Novija istorija južnoslovenskog podneblja govori o trajanju jednog destruktivnog procesa koji kao da ne može biti završen i koji smeta budućnosti da nastupi. Cinično, ali, taj proces je prepun demoktaskih ideja, visokih etičkih principa, velike težnje ga progresu i evropeizaciji, ali je zaostalost njegov jedini strsani proizvod u trećoj deceniji davdeset prvog veka. Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje hronologiju (iz više dostupnh izvora) događaja 1966-2006. godine, iz koje će se videti kako je jedno prosperitetno jugoslovensko društvo imalo u samom političkom i intelektualnom vrhu, još pre pola veka sukob oko „identitetskih pitanja“ koja i danas traju u zemljama te bivše zajednice naroda.

Priredio: Luka Mitrović

18. juna 2023. godine, pisac i akademik Dobrica Ćosić, u razgovoru sa čuvenim poljskim disidentom  Adamom Mihnjikom za magazin Gazeta Viboroča (Gazeta Wyborza), kaže: „…Pad Rankovića je bio veliki moralni poraz naše generacije. U ime nekih ideoloških himera i dalje prećutkujemo tu sramotu. Svi smo prihvatili laž u duhu stare komunističke formule: cilj opravdava sredstva. A cilj je bio – samoupravljanje, bratstvo, jedinstvo i drug Tito. (…)

Tri godine sam potrošio na stvaranje jugoslovenske opozicije. Pre svega u Beogradu i Ljubljani, jer je Zagreb bio demoralizovan i nepripremljen za bilo kakvu jugoslovensku opoziciju. Verovao sam da beogradski i ljubljanski intelektualci mogu inspirisati reforme jugoslovenskog društva… Ali, ništa od toga nije ispalo. Svi slovenački intelektualci su bili nacionalisti, a mnogi – šovinisti, prikriveni ili otvoreni. (…)

U razgovorima sam proveo doslovno stotine noći. Sve je bilo u redu dok se radilo o rušenju titoizma. Ali braniti Jugoslaviju – ne, mi idemo sopstvenim putem. Imamo sopstveni etnički identitet, ali smo mali narod. Ugrožen. Moramo se čuvati. (…) Hvata me jeza. Imam utisak da su nacionalističke emocije žestoko raspaljenena sve strane. Kako se može govoriti o Hrvatima da je to genocidan narod? Nema genocidnih naroda. (…) Ali, postoje narodi koji su više ili manje obogaljeni nacionalističkom ideologijom. Tragediju hrvatskog naroda je njegov nacionalizam. Od toga deli samo jedan korak do šovinizma. (…) Kroz celu istoriju Hrvatske, sve do Tuđmana, provlači se šovinistička linija – antisrpska, antipravoslavna. Ona se ispoljava prilikom svake krize. Od antisrpskih demonstracija 1902, u toku oba svetska rata (u prvom je Stjepan Radić pozivao na sveti rat protiv Srba, u drugom su se pojavile ustaše), sve to raspada Jugoslaviju. Srbi su počinili veliku grešku ne ceneći dovoljno ideju državnosti Hrvata.

Mi smo Jugoslaviju tretirali kao svoju državu, a sebe kao narod u dijaspori, raspršen na njenoj teritoriji. Hrvati nikada nisu mogli prihvatiti tu državu kao svoju. A mi smo bili nepravedni, jer nismo razumeli njihovo stremljenje prema sopstvenoj državnosti. (…) Srpski nacionalizam je vrlo jak. Ima objektivnu motivaciju: egzistencijalni strah za opstanak koji je izazvan destrukcijom Jugoslavije. Četvrtine naroda našlo se u drugim državama. Mnogi su izloženi etničkim progonima. Traje rat u Bosni. Danas najopasniji nacionalizam širi stranka Vojislava Šešelja. (…)

Milošević je ustao u odbranu jednakosti srpskog naroda sa društvenim zajednicama u drugim republikama Jugoslavije. Otuda njegov uspeh. Srbi su bili raspršeni, frustrirani autonomnim oblastima, sa osećanjem niže vrednosti. Miloševića su dočekali kao izbavitelja. On ipak, intelektualno nije bio za to pripremljen. Počeo je nekako društveni preobražaj, ali ga nikada nije završio. (…) Ta istina sigurno nije srpska agresija. Agresija u sopstvenoj kući? Radi se o zemlji Srba. Do 1961, oni su bili najbrojniji narod u Bosni. Ne zauzimaju oni niti muslimansku niti hrvatsku zemlju. Jednostavno održavaju svoju teritoriju. (…) Srbi vode odbrambeni rat. Nisu imali nikakvog povoda da se bore protiv Muslimana i Hrvata“. (Prenela Duga, 18. juni 1993)

