Početkom ove godine Univerzitet UN je objavio izveštaj pod razočaravajućim naslovom „Globalni bankrot vode“. Ukratko, svet živi iznad svojih mogucìnosti  i, avaj, ne govorimo o novcu, koji je ovih dana ponekad napravljen ni iz čega, vecì o vitalnom resursu koji se vecì crpi svuda, uključujucìi glečere i močvare, a prirodno obnavljanje ne može da prati stopu potrošnje.

Piše: Aleksej Štrikov

Konflikti zbog vode – ova tema periodično se pojavi u svetskim vestima i analizama, ali za većinu ostaje periferno pitanje. Nesumnjivo, ovo pitanje je akutno za afričke zemlje, ali u glavama mnogih izgleda da je ograničeno na Afriku. Međutim, u poslednje vreme problem vodnih resursa dobio je dodatnu dimenziju, otkrivajucìi ranjivost čitavih regiona.

Pre godinu dana, reagujući na teroristički akt u Kašmiru, indijsko rukovodstvo je najavilo suspenziju Sporazuma o vodama Inda – kritično značajne reke za celokupnu ekonomiju susednog Pakistana. Islamabad je protestovao, izjavljivao da smatra da je sporazum i dalje na snazi, pretio primenom nuklearnog oružja i – na kraju se obratio sudu u Hagu. Arbitraža je 15. maja ove godine podržala pakistansku poziciju. Indijsko ministarstvo spoljnih poslova odmah je proglasilo tribunal nelegitimnim, a njegovu odluku pravno ništavnom. Problem je u tome što je konflikt, kako to često biva, već dobio značajnu inerciju, tako da cìe obe strane demonstrirati spremnost za njegovu eskalaciju.

Za razliku od nafte, uglja i drugih fosilnih goriva, nema svrhe da se čovečanstvo oslanja na primenu tehnologije kada je o vodi reč. Ako nekako preživimo bez termoelektrana i motora sa unutrašnjim sagorevanjem, ništa ne može zameniti vodu za poljoprivredu i, štaviše, za naš organizam.

Vodni resursi degradiraju, a u mnogim rečnim slivovima zbir postojecìih prava, obaveza, vladinih obecìanja i javnih očekivanja daleko prevazilazi njihovu propusnu moć. Autor izveštaja, direktor Instituta za vodu Kave Madani, konstatuje odsustvo efikasnih institucija upravljanja sposobnih da reše problem „vodnog bankrota“, i dok su u nekim slučajevima problemi još uvek na pomolu, u slučaju prekograničnih reka oni su vecì očigledni.

Situacije kada se izvor reke, životno važne za jednu zemlju, nalazi na teritoriji druge zemlje, česte su u svetu. Razmotrimo samo nekoliko takvih slučajeva, sa različitim stepenom napetosti koji tamo postoji.

Reka Oranje

Najduža reka u Južnoj Africi, Oranje, koja obezbeđuje vodom više od polovine teritorije Južnoafričke Republike, izvire na maloj planini u Kraljevini Lesoto, gde se zove Senku. Godine 1986. dve države su potpisale sporazum o preusmeravanju dela voda Senkua u sliv reke Val.

U Lesotu je bio izgrađen sistem rezervoara, brana i tunela, zemlja je dobila jeftinu struju i moćan izvor prihoda. Južnoafrička Republika, koja je platila za izgradnju vodoprivredne infrastrukture, svake godine plaća Kraljevni Lesoto više od 200 miliona dolara, a u zamenu dobija 780 miliona kubika vode za sušnu provinciju Gauteng.

Bez obzira na to što ovaj projekat od samog početka opterećuju korupcionaški skandali, obe zemlje su generalno veoma zadovoljne. Južnoafrička Republika nema razloga za strah od bilo kakvog nepriličnog ponašanja Kraljevine Lesoto, nikakvi spoljni igrači ne mogu da utiču na Lesoto da deluje na štetu ove zemlje-članice BRIKS-a, a razlog je jednostavan: Lesoto je enklava u unutrašnjosti teritorije Južnoafričke Republike.

