Publicističko delo Nikole Milovanovića, svedoka i učesnika jednog davno prošlog vremena, pod nazivom „Kroz tajni arhiv UDBE“ („Sloboda“ – Beograd, 1974), prvobitno je bilo namenjeno široj javnosti ali je kasnije povučeno iz prodaje. Razlozi za to nalaze se u samoj knjizi. Recenzent ovog dela, Vojmir Kljaković, ističe da je Nikola Milovanović mnogo doprineo rasvetljavanju nekih istorijskih pojava. Ovde, pre svega, jednim još uvek nedovoljno rasvetljenim događajima pred kraj Drugog svetskog rata, iz kojih se vide sve zablude, zastranjivanja, konfuzije, političke igre (stranih i domaćih faktora), ka potpuni raspad ravnogorskog pokreta i njegovog rukovodstva, nesposobnog da shvati istirijski trenutak u kome se našao. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz ove nepravedno zaboravljene knjige, koja nudi potpuno novi pogled na rasplet događaja pred kraj Drugog svetskog rata, sa posledicama koje traju do današnjih dana.

Nikola Milovanović

Od 29. avgusta do 3. septembra 1942. u operaciji poznatoj pod imenom „Albia“, protiv partizanskog bataljona na području planine Biokova, italijanski okupatori su angažovali i oko 680 četnika iz hercegovačkih četničkih jedinica.

Ulogu četnika u ovim operacijama najbolje ilustruju Baćovićevi izveštaji upućeni Mihailoviću 5. i 6. septembra. U njima piše:

„Pre nekoliko dana 5 bataljona naših četnika krenulo je od Stoca i preko Ljubuškog i Imotskog izbili su kod Makarske na Jadransko more. Ovaj pokret izvršen je za nepunih 17 časova. Ova kaznena ekspedicija zapalila je i potpuno uništila 17 ustaških sela“.

Primivši ove izveštaje, Mihailović je radiogramom odgovorio Baćoviću:

„Zadovoljan sam sa Vašim izveštajem o izbijanju na more. Iskoristite ovu akciju da se postavi siguran kanal za vezu sa Dinarskom divizijom. Na ovome kanalu postaviti naše odrede a pored ovih i hrvatske odrede kojima na čelo staviti Hrvate oficire koji su se ranije stavili vojvodi na raspoloženje. Posle ovoga za najkraće vreme Vi zajedno sa dinarcima treba da rasčistite prostoriju između: Mostar – Konjic – Visoko – Travnik – Jajce – Livno. Dinarce podstaći na jači rad i što hitniju organizaciju i aktivnu borbu protiv komunista i ustaša.“

Međutim, ovde nisu bila u pitanju „ustaška sela“, kako to Baćović u izveštaju navodi, već sela čiji su žitelji bili mahom aktivni saradnici i simpatizeri NOP. To potvrđuje i činjenica da četničko-ustaška saradnja, i pored ove akcije, nije bila naročito pomućena.

Kratko vreme posle ove, hercegovački četnici učestvuju i u okupatorskoj operaciji „Alfa“, takođe uperenoj protiv partizanskih jedinica. O rezultatima postignutim u njoj Baćović je 7. oktobra 1942. godine obavestio Mihailovića:

„Prema Vašem odobrenju, izvršili smo mobilizaciju za predviđeni napad protivu partizana u pravcu Prozora. Za ovu akciju pozvali smo 4.000 boraca, a odazvalo se 5.500. Na traženje Talijana zbog samih operacija morao sam se sastati sa komandantom VI armijskog korpusa (generalom Spigo Umbertom -nap. autora). Ovaj sastanak obavljen je na putu između Bileće i Trebinja. Prilikom sastanka razgovor se vodio samo o operacijama. Kategorički sam tražio da ovim operacijama sa našim trupama komandujem ja, što su pristali bez daljeg. Za ovu operaciju dao je pristanak vojvoda Birčanin i vojvoda Jevđević komandantu korpusa prilikom njihovih razgovora u Dubrovniku i komandantu armije prilikom razgovora u Fijumi (Rijeka).

