U svojoj prvoj knjizi „The Bill Gates Problem: Reskoning with the Myth of the Good Billionaire“ („Problem Bil Gejts: Obračun sa mitom o dobrom milijarderu“, novinar iz Vašingtona, Tim Švab, objavio je rezultate svog višegodišnjeg istraživanja Gejtsovog uticaja na tehnološku industriju, javnu politiku, obrazovanje, globalni zdravstveni sistem, medije… Švab je opisao Gejtsovu brutalnost s kojom je uništavao prijatelje i neprijatelje, otimao kompanije i gradio monopolski položaj, a sve to skrivajući se iza imidža detinjastog filantropa. Iza sebe, na putu do statusa najbogatijeg čoveka na svetu, Gejts je ostavio bezbrojne žrtve.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz knjige Tima Švaba, koja je dobila pozitivne kritike i bila izabrana za „Editors’ Choice“ od strane The New York Times-a, dok je Publishers Weekly ocenio da Švabova kritika „pogađa suštinu“ kada detaljno opisuje kako su inicijative Fondacije Gejts često imale minimalne koristi uprkos milijardama potrošenih dolara.

Tim Švab

Porodica Gejts ubire neizmerne lične koristi od svoje filantropije, uključujući milijarde dolara poreskih olakšica, javna priznanja, političku moć, pa čak i mogućnost da obogati ili promoviše organizacije koje su im bliske, kao što se videlo kada je njihova fondacija donirala sto miliona dolara elitnoj privatnoj školi u Sijetlu, koju su pohađali Bil Gejts i njegova deca.

Mnogi moćni poreski obveznici sa desetinama milijardi dolara pomažu Gejtsove dobrotvorne projekte, a imaju malo uvida u to kako se troši njihov novac. U mnogim slučajevima ne mogu ni da se prate tragovi novca, jer Fondacija poseduje tajne račune. Ta dobrotvorna organizacija je podjednako zauzeta zarađivanjem novca koliko i njegovim poklanjanjem. Ona se slobodno bavi komercijalnim aktivnostima, prebacuje milijarde dolara privatnim kompanijama, prikuplja višemilionske profite iz investicionih projekata, pa čak i osniva i vodi privatne kompanije.

Ima mnogo uzbunjivača koji tvrde da Fondacija, kao i Majkrosoft pre nje, zloupotrebljava svoju moć i guši konkurenciju. Zaista, mreža uticaja Fondacije Bila i Melinde Gejts deluje impresivno. Ispletena je novcem, kojim su finansirane ogromne paravan-grupe, koje sprovode njenu agendu. Te organizacije – koje je osnovala, finansirala i vodila Fondacija – predstavljaju se kao nezavisna tela i stvaraju privid slobodne i spontane podrške njenim ciljevima. U poznom životnom dobu, Gejts teži proširenju svoje moći, pa te alternativne sile transformiše u javne mehanizme koji mu daju politički uticaj kod kuće i u inostranstvu.

U jednom saopštenju, Fondacija je priznala da se vodi „interesima i strastima porodice Gejts“, a ne potrebama ili željama svojih korisnika. Kao „humanitarni entitet“, Fondacija je privržena samo svojim ciljevima, podržava samo svoje stručnjake, svoja rešenja, svoje strategije i svog osnivača. „Entitet“ je spreman da uništi svakoga ko mu stane na put. Sa zastarelim kolonijalnim pristupom, Fondacija plaća tehnokrate u Vašingtonu i Ženevi kako bi rešili probleme siromašnih u Kampali ili Utar Pradešu.