Međurečje Tigra i Eufrata

Mnogo napetije deluje situacija u „kolevci civilizacije“, u međurečju Tigra i Eufrata. Ove reke, koje teku preko teritorija tri države, izviru u Turskoj, na Jermenskoj visoravni. Njihova uloga je neprocenjiva: posebno je važan Eufrat, najveća reka Zapadne Azije, od koje zavisi žviot više od 60 miliona ljudi.

Od druge polovine 20. veka Turska postepeno realizuje jedan od najvećih projekata regionalnog razvoja – GAP (Projekat Jugoistočne Anadolije), u kojem važnu ulogu ima aktivan razvoj gornjeg toka Tigra i Eufrata. Radi se o  22 brane koje ozbiljno pogoršavaju probleme za države nizvodno, odnosno za Siriju i Irak.

Poseban problem ima Irak: priliv Eufrata je smanjen za dve trecìine, doprinosecìi degradaciji zemljišta i utičucìi na čitave sektore poljoprivrede – u vecì problematičnom regionu, kolaps bezbednosti hrane postaje još jedan faktor destabilizacije. Ne treba kriviti samo Tursku – Bliski istok je u principu sklon ekstremnim vremenskim uslovima: smena suša i iznenadnih poplava nanosi ogromnu štetu poljoprivrednicima. Ipak, konflikt oko vodnih resursa je očigledan.

Pogoršanje odnosa Turske, Sirije i Iraka od početka šezdesetih, analitičari ne povezuju samo sa hladnim ratom, već i sa nekoordinisanim razvojem dve velike reke. Zbog izgradnje nove brane na Eufratu u Siriji 1975. godine, Irak je bio spreman da joj objavi rat. Irak je bio i na pragu rata sa Turskom, kada je ona na 30 dana u potpunosti blokirala tok Eufrata 1990-ih. Sada, kada ni Damask ni Bagdad više ne mogu da budu konkurencija Ankari u regionu, moraju da je mole za saradnju – nemajući pritom nikakvog uticaja. Turska ne priznaje pomenute reke kao „međunarodne vodotokove“ i govori o apsolutnom suverenitetu nad vodnim resursima čija izvorišta su na njenoj teritoriji. Turska se nije pridružila ni Konvenciji UN o vodi, postavši jedna od tri zemlje koje su glasale protiv. Druge dve bile su Burundi i Kina (koju ćemo kasnije pomenuti).

Nil

Ni sa drugom „kolevkom“ – Nilom, situacija nije vedra. Ako se u Mesopotamiji konflikt u vezi sa vodom vodi između regionalne sile (Turske) i njenih mnogo slabijih suseda, onda se u slučaju Nila radi o dva regionalna teškaša, iako veoma različita: o „starom“ Egiptu i „novoj“, ali zemlji koja se aktivno razvija i uvek je ambiciozna – Etiopiji. U centru konflikta je etiopska hidroelektrana Hidase (Preporod) na Plavom Nilu, koja je otkrivena 2025. godine, a u potpunosti je završena u februaru ove godine, postavši najmoćnija u Africi, daleko ispred egipatske Asuanske hidroelektrane.

Eksploatacija etiopske hidroelektrane, a posebno punjenje njenog ogromnog rezervoara, izaziva u Egiptu zabrinutost i nezadovoljstvo. Treba primetiti da je Etiopija počela izgradnju ove hidroelektrane 2011. godine, ne savetujući se o tome sa Egiptom, koji je u to vreme imao mnogo drugih problema. Etiopija ne podržava ni sporazume zaključene u 20. veku, na osnovu kojih Kairo ima pravo veta na bilo koji projekat u kome se koristi Nil. A 85% toka Nila stiže u Egipat iz Etiopije.

Kontrolišući ispuštanje vode, Etiopija može da izvrši pritisak i na egipatsku energetiku (utičući na punjenje rezervoara Asuanske hidroelektrane), i naravno, na poljoprivredu, što može da bude posebno bolno u periodu suše.

