U odmaklom stadijimu svog ludila, srpski diktator je doneo neopozivu odluku da ubije Srbiju i sav život u njoj, gradnjom nuklearne centrale. Ne jedne nego više njih! Iz kog budžeta, od kojeg novca i sa kojim „stručnjacima“, gde bi bio odlagan nuklearni otpad i koja bi nuklearna velesila gradila te atomske centrale? Te male, „modularne“ atomske centrale u svetu još ne postoje u komercijalnoj upotrebi. Zapravo ih ima svega dve na svetu. Ali, pravi tiranin uvek gleda u daleku budućnost prezirući stvarnost kao ružnu, prolaznu epizodu dok on jaše na grbači najsiromašnijeg Naroda u Evropi. Hoće li Srbija dozvoliti da jedan opaki režim izbriše i narod i prostor na kome vekovima živi?

Nikola Vlahović

Očito duboko potrešen sumnjama u njegove „nuklearne“ planove, srpski diktator je prilikom posete francuskog predsednika Makrona, našao vremena i da nešto „demantuje“, a što se našlo i na stranicama ovog magazina. Reč je bila o nuklearnom otpadu u Srbiji, pa je tim povodom rekao: „O skladištenju nuklearnog otpada, reč je o još jednoj brutalnoj laži. Unose pometnju, zabludu, sluđuju ljude. Rekli su da to, nemaju dokaze, nemaju ništa, kažu da li je možda najava saradnje sa francuskim EDF, da li to znači da Francuska mora da smesti otpad. Bezobzirno, bezobrazno, to sa namerom rade protiv sopstvene zemlje. Problem je što namerno ruše svoju zemlju besmislenim lažima. Moja je ideja bila da razgovaramo sa EDF koja je Francuskoj uspela da obezbedi mnogo energije zahvaljujući nuklearnoj energiji. Uvek smo imali ljude koji su malo znali, izbegavali smo, važno je da smo bili protiv. Zato danas zaostajemo mnogo. Ovakve laži, ostanete bez teksta…“

Evo i neoborivih činjenica koje govore ko laže, a ko je žrtva tih laži…

Da je „raspoložen“ za izgradnju malih, takozvanih modularnih nuklearnih elektrana u Srbiji, saopštio je Aleksandar Vučić 21. marta 2024. godine na Prvom samitu o nuklearnoj energiji u Briselu. „Zainteresovani smo da dobijemo bar četiri mala modularna reaktora koji će zameniti 1.200 megavati“, istakao je on svoju „ponudu“, kao i obično, samovoljno, bez javne rasprave, jer rasprave sa diktatorom nema. Istina, kazao je da ne zna kako će se to finansirati, jer je za to potrebno 7,5 milijardi evra. Gde naći taj novac, to je ostavio „za kasnije“.

Na pomenutom samitu, koji su organizovali Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) i Belgija kao predsedavajuća Savetu Evropske unije, poručio da će Srbija biti spremna da učestvuje, ali da mora da dobije neku vrstu podrške od vodećih država iz EU. Nije ovo slučajno kazao, neko mu je već ponudio „logistiku“.

Znatno ranije, krajem oktobra 2021. izjavio je da Srbija želi da učestvuje u izgradnji nuklearne elektrane u mađarskom gradu Pakš, gde se u saradnji sa Rusijom prave dva nova bloka. Međutim, vremena i političke prilike su promenjena. Rusija je ukinula sve strateške saradnje sa Vučićevim režimom.

Srbija nema ni obučenih stručnjaka koji bi mogli da brinu o tretmanu visoko radioaktivnog otpada i istrošenog nuklearnog goriva, kao ni regulative u toj oblasti. To I piše u nekoj Strategiji razvoja do 2023. godine, vezano za energetiku.

U prethodnim godinama, ruska državna korporacija za atomsku energiju Rosatom bila je zainteresovana za izgradnju nuklearne elektrane u Srbiji, ali je od te ideje odustala zbog prekida odnosa sa diktatorom u Beogradu.