Iza tog „entiteta“ nalazi se čovek koji pati od sindroma protagoniste, koji stalno ističe svoje liderstvo, ugled i stručnost u pitanjima koja nemaju veze sa njegovim obrazovanjem. Gejts svoju humanitarnu organizaciju uporno predstavlja kao bastion nauke, razuma i činjenica, ali otvoreno trguje ideologijom. Taj filantrop troši ogromne sume novca na procenu i analizu poslovanja drugih organizacija, dok čini sve što može da ograniči nezavisne analize njegovog rada. Milijarde dolara teku iz korporacije u Sijetlu do univerziteta i novinskih naslova, koji posledično vrlo studiozno izbegavaju čak i najmanji nagoveštaj kritike. Pojedinci i grupe plaše se da kritikuju Bila Gejtsa da ne izgube njegovu finansijsku podršku. Osim autocenzure, Fondacija ulaže sistematske i odlučne napore da ućutka kritičare i uguši debatu. Ipak, postoje izvanredne analize delovanja Fondacije, ali one, zahvaljujući kontroli i monopolizaciji diskursa, nikada nisu dobile pažnju koju zaslužuju.

Bil Gejts je istovremeno vuk u jagnjećoj koži i ogoljeni car.

Svom snagom, Gejts se opire odgovornosti i odbacuje ili ignoriše optužbe za nedolično ponašanje na radnom mestu, kako u Majkrosoftu tako i u Fondaciji. Između ostalog, on odbija da objasni katastrofalnu odluku da svoju dobrotvornu organizaciju poveže sa osuđenim seksualnim prestupnikom Džefrijem Epštajnom.

Koliko god bile ozbiljne Gejtsove greške, on ostaje uglavnom imun na bilo kakvu kontrolu ili ispitivanje, čak i od strane američkog Kongresa i Ministarstva finansija.

Iza Fondacije se nalazi niz humanitarnih projekata, koji su decenijama propadali, kao što je, na primer, Zelena revolucija u afričkoj poljoprivredi ili razne inicijative za planiranje porodice, koje opasno graniče sa kontrolom populacije. Fondacija godinama traži da verujemo u revolucionarne tehnologije, kojima namerava da sprovede svoje inovativne akcije. Konkretno, ona nije uspela da postigne ono što je naumila, bilo da se radi o iskorenjivanju poliomejlitisa, uvođenju revolucionarnih vakcina, potpunoj promeni poljoprivrede i obrazovanja u Sjedinjenim Državama ili u upravljanju globalnim odgovorom na Kovid 19. Gejtsova organizacija se kontinuirano raspada pred našim očima, bez obzira na ogromna finansijska sredstva kojima raspolaže. Zahvaljujući nepristojnim ekonomskim razlikama koje postoje na planeti, Gejts računa na podršku onih za koje smatra da su previše siromašni ili previše glupi da odbiju njenu velikodušnost.

Gejts kontroliše više od 150 milijardi dolara, bilo kroz svoje lično bogatstvo ili kroz svoju zadužbinu. Njegova filozofija stvaranja novog sveta nije učinila ravnopravnijim ili pravednijim mestom sadašnji svet, koji on prilagođava svom konceptu noblesse oblige – „znam, tebi su dovoljne samo mrvice“. Zbog takvih uverenja, Gejts često promašuje cilj i čini više štete nego koristi. Agresivna primena tradicionalnih poslovnih taktika, koje ometaju istinske društvene promene neophodne za prevazilaženje nejednakosti, ukazuju da Gejtsova Fondacija nema ambiciju da menja svet, već da ga zadrži ovakvim kakav je danas. Pod teretom birokratije i arogancije, Fondacija se guši isparenjima prošlog doba neoliberalnih fantazija. Na početak njenog pada ukazuje i promena u medijima, koji su konačno, 2021. godine, prestali da se ponašaju kao navijači, pa su počeli da kritikuju Gejtsa i njegov „humanitarni entitet“.

Mediji su objavili niz razornih naslova, koji pokazuju da je došlo vreme da se preispita Gejtsov kult ličnosti: „Ponašanje Bila Gejtsa se smatralo sumnjivim i mnogo pre razvoda“, „Bil Gejts bi trebalo da prestane da govori Afrikancima kakva je poljoprivreda potrebna Afrikancima“, „Kako je Bil Gejts blokirao globalni pristup vakcinama protiv Kovida“…

U Oksfordskoj uniji, čuvenom britanskom debatnom društvu, povezanom sa Oksfordskim univerzitetom, gde elegantni ljudi raspravljaju sa velikom pompom, 2019. godine je održana rasprava na temu da li je nemoralno biti milijarder. Pisac Anand Giridaradas je potvrdni odgovor na to pitanje argumentovao gresima milijardera, koji lažnim obećanjima stvaraju imidž filantropa.

