Pred vratima neizbežnog građanskog sukoba i sukoba sa vladajućom diktaturom Aleksandra Vučića, došao je trenutak za sabiranje svih zala koje je počinio taj režim, pod raznim imenima i oblicima u proteklih tridest godina, a posebno u poslednjih 12 godina njegovog „klimaksa“ koji je skoroi prebrisao postojanje bilo čega normalnog u ovoj zemlji. Zločin se desio, a kazna se čeka.

Luka Mitrović

Simbolično, na međunarodni dan ljudskih prava, 10. decebra 2024. godine, glavni tužilac sudskog mehanizma u Hagu, Sež Bramerc, pred Savetom bezbednosti UN rekao je da očekuje da će uskoro biti okončano ustupanje pravosuđu Srbije postupka protiv vođe Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja i drugih optuženih za nepoštovanje suda.

Podnoseći redovan izveštaj Savetu Bezbednosti u Njujorku, Bramerc je rekao: „Može se očekivati da će ustupanje postupka protiv Vojislava Šešelja biti okončano u doglednoj budućnosti, kako bi mu tamo u Srbiji moglo biti sudjeno“ i dodao da je to u skladu sa „uputstvom Saveta da bi države članice trebalo da preuzmu odgovornost za postupke zbog nepoštovanja suda“.

Naime, Tužilaštvo u Hagu je, zajedno sa Šešeljom, za nepoštovanje suda optužilo zvaničnike SRS Miljana Damjanovića, Miroljuba Ignjatovića, Ljiljanu Mihajlović i Ognjena Mihajlović.

Evo, dakle, izvanredne šanse da se srpski diktator i njegovo korumpirano pravosuđe još jednom lažno predstave kao „evropski“ i „svetski“, da se napravi još jedna pravosudna sprdnja kojom bi se relativizovao učinak trideset godina duge, otvoreno šovinističke i ratno huškačke politike Vojislava Šešelja, te dalo priliku njegovom „učeniku“ da prikaže domaćoj i svetskoj javnosti koliko su njegovi sudovi „nezavisni“.

Ko to iz Evrope, preko UN „nabacuje loptu“ Aleksandru Vučiću, tiraninu ogrezlom u zločin?

Ali, pre svega, da bi bilo jasnije kako se stiglo dovde, treba, naravno, pogledati i šta se dešavalo tri decenije unazad…

U martu mesecu 2025. godine, biće tačno četvrt veka kako je režim Slobodana Miloševića poslao elitnu motorizovanu brigade sa tenkovima na Beograd. Kolona tih oklopnih vozila bila je kilometrima duga (od Smederevskog puta preko tadašnjeg Bulevara Revolucije, sve do ulaza u Knez Mihailovu ulicu, gde su topovske cevi bile uperena u tu pešačku zonu).

Beograd i Srbija bili su poraženi, a nakon nekoliko dana, dva mrtva i masovnih protesta protiv rata koji se spremao i surovog prebijanja i batinanja građana po ulicama od strane vojne specijalne policije, nastupila je jeziva tišina. Narednih nekoliko meseci, ko god je bio svestan šta se dešava i imao mogućnosti, napustio je svoju zemlju i otišao u inostranstvo.

Prema dosadašnjim demografskim istraživanjima (čak i onim zvaničnim, službenim), skoro pola miliona ljudi se u periodu od dve godine iselilo iz Srbije. Bili su to ljudi u najboiljim, reproduktivnim godinama, mnogo od njih sa diplomama najboljih državnih fakulteta im znanjem najvažnijih stranih jezika. Otišla je čitava jedna intelektualna elita sa porodicama ili bez njih. Do kraja te decenije Srbija je izgubila tačno milion ljudi.

Rat je nakon tog marta meseca 1991. godine mogao da počne, više nije imao ko da se odupre vojno policijskoj sili koju su Slobodan Milošević i njegovi pomagači uzurpirali, indoktrinirali i usmerili u pravcu tragičnih događaja koji će da uslede.

Sva tri rata koje je taj režim vodio izgubljeni su, pa kad više nije imao koga da teroriše, usmerio se na slobodarsku Srbiju, okupirao je, izolovao, kompromitovao, podjarmio i opljačkao. Milošević je već stvorio od sebe kult ličnosti, a na velika vrata došlo je do „podele vlasti“ između Šešeljevih radikala i navodnih socijalista. Tako je Srbija dobila svoju verziju nacional-socijalista, a zapravo profašističku kriminalnu i do lakata krvavu falangu koja traje već trideset godina po svemu što je ljudsko i normalno u ovoj zemlji.

Zašto je važno sve ovo reći na kraju 2024. godine?

Zato jer su rezultati tridesetogodišnje diktature i terora zastrašujući, zato jer je Srbija  sa skoro deset miliona stanovnika spala na ispod 6,5 miliona, od čega ima skoro dva miliona penzionera i zato jer je za tih trideset godina taj krvavi režim potrošio na svoje kriminalne potrebe preko 200 milijardi dolara (oko 6 milijardi dolara godišnje kroz razna budžetska finansiranja kompletnog kriminalnog aparata. A, kriminalizovane su doslovno sve institucije, od pravosudnih, do vojno policijskih, završno sa mrežom medija gde glavnu reč već tri decenije vode RTS i još nekoliko „pripadajućih“ bastiona otrovne propagande.

