog sistema, doduše veoma skromnih zahteva, počela je i kosovska drama koja je suštinski ogolila jugoslovensku krizu.

Srpski nacionalisti su, polazeći od već izgrađenog stava prema nemogućnosti nošenja sa demografskim problemom Kosova, albanske demonstracije iskoristile za otvaranje srpskog pitanja, a ne za rešavanja kosovskog, kao takvog. Nema dijaloga između dve strane iako su očigledno, obe imale razloga za nezadovoljstvo, ali javna debata nije išla u pravcu rešavanja njihovih problema… Aktivnosti Srba sa Kosova koordinirane su iz Beograda, a glavnu ulogu ima Dobrica Ćosić, o čemu govore i njegovi Dnevnički zapisi.

On organizuje Peticiju koju je potpisalo 215 srpskih intelektualaca među kojima nekoliko predstvanika Srpske pravoslavne crkve, i drugi intelektuaclci koji su mahom bili jugoslavenski unitaristi (srpsko viđenje Jugoslavije) kao što su pisac i akademik Antonije Isaković, Tanasije Mladenović, urednik Književnih novina, Živorad Stojković, publicista, profesor dr Mihajlo Đurić, koji je bio suđen zbog kritika povodom ustavnih amandmana, Mića Popović, slikar, Predrag Palavestra, te Vojislav Koštunica i Kosta Čavoški, a i Nebojša Popov i Zagorka Golubović. Peticija je pokazala da je u Srbiji postignut konsensus u pogledu kosovskog pitanja, što se pokazalo i kasnije, posebno tokom NATO intervencije.

U toj peticiji se po prvi put pominje „genocid“ nad Srbima, jer se zbog pritiska i šikaniranja, kako tvrdi Peticija, za proteklih 20 godina sa Kosova iselilo oko 200 000 Srba i Crnogoraca, a sve u cilju stvaranja „etnički čistog“ Kosova. Jedna kasnija analiza nezavisnih intelektualaca (Kosovski čvor) da je iseljavanje Srba i Crnogoraca dobrim delom bilo motivisano i ekonomskim razlozima. Srbi su sa Kosova migrirali prema većim industrijskim centrima kao što su Kragujevac (sedamdesetih, Zastava je trebala radnu snagu), zatim Kruševac i Kraljevo. Osamdesetih veliki broj Albanaca odlazi u Zapadnu Evropu kako zbog represije, koja je bila na pomolu, tako i zbog ekonomskih razloga.

Činjenica je da su u poratnoj Jugoslaviji bili skriveni mnogi dokumenti koji su mogli dati jasniju sliku nekih istorijskih događaja, posebno o žrtvama, dok su istovremeno nuđena neka tumačenja koja su išla na ruku vladajućoj ideologiji. Međutim, to je bila praksa u skoro svim evropskim zemljama nakon 1948, odnosno nakon podele na dva bloka. Nikada do kraja nije objašnjena uloga četnickog pokreta, što je ostavilo prostor za manipulaciju i reviziju istorije. Četnički zločin je ostao u senci ustaškog zločina.

U to vreme Ćosić je pozitivno ocenio Miloševićev politički instinkt, koji je i sam prepoznao „značaj nacionalnog pitanja“. Posebo je cenio njegovu „borbu za ravnopravnost Srbije u jugoslovenskoj federaciji, na talasu jednog opšteg raspoloženja u sumraku titoizma i na već pripremljenoj političkoj klimi, osobito na Kosovu i Metohiji, koju nije pripremio on, nego ja (Čosić)“. On kaže da je Milošević to „od njega preuzeo i nasledio“, jer, kako on kaže „ja sam pokrenuo tu peticiju Srba u Kosovu, to je bila moja inicijativa. Oni su stalno dolazili kod mene da se žale, pošto o njima niko od srpskih velikaša nije brinuo. Praktično su tajno sa mnom sarađivali, policija ih je u stopu pratila i progonila“. Slobodan Milošević je „tek kad je uzeo vlast, shvatio da je to jedna jako ozbiljna stvar… to je bila i politička pragma, ali i jednog osećaja za pravdu“.

Ćosić deluje na nekoliko kolseka: vrši pripreme za eventualne promene Ustava, priprema kampanju o ugroženosti srpskog naroda i otvara prostor za plasiranje Memoranduma. U tom kontesktu u Odelenju za istorijske nauke i u Izvršnom odboru SANU osnovan je Odbor za skupljanje građe o genocidu protiv srpskog i drugih naroda Jugoslavije u XX veku (1985).