Istina je da Rusija već gradi nuklearne elektrane u susednoj Mađarskoj i Bugarskoj, a izvoz visoke tehnologije u oblasti nuklearne energetike je jedan od aduta Moskve na svetskom tržištu. Ruski stručnjak Konstantin Simonov, generalni direktor Fonda za nacionalnu energetsku bezbednost tvrdi da uopšte Srbija nije ni bila u planu za takvo nešto, jer nema bezbednosnih kapaciteta.

Čak se i Direktorat za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije (Srbatom), pozvao na moratorijum, zakonsku zabranu gradnje nuklearnih postrojenja te se ogradio saopštenjem da pitanja koja se tiču mogućnosti izgradnje nuklearne elektrane nisu u njihovoj nadležnosti.

Evropski mediji ovih dana pišu da je Vučićeva Srbija „vođena potrebom da diversifikuje svoj energetski sektor i da napravi otklon od jeftinog ruskog gasa„, odlučila da okonča decenijama staru politiku zemlje koja zabranjuje izgradnju nuklearnih elektrana na svojoj teritoriji.

Da je, protivno strateškim interesima Srbije, sve mogućem u režimu opasnog tiranina, pokazalo se ovih dana…

Naime, novim Zakonom o energetici koji je doslovno naručio Aleksandar Vučić, ukida se zabrana izgradnje nuklearnih elektrana u Srbiji, što je potvrdila i njegova ministarka energetike Dubravka Đedović Handanović izjavom da će prestati da važi Zakon o zabrani izgradnje nuklearnih elektrana  bude čim bude usvojen Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o energetici.

Takođe je izrecitovala ono što je dobila od atomske velesile Francuske, koja očito hoće da se umeša u ovaj posao pa je rekla: „Predložene izmene treba da unaprede funkcionisanje energetskog sistema i omoguće veću energetsku sigurnost u periodu prelaska na čiste izvore energije„.

Embargo na izgradnju atomske centrale dug je 35 godina. Ideja je bila da to bude trajno. Zabrana izgradnje nuklearki doneta je 1989. u vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ), i usvojena je tri godine posle nuklearne katastrofe u ukrajinskom Černobilju u tadašnjem Sovjetskom Savezu.

Na navodno javnoj, a zapravo zatvorenoj „raspravi“ o izmenama Zakona o energetici 2. septembra 2024. godine, u Privrednoj komori Srbije u Beogradu Đedović Handanović je iznela niz laži. Navodno, da zakonske izmene u prvoj fazi predviđaju ispitivanje opravdanosti razvoja nuklearne energije, te da je od trenutka donošenja prve odluke do puštanja u rad nuklearne elektrane potrebno najmanje 10 godina. Aleksandar Vučić ima znatno hitniju potrebu da upropasti Srbiju za sva vremena. „Naš zadatak je da se pripremamo da bismo bili energetski bezbedni i za 15, 20 i 30 godina tokom kojih nas očekuju smanjenje proizvodnje iz uglja i povećana potreba za energijom zbog očekivanog rasta industrije“, govorila je umirujućim tonom njegova ministarka energetike.

A, onda je navela i jedan „dobar“ razlog za gradnju nuklearki. Naime, navela je da se promene pripremaju u skladu sa propisima Evropske unije (EU) „u tranziciji ka čistim izvorima i spajanju tržišta električne energije“, te da se Srbija integriše u evropski sistem bezbednosti i upravljanja u slučaju elektroenergetske krize“ (ovaj deo je i javni stav Evropske komisije, a koji podrazumeva „atomsku Srbiju“.

Ovde valja napomenuti da je bivša nemačka kancelarka uz ogromnu podršku Bundestaga, donela odluku o gašenju svih nuklearnih elektrana u Nemačkoj. I to u vreme kad je ruski gas bio spas ne samo za Nemačku već za čitavu Evropu. Američki atomski lobi nije mislio tako. Milijarde dolara su već bile spremne da se zbog ruskog gasa napravi haos u istočnoj Evropi. I desio se. Sad će svet videti taktičke atomske bombe, umesto atomskih centrala. I to je samo pitanje vremena i okolnosti.