Naše su trupe u pokretu i do sada nisu došle u kontakt nigde sa partizanima, a prema mome mišljenju može biti malih okršaja oko Prozora. Prema podacima kojim raspolažemo partizani se povlače u pravcu Banje Luke. Zaslugom vojvode Jevđevića došli smo u kontakt sa nacionalnim muslimanima koji sebe smatraju Srbima i poveli razgovor za zajedničku saradnju. Muslimani koji vide da smo mi dovoljno jaki a pored toga poznato im je da između Srba i njih postoji tako veliki jaz i može svakog momenta doći do poklanja.

Prilikom tih razgovora vojvoda Jevđević i ja predložili smo im da između nas može postojati saradnja samo u tom slučaju ako se muslimani organizuju u zasebne četničke muslimanske organizacije pod našom kontrolom i da javno sa nama zajedno napadaju Pavelića i njegove ustaše. Muslimani su na ovo pristali. Vojvoda Jevđević o ovome podneo Vam je iscrpni izveštaj. Pokušavamo sve da sprečimo pljačku koja se kod naših četnika zacarila, da li ćemo u tome uspeti to je veliko pitanje. Nije taj slučaj samo kod nas nego i u drugim pokrajinama, neka nam služi kao primer Foča.

Moja je žena sa ćerkom doputovala u Kalinovik … Kada je krenula iz Beograda pozvao je profesor Božidar Zečević koji je jedan od glavnih saradnika u tome Bosansko Hercegovačkom odboru u Beogradu koji radi za nas … Prilikom razgovora rekao joj je g. profesor Zečević: ‘Vi odlazite svome mužu ali morate poneti jednu vrlo važnu poruku za koju niko ne sme znati osim Vas i njega. Ministar Aćimović traži sastanak sa Vašim mužem negde na granici, za taj sastanak niko ne sme znati. Tome sastanku prisustvovala bi jedna velika ličnost koja će imati presudnu ulogu u stvaranju naše države.’ Tom prilikom rekao je mojoj ženi: ‘Draža Mihailović postaviće nekog aktivnog oficira za komandanta istočne Bosne i Hercegovine. Vaš je muž jedno veliko nacionalno ime, treba da pazi šta radi.’ Ne znam šta ovo sve znači i da li je to sa Vašim znanjem ili bez znanja…“

O ovoj operaciji je i italijanski kapetan Vidjak podneo 18. oktobra 1942, godine izveštaj načelniku Obaveštajnog odeljenja italijanskog 6. armijskog korpusa, majoru Anđelu de Mateisu, u kome, pored ostalog, piše:

„Kolonu doline Drežnice pod mojom komandom sačinjava u prvom razdoblju brigada Trebinje (5. bataljon) i brigada Gacko (2. bataljon). Nakon što se koncentrisala u Drežnici dana 3. oktobra, krenula je, kako je naređeno od komande 6. armije, u zoru dana 6. u pravcu prvog cilja… Brigada Gacko pod komandom potporučnika Festini potpomognutog od srpskog poručnika Popović Milorada dobila je naređenje da se sjedini sa brigadom Bileće, pod komandom poručnika Ogrizen, potpomognut od srpskog oficira Kureš Miloša.

Čitava zona uzduž maršrute odavno je pod okupacijom partizana; domaćini su dobrim delom pobegli i tako dokazali da se civilno stanovništvo sa njima saživelo; zato su sela i kuće potpuno uništene. (Oko 650 domova – nap. autora.)

Od 6. do 10. oktobra nađeno je preko 700 mrtvih među borcima i stanovništvom raznih sela koji su davali otpor. (Prikazani mrtvi bili su u najvećem broju nevino muslimansko i hrvatsko stanovništvo – nap. autora.)

Antikomunistički odredi zaustavili su se čitav dan 10. na zauzetim položajima. Dana 11. nastavilo se je za Prozor, gde sam u 12.30 uzeo vezu sa italijanskim trupama.

