Nakon skoro 14 godina razbojničke i veleizdajničke vladavine Aleksandra Vučića i njegove poslovno-stranačke mafije, može se sa punim pravom zaključiti da taj „projekat“ nikada ne bi uspeo bez sramne podrške Crkve, Vojske, Akademije (SANU) i dobrog dela takozvane kulturne zajednice Srbije. Ove nekada temeljne institucije koje su u prošlosti deklarisane kao „duša i telo“ srpskog društva, kao poslednje prostitutke, podale su se kao jeftine prostituke i izložile nezapamćenom ponižavanju koje nad njima vrši bolesni diktator. Njegov sadističke „egzorcir“ nad nekadašnjim temeljima države, njegovo svakodnevno vršenje nužde nad nekada neprikosnovenim instiutucijama, opoganilo je i Crkvu i Vojsku i Akademiju i na stotine udruženja navodne intelektualne elite. Diktator pada, njegov kraj se već dešava, ali smrad koji je ostavio gde god se pojavio, ostaće dugo i nakon njega. Diktator jeste gotov, ali srpsko društvo bez temeljitog preporoda, ne može da računa na bolju budućnost.

Nikola Vlahović

Četrnaestu godinu već, Aleksandar Vučić, poraženi, slomljeni i izolovani diktator u odlasku, komanduje Vojskom Srbije kao ličnom gardom, postrojava oficire, pukovnike, generale, drži im predavanja o ratnoj taktici i strategiji, ponižava ih i ispišava se na njih, dok mu uredno salutiraju.

Često u patikama od 1.000 evra, farmerkama, džemperima, stoji ispred njih sa uličarskom pozom, bez imalo poštovanja prema uniformi i statusu vojnog vrha.

U Vojsci Srbije i Gardi, kao i u Generalštabu i Ministarstvu odbrane, postoje precizni protokoli kada se, kako i kome od zvaničnika, domaćih i stranih, priređuje doček, i to je vredelo za sve, osim za drskog diktatora od prvog dana kako se dokopao vlasti.

Već u ranim danima njegove tiranije, došao je u kasarnu Specijalne brigade u Pančevu takođe u patikama i farmerkama, da ponizi Vojsku i da pokaže sopstvenu moć.

Vremenom je to postao deo njegovog odnosa prema Vojsci Srbije i niko od visokih oficira nije reagoivao na ovakve demonstracije njegove bahatosti.

Nikada u istoriji srpskog naroda srpski vojnik, oficir, nije bio bačen u blato besmisla i toliko ponižen kao što je ponižen pod vladavinom nevaspitanog i drskog đaka Vojislava Šešelja, koji ga je u ratnim nesrećama devedesetih godina naučio kako se to radi.

Načelnik Generalštaba Vojske Srbije Milan Mojsilović, Vučićev „posilni“, nosi nadimak „Herr Flik“ (iz legendarne britanske humoristilke serije „Alo-Alo“. Tragikomičan i nedostojan uniforme koju nosi, zapravo predstavlja Vučićevo „kulturno dobro“ umesto zgrade Generalštaba koju želi da sruši.

U to ime, Mojsilović je u Vučićevo ime (i po njegovom zahtevu) zatražio da se menja Zakon o Vojsci kako bi sve što mu nadređeni diktator u bilo kakvom stanju svesti naredi. A, radi svašta: prekomanduje oficire zbog učešća njihove dece na protestima, šalje „Kobre“ da ga čuvaju od naroda…

Prema starom Zakonu o Vojsci jasno piše da „Načelnik Generalštaba i starešine Vojske Srbije komanduju i rukovode Vojskom Srbije u skladu sa zakonom i aktima komandovanja  pretpostavljenih“, a u novom Zakonu o Vojsci po želji Aleksandra Vučića, piše: „Načelnik Generalštaba komanduje Vojskom Srbije u skladu za Odlukama Predsednika Republike Srbije i aktima komandovanja“.

Da bi ovo bilo usvojeno, Vlada Srbije je na sednici održanoj 20. novembra prošle 2025. godine usvojila Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije kojima „predsednik Srbije postaje vrhovni komandant“ i u stvarnosti, a ne samo u izjavama svojih saradnika.

Tek je tri meseca od kako je promenjen lanac komandovanja u VS, a tek se očekuje način na koji će diktator pokušati da primeni ulogu „vrhovnog komandanta“. Tada će se videti, ima li u Vojski Srbije časnih oficira i visoko moralnih ljudi da shvate da je vojska narodna a ne Vučićeva.

