Da li je Srbija u posledinje dve dekade razvoja doživela ekonomsko-finansijsko i razvojno „zlatno doba“? Da li je Srbija poslala „ekonomski tigar“ i privreda po rezultatima ,,za ugled drugima u Evropi“? Da li se Srbija nalazi u „zlatnom dobu“ kako to često tvrdi Vučić?

Prof. dr Slobodan Komazec

Na međunarodnoj sceni i u međunarodnim ekonomskim i finansijskim odnosima narasta sukob između nacionalnih država i interesa i novog imperijalizma ili globalizma (kojeg neki nazivaju novi kolonijalizam).

Ovo je sukob za očuvanje nacionalnih vrednosti i položaja na svctskom tržištu i interesa globaližovanog finansijskog imperijalnog sistema.

Na svetskoj finansijskoj i valutnoj sceni očekuju se velike oscilacije kako kurseva, tako i kamatnih stopa i operacije euriborom. Trampov pokušaj okretanja nacionalnoj privredi i njenom oporavku, ogromno ulaganje u modernizaciju armije (vojno – industrijski kompleks) povratku kapitala iz sveta i investicija, „povratku“ dolara iz svetskih deviznih rezervi, dovodi do porasta primarne kamate FED-a i to skokovito i izrazito zapaženo, da bi se „vratio“ odlutali kapital u svet. Nije to protekcionizam za šta optužuju iz EU takav zaokret Trampa. Drugo, u prvoj fazi „stabilizacije sistema“ i nove vlasti kurs dolara (kao svetske i nacionalne valute) se povećava, jer se očekuje veći priliv kapitala od gubitaka na konkurentskom izvozu SAD. Otvara se nova faza, kada se priliv završi, snažna devalvacija dolara i veliko obezvređenje dolarskih rezervi (i potraživanja) stranih centralnih banaka. Valutni rat, koji nastaje i „begtstvo“ od dolara, vodi talasu devalvaciju nacionalnih valuta – pravi „valutni rat“, jer nijedna država ne želi da plati ove operacije promena kurseva velikim nacionalnim gubicima. Sve je to povezano sa fazom „povratka“ nacionalnih valuta iz zajedničke valute evra.

Veliki problem će nastati nestankom evra i raspadom evrozone, odnosno EU. Na koji način će se preći sa evra na nacionalne valute? Koja će država da prihvati na sebe da konvertuje ogromne emisije evra u nacionalnu valutu? Hoće li to biti Nemačka uvođenjem DEM-a? Taj mehanizam „raspodele tereta“ i ogromne konverzije valuta mora se blagovremeno razraditi, pre eventualnog nestanka evra. Inače, monetarni haos i zatvaranje nacionalnih privreda je sasvim izvesno. Kako će se ponašati države sa ogromnim zgrnutim deviznim rezervama, da li će ih naglo konvertovati u realna dobra, uz nagli rast svetske inflacije i eksplozivan rast cena realnih dobara.

Već je nastala faza kupovine i gomilanja zatnih rezervi kao „sigurne luke“ u neizvesnim vremenima, povećanja njegove proizvodnje u nizu država, uz rast cene zlata ka 1.900 – 4.200 dolara za finu uncu. Istovremeno se neke države okreću velikoj kupovini zemljišta i drugih realnih dobara (preduzeća, investiranja, istraživanja, vojna industrija i sl.) iz nagomilanih dolarskih i evro rezervi. „Naduvavanje monetarno – finansijskog balona; kao do sada astronomskih razmera, neće biti moguće, ali ni dominacija spekulativne ekonomije“ (MMF). Može li se verovati u ovakve tvrdnje? Stvarni tokovi su već demantovali ove stavove MMF-a.

Kakva će uslediti međunarodna prelivanja sredstava i naglo osiromašenje „nepripremljenih“ država za ove tektonske poremećaje? Sledi li nova svetska monetarno – finansijska konferencija slična Breton – Vudsu?