Izđržavajući svakovrsne teškoće i napore, na vrlo teškom terenu, antikomunističke kolone doline Drežnice, vođene od italijanskih oficira i podoficira dale su dokaze i ovoga puta njihove izdržljivosti, njihovog poleta, njihove agresivnosti i njihove saradnje sa italijanskom vojskom u borbi protiv zajedničkog neprijatelja: komunista.“

Međutim, za učešće četničkih snaga u operaciji „Dinara“, koju su planirali italijanski okupatori na predlog Birčanina, a protiv oružanih formacija NOP u oblasti Dinare, Like i zapadne Bosne, vođeni su duži pregovori. O njima je Birčanin, krajem septembra, uputio Mihailoviću prilično detaljan izveštaj, u kome kaže:

„U nameri da ostvarim terensku vezu sa Vama, a shodno Vašem naređenju za realizovanje koridora između Hercegovine i Zap. Bosne naredio sam, još za vreme svog bavljenja u Hercegovini, da jedan odred jačine oko 3.000 četnika preduzme operacije opštim pravcem: Nevesinje – Prozor – Livno – Glamoč -Bos. Grahovo stim, da taj odred docnije dirigujem shodno situaciji. Moje naređenje međutim nije moglo biti izvršeno iz razloga što komandant VI armijskog korpusa italiske vojske nije dozvolio odlazak četnika iz Hercegovine, verovatno iz bojazni od eventualnih novih nemira, koji bi izazvali komunisti ili bi saznali za otsutnost četnika. Sva moja nastojanja kod VI (Dubrovnik) i XVIII (Split) armijskog korpusa italijanske vojske da se dozvoli nameravani pokret četnika, ostala su bez uspeha.

Primivši, međutim, sa više strana autentične vesti da su komunisti grupisali oko 14.000 partizana na prostoriji: Jajce-Glamoč-Livno-D. Vakuf i da se u Livnu nalazi vođstvo komunističke partije Jugoslavije na čelu sa Titom, a uviđajući neposrednu opasnost za četničke jedinice dosadanje Dinarske divizije, preduzeo sam put na Sušak sa namerom da u štabu II italijanske armije izdejstvujem odobrenje za jednu operaciju najširih razmera u kojoj bi uzele učešće ne samo naše jedinice, već i jedinice italijanske vojske, naročito artiljerija, bacači i avijacija.

U toku 10, 11. i 12. septembra t. g. izložio sam lično i u detalju svoj plan za ovu akciju komandantu II italijanske armije đeneralu Roati, koji je, očigledno zagrejan mojom idejom, otputovao avionom u Rim, da u glavnom štabu izdejstvuje odobrenje za rad.7

Osnovna ideja plana sastojala se u sledećem: koristeći povoljnu okolnost da su komunističke glavne snage grupisane na jednoj relativno suženoj prostoriji, treba ih napasti nadmoćnijim snagama, koncentričnom akcijom po svima raspoloživim pravcima, angažujući gro četničkih snaga i 2 – 3 italijanske divizije sa ciljem da se komunisti primoraju na odsudnu bitku i da im se po svaku cenu spreči eventualno izvlačenje.

General Roata je insistirao da dopustim učešće i hrvatske vojske na izvesnim pravcima, kako bi pobeda bila bolje obezbeđena iznoseći kao glavni razlog da te pravce nisu u stanju da pokriju ni italijanske ni četničke jedinice iz prostog razloga što se nalaze duboko u teritoriji Hrvatske države. Posle kraćih pregovora pristao sam na učešće domobranskih jedinica, ali ustaša ne, ni po koju cenu. Šta više zahtevao sam da se domobranske jedinice drže defanzive na fiksiranim položajima, a izjavivši da ako u toku operacija dođe do sukoba Hrvata i četnika, ja neću moći to da sprečim niti ću nositi za to odgovornost…

General Roata, po povratku iz Rima, gde je po svemu sudeći dobio potrebno ovlašćenje za rad, otputovao je za Zagreb da bi i tamo postigao potreban sporazum za nameravanu operaciju.