Bliski saradnici srpskog diktatora duži niz godina su ga oslovljavali sa „vrhovni komandant“ kad su vojne teme bile u pitanju. I, naravno, sva njegova propaganda. Vremenom je i on sam sebe tako doživeo, počeo je tako „da se naziva“, pa je prilikom potpisivanja Odluke o uvođenju obaveznog vojnog roka izjavio: „Želim da vas obavestim da sam kao vrhovni komandant i predsednik Republike Srbije potpisao saglasnost za obavljanje obaveznog vojnog roka u trajanju od 75 dana. Želim da verujem da će Vlada Srbije da usvoji tu odluku…“

Pred kraj prošle 2025. godine u Nišu u kasarni „Mija Stanimirović“, pojavio se sa dramatičnim izrazom lica da saopšti kako „vlada opšta nervoza oko oružja u svetu“, da zapreti državama u regionu, i saopšti sledeću vest: „Novi rat biće mnogo veći, sa desetostruko više žrtava nego u Ukrajini„

I dodao još i ovo: „U složenom okruženju, uzavreloj geopolitičkoj situaciji i ne lakoj regionalnoj situaciji, popuna naših jedinica je bolja nego ranije. Veći je priliv vojnika nego odliv, i zbog izmena zakona koje smo doneli u Skupštini, i istovremeno čini mi se sve boljih plata koje privlače ljude u vojsku, kao i patriotski odnos.“

Kad opasan ludak dođe u priliku da sebe „instalira“ na vrh vojne sile u jednoj državi, mogućnosti da ta sila bude zloupotrebljena su neograničene. Posebno u okolnostima u kojima ne postoji takozvani „kontrolni mehanizam“ kao što postoji u razvijenim pravnim državama.

Ali, ova samodržac je po svemu sudeću odlučio da teroriše Srbiju „do poslednjeg daha“, pa je, dok traje bitka za očuvanje zgrade Generalštaba u centru Beograda, i dok traje suđenje njegovom ministru Nikoli Selakoviću i drugim licima zbog nezakonitog skidanja zaštite sa ovog kulturnog dobra, odlučio da „položi kamen temeljac“za izgradnju novog kompleksa Generalštaba.

Naime, pred Novu godinu, 27. decembra 2025., u beogradskom nasleju Banjica,  „obratio se diktator javnosti ovim rečima: „…Ovde će biti izgrađene velelepne zgrade Ministarstva odbrane i Generalštaba naše vojske. Neto površina, korisna površina će biti 50.000 metara kvadratnih. Ogroman prostor, baš u skladu sa značajem naše armije. Biće sve završeno za tačno tri godine, do kraja 2028. godine. Izvođač radova je Vojnograđevinski centar.

Verujem da će sve biti urađeno na vreme i biće to lepe zgrade, lepi kompleksi, napravljeni u pravom bezbednosno dobrom okruženju. Ne bih dalje objašnjavao sve detalje. Biće pomerene naše zgrade, dakle, iz najužeg centra grada, ali verujem da će se sa ovog mesta donositi mnoge važne odluke u interesu Republike Srbije i njenih građana.“

Vojni vrh koji je Vučić sebi podredio, jednom će svakako morati da odgovara zbog učešća u kriminalnim radnjama zajedno sa svojim „vrhovnim komandantom“. Ali, ostaje sramota iza tih oficira, generala, koji su u jednom ružnom periodu ove države, ponizili nekada slavnu srpsku vojničku tradiciju i oficirsku čast.

Ali, osim Vojske Srbije, odavno duboko kompromitovana Srpska akademija nauka i umetnosti (SANU), snosi veliku odgovornost za to što njen ogromni uticaj u srpskom društvu i potencijal koji ima i van granica Srbije, nijednom za skoro 14 godina nije upotrebljen da se ovom manijakalnom tiraninu „stane na rep“.

Velika sramota bila je vidljiva i na dan 13. juna 2025. godine kad je samo 25 od ukupno 160 članova akademika SANU potpisalo peticiju kojom se zahteva ostavka Aleksandra Vučića. Dakle, 135 članova nije htelo ni da čuje da stavi potpisa na ovu peticiju!

A, u peticiji je pisalo: „Vođeni najvišim interesima naroda i države, duboko zabrinuti za budućnost Republike Srbije, ovim putem javno zahtevamo ostavku predsednika Republike Aleksandra Vučića, zbog urušavanja demokratskih, institucionalnih i društvenih temelja naše zemlje.