Talas „konkurentnih  devalvacija“ zapljusnuće svetsku privredu. Mnoge države beže u uvođenje zaštitnih klauzula (uz konkurentne devalvacije). Interesi nacionalnih država izbijaju u prvi plan. U očuvanju od finansijskog  soma, države „beže u regionalizme (čak i u bilaterizam) i šira međusobna povezivanja da bi se izbegli veliki i neočekivani finansijski rizici, neočekivano topljenje deviznih rezervi i širenje platnobilansne neravnoteže. Pokušaji „spašavanja“ promenama kursa nacionalne valute vodi daljim konkurentnim devalvacijama, ali i anticipiranim većim promenama kurseva (valutno ratovanje). Svetska privreda ulazi u zonu velikih neizvesnosti i finansijskih turbulencija. To postaje uvod u novu svetsku finansijsku krizu i bankrotstva“ niza država. Nacionalne države spas će tražiti u priključivanju regionalnim integracijama, da bi preko povezivanja ublažile udare krize i velikih rizika i ncizvesnosti. Rađaju se nove integracione celine i regionalne obračunske valute. Begstvo od dolara i njegovih manipulacija postaje sve masovnije. Od regionalnih valuta, zlata i nafte, svet kreće ka stvaranju jedinstvenog svetskog novca, koji zamenjuje „dolarski standard“. Rađaju se novi pokušaji stvaranja „korpe valuta“ kao nekada SPV („specijalnih prava vučenja“).

Već je stvorena reformisana korpa valuta koju čine „specijalna prava vučenja“ (SPV), jer je uključen i kinenski juan u dosadašnju korpu.

U novoj krizi koja potresa svetsku privredu MMF je emitovao 456 milijardi SPV kao pomoć državama članicama Fonda – da bi im olakšao teret krize uz određenu monetarnu injekciju. Raspodela SPV se vrši prema visini kvote svake države kod MMF. Fond je emitovao 456,5 milijardi „specijalnih prava vučenja“ ili 650 milijardi dolara (preračunato po kursu dolara i SPV). Srbija je dobila ovaj „poklon“ u visini od 627,6 miliona SPV ili 890 miliona dolara, odnosno 759,7 miliona evra.

Svet treba da se kreće ka ujednačenijem razvoju, manjoj eksploataciji i novom sistemu umesto podivljalog, eksploatatorskog i potpuno dehumanizovanog društva. Ovakvom kolonijalnom i bezdušnom kapitalizmu katastrofe je, konačno, „odzvonilo“. To što zapadni „čuvari“ ovog kapitalizma traže nekakve „oplemenjene“ oblike kapitalizma, „kapitalizam s dušom“, „kapitalizam sa savešću“, više „moralni kapitalizam“, humani, a manje čisto „profitni kapitalizam“, više državne regulative i države blagostanja, a manje tržišta, samo ukazuje na to daje kapitalizam danas, kao i uvek bezdušni svet kapitala, otuđenja, profita po svaku cenu, neviđene pljačke i obezličenja. Sistem koji sam sebe izjeda iznutra, uništavajući se upravo on pali brojne fitilje ogromne socijalne bombe. Rušenje postojećih institucija tog sistema, masovni socijalni bunt i nasilje – samo je prva faza u njegovom opštein slomu.

Svetska privreda je ušla u duboku krizu. Finansijske institucije I međunarodno finansijsko parvo su izgubile snagu regulacije, narasta „divlji kapitalizam“, nesigurnost , okretanje države nacionalnom interesu, gubitak poverenja u svetski finansijski system I dolar kao svetsku rezervnu valutu. Protekcionizam narasta u otvoreni carinski rat, države beže u bilaterizam. Zlato ponovpostaje tražena roba I sigurna luka za stalnim rastom cene zlata.

Kakva je budućnost svetskog monetarnog sistema zasnovanog na dolaru koji se nalazi u velikoj krizi. Finansijski system SAD na kojem počiva stabilnost I kvalitet (sigurnost, vrednost I dr.) dolara je u velikoj krizi. Javni dug je narastao na 37.230 milijardi, što je preko 130% bruto proizvoda. U tome kamatna obaveza iz duga godišnje iznosi 900-1.000 milijardi. Sve teže se servisira dug. Više se plaća kamata na dug u odnosu na ukupne vojne rashode SAD (koji su najveći u svetu I veći od svih narednih 20 država). Proces dedolarizacije je u toku, ali I pad rejting dolara. Države sve manje drže dolar u svojim deviznim rezervama. Dolar je u deviznim urezervama 1990-ih godina učestvovao sa gotovo 90%, sadqa to pada na 47%. Ogromna količina dolara koja cirkuliše u svetu I formira budućnost – sada se vraća u SAD dovodeći do ogromnog inflatornog pritiska I daljeg slabljenja dolara.  Sada ta moć vojnih interakcija slabi. Nestanak BRIKS-a ubrzava rad I značaj dolara što dovodi I do rasta tražnje zlata.