– Oni uvek pronalaze neki novi, genijalni način da ljudima plate što je moguće manje i pod što komplikovanijim uslovima. Na razne nelegalne načine izbegavaju plaćanje poreza, skrivajući milijarde u ofšor zonama. Lobiraju za politike koje nisu u javnom interesu. U stvari, koštaju zajednicu koja je bila izvor njihovog bogatstva. Formiraju monopole koji guše konkurenciju. Izazivaju društvene probleme u svojoj potrazi za profitom. Filantropiju koriste ne samo da bi ofarbali svoju reputaciju, već i zato da bi zadržali pozicije koje im omogućavaju da nastave da skupljaju svoj sumnjivi plen. To je svesno izabran nemoralan način postupanja – rekao je Giridaradas, udarajući poput pneumatskog čekića po bezbrojnim nedelima kaste milijardera.

Uprkos svojim govorničkim veštinama i populističkim argumentima, Giridaradas i njegovi istomišljenici su poraženi u toj debati. Nisu mogli da se suprotstave Bilu Gejtsu.

– Kažete da su Bil i Melinda Gejts nemoralni, a ipak su stvorili Fondaciju i time pokazali da deluju na osnovu uverenja da svi životi imaju istu vrednost. Gejtsovi su do sada donirali 50 milijardi dolara toj Fondaciji, a biće ih još. Tvrdite da su nemoralni, ali činjenica je, van svake sumnje, da su spasili milione ljudskih života, možda više nego bilo koja druga živa osoba – rekao je Piter Singer, filozof sa Univerziteta Prinston.

U različitim varijacijama, ovaj pobednički argument dugo je služio kao kontrapunkt svakoj kritici milijardera. Ovo gledište je postalo deo narodne mudrosti i lebdi nad bilo kojim mišljenjem o Gejtsu. Toliko ljudi ga je citiralo tokom godina da ga sada stavljamo rame uz rame sa zakonom gravitacije ili izvesnošću smrti i poreza. Ako postoje dva detalja koja većina ljudi zna o Gejtsovoj Fondaciji, to su ogromne sume novca koje donira i živote koje spasava.

Svaki put kad se neko usudi da uputi kritički pogled na Bila Gejtsa, a da mu ne poljubi prsten, dobiće pitanje: „Zašto ne pominjete da je Gejts spasao milione najsiromašnijih ljudi na planeti?“

Iako je tvrdnja o spašenim životima postala centralni element javne debate o Gejtsu, ona počiva na više nego sumnjivim temeljima. Ta teza nije prodrla u javnu svest kroz nezavisna istraživanja, već papagajskim ponavljanjem fraza koje Gejtsova Fondacija plasira kroz ogromnu propagandnu mašineriju.

– Znate, više od šest miliona ljudi ne bi bilo živo da nije bilo novog sistema distribucije vakcina, koji smo mi finansirali – rekao je Bil Gejts u Američkom institutu za preduzetništvo 2014. godine.

Godinu dana ranije, Gejts je rekao da je njegov novac spasao deset miliona života. Dakle, spasavanje života nije egzaktna nauka. Paradoksalno, iako brojke koje Gejts pominje variraju iz godine u godinu, postoji jedna karakteristika koja ostaje konstantna: broj spašenih života procenjuje njegova Fondacija ili grupe kojima ona daje novac. Fondacija je finansirala knjigu pod naslovom „Milioni spašenih“, koju je objavio Centar za globalni razvoj, organizacija čiji je glavni sponzor, sa 90 miliona dolara, upravo Fondacija Bila i Melinde Gejts. Takođe, Institut za metriku i evaluaciju zdravlja (IHME), deo Univerziteta u Vašingtonu, objavio je studiju „Karta spasenih života“ u naučnom časopisu The Lances. Autori studije su objavili da su milioni ljudi preživeli zahvaljujući Gejtsu. Naravno, i taj institut je dobio ogromne donacije iz njegove Fondacije, čak više od 600 miliona dolara.