Zabrinutost Egipta podržao je i susedni Sudan, ali oni nisu uspeli da Etiopiju ubede u kompromisno rešenje, čak ni preko međunarodnih posrednika i Saveta bezbednosti UN. Kako je izgradnja napredovala, pregovarački aduti Adis Abebe su rasli, ali nije imala nameru da potpiše pravno obavezujucìi sporazum sa Kairom. Na proleće ove godine, štampa je prenela da je Egipat prešao na geopolitički pritisak i da pokušava da odreže Etiopiju od Crvenog mora, povećavanjem vojnog prisustva u regionu i, moguće, koristeći napete odnose Etiopije sa susednom Eritrejom.

Sa svoje strane, Etiopija upravo preko novoizgrađene hidroelektrane Hidase pokušava ne samo da spreči izolaciju, nego i da poveća regionalnu težinu. „Počeli smo da izvozimo struju u Keniju, Džibuti i Sudan“, prošle jeseni je govorio ministar industrije Melaku Alebel. „Kao što vidite, ova hidroelektrana ne pripada samo nama, već i celom regionu i kontinentu.“ Ova zemlja ne planira da se zaustavi na onome što je do sada ostvarila: krajem marta predloženi su novi projekti za izgradnju još tri brane. To bi omogućilo Adis Abebi još veće poluge za uticaj, ali egipatske vlasti su već zapretile „oštrim i odlučnim odgovorom“.

Američki predsednik Donald Tramp obećao je da će se pozabaviti egipatsko-etiopskom krizom oko vode, ali u Etiopiji ne veruju u objektivnost takvog posrednika. Možda se dogovori mogu posticìi na drugim mestima – na kraju krajeva, od 2024. godine obe zemlje su članice BRIKS-a.

Mekong

Sve do sada pomenute reke služe u svojim regionima kao „arterije života“. To se može reći i za Mekong, od kojeg zavisi cela Jugoistočna Azija. On hrani i napaja Mjanmar, Laos, Tajland, Kambodžu i Vijetnam, ali on izvire u Kini gde nosi ime Lancang. I tu od situacije sa učešćem regionalnih snaga, prelazimo na scenario u kojem je jedna od strana – velika država. U gornjem toku reke izgrađena je moćna kaskada gigantskih brana i hidroelektrana, što nije dovelo samo do toga da postane plića, vecì je i fundamentalno promenilo njen prirodni režim, toliko važan za region.

Ceo život Indokine vekovima je građen na smenjivanju različitih klimatskih i ekonomskih perioda. Kada počnu letnji monsuni, reka izlazi iz svog korita, plavi ogromne teritorije i donosi milione tona plodnog mulja, započinjucìi ciklus razmnožavanja riba. Za razliku od toga, od decembra do maja, kada nastupi suvo toplo vreme, Mekong se povlači i postaje plitak, a za lokalno stanovništvo počinje period aktivne žetve i ribolova.

Danas, kineske hidroelektrane ispuštaju vodu tokom sušne sezone i akumuliraju je tokom sezone poplava, što remeti ekosistem, tradicionalne poljoprivredne sisteme i akvakulturu. Pritom, Kina i zemlje Jugoistočne Azije ne mogu da se porede po „težini“. Kina je glavni trgovinski partner i investitor svojih južnih suseda, pa oni ne mogu preterano da pogoršavaju s njom odnose zbog vode.

Ako relativno bogat Tajland sebi još i može da dozvoli nekakve proteste i demarše, onda je skromni Laos koji mašta da postane „baterija Azije“ spreman na bilo kakvu saradnju sa Kinom. Neučestvovanje Pekinga u mehanizmima regulacije vode čini praktično nemogućim bilo kakav suštinski pritisak na njega. Jedino čime zemlje Indokine mogu da zaprete, to je da će se prikloniti Vašingtonu, ali uz takvu zavisnost od saradnje sa Kinom, to gotovo da nije moguće.