 Govoriti danas o slobodnom tržištu I u celini neoliberalizmu u uslovima dominacije monopola, oligopila multikorporacija, daleko je od stvarnosti.

U gotovo u svim državama u svetu došlo je do ogromnih preraspodela bogatstva. Stvoren je uski sloj prebogatih I ogromna većina siromašnih. Jaz između njih sve više se širi. Samo osam multimilijardera raspolaže sa bogatstvom 426 milijardi dolara – koliko raspolaže  I 3,6 milijardi siromašnih u svetu. Nejednakost nije bila nikada veća, dok se u pojedinim državama širi ovaj raspon. Liberalni kapitalizam je prestao da bude prosperitentan I uspešan system. Nobi I efikasniji sistem nisu uspeli da stvore. Apologete kapitalizma tvrde da je ovaj sistem prebrodio mnoge krize I rešavao ih I da će ovu krizu  – jer nastaje „kreditna destinacija kapitalizma“. Kapitalizam zapadnog tipa je osvajanjem novih tržišta, kolonizacijom, pljačkom I otimanjem tuđih resursa uz dominaciju svojih valuta kao svetskog novca (dolar, funta, marka I dr.) „rešavao“ je svoje krize. Takvi amortizeri krize sada nestaju, šire se brojna ograničenja. Kapitalizam se još nije oporavio od finansijske krize (2008.). Javni I privatni dugovi su eksplodirali. Svet čeka lavina bankrotstava.

Neoliberalni kapitalizam je doveo svet u process siromašenja najvećeg dela stanovništva. Nastao je I širi se otpor takvom sistemu. „Svedoci smo kraju liberalne ere“. Nastao je I kraj epohe u kojoj je dolar bio jedini svetski novac I sredstvo ogromne eksploatacije., osvajanje sveta, nametanje zapadne ideologije, normi I vladanje svetom.

NOVA „ZLATNA GROZNICA“ – KUPOVINA I REPATRIJACIJA ZLATNIH DEVIZNIH REZERVI

Finansijska kriza, neizvesnost i povećan rizik, države okreću na jačanje sopstvenih deviznih rezervi, a u njihovoj strukturi porast uloge i učešća zlata. Devizne rezerve države od drugog svetskog rata drže u monetarnim svetskim institucijama na zapadu (u Londonu, Njujorku, Bazelu) radi očuvanja i sigurnosti. Države u novoj krizi i geopolitičkim sukobima nastoje da zlatne rezerve povuku i deponiu u zemlji. Posebno su aktivne Austrija, Nemačka, Mađarska, Poljska, Rusija i Kina. Time države smanjuju rizike i finansijske udare (šokove), povećavaju sigurnost, izbegavaju eventualne sankcije i blokade uz stvaranje veće stabilnosti i sigurnosti, ali i raspoložoivosti deviznih rezervi. Zlato nije podložno devalvaciji za razliku od valutnih rezervi, a to znači da manje zavise od monetarnih politika drugih država. To jača monetarni suverenitet država. Da navedemo samo nekoliko država koje su provodile ovu politiku repatrijacije zlata. Rusija je povećala svoje zlatne rezerve sa 807 tona iz 2010. na 2.330 tona u 2020.godine. To je vidovit i odgovoran potez jer su zapadne zemlje zamrzle ruske devizne rezerve u bankama od 322 milijarde dolara. Zlato u trezorima Centralne banke Rusije nisu mogli zamrznuti. Rusija je maksimalno povećala svoju proizvodnju zlata, ali i kupuje zlato na svetskom tržištu.

