Pod autokratijom (što bukvalno znači – samovladom) podrazumeva se sistem u kome pojedinac ili uska grupa moćnika (oligarhija) potpuno kontroliše aparat za prinudu, budžet i druge poluge državne vlasti, te suštinski, neograničena svim onim što čini vladavinu prava, upravlja zemljom.

Dragomir Anđelković

Postmoderni ili spin diktatori našeg vremena, manje se oslanjaju na represiju a više na sveprožimajuću propagandu i potkupljivanje, te svoju samovladu kriju demokratskim kulisama. U njihovom sistemu postoje i izbori ali oni su namešteni, te se unapred zna njihov ishod. Postoji više partija, ali samo je jedna bitna. Zato taj poredak nazivamo kompetitivnom (konkurentskom) autokratijom. U njemu se odvija trka za vlast, ali tako da samo jedna ekipa može da pobedi. 

Za razliku od te, kao i ranije klasične autokratije (u kojoj nema ni lažnog nadmetanja za tron) – gde je u oba slučaja težište na kontroli političke sfere (što ne znači da se ne vrši veći ili manji uticaj i na druge društvene oblasti – totalitarizam (što znači „celovitost“) stavlja pod skoro potpunu kontrolu sve društveno-političke pore. Tu ništa ne ostaje bez ključne uloge establišmenta. To je bukvalno sveprožimajući poredak, sa još višim nivoom ispiranja mozga građana te njihove kontrole i na sve druge načine, nego u autoritarizmu.

U totalitarnim sistemima, recimo, kulturom, naukom i umetnošću, upravlja se slično kao policijom, administracijom i vojskom, dok država i društvo imaju jednu jedinu, skoro pa uzdignutu na nivo sakralnog, ideologiju i organizaciju koja je njen nosilac (vladajuću partiju). Podrazumeva se – po principu jedan narod, jedan vođa – da je tu prisutan i lider u neskriveno faraonskom formatu. On je kruna totalitarne partije koja je, opet, kičma celog društva.

Da je Vučić, ako ne ranije onda od 2014. godine, postao najopskurniji mogući postmoderno-autokratski lider, to svi dobro znamo. Ali treba imati u vidu da već neko vreme pokušava da naš nakaradni kartel sistem reformiše na način da postane još zloćudniji.

On uveliko radi na stvaranju tzv. kompetitivnog (kvazidemokratskog) totalitarizma u kome bi on bio svojevrsni firer. Toga, osim u nekoliko afričkih država, nigde u svetu nema. Stari  privid demokratije – zbog mogućnosti da i dalje izvlači EU donacije te kada jednog dana uvidi da više ne može da vlada pobegne negde na Zapad – pokušava da sačuva, a da autokratsku sistemsku suštinu preobrazi u još mračniju totalitarnu.

Svestan je da je većina naroda protiv njega, a da sa vlasti ne pada samo zbog svog represivno-propagandnog mehanizma, te stoga što ne postoje ozbiljni politički faktori koji bi njegovu realnu slanost iskoristili da ga sruše. Lideri većine parlamentarnih opozicionih partija već dugo su na javnoj sceni te ne samo da su građanima dojadili koliko i Alek, već i još manjem broju njih ulivaju poverenje. S druge strane to stvara prostor za ozbiljnu, spontanu bunt protiv diktatora iz društvenih dubina.

Omladinske organizacije, univerziteti i fakulteti, neformalne lokalne grupe, autentični nevladin sektor (NVO koje nisu deo NATO sistema meke moći), potencijal društvenih mreža za brzu mobilizaciju nezadovoljnih građana – sve to ga jako brine.

Plaši se da iz onoga što politički deluje kao ništa, iznenada ne iznikne nešto što bi ga oduvalo. Zato je krenuo u veliku ofanzivu da kao što je pokorio političku sferu – direktno (preko svoje vlasti) ili indirektno (održavanjem na površini onih koje uporedo slabi ili potkupljuje kako bi i dalje bili ikebana koja sterilno popunjava prostor) – to učini i generalno sa društvenom. Radi toga je, između ostalog, pripremio model gušenja autonomije univerziteta i fakulteta.

Režim je predvideo da do 1. januara 2025. godine – ili malo kasnije ako proceni da je mudro da taktički popusti kako bi kasnije suštinski progurao ono što želi – pokrene SPIRI za ustanove visokog obrazovanja. U pitanju je primena „Sistema za pripremu, izvršenje, računovodstvo i izveštavanje“ u univerzitetskoj oblasti, čime se tamošnje institucije svode na nivo običnih korisnika budžetskih sredstava, što je poništavanje njihove autonomije.

Kako bi se koliko-toliko zaštitila sloboda naučnog mišljenja i delovanja od vlasti, evropski univerziteti od srednjeg veka uživaju izvesnu autonomiju. Ona između ostalog podrazumeva da imaju bar delimično sopstvene izvore sredstava, odnosno finansijski subjektivitet.

