U knjizi „Sloboda i istina“ Milo Lompar analizira promenu svesti srpskog društva i kulture. Autor istražuje teme kao što su sloboda, istina, promena srpske kulturne svesti u savremenom kontekstu, odnos Srbije prema globalnim silama, uloga intelektualca u formiranju javnog mnjenja i oblikovanju kulture, uzroci odustajanja srpskog naroda od sopstvenog identiteta pod pritiskom zapadnog liberalizma i načini na koje su nevladine organizacije i „drugosrbijanci“ nametnuli javni diskurs, često na štetu nacionalnih vrednosti.

Magazin Tabloid će u nekoliko sledećih brojeva objaviti delove iz trećeg, proširenog izdanja Lomparove knjige „Sloboda i istina“, koju je objavila izdavačka kuća Catena Mundi.

Prof. dr Milo Lompar

Strast koja je intelektualcu podarila auru angažovanja, kao učešća u javnim poslovima bez ikakvih konkretnih interesa, po čistoj opredeljenosti da deluje u korist neke opštosti, ili načela, kao da je presahla u duhovnoj situaciji našeg vremena: u času kada je pao Berlinski zid. Nestalo je komunističkog poretka i sve se promenilo: iznenadno su se pokazali nepotrebnim toliki vojnici slobode i pravde, njihov patos je postajao smešan, njihov humor kao da je izgubio metu.

Jer, nevidljiva promena je obuhvatila vojnike vremena: protivnici komunističkih poredaka u sopstvenim zemljama postali su potrebni samo kao apologete novog svetskog poretka. Čitava ideološka paleta motiva i tema, ona tako zavodljiva retorika slobode, odjednom je izgubila kritički naboj: biti angažovan značilo je biti na strani vladajućeg poretka misli i reči. Taj poredak je očitovala – kao što i danas očituje – dominacija zapadnih (američkih) moći. Svi koji su joj se protivili  postali su meta ovih inženjera svesti. Ukoliko bi se pozivali na doskora delotvorne pojmove slobode, iznenada bi otkrili kako su oni izgubili pređašnje značenje.

Zbunjeno su posmatrali svet oko sebe, jer se otkrilo da dominacija zapadnih (američkih) moći nema načelan nego okazionalni karakter. Nacionalna politička orijentacija bila  je pogodno oruđe za rušenje komunističkog poretka kod Poljaka, Čeha, Mađara, ali ne kod Rusa ili Srba, koji su se mogli pozivati samo na liberalne sadržaje. Otud su samo pojedini narodi i države – poput Hrvata, Albanaca, Ukrajinaca, Gruzina – imali pravo na nacionalnu političku orijentaciju, dok je kod drugih – Rusa ili Srba – ona uvek bila pod sumnjom. Nastajanje nacionalnih država određivano je, dakle, beznačelno i po prilici: tamo gde je ono išlo u korist zapadnoj (američkoj) dominaciji, bilo je moguće stvarati nove države i menjati granice, poput nezakonitog priznavanja nezavisnosti Kosova; tamo gde im to nije odgovaralo, poput Republike Srpske ili Krima, nije bilo moguće stvarati nikakve države niti menjati granice. Ideološki svet – kao svet neoliberalizma – iznedrio je davnašnju kulturno-političku mapu kao ono što je nastajalo pred našim očima: svet kulturnih i verskih podela.

Osobenu ulogu je – u tim procesima – igrala inteligencija. Jer, duboko određena novčanim i statusnim pogodnostima, naročito onima koje je dodeljivao Fond za otvoreno društvo, ona je stvarala preciznu ideološku platformu: svet poželjnih predstava, samorazumljivih formula, neupitnih vrednosti, podrazumevanih značenja, poput ljudskih prava, tržišne ekonomije, nepromenljivosti granica, protoka robe i kapitala, modernizacije kao bezuslovnog pojma. Svrha oblikovanja javne svesti u ovom pravcu bila je u legitimizovanju zapadne (američke) dominacije kao totalne: u ekonomiji, u javnosti, u kulturi. Tako su se kritički intelektualci – po svojoj ulozi u novom svetu, a nekad i bukvalno – stopili sa komesarima komunističkog poretka u nastojanju da izvedu potpuni društveni i kulturni inženjering.