Kina kupuje zlato od 2022. godine i povećala je svoje zlatne rezerve sa 2.000 tona iz 2022. na 2.300 tona u 2025. godini. Kina čuva zlato u trezorima Pekinga i Šangaja. To je istovremeno politika „odvajanja“ od dolara i trgovini (sa plaćanjima) van zapadnog finansijskog sistema, posebno nastankom BRIKS-a. Mađarska je od 2018. do 2025.povećala svoje zlatne rezerve sa 3 tona na 30 tona. Navedeni primeri (i niza drugih država) ukazuju na novi pristup u vođenju monetarnih i platnobilansne politike i upravljanja rizicima u sve većoj monetarnoj i političkoj nestabilnosti i neizvesnosti. Srbija prati ove promene u svetskoj privredi. U deviznim rezervama 2012 na raspolaganju je imala 15,9 tona zlata (oko 600 miliona evra protivvrednosti i sa 5% učešća u ukupnim deviznim rezervama). Sa jednom tonom zlata koju je Srbija dobila iz sukcesije, ukupno je vraćeno 13 tona zlata. Trenutno je ostalo 5 tona koje su kupljene u 2024. godini. Zlatne poluge su bile u bankama Zapada. Srbija menja politiku deviznih rezervi. Otkupila je 17 tona zlata na međunarodnom tržištu zlata i 5 tona iz domaće proizvodnje n(koje je plaćeno dinarima). Zlato je u rezervama dostiglo u 2025. godini 50,05 tona (što čini 17,2 % ukupnih rezervi , dok je ranije to iznosilo 5%). Protivvrednost zlatnih rezervi iznosi 4,7 milijardi evra (vrednost zlata u nrezervama je povećano sa 600 miliona u 2012. godini na 4,7 milijardi evra u 2025. godini). Povećanje deviznih rezervi je vrlo značajno jer su povećane sa 10,6 milijardi evra iz 2012. na 29,3 miljarde evra.

U uslovima velikih turbulencija u svetu i finansijama čuvanjem zlatnih rezervi u zemlji država je više samostalna, manje osetljiva na šokove (udare) sa svetskog tržišta, uz to je izbegla opasnost od blokade od svojih deviznih rezervi u stranim bankama. Tako je Venecuela držala svoje zlato u Londonu, ali su se vlasti Velike Britanije odbile da vrate 31 tonu zlata jer se „ ne slažu sa Madurovom vlašću“.

Politika vraćanja (repatrijacije) zlata u zemlju je strateška odluka u periodu kada mnoge države u svetu doživljavaju sankcije, zamrzavanje računa, isključivanje iz platnog sistema (i prometa), uz mogućnost blokade deviznih rezervi – kojim država ne može da raspolaže. To državi povećava finansijsku sigurnost, slobodu plaćanja, nezavisniju monetarnu politiku, veću fleksibilnost u plaćanjima, povećanje poverenja u stabilnost bankarskog sektora i „moć centralne banke“ države da drže pod kontrolom finansijski sistem i efikasnije provođenje makroekonomske politike.

Zlato kao svetska sigurnosna rezerva nema nacionalnu pripadnost, a i ne može se „štampati“ prema potrebama vlade i država. Dakle, nema falsifikata novca. Preko 90% centralnih banaka u svetu očekuju povećanje svojih zlatnih rezevi. Zlato je već postala druga po značaju valuta u svetu, prevazišla je evro kao svetsku rezervu.

ERUPCIJA EMISIJE NOVCA U „ZATRPAVANJU“ AKTUELNE KRIZE

Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vladama u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike.

Osnovu neoliberalizrna čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizrna i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje.

Jačanje finansijskog na račun proizvodnog kapitala odvodi kapitale u spekulativnu finansijsku sferu u kojoj je profitna stopa nekoliko puta viša u odnosu na profitnu u realnoj ekonomiji, dok je obrt kapitala daleko veći, a time i masa profita.

Militantni monetarizam iskvarenog novca doveo je i do odvajanja finansijske od realne sfere sa brojnim teškim posledicama a razvoj i socijalno raslojavanje društva. Kamata u finansijskoj sferi se odvojila od profitne stope, tako da se „proizvodi“ u finansijskoj sferi autonomno.

„Kvantitativno popuštanje“ ili nekontrolisana monetarna ekspanzivna politika je pokušaj da se enormno emisijom novca centralnih banaka suprostavi sve oštrijoj krizi. To je istovremeno i instrument preko koga pohlepne novčane psihopate dovode do ogromnih preraspodela bogatstva i eksploatacije niza država i njihovih resursa. Kupovinom realnih dobara za virtuelni novac vrši se svojevrsna kolonizacija nacionalnih država.

 Američki FED ili centralna banka SAD je najavio (Dženet Jelen, tadašnji direktor FED-a) da u oktobru 2017. prestaje vreme i politika tzv. „kvantitativnog labavljenja“ monetarne politike, što je samo drugi izraz za ekspanzivnu monetarnu politiku. Do tada je, od nastanka nove finansijske krize (2008) Federalni rezervni sistem (FED) „upumpao“ ukupno 24,2 biliona (ili hiljada milijardi) dolara u bankarski sektor. Ovo „pumpanje“ se i dalje nastavlja, kao i politika „nutnih kamatnih stopa“.