Vučićeva priča o mogućnostima korišćenja nuklearne energije otvorena je 10. jula 2024., nakon što je pet ministarstava u Vladi Srbije potpisalo Memorandum o razumevanju sa 20 naučnih instituta i institucija u vezi sa nuklearnom energijom. Vučićev režim je bahato, na način koji jedino i zna, krenuo u ukidanje 35-godišnje zabrane izgradnje nuklearnih reaktora. Iako je moratorijum na snazi, ovaj diktator je još 2019. godine, na sugestiju britansko američku inscenirao donošenje novog Zakona o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti, kojim je propisana opšta odredba o izgradnji nuklearnih postrojenja – izdavanje saglasnosti, izbor lokacije, projektovanja postrojenja i izdavanje potrebnih licenci.

Dakle, ovde nije reč o nekoj jučerašnjoj ideji. Već je Vučićev režim održavao sastanke sa britanskim Rols-Rojsom (Rolls-Royce) i francuskom državnom energetskom kompanijom Elektrisite de Frans (Electricite de France – EDF) u aprilu ove 2024., kada je potpisan Memorandum kojim se, navodno, „stvaraju uslovi za strateško partnerstvo u proceni potencijala za razvoj nuklearnog civilnog programa u Srbiji“.

Bivša francuska snaha, Dubravka Đedović Handanović (u prethodnom braku sa prezimenom Negre) na sastanku sa francuskim ambasadorom u Srbiji, Pjerom Košarom, razgovarala je o energetskoj saradnji, istog dana (5. april 2024). Takođe istog dana, Vlada Srbije usvojila je i Memorandum o razumevanju sa Francuskom Elektroprivredom (EDF) o uspostavljanju saradnje o nuklearnoj energiji, što je otvorilo put za francuske investicije u ovaj posao na ovom delu Balkana.

U tom za širu javnost malo poznatom Memorandumu, pored ostalog, „stvaraju se uslovi za strateško partnerstvo u proceni potencijala za razvoj nuklearnog civilnog programa u Srbiji“. Radi se o istoj ili još goroj stvari od istraživanja koje radi zloglasni Rio Tinto u Srbiji.

Pokušao je Aleksandar Vučić mnogo ranije, dok mu je Rusija bila „partner“ da sa kompanijom „Rosatom“ aktivno radi na stvaranju prilika za izvoz nuklearne tehnologije, a da to država Rusija podržava, i on uzima ekstraprofit. Taj drski stav Rusija je prećutala ali je javno saopšteno iz Moskve da ruska država neće da gradi i treću nuklearnu elektranu na Balkanu.

Jedan drugi problem se već pojavio kao posledica ove pogubne „atomske politike“ poludelog diktatora. Naime, potpisivanjem nekakve Deklaracije o takozvanoj zelenoj agendi za Zapadni Balkan u novembru 2020. godine, Vučićev režim se obavezao da će do 2050. izbaciti ugalj iz upotrebe. A, ugalj je strateški srpski proizvod koji „hrani“ termoelektrane. Umesto ulaganja u čiste tehnologije, prečišćavanje, filtere i slične mogućnosti koje postoje, odluka je pala da se ugalj iz Srbije „protera“.

Anđelo Boneli, portparol političke partije Zelena Evropa u Evropskom parlamentu, doslovno je ovo rekao: „Kada se male zemlje (kao što je Srbija) opredele za nuklearnu tehnologiju, one postaju politički i energetski zavisne od zemlje koja im tu tehnologiju isporučuje. Nedopustivo je govoriti o nuklearnoj energiji kao čistoj i obnovljivoj energiji! U Italiji, ni posle više od trideset godina, ne znamo šta ćemo sa nuklearnim otpadom! Skoro 90.000 tona nuklearnog otpada  i dalje se nalazi u starim postrojenjima i nekoliko privremenih skladišta“.

„Nismo ranije razmišljali o tome, ali sada ozbiljno počinjemo o tome da razmišljamo„, kazao je srpski tiranin Aleksandar Vučić kad mu je još 2021. godine, tokom sastanka sa Putinom u Sočiju, rečeno da Srbiju orijentiše prema „alternativnim izvorima energije„.