Ćosić je, pored Vladimira Dedijera, bio jedan od članova tog Odbora i dobio je zadatak da napiše načela na kojima će se zasnivati aktivnost Odbora. On je to smatrao politički rizičnim poslom, ali i kao zadatak od istorijskog značaja, jer „treba najzad popisati i imenovati zločince. Za pamćenje i opomenu“.

U svojim tezama za pomenuti Odbor on kaže, da je „Jugoslavija jedina evropska zemlja koja još uvek nije egzaktno popisla svoje ratne žrtve, ni obeležila sva genocidna stratišta. Još uvek se sporimo oko genocida, tendenciozno („Duga“, 9-22 jula 1994, Dobrica Ćosić: Za Jugoslavijom ne treba plakati, Dobrica Ćosić, Piščevi zapisi, 1981-1991, Filip Višnjić, Beograd, 2002, str. 150).

Jugoslovenske vlasti su nakon Drugog rata preuveličavale broj žrtava kako bi dobile veću odštetu od Nemačke, pa se tako broj žrtava procenjivao na 1,750 000. Zato su stvarne žrtve ostale tajna sve do početka devedesetih. Međutim, za Srbe su ovako preuveličani gubici, posebno u konc. logoru Jasenovac, pa se i danas veruje da je tamo likvidirano oko 700 000 Srba, što je ostao ostao integralni deo problema koji je imao posebnu funkciju za otvaranje pitanja Srba u Hrvatskoj.

Upravo u vreme osnivanja Odbora za utvrđivanje genocida lansirana je i kampanja u kojoj su srpski nacionalisti identifikovali tragične sudbine Srba i Jevreja. Poistovećivanje Srba sa Jevrejima je vešto korišćeno kroz insistiranje da su Srbi, kao i Jevreji, ugroženi od Hrvata i Muslimana. Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva, osnovano u Beogradu 1987, pod okroviteljstvom srbijanske Vlade, odigralo je veoma važnu ulogu u lansiranju takvih poruka. Ovo društvo je imalo punu podršku Slobodana Miloševića i, počev od juna 1990, nekoliko je puta posetilo Izrael. Ciljevi Društva su izvedeni iz srpskog otpora nacizmu, povezujući i proglašavajući duhovnusrodnost Srba i Jevreja kao večnih prijatelja i žrtava nacističkih progona.

Društvo je, međutim, imalo mnogo konkretnije zadatke, kao što je uspostavljanje diplomatskih odnosa između Srbije i Izraela, jer, kao što je poznato, SFRJ nije imala pune diplomatske odnose sa Izraelom zbog svoje nesvrstane politike i zbog tesnih veza sa arapskim zemlajma. U tom kontekstu, poznata beogradska Jevrejka Klara Mandić (2001. ubijena pod nerazjašnjenim okolnostima), koja je bila na čelu ovog društva (uz svesrdnu pomoć filozofa Ljubomira Tadića), organizovala je „Nedelju Srbije“ u Izraelu, u čemu joj je tada pomagao Dušan Mihajlović, predsednik Nove demokratije (od 2001 ministar policije Srbije). Klara Mandić je govovorila da je u „Izrael krenulo 440 Srba i nas desetak Jevreja“.

O Srbima kao Jevrejima kasnog XX veka pisac Vuk Drašković je, obraćajući se piscima Izraela još 1985 napisao: „Svaka stopa Kosova za Srbe je Jerusalim: nema razlike između patnji Srba i Jevreja. Srbi su trinaesto, izgubljeno i najnesrećnije pleme Izrailjevo“.

U tom periodu vlasti u Srbiji su svoju „naklonost“ Jevrejima manifestovali kroz niz feljtona, informacija i tekstova koji govore o prijateljskim odnosima Srba i Jevreja. Paralelno sa ovakvom medijskom promocijom, antisemitizam raste, a manifestuje se kroz sve učestalije skrnavljenje jevrejskih grobalja. Sve suprotno marksisitičkoj orjentaciji i negovanju tradicije NOB i socijalističke revolucije u Jugoslaviji.

U situaciji kada je socijalistička Jugoslavija izgubila svoj legitimitet, pored nacionalnog postrojavanja srpske elite, obnavlja se i diskusija o jugoslovenstvu. Zanimljiva je činjenica da se na popisu 1981 povećao broj deklarisanih Jugoslovena sa 1.3 posto u 1971. na 5.4 posto 1981.