U međuvremenu je u Srbiju za trin decenije, što zbog ratova što zbog poslaratnih etničkih ili ekonomskih razloga, u Srbiju ušlo skoro milion ljudi (Srba sa Kosova, iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine). Većina tog sveta ptredstavlja ključno polugu klerošovinističke bande koju današnji diktator koristi kao svoje paravojn o krilo za obračun sa autohtonim Srbima u Srbiji. I to treba da je jasno: politika radikal-socijalista je bila od početka utemeljena na izazivanje sukoba, ne samo u region sa srodnim južnoslovenskim narodima nego i između sebe.

Najbrojniji i danas najglasniji među njima, takozvani „Dodikovi Srbi“, predstavljaju najmilitantniju grupu jurišnika koji su spremni da se stave „raspolaganje“ režimu Aleksandra Vučića (nastavljača, „sukcesora“ tri decenije dugog projekta sistematskog uništavanje ove zemlje), u neizbežnom konačnom obračunu protiv Srbije, njenog naroda i svih njenih životmih interesa.

Sredinom prošle godine, srpski diktator Aleksandar Vučić, još uvek neprocesuiran i nekažnjen za  širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, ratno huškačke aktivnosti te nezapamćenu pljačku države i naroda, kao i svakog dana što radi, „obrnuo je“ istinu naopako i predstavio sebe kao mirotvorca, a Srbiju kao zemlju koju uništava „neko drugi“ a ne on lično, njegov režim i svi oni koji su mu prethodili, vođeni iz iste baze, kriminalnog jezgra, čije su personifikacije i stvarne vođe bili Slobodan Milošević, Vojislav Šešelj i svi njihovi sledbenici završno sa Aleksandrom Vučićem.

U julu 2023., izašao je pred kamere sa „ekspozeom“ u ugroženosti Srbije, ispred njega je bila „kineska“ table i marker u ruci, pa je „predavanje“ moglo da krene…

„U toku od dve i po godine mogli ste bezbroj puta da čujete da se Srbija sprema za nove ratne sukobe, da se militarizuje, da je pitanje trenutka kada će Putin da izda nalog njegovom potrčku Vučiću, da napadne neku zemlju u region“, pričao je ovako bolesni diktator u direktnom prenosu preko čak dvadeset televizijskih njegovih kanala.

Nabrojao je najvažnije „tačke“ uništavanja Srbije, koje je „neko tamo“ osmislio, pa ih je ovako „postrojio“: 1. Moralno sakaćenje, Ruski agenti, Lažno optuživanje Srbije da želi rat, Nedostatak demokratije, diktatura, 2. Ekonomsko slabljenje Srbije, 3. Medijska agresija, 4. Priželjkivanje sukoba + intervencija NATO, 5. Kraj Srbije.

Pisao je diktator po tabli sve ono što sam radi, već punih 12 godina. Ali, bila je to tek jedna od hiljadu predstava njegove poremećene, podeljene ličnosti, čija je bolest kao pandemija počela da se širi preko masovne propagande i na jedan deo stanovništa.

A, gde je ta propaganda i mrak koji ona proizvodi otišla, ovih decembarskih dana 2024., dok traju svakodnevni sukobi naroda sa naprednjačko radikalskom mafijom u većini opština u Srbiji, najbolje se viedi na primeru BiH entiteta pod imeno Republika Srpska: na najgledanijim televizijama u Dodikovoj paradržavi, kao i najposjećenijim portalima i dnevnoj štampi, nema ni reči o protestima studenata ili opozicije u Srbiji…Ako se i spomene, to je samo kratka, usputna vest ili komentar Aleksandra Vučića na sve to. Kao da se ništa ne dešava, dok narod u Srbiji nedeljama štrajkuje, bojkotuje, blokira institucije i ulice. Mnogim Srbima „tamo preko Drine“, neko je odavno, još devedesetih godina „prodao priču“ da „Beograd nije srpski grad“, da je Srbija „puna ustaša“ i da je treba „osloboditi“.

Evo, i nakon tri decenije, „prekodrinska braća“ ozbiljno rade na tome da zgaze zemlju Srbiju, jedinu u koju se kunu, a sve čine da je zbrišu sa lica zemlje. Mržnja, zavist, želja za osvajanjem i pokoravanjem, to je ono što ta otrovom klerošovinoizma zadojena masa radi danas i ovde.  Novi Sad je ustao, brani se, ustala je posle tri decenije i univerzitetska omladina. Traže se nova, neokaljana, sposobna i čista lica, spremna da preuzmu odgovornost za događaje nakon pada radikalskog mraka. A, on je sve gušći i sve crnji. Kao i uvek pred zoru.