Taj put je – zbog osobenosti raspadanja titoističke Jugoslavije – bio veoma vijugav u našim uslovima, ali nikada nije menjao pravac kretanja, da bi – posle duge dve decenije, a naročito posle narastajuće kristalizacije autoritarizma u periodu između 2008. i 2012. godine – dosegao svoj vrh u političkoj dominaciji sadašnjeg predsednika Srbije. Njegova totalna vlast predstavlja čist trijumf nevladine inteligencije. Jer, ta vlast počiva na ključnim sadržajima njene ideološke platforme koja je postepeno osvajala javnost, institucije i vlast. Njegova autoritarnost, zaptivanje slobodne javnosti, promocija prostaštva, zastrašujuća proizvoljnost, diletantizam u vođenju državnih i privrednih poslova, zlonamernost u oblikovanju školskih i zdravstvenih institucija, predstavljaju realni sadržaj predstava kojima je nevladina inteligencija natopila javnu svest. Da bi se utisak o ovoj podudarnosti ublažio, da bi sačuvala prividni oreol svojih vrednosti, koje je tako spremno utopila u politički oportunizam i autoritarnost, nevladina inteligencija pribegava jednostavnom manevru: ona personalizuje samu vlast, postavljajući svoj kritički fokus na pojedinca, na njegove očigledne slabosti, dok istovremeno ostavlja van svake pažnje njegove odluke – poput nastojanja da Kosovo i Metohiju izdvoji iz sastava Srbije – koje su plod njenih davnašnjih umišljaja, jer proističu iz njene ideološke platforme. Ona mu, štaviše, pomaže kada kritikuje sve značajne činioce – poput Srpske pravoslavne crkve – u času kada se protive potpuno neustavnim namerama nosioca najviše državne vlasti.

Tako se obrazuje reprezentativni pogrešni krug: nevladina (drugosrbijanska) inteligencija, u potpunom saglasju sa zahtevima zapadnih (američkih) sila, bezuslovno podržava politiku predsednika Srbije kada je reč o izdvajanju Kosova i Metohije iz Srbije. On iz te unapred darovane saglasnosti, kao predodređujuće, da bi uopšte mogao da ostvari svoj protivustavni naum, kojem se u demokratskim uslovima protivi većina građana, stvara stanje autoritarnosti, potpune medijske kontrole, sveopšte nekompetentnosti, zastrašujuće nedemokratičnosti. Da bi prikrila svoju osnovnu saglasnost sa ovom politikom, nevladina inteligencija kritikuje pojedine njene sadržaje bez ikakvog povezivanja sa izvorom sa kog dolaze i sa ciljem kojem streme: sa ideološkom platformom koju je upravo ona tri decenije oblikovala. Podržavajući osnovni sadržaj vladajuće politike u 2018. godini, nevladina inteligencija podržava njen antinacionalni karakter. Bestemeljno kritikujući posledične sadržaje vladajuće politike, nevladina inteligencija – zato što ne zahvata stvar u korenu – prikriveno (neformalno, ali suštinski) podržava i njen antidemokratski karakter.

Ovakvo ponašanje nije, međutim, proizvoljno, jer proističe sa samih osnova nevladine (drugosrbijanske) inteligencije. Još u aprilu 1992. godine, Radomir Konstantinović je ustvrdio kako je najveća opasnost za Srbiju – demokratski nacionalista. On je, dakle, žigosao ono političko mišljenje koje počiva i na demokratskoj i na nacionalnoj orijentaciji u srpskoj politici. Otud je logično da predsednik Srbije – u autorskom tekstu od 16. septembra 2018. godine („Kosovsko pitanje“, Blic) – upućuje na temeljni izvor svoje političke orijentacije: „Srbija i Balkan reagovali su, na posetu Kosovu, na isti način. Onaj koji je Konstantinović, u ‘Filozofiji palanke’, na koju se svi pozivaju, ali, izgleda da je retko ko i stvarno pročitao, naziva ‘gledanjem preko plota’, koje je, uvek, izraz straha da se neko suoči sa samim sobom.“ Politika koja istovremeno ima i antinacionalni i antidemokratski karakter prirodno spaja sadašnjeg predsednika Srbije i pisca Filosofije palanke.