U proteklom periodu svedoci smo urušavanja izbornog procesa, kroz manipulacije biračkim spiskovima, kupovinu glasova i zloupotrebu državnih resursa; Kontrole nad tužilaštvom i sudovima, čime je pravna sigurnost građana ozbiljno dovedena u pitanje; Gušenja slobodne štampe i medijskog pluralizma, uz uzurpaciju nacionalnih televizijskih frekvencija i pretvaranje javnog servisa u propagandni alat vlasti; Prekomernog zaduživanja zemlje, bez javne rasprave i kontrole, čime se ugrožava ekonomska stabilnost i budućnost narednih generacija;

Zataškavanja kriminalnih afera koje potresaju javnost, uz zaštitu odgovornih pojedinaca; Pojave raširene korupcije, nameštenih tendera i potpune netransparentnosti u radu državnih organa; Rušenja osnovnih stubova društva -obrazovanja, zdravstva, nauke, kulture i umetnosti – koji su dovedeni u stanje hronične krize i zapuštenosti.

Zahtevamo ostavku ne iz političkih pobuda, već zbog moralne odgovornosti koju osećamo prema građanima i budućnosti Srbije. Smatramo da nijedan pojedinac, pa ni predsednik Republike, nema pravo da zarad lične ili partijske moći ruši demokratski poredak i ugrožava državne i društvene interese. U vremenu ozbiljne krize i rastuće društvene polarizacije, verujemo da je ostavka Aleksandra Vučića jedini mogući korak ka otvaranju prostora za dijalog, obnovu institucija i vraćanja poverenja građana u državu.

Članovi Srpske akademije nauka i umetnosti: Dušan Teodorović, Slobodan Vukosavić, Miodrag Tabački, Radomir Saičić, Antun Balaž, Vladimir Kostić, Fedor Mesinger, Mrđan Bajić, Vladan Devedžić, Gojko Subotić, Velimir Radmilović, Milan Damnjanović, Željko Tomanović, Dražen Zimonjić, Vladimir Srdić, Željko Šljivančanin, Zoran Radović, Milica Stevanović, Bogdan Šolaja, Milan Stojanović, Časlav Brukner, Dušan Otašević, Zoran Paunović, Zoran Petrović, Slobodan Milosavljević…“

Kad se jednom u Srbiji budu sabrale sve sramotne pojave u vreme diktature radikalsko-naprednjačke mafije, prećutni a često i otvoreni savez SANU sa najgorim tiraninom (uz dužno poštovanje gore potpisanih!) sa ostaće trajno upamćen kao najveći moralni pad ove ustanove još od neslavnog „Memoranduma“ i Miloševićeve diktature…

Duže od tri decenije traju nad Srbijom orgije kriminalnih koalicija, notornih lopova, secikesa i bandita sviih profila, orgnutih „nacionalnim pitanjem“, dok građani Srbije i Srbi kao većinski narod u svojoj zemlji žive kao njihovi taoci. Skoro polovinu tog perioda na punoj vlasti je radikalsko-naprednjačka kriminalna organizacija a posledice toga su zastrašujuće…

Najmanje milion ljudi je napustilo ovu državu od takvog terora (Srbija danas ima ispod 6,5 miliona stanovnika od koga je dva miliona penzionera), a lažno se prikazuju čak i rezultati popisa i broj preostalih stanovnika-robova kojima ova mafija sistemtski dere kožu s leđa i kojima „ispiraju mozak“ besomučnom propagandom o ugroženosti, o navodnoj stalnoj ratnoj opasnosti i opštoj „zaveri“ koja im navodno preti.

Istina je lekovita i kad je gorka: najgori neprijatelj Srba i svih građana Srbije nalazi se već decenijama u vrhovima vlasti koja im je otela državu, institucije, uzurpirala svaku stopu javnog prostora i pretvorila ga u Alibabinu pećinu, u najmračniju strahovladu ravnu onoj koju su napravile iranske Mule i ajatolasi u Iranu, ili one koja traje skoro čitav vek u Severnoj Koreji.

Ništa od ovoga ne bi moglo da se desi na ovako surov način, da nije bilo i ćutanja i pune saradnje Crkve, sa razularenim hordama Aleksandra Vučića i njegove mafijaške koalicije u kojoj su se našli na istaknutim mestima i brojni predstavnici onoga što srpski diktatir zove „bivša vlast“. 

Tako udruženi, sa jednom jedinom ambicijom da zgaze, opljačkaju i izbrišu Srbiju sa mape civilizovanih evropskih država, stigli su do samog kraja.