Gejtsova borba za spasavanje života dostigla je vrhunac 2017. godine. U to vreme, Voren Bafet, jedan od najuglednijih i najbogatijih investitora na svetu, zamolio je Bila i Melindu da razmisle o tome šta su uradili sa 30 milijardi dolara, koje je on dao njihovoj Fondaciji. U svom javnom odgovoru, Gejtsovi su se zahvalili Bafetu na „najvećem poklonu koji je iko ikada nekome dao za bilo šta“. U saopštenju se navodi: „Nemamo podatke o prodaji ili profitu koji smo ostvarili. Nemamo šta da vam pokažemo. Ne postoji cena akcija, ali postoje brojevi koje imamo na umu kada vodimo naše projekte i merimo naš napredak. Počnimo sa najvažnijim: 122 miliona dečjih života spašenih od 1990. godine.Više dece je preživelo 2015. nego 2014. Više je preživelo 2014. nego 2013, i tako dalje. Ukupno, 122 miliona dece mlađe od pet godina je spašeno u poslednjih 25 godina. Ta deca bi umrla da su stope smrtnosti ostale na nivou na kome su bile 1990. godine.“ Taj dramatičan način merenja napretka, Fondacija je kasnije uključila u svoje javne prezentacije, pa je čak i platila američkom medijskom konglomeratu Fast Company da ga objavi. Britanske novine The Guardian, koje takođe dobijaju podršku od Gejtsa, objavile su besplatnu reklamu Fondacije, u kojoj se ističe da je pomogla da se spasi 122 miliona dece. Iste brojke citirali su The New York Times i mnoge druge publikacije, uključujući i Dallas Morning News, koji je 2020. proglasio Melindu Gejts za „Teksašanku godine“, iako je ona veći deo svog života provela u Sijetlu.

Kada su Gejtsovi prvi put pomenuli cifru od 122 miliona spašene dece, objavili su grafikon iz časopisa The Economist, koji pokazuje pad smrtnosti odojčadi tokom poslednjih decenija. Podaci, koji se navode u tom grafikonu, preuzeti su iz teksta američkog Brookings Institution-a, koji nosi naslov „Sedam miliona spašenih života“. Ni Brookings, ni The Economist ne pominju brojku od 122 miliona. Džon MekArtur, autor studije Brookingsa, tvrdi da nije svestan kako je Fondacija došla do te brojke.

Gejtsova Fondacija nije odgovorila ni na jedno pitanje, koje sam im poslao tokom pisanja ove knjige, tako da još ne znamo kako su došli do toliko preuveličane brojke. Na osnovu kratkog Gejtsovog saopštenja, koje smo citirali, izgleda da se njegova analiza zasniva na kontrafaktualu o nečinjenju, tj. na pretpostavci šta bi se desilo da nije bilo Fondacije Bila i Melinde Gejts i da su trendovi mortaliteta iz 1990-ih ostali nepromenjeni tokom 2000-ih i 2010-ih. Takva analiza je održiva samo ako zaista verujete da bi svet stao da nema Bila Gejtsa.

To ne znači da Gejtsova Fondacija ne pomaže u spasavanju života. Pomaže. Na primer, pomaže da vakcine stignu do predviđenih primalaca, a vakcine spašavaju živote. Ali, to se postiže i kroz druge inicijative kao što su obuke lekara i medicinskih sestara, izgradnju i opremanje klinika i ulaganje u transportnu infrastrukturu kako bi se pacijentima pomoglo da stignu do tih klinika. U oblasti javnog zdravlja, odluke gde i kako se troše ograničeni resursi predstavlja, barem delimično, političko pitanje. Zato je Gejtsova Fondacija kritikovana kao antidemokratska organizacija, koja koristi svoje bogatstvo i uticaj kako bi osigurala da njeni prioriteti budu predstavljeni kao opšti društveni prioriteti. Fondacija sarađuje sa bogatim zemljama i vrši pritisak na njihove vlade da svoje bodžete za međunarodnu pomoć dodele humanitarnim projektima Bila Gejtsa. Na taj način, novac poreskih obveznika preusmerava se sa drugih projekata, koji bi možda mogli da spasu još više života ili da pruže drugu značajnu korist društvu.