Sve se to odvijalo preko kupovine (monetizacije) raznih hipotekamih hartija od vrednostii državne obveznice javnog duga na finansijskom težištu.

Ovaj „zaokret“ u monetarnoj politici objašnjava se time da je privreda SAD

pokazala znake oporavka, da su investicije oživele, a tržište rada oživelo – uz pad

stope“nezaposlenosti. Dakle, monetarnim stimulansima (emisijom, nultom

kamatom i dr.) pokušava se oživeti privreda, dok se kurs dolara sistematski

obara u cilju stimulacije izvoza. Sada nastaje faza jačanja kursa dolara u cilju

privlačenja odbeglog kapitala, ali tendencija njegovog pada se nastavlja.

Istovremeno je Evropska centralna banka i dalje vodi politiku „monetarnog labavljenja“. Do sada je emitovala bez pokrića 4.200 milijardi evra preko, banaka u privredi da bi podstakla privredni rast, povećala zaposlenost i podstakla inflaciju, jer bije tešku bitku sa deflacijom (niskim cenama). ECB nije donela odluku o prestanku mesečne misije evra od 60 milijardi, o tome će odlučiti i primene drugih mera monetarne politike kada se sagleda ponašanje inflacije (njeno približavanje stopi od 2% godišnje). Ako se ukaže potreba to kvantitativno labavljanjc će se nastaviti, ali time i obaranje kursa evra u odnosu na druge valute.

Veliki je problem što emisija novca preko banaka „umesto za podsticanje potrošnje i industrijskog rasta“ (realne ekonomije) završava na finansijskom tržištu u spekulativnoj ekonomiji i kupovini hartija od vrednosti javnog duga SAD. Ovaj dug je već povećan na preko 36 biliona dolara (što iznosi oko 126% bruto domaćeg proizvoda, pri čemu je deficit budžeta narastao na 14-16%). Novac je ušao u zonu finansijskih spekulacija. Banke i „banksteri“ ne daju kredite korporacijama, već međusobno trguju novcem koji su im poklonile centralne banke.

Razvilo se „moderno“ hazardersko bankarstvo, pravljenje ogromne mase novca ni iz čega uz pomoć „bankarskih derivata“ ili proizvoda, toksičnih kredita i takvih plasmana, spekulacija, prevara, ali i klasičnog pranja novca.

Centralna banka Engleske (Bank to England) ide politikom velike emisije funti, a program je ambiciozniji od „proizvodnje lakog novca“ u politici FED-a. Slično se ponašaju centralne banke Kanade, Japana i dr. Japan emisijom novca želi da poveća inflaciju (jer već decenijama pati od deflacije), uz slabljenje kursa jena u odnosu na druge valute. Program se zasniva na snažnoj stimulaciji izvoza, a ne domaćoj potrošnji. Tako se razvijaju suptilni oblici ratova valuta, što u osnovi pokreće lančanu reakciju drugih država – koje neće da plate tu cenu i konkrentskoj borbi preko kursa valuta. Uglavnom se odvija rat devalviranjem valuta. Idealno vreme za bankarske spekulacije i međusobne novčane trgovine između banaka upravo je vreme valutnog ratovanja. Ceh će plaćati emisione banke i države novim zaduženjima, novim poreskim nametima i ukidanjem preostalih socijalnih prava svojim građanima.

Finansijski derivati i dalje postoje i ostaju bezvredni papiri već dostižu 870 biliona dolara, postali su sastavni deo spekulativne ekonomije i finansija, a time i nova „tempirana bomba“: naduvavanje novog finansijsko – derivatnog balona i nove svetske finansijske krize, a postojeća još traje. Jedna kriza sustiže drugu i gotovo ciklički je podiže na gore, čineći je sve kompleksnijom i težom za za otklanjanje.

S druge strane centralna banka Kine već dugo vodi politiku podcenjenog juana u cilju stimulisanja izvoza i stvaranja konkurentne robe (uz inače niže troškove poslovanja). SAD i Evropska unija vrše pritisak na Kinu da revalvira svoju valutu, jer ostvaruje visoke stope rasta, visok izvoz i suficit u platnom bilansu, uz optužbu da „vodi sistem valutnog dampinga“ (podcenjenosti valute).