27. jula te godine, Ratko Mladić izjavljuje: „Od februara do 27. jula 1993. izveli smo niz operacija na istočnim prostorima republike Srpske, prevashodno u Podrinju, sve do Bjelasnice. Sve ove operacije su plod veoma duboke analize Glavnog štaba i prvog nivoa rukovođenja i komandovanja, gde je značajan doprinos dala i Vrhovna komanda, da se primeni znanje i nauka. … Ove operacije rezultirale su uspešnim pohodom od Zvornika do planina Igmana i Bjelašnice, gde su potučene i potpuno poražene muslimanske snage. To je omogućilo da se Hercegovina teritorijalno poveze sa sarajevsko-romanijskim basenom i da se time realizuje jedan od naših strategijskih ciljeva – povezivanje prostora Republike Srpske“. (NIN, januar 1994)

6. avgusta, vladika SPC Atanasije Jevtić govori: „Ja ne pristajem na taj naziv ‘bivša BiH’. Ako neko ne voli Bosnu zato što je Alija svojata, ja je volim. Bosna je stari srpski naziv, Bosna ponosna, a Hercegovina pogotovo. Prema tome, ostaćemo mi pri tome da je to BiH i da su srpske. Ne kažem da su samo srpske, ali su svakao srpske, matične zemlje srpske. Mnogi će reći da smo mi dijaspora, i da je navodno samo središnja Srbija matica. To nije tačno. Ne borimo se mi samo za živalj na ovom prostoru nego i za mnogo više. Čovek nije samo goli život. Mi u svakom slučaju moramo sići na Neretvu, makar do mučeničkih Klepaca i Prebilovaca, do srpskih hramova koji su porušeni, i na srpsko more. Jer je Dalmacija, samo padina BiH. I da BiH praktično silazi na more. Ne mogu se Hercegovci odreći mora“. (NIN, 6. avgust 1993)

6. septembra Borislava Mihajlovića Mihiza, pisac, kaže: „Za poslednje tri godine ne rešivši ništa, potrošili smo tri rata, desetak izbora i referenduma, petnaestak republičkih i saveznih vlada i bar toliko donetih i promenjenih ustava, za pet fantomskih srpskih republika. Sve sami svetski rekorderi. Okrnjili smo ugled Crkve, Univerzititeta, Akademije, Francuske 7, i gotovo svih javnih ličnosti koje su nešto značile. Spiskali smo narodnu privredu, proćerdali državu, i standard njenog stanovništva, a srpski narod obesramili na rubu sveta. Vladajuće režimske garniture koje su dovele do tog katastrofalnog bilansa bez premca, a bogami i mnogi njihovi protivnici koji u tome nisu ni umeli da ih spreče, moraju da odu sa političke scene. Među njima, razume se, i onaj koji Vam govori“. (Borba, 6. septembar 1993)

13. septembra Biljana Plavšić govori o svojim vizijama budućeg prostoira BiH: „Ja bih najviše volela da istočnu Bosnu očistimo, nemojte da me neko uhvati za reč, pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod taj naziv etničko čišćenje i okvalifikovali to kao ratni zločin. Sve i da zadržimo 70 odsto teritorije nema tu mira. Za nas nema mira. Ja njima, ovako da kažem, ne želim, ništa dobro. Ali da ja budem mirna, moramo im dati nešto, da imaju gde sebi da organizuju život, da ne bi mene cijelo vreme uznemiravali. Tako ja shvatam tih muslimanskih 30 odsto. Silovanje je, nazalost, strategija ratovanja Muslimana i dela Hrvata prema Srbima. Za islam je to normalno jer toleriše poligamiju. Istorijski, kroz 500 godina turske okupacije, sasvim je normalno bilo pravo bega ili age na prvu bračnu noć sa ženom iz populacije raje. Takođe, islamska religija određuje da se nacija deteta određuje isključivo po ocu. No, taj seksualni teror provodi se i na muškarcima i ima genocidne karakteristike. A svet, izgleda, uopšte neće da čuje istinu. Verujem da će se, makar, istorija baviti time…“ (Vreme, 13. septembar 1993. prenosi iz magazina „Svet“)