Najveći broj Jugoslovena pojavio se u Hrvatskoj (Srbi u Hrvatskoj su se većinom izjašnjavali kao Jugosloveni), Bosni (određeni procenat u sva tri naroda se izjašnjavao kao Jugosloveni, a najviše Muslimani) i Vojvodini (uglavnom manjinsko stanovništvo).

Istovremeno, raspravlja se i o karakteru zajedničke države. Srbija je insistirala na ustavnim promenama, sa željom da se Jugoslavija vrati na centralizovanu federaciju; osim u drugim područjima to je pokrenulo i diskusiju o obrazovnom sistemu.

Srbija je težila većoj unifikaciji, dok su se Slovenci zalagali za specifičnije programe u svakoj republici, koji bi više podržali nacionalnu kulturu. U polaznim tačkama za obrazovna jezgra u osamdesetim tražilo se ujedinjeno školstvo na marksističkoj osnovi koje bi moglo obezbediti mobilnost kadrova – stručnjaka po Jugoslaviji. Unifikaciju je trebalo postići kroz zajednička jezgra u svim nastavnim predmetima, a sadržaj svakog predmeta bi se birao u skladu sa procentom svakog naroda (napr. 50 posto sadržaja bili bi relevantni za Srbe, a po 7 posto za Slovence i Albance). Tako bi se rešio problem srpske manjine na Kosovu, koji je nastao Ustavom iz 1974.godine a koji je dao potpunu nadležnost republikama i pokrajinama u oblasti obrazovanja.

Drugi organizacioni principi za biranje ciljeva i sadržaja u pojedinim oblastima su bili oni koji su vodili ka: bratstvu i jedinstvu („Duga“, 11-24 juna 1994: Intervju Gordane Janjićević sa Klarom Mandić).

Traženje odgovora na jugoslovensku krizu na liniji „jačanja jugoslovenske države“, kao i oživljavanje debate o realnim mogućnostima stvaranja jugoslovenske nacije nije dobilo značajniju pordšku, jer su drugi jugoslovenski narodi u tome videli oživljavanje srpske hegemonije. Jedan deo srpske elite smatrao je da Jugoslavija može opstati samo u slučaju da se konstituišu jedinstvena jugoslovenska nacija (poput američke). Mihajlo Marković je smatrao da su „Srbi tu opciju prihvatili“, te da je „državnu nacionalnost“ trebalo „definisati po osnovu državljanstva a ne po etničkim osnovama“. (Srbi i sada nakon kolapsa srpskog projekta i dalje vide Tita kao najodgovornijeg za raspad Jugoslavije, jer je presekao mogućnost stvaranja jugoslovenske nacije na 8. kongresu CKJ 1964 izjavom „da se ne može biti Jugosloven po nacionalnosti i da je on sam po narodnosti Hrvat“.)

U to vreme se pojavljuje i knjiga Jovana Mirića, politikologa iz Zagreba, koja je verovatno među prvima najpreciznije definisala da je „jugoslovenski sistem u krizi“. On se takođe kritički osvrće na Ustav iz 1974. i sugeriše restruktuiranje savezne skupštine na tri predstavnička nivoa: predstavnistvo radničke klase, građana i republika. Oko ove knjige razvila se veoma široka debata u celoj Jugoslaviji koja je rezultirala zahtevom za usvajanje principa „jedan čovek-jedan glas“. Taj zahtev je dobio najveću podšku u krugovima beogradske elite. Za ostale republičke elite taj princip je bio uvod u majorizaciju Srba. Odgovor srpskih intelektualaca i političara na jugoslovensku krizu u tom vremenu bio je različit – od nacionalnog do jugoslovenskog (većeg jedinstva na polju kulture, obrazovanja i politike). Međutim, to se ipak svodilo na isto: ili Jugoslavija po srpskom viđenju ili Srbija u granicama koje je u to vreme crtao Vuk Drašković (Moljevićeva homogena Srbija).

Pojava Memoranduma je definitivno napravila zaokret ka jasnom definisanju srpskog nacionalnog programa. Memorandum je kondenzovao istoriju srpskog naroda, formulisao sve srpske zahteve i odredio pravac srpske nacionalne politike. Jednom kada je usvojen pravac delovanja, nestale su gotovo sve razlike koje su se javljale kao drugačiji pogled na rešavanje jugoslovenske krize.

(Nastavak u sledećem broju)