Da se odigrao proces srašćivanja nevladine inteligencije i neposredne izvršne vlasti, otkriva jedna personalizacija koja se ne naglašava: za predsednika srpske vlade postavljena je osoba koju niko nije birao, čija seksualna orijentacija je u neskladu sa dominantnim shvatanjima u društvu i koja, što je presudno, dolazi na čelo izvršne vlasti iz nevladinog političkog područja. Kako je državna administracija već ispunjena službenicima čija lojalnost pripada nevladinim organizacijama, onda postavljanje na čelo vlade ovakve osobe simbolički obeležava da je kompletna država pretvorena u objekat (servis) delovanja nevladinih organizacija. To znači da presudno zaleđe javnog autoritarizma i kolonijalnog ponašanja biva potisnuto u tamnu pozadinu da bi se jače istakla figura glavnog zlog klovna naše stvarnosti: predsednika Srbije. Ona zastire delotvorni kontinuitet između nevladinih organizacija i sadašnjeg poretka.

Kako postoji kontinuitet između titoističkog poretka i nevladinih organizacija, koje se u svojim obrazloženjima uvek i pozivaju na taj poredak kao vrednost, jer narušavanje njegovih zasada imenuju kao glavni uzrok raspada Jugoslavije, onda prepoznajemo putanju na kojoj nekadašnja komunistička inteligencija postepeno postaje nevladina inteligencija našeg vremena. To je više od svake podudarnosti i analogije: istorijsko kretanje – ispod ideoloških sadržaja koji su protivrečni – obrazuje kulturnopolitičke sadržaje koji se poklapaju, jer dobijaju svojstva dalekosežnije zakonitosti. Na putanji privatizacije, opšteg siromašenja društva, brojnih sadržaja kolonizacije, što su momenti razlike, obrazuje se dubinska srodnost u narastanju autoritarnosti i poništavanju srpskih nacionalnih prava. Oba sadržaja nalaze se u vrhu prioriteta nevladine inteligencije i sadašnje vlasti.

Sve te pojave prepoznala je – u većem ili manjem stepenu – moja knjiga Duh samoporicanja, koja se pojavila u jesen 2011. godine. Ona je podvrgla kritici tadašnju jednodušno prihvaćenu parolu „Evropa nema alternativu“, jer je podvrgla kritici bezalternativnost kao način poimanja istorijskih stvari. U njoj je prepoznala karakterističan komunistički recidiv, koji je – u svom epohalnom preobražavanju – totalizovao zapadne (američke) interese u meri da je kriminalizovao svako osvrtanje na neposredne okolnosti, istorijsko iskustvo i univerzalnu dimenziju srpskih nacionalnih prava. Pod snažnim uplivom komunističkog načina mišljenja i aktuelnim potrebama nevladine inteligencije da protumači raspad titoističke Jugoslavije u skladu sa zapadnim (američkim) interesima kod nas se odigralo ne-reflektovano podvođenje svake nacionalne političke orijentacije pod pejorativno postavljeni pojam nacionalizma. Ova hipergeneralizacija ima za cilj da ukloni samu mogućnost nacionalne političke orijentacije u nas. To je bila središnja teza moje knjige koja je otud predložila da se – u skladu sa načelom diferenciranosti i srpskom demokratskom tradicijom – u našoj javnoj svesti iznova legitimizuje i dekriminalizuje pojam srpskog stanovišta.

Nastupio je višestrani pandemonijum u orkestraciji sekularnog sveštenstva. Moja shvatanja bila su izložena napadima koji je trebalo da imaju egzemplarno-upozoravajući karakter za druge učesnike javnog života. Bilo je vidljivih i nevidljivih posledica: ne samo moja shvatanja nego i moja ličnost bili su podvrgnuti medijskim obezvređivanjima, pretvoreni u znak neke rugobnosti, stavljen je žig na svu moju intelektualnu biografiju, posebno u njenim ne-političkim sadržajima. Otvarane su – u visokotiražnoj štampi – proizvoljne afere u vezi sa okolnošću da u jednom ispitnom roku (petom) nijedan od dvadeset studenata nije položio pismeni ispit: niko se nije osvrtao na činjenicu da postoje pismeni odgovori koji su ocenjeni, niko nije tražio da se oni pogledaju, nikog nije interesovalo što je u prethodna četiri roka isti ispit na isti način položilo preko dvesta studenata. Tek kada je laž postala suviše očigledna, kada se pojavio neočekivano veliki broj svedoka koji je razotkrivaju, sve je utihnulo. Takvi oblici obezvređivanja profesionalne i javne ličnosti pojačani su za vreme vlasti sadašnjeg predsednika Srbije, kao vlasti čiju sam ponudu da budem upravnik Narodne biblioteke Srbije odbio još 2013. godine. Kada ne mogu da potkupe čoveka, nastoje da ga javno obezvrede. To je nevidljivi, ali delotvorni način rada koji naše sekularno sveštenstvo prećutno odobrava, jer proističe iz njegovih sklonosti. (Tako je Peščanik u više članaka nastojao da me – u nehotičnom, ali važnom podudaranju sa zvaničnom politikom predsednika Srbije – izvređa, da bi – komentarišući vest da sam odbio da budem upravnik Narodne biblioteke – sugerisao kako je vlast htela da na to mesto postavi – magarca. U svom poslednjem reagovanju na moje analitičko opovrgavanje njegovih neistina, kolonijalni apologeta me je nazvao „čovečuljkom“. Na delu je tehnika koja se uči na Srednjoevropskom univerzitetu u Budimpešti: neophodno je oponenta obezvrediti u svakom smislu, ukloniti svaku mogućnost njegovog autoriteta, jer je osnovni cilj da se on uništi. Otud u samim uvredama nema ničeg ličnog: to je samo deo preuzetih obaveza i naučenih lekcija. Sa istog izvora dolazi i običaj predsednika Srbije da svoje neistomišljenike naziva – magarcima.)