25. septembra Antonije Isaković, pisac i akademik kaže: „Moj politički koncept uključuje postojanje Ujedinjenih srpskih zemalja, ili Savez srpskih zemalja. Ja polazim od sledećeg iskustva: postojale su dve Jugoslavije i sada postoji ova treća. Da se razumemo, neću da rušim Jugoslaviju, ali mislim da je taj državni oblik naneo veliku štetu srpskom narodu. Prema tome, mnogo su čistija posla da se zovemo Savez srpskih zemalja, ili – prosto Srbija. (…) Termin Velika Srbija nije dobar. Uzgred budi rečeno, termin Velika Srbija mi nismo ni lnsirali, već je to učinila Austro-Ugarska. (…) Ja, sanjam Ujedinjene srpske zemlje. (…) Sve one zemlje koje smatraju da su srpske. To znači: Srpska Bosna, Srpska Krajina, Crna Gora – ako se ona smatra da je srpska zemlja. Eto, ja ne mogu sada da sam protiv ove Jugoslavije i zbog Crnogoraca. Ali, neću da pristanem ni da oni igraju jednako na tome da od nacije prave profesiju i uvek nešto muvaju. Ne može se imati rezervna nacija- i da to bude Srbija, u koju se može doći i u njoj postati narodni poslanik, presednik vlade, književnik, dekan, rektor, prorektor i šta ja znam šta sve ne … A da ja odem u Crnu Goru, ne bih mogao biti ni rektor, ni prorektor, niti bilo šta drugo. Da se razumemo, ja nemam ništa protiv njih, ja volim što su oni tu, ali nemojte da mi pričate o nekim ne znam kakvim posebnostima. Ja dozvoljavam te posebnosti onoliko koliko dozvoljavam Srbima u Srbiji, Srbima u Hrvatskoj da imaju posebnosti, Srbima u Vojvodini da imaju svoju posebnost, Srbima u Bosni… (…) Ono što se sada dešava tamo (u Bosni) strašnije je od onog što se dešavalo za vreme minulog rata. Građanski rat je užasan, a još je užasniji kad su u njega umešane religije – a mi ovde imamo tri religije! Ja ne mislim da su naši Srbi tamo naivni i nevini: I oni su sigurno činili odmazde i masakre. Ali, koliko ja znam mentalitet mog naroda – kome pripadam, on nikad ne napada prvi. On biva napadnut, biva razapet… Sad ću vam pokazati jednu sliku i tvrdim vam da sličnu fotografiju kod nas ne možete da nađete, – a ona najbolje pokazuje dubinu tog zločina. Evo, vidite, to je ta fotografija : na njoj se vidi mlad bračni par sa bebom, i ruka koja bebi daje pištolj. Tekst ispod fotografije glasi: „Dragi kumiću! Poklanjam ti ovaj pištolj. Kad narasteš da budeš ustaša kao tvoj djed i otac i da ubijaš Srbe i srpske četnike za našu NDH. (…) Srbi su Muslimanima ogledalo. Oni kad vide Srbe, kažu: ‘Ja sam preverio’. Naime, Musliman zna da je njegov predak, koji je bio pravoslavan i bio Srbin, prešao u islam – znači, prevario je. Ali, Musliman neće to da zna i da se ne bi na to podsećao, on čini masakre i zverstva, ne bi li uništio Srbina u sebi. Odatle ide to klanje.

Muslimani, ustvari, neće da se sećaju svog porekla. A ja mislim da je cela stvar u muslimanstvu u tome da se oni sete svog porekla. Onaj koji je to uradio, on je oslobođen. To je uradio Meša Selimović. On je znao da Selimovići potiču od Vujovića sa granice Crne Gore i Hercegovine, koji su prešli u islam. Znao je to Meša, a znao je i njegov otac. I, osećao se Srbinom muslimanske vere. A nije slučajno ni Vuk Karadžić rekao: ‘Srbi Muhamedovog zakona, rimskog zakona…’ Muslimani ne treba da se stide svog porekla, koje ne seže više od trista godina unazad. To nije tako duga istorija, sve može da se istraži. Međutim, oni neće da se sete svog srpskog porekla.“ (Duga, 25. septembar, 1993)