Kina nema nameru da revalvira juan, mada bi već danas mogla zbog izbijanja na prvo mesto u ekonomskom rastu, da proglasi juan rezervnom valutom u svetu (pored dolara), ali ocenjuje da joj to još ne odgovara. Sačekaće pogodniji trenutak, posebno većim uključivanjem u svetske tokove kapitala, investicije, „put svile“ i osvajanjem novih tržišta kupovinom realnih dobara u drugim državama za svoje ogromne devizne reservc.

Svesne takve politike, države EU donose odluku da se Kini onemogući kupovina realnih dobara, posebno dugoročnog investiranja.

Bankarski sektor U emisiji derivata, koja dominira u odnosu na klasičan bankarski kredit, stvara osnovu i za autonomno „kreiranje“ kamata. Kamata se odvaja od novostvorene vrednosti. Kamata se stvara ex nihilo kao i novčani surogati. Banke samostalno međusobno kreiraju derivate (kupuju i prodaju) naplaćuju kamate i time ostvaruju osnovni izvor prihoda banaka, znatno iznad prihoda od kamata na kredite pnvredi i stanovništvu, čak i državi. Banke autonomno stvaraju derivate, koji služe kao osnova za sopstvenu multiplikaciju, van uticaja centralne banke i „zvaničnog“ novca. Finansijski balon se automatski naduvava, spekulativne finansije i ekonomija su van kontrole – time se stvaraju sve pretpostavke narastanja finansijske krize i njenog permanentnog trajanja. Kriza se pretvara u stalni proces, samo se oblici krize menjaju – dobijajući različite površinske oblike (politička, finansijska, berzanska, kreditna, bankarska i slična kriza).

NOVA POLITIČKA KRIZA I DEVIZNI KURS

Izbijanje nove političke krize oko Ukrajine i uvođenje niza ekonomskih sankcija Rusiji od strane SAD i EU (sa satelitskim državama) otvara pitanje kako će se to odraziti na države u sukobu, a kako na one koje su kreirale sankcije.

Sankcije redovno pogađaju svetsku trgovinu, pad izvoza i uvoza, opadanje ekonomskog rasta, porast nezaposlenosti i socijalnih napetosti u većini država u svetu – vodi ozbiljnoj recesiji. U slučaju produžavanja krize to će dovesti do prave depresije u nizu država. EU će biti pogođena ovim uvedenim sankcijama Rusiji poznatim „bumerang efektorm“. Države kreću u zaštitu sopstvenih interesa i uvode brojne mere zaštitne politike. Buja i širi se protekcionizam. Zatvaranje privreda vodi padu izvoza, uvoza i domaće proizvodnje, većem pritisku na devizne rezerve i spekulacije na deviznim tržištima. Počinje vođenje politike precenjenog i podecnjenog kursa nacionalnih valuta, a to je uvod u pravi „valutni rat“. Nijedna država ne želi da bude gubitnih i podnese glavni teret restriktivnih mera i ograničenja, ali ni teret inflacije koja sve to prati. Svaka nastoji da „izveze“ svoju inflaciju i da sačuva svoje devizne rezerve i dovoljnu ravnotežu platnog hilansa. Kako dolazi do pada dugoročnih investicija, slabljenja nacionalne štednje zbog inflacije, niske (nulte) kamate, kretanje međunarodnog kapitala se ograničava, čime se svi faktori krize i nelikvidnosti pojačavaju. Dolazi do suzdržanosti od potrošnje, ograničavanje kredita i aktivnosti banaka se širi – privrede kreću u veću neizvesnost, sukobe interesa i novi „prošireni“ protekcionizam. Pritisci na devizne rezerve se povećavaju (ali i politika država za njihovu zaštitu), troškova uvoznih energenata (nafte, gasa i dr.) i njihovih cena se naglo povećavaju, uvozna j troškovna inflacija rastu, pritisak na devizni kurs se povećava. U takvim odnosima i tokovima teško je održati kurs domaće valute stabilnim, a privredu konkurentnom. Devalvacija kursa se nameće kao mera „uravnotežavanja“. Naša centralna banka ističe daje „kurs dinara stabilan“ u situaciji kada je cena gasa prešla 3.600 dolara za hiljadu kubnih metara, cena uglja povećana za 75%, barel nafte prešao 1.300 dolara, a uvozna inflacija se prelila na našu privredu. Dolazi do velikih šokova iz okruženja u vidu energetske krize.