U širokoj paleti javnih diskriminacija prema samoj ideji srpskog stanovišta izdvajam nekoliko karakterističnih primera: oni su odabrani da pokažu kako pripadnost sarajevsko-zagrebačko-beogradskoj mreži sekularnog sveštenstva podrazumeva osobeno levičarsko opredeljenje koje ima (politički i novčani) blagoslov Stejt departmenta i Fonda za otvoreno društvo. Njegova osnovna uloga je da se zapadna (američka) interpretacija raspada titoističke Jugoslavije postavi kao samorazumljiva i gotova činjenica, u kojoj je presudna i prevashodna srpska krivica, da se višestruka diskriminacija srpskih nacionalnih prava u postjugoslovenskoj konfiguraciji ukloni iz javne svesti, kao i da se u srpskoj politici i kulturi uspostavi obavezujuća važnost jugoslovenske svesti kao najdelotvorniji mehanizam za kriminalizovanje svake svesti o srpskim nacionalnim pravima.

Tako je jedan sarajevski student falsifikovao sadržaj moje knjige na karakterističan način. Ne mogavši da ospori nijedan od brojnih dokaza koji utvrđuju kako je Ivo Andrić sam sebe shvatao kao srpskog pisca, on je jednostavno izmislio da kod utvrđivanja književne nacionalnosti Vladana Desnice upotrebljavam drukčije kriterijume procenjivanja. No, moje određenje Desnice kao i hrvatskog i srpskog pisca proisticalo je iz piščevog samoodređivanja, što je bio kriterijum istovetan kao i u Andrićevom slučaju. Suočavamo se sa lako utvrdivim i proverivim falsifikatima, koji se – u karakterističnoj propagandnoj tehnici – nagomilavaju, jer počivaju na pretpostavci da je njihovo opovrgavanje dugotrajno, zamorno i otud nedovoljno privlačno za publiku. Tako se uspostavlja propagandna predstava karakteristična za ideološki svet sekularnog sveštenstva: moja istina i njihova laž postaju ravnopravne, odnosno imaju istovetan učinak, jer su informatički jednakovredne, pa je to novi oblik demokratije.

U procenjivanju mojih odgovora koji su dati jednom srpskom portalu u Hrvatskoj – i koji su deo ove knjige – istakao se jedan hrvatski novinar. Njegova borba za jugoslovenstvo podrazumeva neprestano – i svakako plaćeno – prisustvo na više adresa. On je prisutan na portalu lista srpske nacionalne manjine Novosti u Zagrebu, koji je finansiran sredstvima hrvatske vlade. Potom briljira u člancima koje štampa beogradski list Danas, koji je u nekim godinama bio važan korisnik budžetskog novca srpskih vlasti. Na kraju blista i na sajtu Peščanik, koji je – između drugih – finansirala američka (kongresna) organizacija NED. Tako je borba za titoističko jugoslovenstvo finansirana sa tri različita i budžetska izvora. On nije imao potrebu ni za kakvim argumentima: jednostavno je ustvrdio da su shvatanja poput mojih odgovorna za nastajanje Jasenovca i Srebrenice. Kako sam srpsko stanovište izričito vezao za demokratske oblike ponašanja i pasivnog otpora, njegov zaključak je dobar pokazatelj ciljeva na koje je javno usmereno sekularno sveštenstvo. Ono, naime, nema za cilj nikakvu raspravu niti bilo kakav demokratski oblik komunikacije nego isključivo čovekovo javno žigosanje. To je oblik zastrašivanja svakog ko bi se pozitivno odazvao na moje predloge u vezi sa srpskim stanovištem. Sam psovački rečnik odslikavao je dubok trag koji su u ovoj mentalnoj strukturi – tako snažno naslonjenoj na zapadne (američke) interese i izvore – ostavile decenije komunističkog (titoističkog) obračunavanja sa neistomišljenicima.