Biće velikih hapšenja, zatvaranja, krenula su i bekstva „novih milionera“ koji panično kupuju nekretnine u inostranstvu i „evakuišu“ svoje porodice, otvaraju tako nove firme…Decenije pred Srbijom moraju biti posvećene progonu ove mafije, gde god da se nalaze, kao što je decenijama trajao lov na preostale nemačke naciste širom sveta.

Ali, da bi Srbija „oživela“, njen najvažniji zadatak je da se obračuna sa mafijom koja je dovela u stanje da se brani opštenarodnim ustankom za goli opstanak.

Izluđivanje Srbije koje već četrnaestu kalendarsku godinu traje, a kojom rukovodi Aleksandar Vučić lično u sadejstvu sa gore nabrojanim „temeljima države“, dovelo je u pitanje čak i osnovne činjenica o njenoj kulturi, istoriji, pismenosti i duhovnosti.

„Pušteni su sa lanca“ razni „slobodni mislioci“ koje kontroliše radikalsko-udbaška mafija, da sa najgledanijih televizijskih kanala sa takozvanom nacionalnom frekvencijom „edukuju“ i „prevaspitavaju“ narod u Srbiji. Primera ima svakodnevno… Crkva (SPC) igra tu jednu od tri najvažnije uloge…

Izvesni jeromonah Srpske pravoslavne crkve (SPC) Arsenije Jovanović, javno govori milionima gledalaca kako su Đura Daničić i Vuk Karadžić (koji su napravili prvi prevod Biblije na savremeni srpski jezik) bili pod „anti-ruskim i pod judeo-masonskim uticajem“ te da su bili „rodonačelnici degradacije srpskog jezika“.

Naime, ovaj mračni „teolog“ smatra da je Vukova reforma srpskog jezika (u vreme kad je retko ko i bio pismen u Srbiji), bila pod uticajem „stranih sila i tajnih društava“.

Nije pop Arsenije jedini koji drži ovakva „predavanja“. Armija novopečenih „službinih“ popova širi ovakve „istine“. Cilj je da se preostali pravoslavni Srbi samoiizoluju, da žive u opštoj paranoji a da im „spasenje“ dolazi sa vrha države, u liku monstruma koji sebe predstavlja kao božanstvo.

Ne samo pomenuti jeromonah Arsenije Jovanović, već i brojni drugi „pastiri“ SPC šire već godinama priče o tome da je bliski saradnik Vuka Karadžića, Slovenac Jernej Kopitar, bio „anti-Srbin“ i „vatikanski agent“, da su Đura Daničić i Vuk Karadžić čak „utrli put anti-srpskoj Titovoj Jugoslaviji“ (što mnogi danas zahvaljujući propagandi zaista i veruju, ne pozanjući ni promil istorijskih činjenica o bilo čemu (ne samo o ovoj temi).

Mnoge osnovne škole u Srbiji (na člijem čelu su Vučićevi kadrovi), diskretno su uklonile portret Vuka Karadžića iz učionica. Jer, u diktaturi Aleksandra Vučića koju snažno podržava kompromitovano sveštenstvo SPC na čelu sa isto takvim patrijarhom, sve je moguće. Čak i to da je najvažniji srpski prosvetitelj Dositej Obradović, „autošovinista i Mason“, da nije „ništa bolji“ od Đure Daničića i Vuka Karadžića.

Priča Vučićevo „sveštenstvo“ da su ruski Masoni kao nagradu što je „upropastio srpski narod“ dali penziju Vuku Karadžiću, te da je Vuk bio u dosluhu sa osobom koja je izmislila ukrajinski jezik da napakosti Rusiji!?

Dana 27. januara, kad su u Beogradu studenti pokušali da na Svetog Savu uđu u hram sa njegovim imenom na Vračaru, naišli su na zatvorena vrata i ugašeno svetlo. Na Svetog Savu u hramu Svetog Save, u Vučićevoj Srbiji, bio je mrak!

Tužno je bilo gledati jad i konfuziju jednog izluđenog društva: prvo su tog dana studenti slavili „školsku slavu“, išli kroz Beograd noseći pogaču, zastave sa likom Isusa i Svetog Save, vikali „Znanje je moć!“. Onda je „sa vrha“ naređeno: zatvoriti vrata hrama, ugasiti svetlo!

Crkva koja slavi Isusa Hrista, Svetog Savu i školsku slavu.