Vrativši se iz Zagreba general Roata je odjednom promenio svoje dotadašnje raspoloženje i izneo je neke razloge koji ga primoravaju da plan akcije izmeni.

Pored ovoga general Roata, umesto da sa mnom raspravi aktuelna pitanja oko naoružanja i opreme četnika, radi čega sam i došao u Fijumu (Rijeku).

Pošto sam video da se ubuduće ima da radi pod veoma teškim uslovima i pošto sam stekao utisak kao da od velike operacije neće ništa biti, ja sam se bio rešio da prekinem, ukoliko se mene lično tiče, sa daljom kolaboracijom sa italijanskom vojskom i to putem pisma koje sam spremio za generala Roatu, a čiju Vam kopiju dostavljam u prilogu. Ali na molbu mojih saradnika i prijatelja Jevđevića, Grđića i Ivaniševića odustao sam da prekid izvršim definitivno pre nego o toj nameri Vas obavestim. Ipak sam im usmeno stavio do znanja da mi možemo produžiti dalju kolaboraciju samo ako se od strane italijanske vojske budu ispunila i respektovala sledeća tri uslova: slobodna propaganda u nacionalnom smislu, u četničkim redovima, vizavi komunističkoj ideji, potpuna autonomija unutrašnje organizacije naših jedinica i pokreta uopšte; apsolutno poverenje od strane italijanske vojske, a naročito njenih oficira kako viših tako i nižih.

Ukoliko napred označeni uslovi ne bi bili respektovani, ja nisam u mogućnosti da i dalje budem na čelu poverene mi teritorije i biću primoran da prekinem energično i za svagda sa Italijanima, zbog čega Vas, Gospodine Ministre i dragi brate, molim da shvatite moj težak položaj i da odobrite takav moj korak, koji ima za cilj po svaku cenu da sačuva našu nacionalnu čast i dostojanstvo.

Možda bi ipak, po planu za operaciju, koju sam napred dodirnuo, na nekakav način otpočeo rad da se nije desio jedan krupniji incident. Odmah po povratku iz Rima pozvao me je general Roata sebi i umesto da me izvesti o rezultatu svog puta po pitanju operacije, kako sam to očekivao, on mi je na moje veliko iznenađcnje saopštio sledeće: ‘Imam izveštej da je ovih dana održat nov sastanak sa generalom Mihailovićem blizu Gacka8, na kome su pored ostalih četničkih prvaka prisustvovali Jevđević i Bajo Stanišić. Na sastanku je odlučeno da se napadnu muslimanska naselja Gračanica i Fazlagića Kula i da se, ako bi se italijanske trupe tome usprotivile, otvoro i prema njima neprijateljstva. Ovoj odluci usprotivio se samo jedan od prisutnih, i to Marko Popović. Da li Vam je što od ovoga poznato i šta nameravate da preduzmete da do ovoga ne dode, pošto bi takav akt značio prekid odnosa između italijanske vojske i četnika?’

Svoje bavljenje na Sušaku i u Fijumi iskoristio sam da dođem u lični dodir sa komandantom ličkih četničkih odreda potpukovnikom Ilijom Mihićem i njegovim oficirima, koji su došli sa terena. Tom prilikom konstatovao sam da ova naša četnička grupa radi pod dosta teškim uslovima. Svi pokreti oficira i njihova akcija na terenu pažljivo se kontrolišu ne samo od strane Italijana, već i od Hrvata, koji koriste svaku priliku da denunciraju četnike i otežaju im rad na organizaciji. Pored toga u Lici, koja je poznata kao pasivan kraj, veliki broj izbeglica iz raznih krajeva otežao je ishranu stanovništva i četnika do te mere, da preti glad u punom smislu te reči. Moja pak novčana sredstva su na izmaku i nisam u mogućnosti da ovo stanje popravim, zbog čega je velika potreba da nam za ovaj kraj u što kraćem roku stavite na raspoloženje jednu veću sumu novaca, kako bi se nešto, pre početka zime, učinilo.