No, pojavile su se i dve knjige protiv mojih shvatanja. Njihovi nominalni autori su svoju argumentaciju – koju sam analizirao u konačnom izdanju Duha samoporicanja – zasvodili ocenama da sam fašista. To se dogodilo 2012. godine. No, potonji događaji su davali za pravo mojim zaključcima. U evropskoj politici su, u godinama posle pojave moje knjige, osnaživale nacionalne političke orijentacije u reprezentativnim zemljama: Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Mađarskoj, Poljskoj. One su dobile respektabilno mesto jer su potvrđene na demokratskim izborima i jer se ponašaju u skladu sa demokratskim sadržajima. Tako se pokazalo da je moje shvatanje o nacionalnom stanovištu u politici eminentno evropsko shvatanje. Okolnost da je to trebalo tako snažno – i uz toliku ličnu cenu – dokazivati otkriva dubinu komunističkih zasada, predrasuda i zabluda u našoj javnoj svesti, kao i snagu zapadnih (američkih) pritisaka u pravcu poništavanja srpskih nacionalnih prava.

Kada su građani Velike Britanije odlučili da njihova zemlja napusti Evropsku uniju, pokazalo se da je moja sumnja u bezalternativnost političkog naloga koji nam je isporučivan parolom „Evropa nema alternativu“ bila opravdana, demokratska i izvorno liberalna. Ta kritika je prevashodno postavljena na ideju bezalternativnosti kao takvu, u kojoj je svaki poznavalac našeg komunističkog diskursa – s obzirom na naše nasleđe – mogao uočiti tonalitet njegove dikcije.

U kritikama mojih shvatanja često se otkrivala zaprepašćujuća ideološka zatvorenost sledbenika politike koja ispoveda bezuslovno poverenje u Evropsku uniju. Osporivši – u svojoj kritici šestog izdanja Duha samoporicanja – tvrđenje o suštinskoj neravnopravnosti u Evropskoj uniji, čovek koji je napisao knjigu protiv mojih shvatanja, knjigu nadahnutu kolonijalnom apologetikom, posegao je za karakterističnom argumentacijom: „Zaista, ako postoji sušta neravnopravnost, zašto onda niko ne želi da izađe iz EU, već svi žele da uđu?“ („O nazovi srpskom stanovištu“, Interkulturalnost, Novi Sad, broj 11, mart 2016, 184). On je to objavio u martu 2016. godine. Već u junu 2016. godine – samo tri meseca posle ovako besprizivne tvrdnje – ljudi su na referendumu u Velikoj Britaniji odlučili da napuste EU.

Ovakav raspored činjenica pokazuje kako ideološki i kolonijalni pogledi – tako obavezujući u svetu sekularnog sveštenstva – nemaju nikakvu svest o realnosti, očituju nastojanje da se istorija zatvori i ne-reflektovano prianjaju uz zadati nalog moći. Ovo su elementi koji obrazuju zarobljeni um apologeta višestrukog porobljavanja naše javne svesti.

Ali, moj kritičar dobija – u 73. godini života – prvi put neku nagradu, premda je objavio dvadeset filozofskih knjiga pre toga. Nagrada nosi ime Radomira Konstantinovića. Zar to nije divno? Čitava filozofska biografija laureata ostala bi, dakle, nenagrađena da nije napisao knjigu protiv Duha samoporicanja. Ovakav raspored činjenica pokazuje da je intelektualna vrednost njegovih dela uvek bila javno zanemarljiva, jer je ostala neprimećena, ali je njegova politička orijentacija odmah prepoznata i promovisana. Jedan univerzitetski profesor, koji godinama nije dobio nikakvu nagradu za čitav niz svojih knjiga, odmah pošto je mene – koji sam nastupao i u Jevrejskoj opštini u Beogradu, koja valjda zna koga ugošćuje – osumnjičio za „antisemitizam“, dobio je dve nagrade za jednu knjigu. I umesto da mi budu zahvalni, moji kritičari kao da su ljuti na mene. A meni je drago da sam pomogao da im javnost uputi tolike počasti. Zar to nije putokaz i za mlađe naraštaje? Ako napadnu mene, stupili su na carski drum.