Prof. dr Mihajlo Ćurić na sličnu temu govoprio je ovako: „…Ali i bez tih zlogukih glasova je jasno da je današnji položaj srpskog naroda veoma težak, da su Srbi danas pretvoreni u parija-narod, da su prikovani na stub srama kao nekada Jevreji, po čudovišnoj presudi novih gospodara Evrope koji su se prošle godine arogantno umešeli u događaje u našoj zemlji i prisvojili sebi pravo da odlučuju o našoj sudbini, mada Srbima nikada nisu cvetale ruže na jugoslovenskim prostorima, tako da njihov položaj nije bio bogzna koliko bolji ni znatno pre nego što su Ujedinjene nacije zavele prinudnu upravu nad njim. Ni u svojoj nekadašnjoj državi, prvoj i drugoj poratnoj Jugoslaviji, za čije je stvaranje i održavanje podneo najveće žrtve zbog koje se odrekao i svog imena, srpski narod nije mogao da živi svojski. Iz neke urođene prostosrdačnosti, uvek se nekako povlačio i povijao pred drugima. Mučio se i patio kao svaki dobar domaćin koji je primio pod krov slučajne prolaznike, ne bi li samo udovoljio njihovim prohtevima. Nije važno koliko nas je stajalo to dugogodišnje velikodušno pružanje gostoprimstva našim prevrtljivim Latinima i poturicama, jer nema ni smisla ni potrebe da u ovom času pokazujemo svetu naše žive rane. Dve su osnovne stvari zbog kojih je srpski narod zapao u težak položaj, koje su ga iznutra potkopale i rastočile, koje su izvor svih njegovih današnjih nedaća i nevolja: 1) pitanje srpskog nacionalnog identiteta i integriteta, to jest pitanje državno-pravnog povezivanja svih delova naroda u jednu celinu, i 2) pitanje društvenog i političkog uređenja, to jest pitanje načina organizovanja zajedničkog života u zemlji u kojoj taj narod hoće da živi. Oko tih dveju stvari – što u našoj današnjoj političkoj teoriji i praksi podrazumeva mogućnost opredeljenja za Srbiju ili Jugoslaviju, odnosno mogućnost izbora između socijalizma i demokratije – Srbi su se opasno podelili i zavadili, čak do te mere zakrvili da izgleda kao da su ih nedajbože spopale neke nečiste sile. Svi današnji sporovi i sukobi između vlasti i opozicije su samo izvedeni oblici ili produženi kraci dubokog raskola u samom narodu oko ovih dveju osnovnih alternativa…“

12. novembra 1993. godine Vojislav Šešelj iznosi sledeće činjenice: „…Svi dobrovoljci su bili pod komandom JNA ili lokalnih TO RS i RSK. Prećutkuje se podatak da su neki dobrovoljci SRS, uključeni u specijalne jedinice policije i vojske SRJ, prelazili Drinu i učestvovali u ratnim dejstvima u Bosni. (…) Po Šešeljevim rečima, ratnim operacijama su komandovali Obrad Stevanović u Skelanima, Mihajl Kertes u istočnoj Slavoniji, Radovan Stojčić – Badža u Bršadinu“. (Borba, 12. novembar 1993)

Januara 1994.  Ratko Mladić govori: „Da je došlo do spajanja srpskih snaga iz pravca Grbavice i Koševa Sarajevo ne bi bilo u muslimanskim rukama. I sam uži, urbani deo Sarajeva bio bi pod našom kontrolom. Da smo zadržali naš deo Sarajeva u meri u kojoj smo to mogli, verovatno bi Aliji Izetbegoviću i njegovoj agresivnoj politici davno bili izbrojani dani. Nakon Trnova, imali smo veoma jake okršaje za selo Osmače. To je bilo veliko muslimansko selo u koje nikad nije stupila srpska noga, dok ga nismo oslobodili. U to selo general Milan Gvero i ja stigli smo helikopterom, kada je u njega već ušla naša vojska. Pošto ne mogu svuda da stignem ja često koristim helikopter. Potom smo nastavili prema srpskom selu Brezani, koje su Muslimani spalili. Tu je i srpsko selo Turija. To je između Osmače i Srebrenice. Hteli smo da oslobodimo ta naša, srpska sela. Tamo ima jedan trigonometar (brdo, vojnička trigonometrička tačka 945). Potom sam otišao u Zvornik. Na trigonometar sam krenuo sa predsednikom opštine Skelani, inače lekarom. Tu sam malo desantirao. To je bio prvi srpski desant. Prebacio sam tridesetak vojnika, jedan vod do položaja prema selu Brezani. Srebrenicu nismo oslobodili jer se u to umešao Morion (francuski general Filip Morion). Muslimani su tu bili gotovi. Srebrenica im je ostala kao onaj kavez u kojem je Morion odneo papagaja.

Svet je, naročito svetski mediji, napravili su od Srebrenice nekakvu pozornicu. Stvorena je takva klima da smo mi morali postupiti onako kako smo postupili. Slučaj Srebrenice je napravljen da bi se prikrio rat, koji je tada bujao, između Muslimana i Hrvata. Trebali smo jos tada Srebrenicu da oslobodimo. To je bilo veliko muslimansko i tursko uporište, od njihovog dolaska na ove prostore pa do ovog rata. To naselje podignuto je na srpskoj zemlji, pa ono, po pravilu nasleđa, njima ne pripada, iako su tamo bili većinsko stanovništvo. Oni su u ovom ratu prvi put poraženi na tom prostoru.