U zaštiti kursa dinara devizne rezerve su značajne, ali robne rezerve i rezerve energenata su slaba tačka. Centralna banka mora uredno da snabdeva banke (i menjačnice) deviznom gotovinom da bi se suzbile spekulacije, psihološki faktori inflacije i pritisak na tražnju deviza (konverzija dinara u devize), čime slabe devizne rezerve, ali je ova operacija nužna. Ako bruto devizne rezerve iznose 2.7,4 milijardi evra, a neto devizne rezerve preko 23,5 milijardi, očito je da postoji dovoljan „odbrambeni bedem“ protiv padanja vrednosti kursa dinara (kurs je pao u međuvremenu na 119 – 122 dinara za evro).

Ostvareni veći priliv stranih direktnih investicija i deviznih doznaka u prva tri kvartala 2021. godine omogućio je da centralna banka kupi 1,1 milijardu evra. U poslednjem kvartalu zbog pritiska odliva i tražnje deviza centralna banka je prodala 455 miliona evra. Tako je neto efekat bio kupovina 645 miliona evra.

U 2024. godini devizne rezerve iznose kod centralne banke 29,3 milijardi evra i kod poslovnih banaka 3,2 milijarde, dakle ukupno 32,5 milijardi, što je vrlo visok nivo. U toku (januar – juni) devizne rezerve centralne banke padaju na 27,4 milijarde evra ili oko 2 milijarde, a kod poslovnih banaka pad je sa 3,2 na 3 milijarde. Smanjenje deviznih rezervi je preko 2 milijarde evra. Pri tome se menja i struktura deviznih rezervi, jer je učešće zlata povećano sa 3,8 na 4,7 milijardi evra u 2025. godini.

S druge strane, Vlada je (2021) da se podsetimo, u realnom sektoru donela odluku o zamrzavanju cena osnovnih životnih namirnica, goriva, nema porasta cena struje stanovništvu. To deluje na obuzdavanje inflatornih očekivanja i smirivanje psiholoških faktora, ali će dovesti do većih gubitaka u granama sa zamrznutim prodajnim (ali ne i nabavnim) cenama. Duže zadržavanje zamrzavanja cena u sledećoj fazi vodi u nestašice roba i „ogolelom tržištu“. Država ovde mora da kompenzativno da deluje da to spreči (nažalost slabo je vođena politika robnih rezervi, što će se odraziti na porast uvoza). Slično je sa napim snižavanjem marži u trgovini na 20% uz očekivano snižavanje cena za 15-20%.

  U ovoj fazi krize relativno stabilan kurs dinara deluje smirujuće, ali će zbog izostanka ili smanjenog priliva u rezerve (pad doznaka, stranih investicija, izvoza) uz veliki pritisak i odliv rezervi (plaćanje kreditnih obaveza, kamata, dohodaka i dividenti i konverzija dinara u evro) doći do slabljenja deviznih rezrervi.

No, to je i osnovna funkcija deviznih rezervi kao „prve linije odbrane“ od deficita platnog bilansa i većeg odliva, tako da nema potrebe u ovoj fazi krize ići i dalje politikom gomilanja deviznih rezervi.

Samo se, na kraju, postavlja značajno pitanje: dokle kurs dinara može da izdrži ovaj nivo od 117 dinara za evro kada počnu da deluju faktori odliva deviznih rezervi. Devizne rezerve do sada su formirane na visokom nivou tako da centralna banka može da izdrži pritisak tražnje deviza zadovolji formiranu tražnu (i odliv), bez uvođenja deviznih ograničenja. Naravno, ukoliko i dalje želi da vodi stabilizacionu politiku u kojoj je stabilan kurs jedan od glavnih stožera ove politike. No,već je nastao proces „topljenja“ deviznih rezervi.

Iz smanjenja deviznih rezervi se ne vidi po kom osnovu je u godini nastao priliv deviza, a po kom onovu odliv, da se vidi rezultat od 2 milijarde smanjenja deviznih rezervi.

Sada je jasno da je privreda dovedena u stanje visoke ovisnosti od stranog kapitala, bez čega se ne može odvijati opšti proces reprodukcije i uredno izvršavati sve dospele obaveze kao i dostignuti nivo potrošnje i standarda.