Ima u Srbiji još onih koji rade evro američki atomski lobi. Nekadašnji direktor JKP „Beogradske elektrane“ Rade Basta još ranije je predlagao da se u takav projekat (atomske centrale) uđe sa Amerikom ili Evropskom unijom navodno radi otvaranja naučno-istraživačkog centra za nuklearne tehnologije u saradnji sa Institutom u Vinča. A, što se tih naučnih istraživanja tiče, Srbija već ima potpisane sporazume u ovoj oblasti sa Rusijom. Prilikom poslednje posete Vladimira Putina Srbiji, u januaru 2019, potpisan je 21 sporazum, a dva se odnose na oblast nuklearne energije.

Tada je Nenad Popović, ministar bez portfelja zadužen za inovacije i tehnološki razvoj, sa „Rosatomom“ potpisao sporazum o otvaranju Centra za nuklearnu nauku, tehnologije i inovacije. Jer Srbija više i nema te stručnjake novih generacija. Taj Centra nije otvoren i neće ni biti, dok je Vučićev režim na vlasti. Moskva ga je „ukinula“ i danas je prepušten sudbini anglo američke politike širenja nuklearnih centrala u već prezaduženim despotijama kakva je Vučićeva.

U neposrednoj blizini Srbije su atomske centrale Pakš u Mađarskoj, Krško u Sloveniji, a nisu daleko ni Černe vode u Rumuniji i Kozloduj u Bugarskoj. Zašto onda Vučićev režim teži ovoj opasnoj igri? Jedini realan odgovor je ucena. Predugo je Vučić mislio da se igra sa svoji stvarnim gospodarima. Ta igra ima cenu koju treba da plati Srbija.

Pitanje nuklearnog otpada, opasno je do te granice da danas Srbija ima kancerogene bolesti kao pandemijiu. Takođe, Srbija nije rešila pitanje nuklearnog otpada, koji se nakuplja još od 1948. godine kada je otvoren Institut za nuklearne nauke Vinča, što je još 2007. potvrdila i jedna bivša državna sekretarka tadašnjeg Ministarstva nauke, za vreme druge vlade Vojislava Koštunice.

Tada je formirana specijalna komisija sa zadatkom da reši pitanje trajnog odlaganja nuklearnog i radioaktivnog otpada, ali je rasformirana pre nego što je uspela da ispuni ciljeve. Ni onda ni danas Srbija nije izgradila postrojenje za preradu nuklearnog otpada, ni trajno odlagalište. Nuklearni otpad stoji u hangarima Instituta Vinča i čuva se u uslovima koji su predviđeni navodno za privremeno skladištenje. To privremeno, traje decenijama.

Starim Zakonom iz 2009. godine, Srbija se obavezala da do februara 2019. trajno reši pitanje odlaganja radioaktivnog otpada i predvidela je izgradnju odlagališta. A, onda je novim Zakonom, 2018. godine, pitanje nuklearnog otpada stavljeno „u mirovanje“. Čijom odlukom? Ko je dozvolio da Srbija i na ovaj način odumire od masovnih pojava karcinoma? To ne bi bilo teško saznati kad bi ova država imala tužilaštvo. Ne režimsko nego pravo, slobodno tužilaštvo.

Kad se govori o nuklearnom otpadu, eventualna izgradnja nuklearne elektrane zahtevala bi izgradnju trajnog odlagališta, ali se otvara pitanje gde bi ono moglo da bude.

Srbija nema ni Strategiju upravljanja istrošenim nuklearnim gorivom i radioaktivnim otpadom koja treba da propiše potrebne korake za izgradnju postrojenja za odlaganje radioaktivnog otpada, predviđenu Zakonom o radijacionoj i nuklearnoj sigurnosti i bezbednosti.

Recimo, na primer, samo za hlađenje reaktora su potrebne velike količine vode, pa bi elektrana morala da bude u blizini velike reke, a to bi jedino mogle da budu Sava, Dunav ili Velika Morava. Kao nuklearno gorivo, potrebni su uran i plutonijum, a u Srbiji ne postoji nijedan aktivni rudnik gde se iskopavaju takve sirovine.