Potpukovnik Mihić izvestio me je, međutim, da je preduzeo korake za ostvarenje veze sa našom vladom u Londonu sa namerom da od nje dobije 10 miliona lira za finansiranje pokreta. Ova veza ide preko izvesnih ljudi u Švajcarskoj, a konkretno se uspostavlja preko ministra Dvora g. Kneževića (Radoje) koji je kum đeneralštabnog majora Bjelajca (Slavko), a kome je Bjelajac i pisao, po želji Mihićevoj.

Stavši na gledište da sa našom vladom u Londonu ne može i ne sme neposredno da opšti niko drugi iz zemlje, sem Vas, naredio sam potpukovniku g. Mihiću da odmah obustavi tu akciju i prekine sve veze u tom pravcu, što će biti izvršeno…

Primoran sam, Gospodine Ministre i dragi brate, da Vam i ovog puta ukažem na izvesne štetne pojave, koje u velikoj meri hude našoj organizaciji, te bi ih kao takve trebalo energično suzbiti. Tako na pr. Londonska radiostanica objavila je dva saopštenja koja se izgleda odnose na četničke jedinice i teritoriju koju ste meni poverili. U prvom saopštenju se kaže, da ima izvesnih grupacija koje sarađuju sa okupatorom i zovu se četnici, ma da to u stvari nisu, već sluge okupatora i izdajnici. U drugom pak saopštenju skreće se pažnja četnicima Like, severne Dalmacije i Bosne da ne sarađuju sa ustašama, već da rade pod Vašom komandom.

Ne znam sa kakvim ciljem i po čijem naređenju se daju ovakva saopštenja preko Londonske radiostanice, ali nalazim da hude ugledu četničke organizacije i ubijaju ugled njenih vođa u narodu pa čak i među samim borcima, zbog čega je neophodno da se izvrši potrebna korekcija. Meni lično potrebno je da znam da li se oba ta saopštenja odnose na mene i jedinice kojima komandujem, ili na koga drugog pošto sam ubeđen da to nije učinjeno sa Vašim dopuštenjem.

Tu skoro je bivši Ministar Grga Anđelinović napao preko Londonske radio-stanice poznatog nacionalnog borca i primernog pravoslavnog sveštenika, mog bliskog saradnika protu Sergija Urukala, označujući ga kao italijanskog plaćenika. Zbog svoga nacionalnog rada, međutim, prota Urukalo osuđen je od strane komunista na smrt još pre godinu dana, a ustaše ga love na sve strane da bi ga ubili, pa i pored svega toga Andelinović ga markira kao špijuna i plaćenika okupatorskog, dok prećutkuje činjenicu da katolički Splitski biskup uzima učešća u svima javnim manifestacijama, koje Italijani u Splitu priređuju…“

A evo i dva italijanska dokumenta o toku razgovora između generala Roate, s jedne; i Birčanina i Jevđevlća, s druge st’rane.

U rezimeu razgovora između komandanta italijanske 2. armije i Ilije Trifunovića Birčanina i Dobrosava Jevđevića od 21. septembra 1942. o daljoj saradnji u borbi protiv partizana, piše:

1.

Ekselencija Roata precizira:

Četnički rukovodioci uveravaju da oni iskreno sarađuju isključivo zbog antikomunističke borbe u cilju spasavanja srpskog naroda od sigurne propasti.

2.

Ekseleneija Roata traži tačne podatke o organizovanim i neorganizovanim četničkim snagama koje se nalaze pod neposrednom komandom Trifunovića i Jevđevića, kao i o snagama koje sa njima mogu sarađivati a ne nalaze se pod njihovom neposrednom komandom (aluzija na formacije Baćovića).