Mnogi Gejtsovi navodni uspesi se ruše pod teretom pažljive analize konkretnih rezultata. Projekat Fondacije, usmeren na suzbijanje rotavirusa, koji izaziva tešku dijareju i dehidraciju, predstavlja dobar primer načina Gejtsovog rada. On se 2022. godine hvalio: „Promovisali smo razvoj nove vakcine protiv rotavirusa, koja je smanjila godišnju stopu smrtnosti dece od ove bolesti za 75 odsto, sa 528.000, koliko je bilo preminulih 2000. godine, na 128.500 tokom 2016. godine.“ Međutim, mnogi smrtni slučajevi – čak i većina – izbegnuti su zbog okolnosti koje nemaju nikakve veze sa radom Fondacije u oblasti vakcina. Tačno je da opada broj smrtnih slučajeva od rotavirusa, ali taj trend je počeo godinama pre nego što je Fondacija počela da se bavi ovom bolešću, pa čak i pre nego što je potreba za vakcinom postala poznata u siromašnim zemljama. Povećan nivo higijene, čista voda i veća dostupnost oralne rehidracione terapije i, generalno, zdrastvene zaštite, doprineli su smanjenju stope smrtnosti. Takođe, vredi pomenuti surovu ironiju u vezi sa vakcinama protiv rotavirusa: one nisu toliko efikasne u siromašnim zemljama, gde su najpotrebnije, kao što su u bogatim. To ne znači da nisu važan alat, ali jednostavno nisu jedino sredstvo, niti su čarobna tečnost, kap što Gejtsova Fondacija želi da ih predstavi.

Da bismo zaista poboljšali javno zdravlje, moramo da se pozabavimo osnovnim pitanjima vezanim za siromaštvo, kao što su pristup zdravoj ishrani, čistoj vodi, zdravstvenoj zaštiti, povećanje prihoda i bolji uslovi stanovanja.

– Da, istina je da nam je biomedicinska tehnologija, posebno vakcine i antibiotici, omogućila da sve veći broj ljudi održavamo u životu, ali ovo oslanjanje na tehnologiju je krhko i ignoriše činjenicu da je najveći broj prevremenih smrtnih slučajeva širom sveta najčešće posledica siromaštva. Ogroman naglasak Gejtsove Fondacije na tehnologiji, zajedno sa svesnim zanemarivanjem društvenih determinanti javnog zdravlja, znači da Fondacija nanosi više štete nego koristi – rekao je Dejvid Mekoj, istraživač na zdravstvenim projektima Ujedinjenih nacija.

Mekoj je autor jedne od retkih nezavisnih analiza objavljenih o ovom umnožavanju tvrdnji o spasavanju života. Ta studija se fokusira na jednog od najvećih partnera Gejtsove Fondacije – Globalni fond za borbu protiv side, tuberkuloze i malarije.

– Model za generisanje ovog broja spašenih života je prilično sumnjiv i izuzetno pristrasan. Uključuje sve vrste metodoloških rešenja, koja zapravo nisu opravdana – rekao mi je Mekoj.

Čak i u Gejtsovom uskogrudom pristupu javnom zdravlju, koje je uvek fokusirano na aspekt lekova, susrećemo se sa značajnim ograničenjima. Na primer, skoro polovina dece u svetu nije vakcinisana protiv rotavirusa. S obzirom na to da postoji više vakcina za ovu bolest i s obzirom na to da je Bil Gejts sam sebe proglasio jedinim borcem protiv nje, trebalo bi i da preuzme deo odgovornosti za neuspehe. Ako je spreman da preuzme zasluge za napredak dok falsifikuje ili iskrivljuje podatke, da bi preuveličao dostignuća svoje Fondacije, zar ne bi trebalo da preuzme odgovornost za nedostatke i greške u svom filantropskom radu?