Srbija takođe ne raspolaže bilansnim rezervama nuklearnih sirovina, I to doslovno piše u Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2025. godine sa projekcijom do 2030. godine! A, tu Strategiju je Vučićev režim potpisao! Rezerve urana, to jest, uranijuma se procenjuju na oko 1.000 tona, stoji u dokumentu, što znači da bi Srbija morala da uvozi nuklearno gorivo. Rusija ima blizi 10 odsto svetskih rezervi uranijuma i od izvoza zarađuje više od 133 milijardi dolara godišnje, pokazuju podaci objavljeni na web portalu World Nuclear.

Niko nije pitao građane Srbije da li im je potrebna atomska energija i koje su koristi od toga. Umesto njih, govorio je Aleksandar Vučić: „Ako bi Srbija do 2035. uspela da napravi nuklearni reaktor, to bi za nju bio spas“, izjavio je u Parizu krajem ovo leta Aleksandar Vučić. Stručne zajednice, međutim, misle nešto drugo.

Izgradnja klasične nuklearne elektrane Srbiju bi mogla bi da košta i više od deset milijardi evra, koje bi morala da pozajmi, dok s druge strane, mali modularni nuklearni reaktori koje je Vučić ranije pominjao, još nisu razvijeni za komercijalnu primenu.

Ako bi Srbija stvarno dobila nuklearke, to bi po mišljenju najozbiljnijih stručnjaka bilo apsolutno štetno i potpuno neisplativo u odnosu na goriva koja postoje, u izobilju, a koja se ne koriste, poput biomase, biogasa, hidroenergije).

Uzgred, ne postoji veća zavisnost u energetici od nuklearne zavisnosti. Izgradnja nuklearnih reaktora i u mnogo bogatijim državama uvek predstavlja veliki nacionalni poduhvat koji zahteva velika sredstva i silan napor celog društva koje oko toga mora imati saglasnost. Zato je svačije pojedinačno mišljenje o tome, bilo da je ono za ili protiv, a naročito kad je u funkciji neke lobi grupe ili u ovom slučaju politike jednog diktatora, zapravo potpuno nevažno. Vučić će raditi na ubijanju Srbije sve dok mu to Srbija bude dozvoljavala.

Glavni i najpodmukliji izgovor da bi nuklearne elektrane mogle da pomognu dekarbonizaciji srpske energetike, pošto ne emituju ugljen dioksid, obična je laž.

Srpska elektroprivreda oslanja se na proizvodnju struje iz lignita, budući da dve trećine električne energije stižu iz termoelektrana na ugalj, ali zbog nebrige, nestručnosti, rasterivanja vrhunskog kadra, danas je taj sistem potpuno devastiran, a mogao bi biti ekološki prilagođen uz stotinu puta manja ulaganja od raznih „nuklearnih ideja“. Čista električna energija ili neka alternativna goriva kao što je zeleni vodonik već se uveliko koristi u Evropi.

 Onda neki „naopaki“ Vučičevi „stručnjaci“ tvrde da će se tako povećati potrošnja struje, jer će ona biti potrebna za električna vozila. Isti jedan Vučićev „stručnjak“, izvesni Marković, tvrdio je da su problem i obnovljivi izvori energije poput sunca i vetra, jer „vetar često ne duva, a sunca nema noću“ te da „hidroelektrane imaju problem kad je suša!“ Pa je zaključio da, „pošto ugalj nećemo moći da koristimo, nuklearna energija je izlaz“.

Isti taj anonimus tvrdio je hladnokrvno da „treba videti“ koliko je Srbiji  potrebno nuklearnih elektrana, instalisanih kapaciteta, kao i na to da li ići samo sa modularnim elektranama koje nisu još komercijalno korišćene, da li ići na klasičnu tehnologiju, odnosno velike nuklearne blokove od jednog, dva gigavata ili neku vrstu hibridnog rešenja.

Jednu stvar su svi zaboravili: takozvani modularni nuklearni reaktori još uvek nisu u komercijalnoj upotrebi ni u jednoj zemlji sveta i postoje samo dva eksperimentalna primera! Ali, Vučić je i bez ovih studija, nedavno utvrdio kako bi Srbiji trebalo najmanje četiri takva reaktora „jer ćemo do 2050. godine imati četiri puta veću potrošnju struje nego sada“.