Pošto je utvrđeno da će se u toku dana sastaviti tabelarni pregled svih snaga, precizira se da moralnu komandu nad svim četničkim formacijama na teritoriji VI i XVIII armijskog korpusa ima vojvoda Trifunović. Pod neposrednom komandom imenovanog nalaze se formacije dislocirane na teritoriji XVIII armijskog korpusa, dok se pod komandoin Jevđevića nalaze jedinice dislocirane na teritoriji VI armijskog korpusa, kao i neke u Sandžaku, istočnoj Bosni, itd. (teritorije u nadležnosti Guvernatorata Crne Gore).

3.

Na precizno pitanje: ‘da li se četničke formacije dislocirane na teritorijama VI i XVIII armijskog korpusa, tj. formacije pod komandom Trifunovića i Jevđevića, nalaze takođe i pod nadležnošću Draže Mihailovića’ – pomenute dve ličnosti su odgovorile:

‘Draža Mihailović je efektivni vođa samo stare Srbije i Makedonije i tamo deluje u sporazumu sa generalom Nedićem, predsednikom srpske Vlade. Za ostale oblasti, on je samo moralni vođa sa kojim komandanti sarađuju ukoliko njegova naređenja vode računa o stvarnim interesima Srba.

Sada, u Bosni i Hercegovini srpski narod prema Italiji gaji takve osećaje priznanja da protiv nas nikad ne bi mogao ništa preduzeti, čak ako bi to naredio Mihailović ili neko drugi.

Cilj četničkih snaga je, načelno, da se spase srpski narod i da stvori izvesno sredstvo koje će kad završi rat moći da materijalizuje granice srpske države.’

4.

Na pitanje Ekselencije Roate da li je ovakva upotreba prihvatljiva, s obzirom da u Hercegovini postoji veliki broj jedinica koje prevazilaze potrebe, rukovodioci su odgovorili potvrdno i izjavili da jedino žele da ova upotreba usledi u rejonima nastanjenim pretežno srpsko-pravoslavnim stanovništvom; da o upotrebi budu pravovremeno obavešteni kako bi psihološki pripremili mase s obzirom da njih, organizovane za odbranu svojih sela, prethodno treba ubediti u celishodnost odbrane od komunističke opasnosti drugih naseljenih mesta nastanjenih pretežno Srbima.

5.

Rukovodioci zahtevaju da formacije, naročito ako se upotrebe van njihovih rejona, ostanu pod komandom svojih oficira. Ostaje utvrđeno da će se naređenja opšteg karaktera izdavati Trifunoviću. Naređenja za lokalnu upotrebu komandantima formacija izdavaće odgovarajuće komande armijskih korpusa.

6.

Ekselencija Roata objašnjava razloge zbog kojih planirana operacija još ne može da bude preduzeta i, stoga nije mogućno odrediti kakvu pomoć treba da pruže četničke formacije. Međutim, postlgnut je sporazum da će se antikomunističke jedinice iz Hercegovine, gde ih ima previše, ili iz drugih rejona prebaciti na područje XVIII armijskog korpusa, kako radi učešća u samoj operaciji ako bude preduzeta, tako i radi potpomaganja odbrane na području između Imotskog i Gračaca, ako bi operacija ‘Dinara’ morala biti odložena.

Način i pojedinosti prebacivanja katoličko-pravoslavnih jedinica sa jednog mesta u drugo konkretizovaće se u momentu potrebe.“

A u zabelešci od 22. septembra 1942. se kaže:

„Beleške o sednici održanoj danas u Opatiji kojoj su prisustvovali: Vojvoda Trifunović, pošt. Jevđević i novinar Grđić, s jedne strane i puk. Karla (Karla) s druge strane.

Trifunović:

Dok je na osnovu uveravanja na prvim dvema konferencijama u Štabu Armije stekao utisak da će se blagovremeno predodrediti sve što je potrebno za poznatu akciju u predviđenom roku, na jučerašnjoj sednici sa eksel. komandantom stvari su se tako okrenule da je on ostao pod mučnim utiskom zbog namera Štaba u pogledu gore navedene akcije i – što je važnije – zbog raspoloženja samog komandanta prema njemu lično i prema četmčkom pokretu.