U skladu sa tim, za sada, svaki naš fakultet ima svoj račun u banci (ili više njih) te deo novca za svoje funkcionisanje, preko raznih projekata i na druge načine, samostalno zarađuje. Država daje ono što je minimum za njihov opstanak, a preko toga institucije visokog obrazovanja same se snalaze. Pri tome iz budžeta im se prebacuje ono što je za njih određeno, a posle toga samostalno upravljaju tim sredstvima.

Po novom sistemu ministarstva prosvete i finansija potpuno bi preuzela finansijsku kontrolu nad univerzitetima i fakultetima. Oni ne bi više imali svoje račune, već bi im, ako njihovi zahtevi budu odobreni (na primer, i to bez preterivanja, da se kupe sijalice za zamenu onih koje su pregorele u slušaonicama), vlast direktno sve plaćala. Naravno, i plate bi ona isplaćivala neposredno profesorima, docentima, asistentima i drugim zaposlenima u ustanovama visokog obrazovanja. S druge strane, njihovi autentični prihodi bi se slivali u budžetsku kasu.

Kako se kaže: „koliko para, toliko muzike“. Pošto bi ubuduće fakulteti bili potpuno u finansijskoj milosti ili nemilosti vlasti, jasno je da ne bi više imali nikakvu autonomiju. Kakva neslaganja oko onoga što Vučić radi sa Rio Tintom ili potpisivanja peticija protiv režimske represije, kakvi bakrači? Zar to mogu da rade službenici nekog ministarstva ili pripadnici policije? Naravno da ne.

Štaviše, verovatno bi i profesore, raznim ucenama, naprednjački jurišnici terali da idu na razne njihove mitinge i dočeke Aleksandra bez Kosova. Ako prođe ono što Vučić i Mali guraju, zaposleni na univerzitetu biće u istom statusu kao činovnici koji, recimo, rade u onome što se zove Generalni sekretarijat predsednika republike (kolokvijalno Predsedništvo ili kako narod sve češće kaže: pećina Alek-babe i 40 razbojnika).

Vučić želi da i nepokorne profesore dovede u poziciju da moraju da rade ono što im naredi. To je jedan od primera uvođena postmodernog totalitarizma u Srbiji. Ima naravno i drugih. Dovoljno je setiti se nametanja vojnog roka. U zemlji u kojoj narod voli vojsku, mnogi to pozdravljaju, ali trebalo bi da shvate da za 75 dana nije moguće stvoriti vojnike. To i nije cilj režima. On prodaje nacionalne interese pa mu armija i ne treba da bi ih branio.

Stvar je mnogo prizemnija. Namerava da uzima mušku decu roditeljima na neko vreme radi pritiska na njih. Svako ko ima sinove (a i oni sami) biće doveden u situaciju da razmišlja šta može da im se desi ako se zameri vlastodršcima.

U zemlji u kojoj se i Železničke stanice, zbog opšte korupcije i lopovluka, smrtonosno ruše građanima na glave, uvek je lako naći izgovor za pogibiju nekog momka na odsluženju vojnog roka ili kasnije na vojnu vežbu pozvanog rezerviste. Služenje vojnog roka ima za cilj da stvori novu kategoriju taoca režima, preko kojih bi krotio njih i njihove roditelje. Tu je u pitanju takođe totalitarni prodor u dubine društva radi njegovog temeljnog pokoravanja. A sličnih stvari ima još, da ih ne nabrajam, i tek će ih biti.

Toliko o Vučićevoj političkoj mafiji i njenim užasnim namerama. Na nama svima je da hitno odgovorimo na pitanje: da li ćemo dozvoliti umišljenom samodršcu i njegovim SNS falangama da nas tretiraju kao roblje? Sada se prema nama odnose kao da smo kmetovi u feudalizmu, a namera im je da u odu još nekoliko koraka dalje. Onda će biti mnogo teže da im se suprotstavimo i kada budu još nepopularniji i slabiji. Oni to dobro znaju i zato pokušavaju da iskoriste poslednju priliku da preokrenu stvari. Da li to građani Srbije shvataju?

Sada kada se već sunce slobode vidi, Vučić želi da nas perfidno uvuče u pećinu totalnog mraka. Radi toga je aktivirao sve svoje prevarantske kapacitete. Shvata da je situacija takva: mi ili on. Zato, kako smatra, nas ne treba više da bude na površini zemlje, već nam je namenio sudbinu podzemnih crva. Ka tome ide lukavo tako što udara na posebne grupe, npr. sada je to univerzitet, dok druge ubeđuje da će njima biti zbog toga bolje, jer će država, navodno, bolje kontrolisati trošenje sredstava poreskih obveznika. To su gluposti!

Vučić i njegovi sve što mogu otimaju od ovog naroda i nije ih briga da za njega bilo šta urade. Samo nas lažu i mažu na novi način. Zato moramo da im se dosledno suprotstavimo, po pitanju gušenja autonomije univerziteta, kopanja litijuma, nakaradnog uvođenja vojnog roka i svega drugog. Svi protiv svega što rade. Mora da postoji jedinstven front protiv celovitog režimskog zla koje pokušava da dokrajči Srbiju! Bez toga nam nema spasa!