Taj „stručnjak“ kaže i da gradnja nuklearki košta oko 5.000 evra po kilovatu snage, što znači da bi jedan blok od 1 GW koštao 5,6 miljardi evra, „a ako bi trebalo da napravimo 2 GW to bi bila investicija od desetak milijardi evra“. Sitna para za Vučićeve apetite! 

Reč je reaktorima snage do 300 megavata koji bi se pravili serijski i potom isporučivali kupcu, umesto da se grade na lokaciji. To je zamišljeno za nepristupačne predele, pustinje, visoke planine, Arktik, ali se u poslednje vreme o njima govori kao o alternativi za postojeće termoelektrane jer ih je dovoljno samo kupiti i postaviti umesto ložionice uglja.

No, manji reaktor ne znači manji rizik, a kako je za ono što su potrebe Srbije potrebna mnogo veća snaga od 300 megavata, ideja da se kombinuje više modula u zbiru je veći rizik nego da se gradi jedan veliki, konvencionalni reaktor od 1.000 i više megavata. Ni argument niže cene ne stoji jer nuklearna elektrana nije samo reaktor, već su najveći troškovi vezani za bezbednost.

Ustaljena je svetska praksa da građani na referendumu odluče da li su spremni na takav rizik da imaju nuklearnu elektranu. Nemačka, odlično organizovana i odgovorna država, smatrala je, kako je već rečeno, da njeni građani ne mogu da žive sa nuklearnim rizikom.

Vučić je spreman na takve rizike, po svaku cenu. Treba li mu to dozvoliti?

A. 1

EPS

(Iz dnevnika Prof. Jovan Mandić, HILANDARAC dipl. inž. el. tehnike)

U pogonu je 3. decembra, kao i svih proteklih 50 dana, svega oko 3.000 MW(37 %) od ukupno 7.950. A gde je  4.950 i zašto je uvoz svih 24 č, često preko 1.00 MW. Juče u PKS-u na raspravi o novom Zakonu o ENERGETICI osporio sam legitimnost onih koji su ga predložili i tražio da se formira grupa stručnih i iskusnih. Pitao sam ministarku odakle je takva hrabrost da prihvati da vodi skupštinu EPS-a i ministarstva a da se u to apsolutno ne razume! Ona se uvredi i napusti skup, a mogla je reći da su sva ozbiljna mesta u svim oblastima pokrivena na isti način od vlasti koja ima 97% medija i sve može opravdati, a važno je da govorimo ono što nam je napisano.

Predlog zakona je pokušaj šminkanja EPS-a na umoru, a on je neizbežan, jer predložene mere to garantuju. Šteta što su me prekinuli, jer sam hteo pitati prisutnog mog prijatelja Nikolu Rajakovića, promotera ZELENE AGENDE koja ima u planu da „zelena polja“ prekriju PANELIMA i oteraju i ovo preostalih krava da ne pasu, a već je od 2012 g. kada su nečastivi preuzeli EPS, fond grla je sa 120.000 smanjen na oko 12.000. Kažu krave ispuštaju gasove i truju atmosferu, a lično sam učestvovao u projektu da je PKB pre prodaje sa raspoloživim grlima i đubrivom mogao proizvoditi 1/3 potrebne energije, a gasovi koje ispuštaju ovi koji krave vređaju su neupotrebljivi i zaista truju okolinu, a svojom nestručnošću i bahatošću truju, tj. ugrožavaju zdrav razum kod ono malo preostalog normalnog stanovništva.

Postoji predlog rešenja koji sam držao u ruci koji dovodi EPS u apsolutnu sigurnost, a usput amortizuje bujice, poplave i formira MILION m3  rezerve vode koja se može koristiti ili za el.energiju ili za ispomoć rekama u vreme suša da održe život u njima i okolo njih (bunari i sl.)

 Ironija je da su taj projekat obnovili mlade kolege koje su doktorirali kod Nikole, odobren je od kolege Tomaševića, ali njega smeniše i dovedoše Živkovića, koji obilazi fabriku baterija i požuruje da se LITIJUM kopa i da se poveća broj zaposlenih u fabrici.                                                                                  

BOŽE, JAVI SE I SPASI NAS OD OVIH NEČASTIVIH.