Prava pristranost u Gejtsovom prikazu broja spašenih života vidi se u tome što on ne uspeva da objasni koliko se života ipak izgubi u borbi sa tim oboljenjima. Svake godine umire oko 60 miliona ljudi. Sumorna statistika prikazuje uznemirujuću stvarnost: mnogi od ovih ljudi umiru od bolesti koje su mogle da se spreče ili izleče. U tome leži paradoks moderne medicine – veliki broj ljudi umire zato što su tretmani preskupi ili zato što zdravstveni sistem u određenoj državi nije opremljen za lečenje obolelih od pojedinih bolesti. Opet, to je problem siromaštva i nejednakosti. A ponekad je to i problem monopola, načina na koji smo organizovali ekonomske politike u oblasti lekova, vakcina i dijagnostike.

Iz perspektive Bila Gejtsa, patenti i zaštita intelektualne svojine nadoknađuju kompanijama ogromne troškove istraživanja i razvoja, koje snose prilikom plasiranja novog leka na tržište. Ove kompanije su rizikovale i uložile značajne sume novca. Dakle, kao nagradu, mi im dajemo monopolski položaj na tržištu, zakonski utvrđenu zaštitu prava na patente, kao način kojim ostvaruju prihode. Monopolski položaj dovodi do visokih cena lekova.

– Ako bismo promenili naš patentni sistem, kompanije ne bi imale podsticaj da razvijaju nove lekove, a životi bi bili izgubljeni – kaže Gejts.

Međutim, on nije došao do bogatstva nezavisnim istraživanjem ili nepristrasnom analizom. Njegov položaj se zasniva na njegovoj prethodnoj karijeri u Majkrosoftu, čiji prihodi zavise od istih patentnih i autorskih prava. Iste principe rada preneo je na farmaceutsku industriju. Bez jake zaštite prava intelektualne svojine, Majkrosoft ne bi bio uspešan, a Bil Gejts ne bi bio jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Ne bi bio ni filantrop.

Baš kao što Gejts veruje da je Majkrosoftova inovativna tehnologija pokrenula kompjutersku revoluciju, on veruje da se farmaceutske kompanije i njihov poslovni modeli zasnivaju na patentima koji spašavaju živote.

– Fondacija je do sada spasila oko 10 miliona života, koji bi inače bili izgubljni, a naš cilj za narednu deceniju je spašavanje još 50 miliona života. To nikada ne bismo mogli da postignemo bez saradnje sa farmaceutskim kompanijama. Hvala bogu, zakoni o patentima im omogućavaju da izmisle lekove, da ih komercionalizuju, a zatim i da angažuju nove istraživače. Oni su veoma efikasni. U stvari, nijedan njihov patent ne postoji ni u jednoj zemlji u razvoju. Nemamo nikakvih problema sa intelektualnom svojinom, jer u siromašnim zemljama u kojima radimo, u tih devedeset zemalja, niko ne registruje patente, niko ne sprovodi istraživanja. Siromašne države kupuju lekove u bogatim državama, zahvaljujući kojima imaju minimalne troškove. Vakcine, koje mi pravimo, prodajemo siromašnim ljudima po fer ceni – rekao je Gejts na prezentaciji iz 2013. godine.

U stvarnosti, milioni ljudi umiru zbog problema sa intelektualnom svojinom. Čak i da patenti zaista ne postoje u siromašnim zemljama, kao što Gejts tvrdi, to ne znači da monopolski položaj Fajzera ili Merka ne utiče na cene i pristup tim lekovima. Multinacionalne farmaceutske kompanije ne mogu da zarađuju na lekovima u siromašnim državama, pa im često i ne prodaju, barem ne po ceni koju može da priušti većina ljudi. Kao što smo videli sa pandemijom Kovida 19, farmaceutske kompanije odbijaju da podele svoje projekte i patente sa proizvođačima generičkih medicinskih sredstava, koji bi mogli da prave jeftinije lekove i vakcine za siromašne nacije.

(U sledećem broju: Jeftini diler skupih vakcina)