Ustvari, pitanja koja su mu upućena, posle tolikih ranijih objašnjenja, o Draži Mihailoviću i o sastanku na Pustom Polju, zatim o stvarnim ciljevima četničkog pokreta, nisu mogla a da u njemu ne izazovu podozrenje da se posumnjalo u njegovu i opšte četničku lojalnost prema Italijanima.

U odgovoru na Birčaninov izveštaj, Draža Mihailović je pismom iz prve polovine oktobra 1942. odobrio ove zamisli:

„U pogledu akcije protiv komunista, slažem se sa Vašim planom, u koji treba uključiti i akciju koju izvodi Baćović od Konjica u pravcu Prozora. O rezultatima molim Vas da me izveštavate što češće preko Baćovića.“

Međutim, 20. oktobra 1942. godine Birčanin je uputio Mihailoviću nov izveštaj o pregovorima sa italijanskim okupatorima, u kome mu javlja da događaji kreću smerom nepovoljnim po četničke planove:

„Ja sam Vas, Gospodine Ministre i dragi brate, u jednom od ranijih pisama obavestio o svom putu na Sušak i o poslu radi koga sam tamo išao. Iz toga pisma Vi ste mogli videti, da je bila predviđena jedna velika operacija protiv komunista na liniji: Livno  Glamoč – Jajce. Do ostvarenja te operacije nije došlo i vrlo verovatno neće ni doći, o čemu ste možda obavešteni, od Jevđevića i Baćovića.

Glavni razlog zbog čega je ta zamisao pala, leži u Italijanskom insistiranju da u toj operaciji uzmu učešća i dve ustaške kolone, tako da jedna od njih po završetku posla, posedne Livno i ugarnizonira se, mada sam ja još u Sušaku isključio svaku kombinaciju sa ustašama“.

Samo tri dana kasnije, Ivanišević obaveštava Mihailovića o Birčaninovom kolebanju u pogledu daljih odnosa sa Italijanima, koji su interesima NDH dali prioritet nad četničkim zahtevima:

„Komandant ovdašnjeg XVIII italijanskog armijskog korpusa general g. Spigo, po naređenju pretpostavljenog mu komandanta armije generala g. Roate, posle depeše koju je g. vojvoda poslao generalu g. Roati (a čiji Vam je prepis već dostavljen), zamolio je g. vojvodu da ga poseti, kako bi izgladili nastale incidente. Vojvoda, mada teško bolestan, prihvata taj poziv i odlazi na razgovor u italijansku komandu, bez znanja i odobrenja lekara, čime je naglo pogoršao stanje svog zdravlja. Komandant je bio doneo čvrstu odluku, da im otvoreno i u lice kaže sve što misli… Uzdržao se ipak da prekine dosadašnju kolaboraciju pre nego što Vi naredite, a da bi dobio u vremenu dok dobije Vaš odgovor, on je prividno i privremeno likvidirao zategnute odnose.

Protivno savetima lekara koji su naredili apsolutan mir i izolovanost, g. vojvoda je naredio da dođem, pa mi je ležeći, slabim glasom, tako da sam ga jedva razumeo, rekao: ‘Obavestite Gospodina Ministra o sastanku i zamolite ga u moje ime da mi objasni, da li da prekinem ili produžim kolaboraciju.'“17

Istovremeno, u istočnoj Bosni se razvijala uspešna saradnja četnika sa nemačkim okupatorima, o čemu nam govori i sledeći Baćovićev izveštaj upućen Mihailoviću 5. decembra 1942. godine, u kome, pored ostalog, piše:

„Prema izveštaju komandanta Kladanjske brigade od 26. 11. već pet dana vode se ogorčene borbe između četnika i partizana na Majevici. Četnike potpomažu Nemci, domobrani i ustaše. Jedan deo četnika priključio se partizanima. Račić napustio Majevicu i prešao u Srbiju. Brojno stanje partizana 8 do 10 hiljada. Partizani zauzeli Bijeljinu, Lopare i prodrli do G. Tuzle.“

(Nastavak u sledećem broju