Ind

Vratimo se onome od čega smo počeli. Dogovor o vodama Inda dugo vremena je smatran jednim od najuspešnijih i najstabilnijih primera regulisanja pitanja vode. Potpisan 1960. godine uz posredovanje Svetske banke, ovaj dogovor je delovao čak i kada su dve zemlje bile u ratu. Ukupna površina sliva reke Ind prelazi milion kvadratnih kilometara, 2025. godine tu je živelo oko 320 miliona ljudi, od kojih 195 miliona u Pakistanu, čija poljoprivreda oko 90% zavisi od tog vodnog sistema.

Šest glavnih reka u sistemu Inda dele se na istočne (Ravi, Bias i Satledž) i zapadne (Dželam, Čenab i Ind). Prema dogovoru, Indija je dobila isključivo pravo da koristi vode svih istočnih reka i njihovih pritoka na svojoj teritoriji, dok je Pakistan dobio prava na vode zapadnih reka i pristup od oko 80% zajedničkog toka sistema Inda. Nije iznenađujucìe što mu promena trenutne situacije preti katastrofom.

Još pre 10 godina, u septembru 2016, takođe posle krvavog terorističkog akta u Kašmiru, Narendra Modi je rekao čuvenu rečenicu: „Krv i voda ne mogu da teku zajedno.“ Tada je to bilo upozorenje. Godine 2025. prešli su na delovanje.

Dajući intervju u martu ove godine, indijski ministar unutrašnjih poslova Amit Šah je izjavio da Dogovor o vodama Inda „nikada neće biti obnovljen“. Nju Delhi je prestao da šalje Islamabadu hidrološke podatke i obaveštenja o radovima na zapadnim rekama. Kao otvoreni izazov deluje tender za realizaciju projekta za prebacivanje vode iz Čenaba u sistem reke Bias (to jest, iz uslovno „pakistanske“ reke i „indijsku“).

Najveći pakistanski grad, Karači, sada preživljava katastrofalnu humanitarnu krizu: ekstremna suša pogoršava kolaps urbane infrastrukture. Delovanje Indije, iako ne predstavlja osnovni uzrok (osnovni uzroci su klimatski i korupcioni), nesumnjivo ga usložnjava. Atmosfera u Pakistanu se zagreva i strašno je i pomisliti u šta to može da se pretvori, ako se uzmu u obzir nuklearne mogućnosti obe zemlje.

Vredi pomenuti da se izvor Inda nalazi na Tibetskoj visoravni, to jest na teritoriji Kine – saveznika Pakistana. I Peking ima poluge za uticaj osim retoričkih. Radi se o tome da na Tibetskoj visoravni svoj izvor ima i druga reka, Bramaputra, i Kina je već dala zeleno svetlo za izgradnju, na ovoj reci, najveće brane u istoriji čovečanstva. Direktno pred vratima Indije. I ako Nju Delhi dozvoli sebi da ode predaleko u situaciji sa vodama Inda, neće biti moguće kriviti Kinu koja nije vezana nikakvim ugovorima o vodama Bramapture.

I tako, nisu samo dve, već tri nuklearne države uvučene u problem.

Zaključak

Sličnih situacija, manjih ili većih, ili ozbiljnijih, u svetu ima prilično. Možemo da pomenemo Izrael, Liban i Palestinu, probleme srednjeazijskih republika, naš Irtiš i Amur. Zajedničko za sve te situacije je u odsustvu pouzdanog međunarodnog regulatornog mehanizma. Pitanja se rešavaju u bilateralnom dijalogu, to jest u odsustvu dobrosusedskih odnosa, oni se svode na pokušaje prisile.

Moguće je da je to nasleđe pređašnjeg svetskog poretka i da će novonastajucìi policentrizam omogucìiti pronalaženje izlaza. Na kraju krajeva, retko koji političar necìe sa visokog mesta potvrditi da je saradnja bolja od sukoba. Za sada ostaje da se nadamo da se postojeće krize oko vode neće rasplamsati u požar.

Poslednjih godina, kako primećuju eksperti, izbijanja nasilja zbog vode su naglo porasla. Svoj doprinos imaju i klimatske promene. Valja se setiti i da se prvi od istorijski dokumentovanih ratova vodio upravo za vodne resurse i da je trajao više od veka. Nažalost, dim iznad vode je ljudska navika.