Da nije bilo uplitanja međunarodne zajednice, platili bi cenu za sve ono što su do sada činili srpskom narodu. Kada je trebalo da oslobodimo Srebrenicu, Savet bezbednosti UN doneo je Rezoluciju o zaštićenim zonama, tako da nam nije odgovaralo da idemo dalje. Osim toga, pošli smo, i od činjenice da se tamo skrcalo mnogo muslimanskog stanovništva iz okolnih mesta – Zvornika, Višegrada, Vlasenice i okolnih sela… Inače, srebrenički Turci počinili su najveće zločine nad srpskim narodom i u gušenju Bune protiv dahija. Oni su tada i Mačvu zavili u crno. Zbog muslimanskog ekstremizma, mi smo bili prinuđeni da jednom složenom i vojnički efikasnom operacijom zaustavimo to njihovo divljanje i da ih adekvatno kaznimo za ono sto su napravili i u prošlosti i u sadašnjosti. Operacija ‘Lukavac 93’ zahvatila je međuprostor planine Jahorine, Igmana, Bjelasnice i Treskavice. To je prostor od Goražda do Ivan-sedla. Cilj ove operacije bio je spajanje Hercegovine sa ostalim prostorima Republike Srpske i teritorijalno povezivanje srpskog naroda od Kupe i Korane do Timoka. Za nas Srbe zapadno od Drine, reka Drina nikad nije bila granica. Niti će biti. Drina je naša kičma. Ona protiče kroz centar srpskih teritorija. O njoj treba da pevamo bar onoliko koliko pevamo o Moravi… Za Muslimane Drina je bila nekakav simbol, preko koje su želeli da se povežu sa islamskim svetom, sve do Kineskog zida. Drina je za njih sinonim dominacije nad srpskim narodom, još iz vremena moćne turske imperije, kada su preko te reke odvođeni srpski dečaci od pet do sedam godina i pretvarani u janičare, da bi se posle usmeravali protiv sopstvenog naroda. Mi ne želimo celo Sarajevo, već samo da ga podelimo. Drugo, išli smo na Igman i Bjelasnicu zato što su muslimani, uz pomoć UNPROFOR-a naročito generala Morinoa, prokopali tunel ispod sarajevskog aerodroma, od Dobrinje do Sokolović-kolonije. Prokopali su ga ispod srpske zemlje, ispod aerodroma, koji smo ustupili za humanitarne svrhe. Ovim kanalom distribuirali su snage i sredstva, pojačavajući se čas u Sarajevu, čas iz Sarajeva“. (NIN, januar 1994

9. aprila 1994., Dobrica Ćosić priča o svojim zalaganjima za mir: (…) „…Pomagao sam i, koliko sam mogao, zalagao da se srpski narod politički organizuje u Bosni. Da se mine podela na četnike i partizane. Bio sam ubeđen da raspadom Jugoslavije mora da se raspadne i Bosna (naznačio u pismu kongresu intelektualaca u Sarajevu – mart 1992). zalagao sam se za mirno i pravedno razgraničenje, čime bi se možda izbegao rat. (…) Ja sam pre osnivanja SDS uveliko radio sa Karadžićem i savetovao sve protagoniste političkog organizovanja Srba u Bosni da idu kod Karadžića i da se povezuju s njim. S Karadžićem sam bio u veoma tesnim odnosima, naredio sam mu: ‘Prihvati se privremeno te dužnosti’. Nisam mogao pretpostaviti da će on postati ovakva figura. To je najdarovitiji srpski političar danas. (…) Ja sam se zalagao za federaciju Bosne i Srbije. Tvrdio sam da Muslimani imaju sve istorijske razloge da budu sa Srbima. (…) niko nije razumeo da se srpski oslobodilački pokret u Bosni toliko osamostalio da više niko na njega nije mogao odlučujuće da utiče: ni Slobodan ni ja. (…) neminovan je rascep Bosne, neminovna je etnička podela Bosne i dugotrajan nemir, nestabilne granice, jedno palestinsko tle za Istočnu Bosnu, za Drinu, za Sandžak, za te veze. Tu mira nema. Podela Bosne mora da bude kompromisna. Razume se, niko ne može da bude zadovoljan, ali svi mora da se bore za državnost“. (Duga, 9. april 1994)

(Nastavak u sledećem broju)