Kao da su neprijatne okolnosti evropske stvarnosti – i možda čežnja za nagradom – navele Peščanik da naizgled promeni svoj tekst iz 2012. godine u času kada ga je prenosio u knjigu Dva lica patriotizma, koja se pojavila 2016. godine. Kao da je shvatio koliko je besmisleno da istrajava na odrednicama nacionalista i fašista, on je posegao za drukčijim žigom, pa me je – bar u naslovu – imenovao patriotom u rđavom smislu. Takvo imenovanje počiva na davnašnjim predstavama. Određena nacionalna koncepcija, kao svest o određenom zadatku, u kome se neposredni interes zemlje i naroda skrivao iza sjaja krune, bivala je nekad odslikana u upotrebi reči patriota. Prodrla s humanizmom i preuzeta iz latinskog, prvobitno u značenju sunarodnik, ona ubrzo dobija i značenje rodoljuba. Već u sedamnaestom veku u Engleskoj su određene grupe ili frakcije koje su težile reformama u upravljanju državom, sebe rado nazivale patriots. U značenju prijatelja slobode reč je doživela sankcije kada je lord Belingbrouk oko 1738. godine objavio svoje borbene spise u kojima je napao mirovnu i nehajnu politiku Volpolove dugogodišnje vlade. Jedan spis nosio je naslov A Patriot King, a drugi On the Spirit of Patriotism. Bilo je to pozivanje na lični autoritet kralja i na duh naroda nasuprot okoštaloj aristokratiji parlamenta: „možda se ovo može nazvati i pravim nacionalizmom, ako se želi, čak i sa ukusom fašizma.“ (Johan Hajzinha, Patriotizam i nacionalizam u evropskoj istoriji do kraja devetnaestog veka, prevela Olivera van der Leu Petrović, Prometej – Novi Sad, Tersit – Beograd, 1996, 55.)

No, ovi spisi nisu trajno promenili englesko javno mnenje. Termin patriota u Engleskoj je ubrzo bio ismejan i izlizan. U tom smislu sam nazvan lažnim licem patriotizma.

Protivstavljen mi je – kao patriota u istinskom smislu – advokat Srđa Popović, koji je dugi niz godina predstavljao jednog od vodećih kardinala našeg sekularnog sveštenstva. I to određivanje se vezivalo za davnašnja shvatanja. U njima se značenje pojma patriota pomerilo iz sfere ljubavi i revnosti prema domovini u političku težnju za slobodom naroda, pravnom jednakošću, reformom države, napretkom društva i – revolucijom. No, time je pojam patriotizma pretio da se odvoji od svoje prvobitne osnove, naime od sopstvene zemlje, od rodnog tla i da izgubi svoj prvobitni sadržaj kao prirodna sklonost ka sopstvenom tlu. (Johan Hajzinha, Patriotizam i nacionalizam u evropskoj istoriji do kraja devetnaestog veka, 56.) To se u ovom slučaju svakako dogodilo. Jer, čovek koji je – iz Njujorka – tražio bombardovanje Srbije 1993. godine i – kao protivnik režima u devedesetim – boravio u inostranstvu do pada tog režima proglašen je – patriotom. U čudnoj perspektivi sekularnog sveštenstva – koju je Orvel ocrtao parolama sloboda-je-ropstvo i laž-je-istina – sugerisano je da predstavljam izdajničko lice patriotizma, premda sam kao protivnik režima boravio u zemlji sve vreme, uključiv i vreme bombardovanja 1999. godine. Sve deluje toliko fantastično da bi čovek mogao pomisliti – svakako neopravdano i na način literarni – kako polaznici Srednjoevropskog univerziteta u Budimpešti, posebno oni koji su na tom mestu proveli dane bombardovanja Srbije 1999. godine, dovevši i porodicu kod sebe, imaju običaj da za izdaju smatraju čovekov boravak – sa porodicom – u zemlji od prvog do poslednjeg dana bombardovanja, posebno ukoliko je čovek istovremeno bio i u političkoj opoziciji. Sa takvom vrstom ljudi živimo – sviđalo se to nama ili ne.

(U sledećem broju: Samoporicanje nacionalnog identiteta)