Ipak, studenti su ispred hrama lomili pogaču. I dok je to trajalo, među njima se pojavio jedan „ugledni“  akademik da im „objasni“ da su sve „promašili“ i navodno pogrešno radili…Da ih odvrati od „pogrešnog nauma“ i slično…

Već godinama na taj dan niko ne pominje (očigledno i ne sme!), da je Dositej Obradović (koji je vodio ozbiljan rat sa crkvom koja je tada bila protiv opismenjavanja naroda i protiv bilo kakve reforme srpskog jezika.

Niko da pomene Dositeja koji je osnivač prve velike škole 31. avgusta 1808. Iz te škole je nastao Beogradski univezitet 1905. Prvo Licej pa univerzitet. Na tom mestu je danas muzej Vuka i Dositeja. Jeli ga posetio neko na dan školstva u Srbiji? Nije, jer su „autošovinisti, izdajnici“ a da su živi, bili bi i „ustaše“.

A, šta reći o 28 ćiriličnih slova Save Mrkalja, zločinački izbrisanog začetnika reforme srpskog jezika (čiji je rad Vuk dovršio), koji su tada postali su „opasnost“ jer je „narodni jezik“ pretočen u jednostavno i genijalno pismo srpske ćirilice!

Sava Mrkalj je sramotno „izbrisan“ ali ga Beč pamti: ispred jedne od najposećenijih crkvi pravoslavnih Srba u Beču stoji njegov lik ugraviran u mesinganu ploču na kojoj pored stilizivanih ćiriličnih slova jasno na srpskom i nemačlkom piše: „Sava Mrkalj, reformator srpske pismenosti“.

Zna li savremena Srbija nešto o tome? Uči li se u školama o njemu i njegovog prijateljstvu sa Vukom? Zašto se ne uči?

Kako je Vuk postao neprijatelj Srpske radikalne stranke, Vučićevih naprednjaka i prateće horde opasnih ludaka koja je rešila da izbriše i Srbe i njihovo kulturno i duhovno nasleđe? A, sve zato jer poslednji diktator u Evropi patološki mrzi i ovaj narod i ovu zemlju i sve što podseća na evropsku i svetsku kulturu koja je u Srbiji ušla na širom otvorena vrata pre dva veka!

I dok je 27. januara 2026. u hramu Sv. Save bio mrak dakle, na dan kad se slavi njegovo ime, Vučićev patrijarh, Porfirije Perić, reklamirao je „Crvenu zvezdu“ jer navodno voli fudbal. A, ni žene mu nisu stran pojam, o novcu da se ne priča.

Deceniju provedenu na čelu Agencije za elektronske medije proveo je kao dobro plaćeni „kadar“ i „markantilni pop“, koji je kasnije sa punim „bisagama“ otišao na službu božiji u Zagreb, gde je javno govorio da se ovaj grad i on vole. I taman kad se poverovalo u njegove „široke vidike“ Vučić ga je „hirotonisao“ za patrijarha kome on lično odgovara. 

Francuzi su odvojili crkvu od školstva u 18. veku. Na dan 31. avgusta 1808. Dositej Obradović je javno kazao da je Crkva najveći neprijatelj obrazovnoig sistema. Zato na dan školstva u Srbiji niko ne pominje osnivača školstva u Srbiji.

A, Kralj Aleksandar u prvoj Jugoslaviji postavio je katoličkog sveštenika Antona Korošeca za ministra policije, znajući da će u saradnji sa pravoslavnim sveštenstvo znati „sve o svakome“. Tako i nekrunisani radikalski „kralj“ danas radi. Na znatno manjem terenu.

A 1.

Doušnik iz SANU

Slavni srpski i jugoslovenski pisac Borislav Pekić je u vreme SFRJ bio disident (ideološki protivnik vlasti). Tokom 1971. godine zbig toga je emigrirao u Veliku Britaniju u svojoj 41-oj godini života.

Pre nego što je emigrirao u Veliku Britaniju bio je pod stalnom prismotrom tadašnje Službe državne bezbednosti i znao je da je neko od njegovih pet bliskih prijatelja doušnik. Odlučio je da proveri ko!

Svakom od pet prijatelja rekao je da će emigrirati u različitu zemlju. Kada su ga pozvali na „informativni razgovor“ na koje je morao ići redovno rekli su mu da znaju da će emigrirati u Francusku.

Pekić nikada nije rekao koji je „časni akademik SANU“ bio glavni cinkaroš koji je revnosno prenosio Službi njegove političlke stavove.