U Srbiji postoji 30.500 sindikalnih organizacija, a radnici su pretvoreni u robove naprednjačkih tajkuna i tzv. stranih investitora. Čak 67 odsto zaposlenih prima platu koja je manja od prosečne, ali to ne brine sindikalne vođe poput večitog Ljubisava Orbovića, koji mesečno zarađuje oko 4.000 evra. On od jedne plate može da kupi 10.000 pelena za odrasle, koje moraju da nose robovi u raznim firmama. Vučićev kriminalni i korupcionaški režim otvoreno podržavaju i reprezentativni sindikati u policiji, vojsci i prosveti. Policijski sindikalci ignorišu zlodela pripadnika kartela, pa i svojih kolega, koji ubijaju i sakate privedene građane, a pobunjene ljude nazivaju „vandalskim izgrednicima“. Uskoro, kad se Srbija oslobodi Vučićeve tiranije, s njim će na đubrište istorije morati da odu i njegove sluge iz većine sindikata.

Predrag Popović

Raspad socijalističke Jugoslavije i vlasnička transformacija izazvali su novu klasnu podelu. Danas se srpsko društvo deli na tajkune i robove, a između njih, u sivoj zoni, nalaze se goniči robova, koji se predstavljaju kao vođe radničih sindikata.

Promene međuklasnih odnosa počele su pre tridesetak godina, a dovršio ih je režim Aleksandra Vučića. Kao i sve ostalo, Vučić je do kraja obesmislio i kriminalizovao liberalno kapitalističku strukturu društva. Nekada su buržujskoj klasi pripadali ostaci aristokratije i privrednici, koji su napravili svoje poslovne imperije. Sada su to Vučićevi tajkuni, polupismeni skorojevići koji su do juče bili sitni narko dileri ili, u najboljem slučaju, konobari i automehaničari. Radnike, koji su nekada mogli da normalno žive od svog rada, Vučić je pretvorio u roblje, koje iznajmljuje tzv. stranim investitorima i domaćim kriminalcima. Za održavanje nakaradnog naprednjačkog sistema zaduženi su predstavnici sindikata, koji umesto interesa radnika štite vlast.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u decembru prošle godine ukupan broj zaposlenih u Srbiji bio je 2.378.365 ljudi. Istovremeno, registrovano je 30.500 sindikalnih organizacija. Proporcionalno, svaki sindikat bi imao 67 članova.

Naravno, u praksi to nije tako, jer više od 95 odsto sindikata postoji samo na papiru, u evidenciji na sajtu Agencije za privredne registre. Uz te fantomske organizacije, postoji nekoliko tzv. reprezentativnih sindikata, koji imaju ulogu nezvaničnih filijala kartela oko Srpske napredne stranke.

 Žrtve njihovih političkih i poslovnih prevara su svi radnici, jednako oni koji rade u privatnom kao i oni koji su udomljeni u javni sektor.

Vlasnici privatnih firmi, kao i direktori javnih preduzeća, ucenjeni su na razne načine. Svi su reketirani, moraju da daju novac vladajućoj porodici i stranci, pa i da obezbede glasače i statiste na partijskim mitinzima.

Takvoj torturi su izloženi i zaposleni u državnim institucijama i javnim ustanovama. Među tih 614.500 „državnih službenika“ više od 180.000 je dobilo posao preko stranke, pa imaju obavezu da rade za kartel, a ne za institucije u kojima primaju plate iz budžeta.

Obe vrste robova, i oni iz privatnog sektora kao i naprednjački, na istim su mukama. Jedni moraju da rade sa pelenama za odrasle, a drugi moraju da, u vreme izbornog turizma, putuju autobusima s kraja na kraj Srbije, da bi, za sendvič sa parizerom, aplaudirali vođi kartela i njegovim ortacima robovlasnicima. Bez obzira na sve razlike, ujedinjeni su siromaštvom, beznađem i dužničkim ropstvom, na koje su osuđeni i njihovi potomci.

Posle Albanije i Moldavije, Srbija je najsiromašnija država u Evropi. Vladajuća kasta pokušava da falsifikovanjem činjenica stvori privid „zlatnog doba“, „ekonomskog preporoda“, „šampionskog rasta BDP-a“… Za razliku od Pinka i Informera, koji plasiraju te šarene laže, realan život je nešto drugo, nešto mnogo surovije.

Kad se hvali prosečnom neto zaradom od 100.738 dinara, „najvećom u istoriji Srbije“, Vučić ne pominje da čak 67 odsto radnika, njih 1.374.000, prima platu ispod republičkog proseka. Među njima ima 950.000 sa platom većom od minimalne, ali manjom od medijalne, koja iznosi 77.830 dinara. Tu je i 426.000 radnika čije zarade su veće od medijalne, ali manje od prosečne. Osim neujednačene raspodele zarada, katastrofalno stanje u privredi vidi se i po visini inflacije. Podaci o kumulativnoj inflaciji pokazuju da danas za istu količinu novca (svejedno da li dinara ili evra, pošto vlast drži nepromenjiv kurs) može da se kupi duplo manje iste robe, nego pre deset godina. Dakle, Vučićeve političke, privredne i finansijske avanture prepolovile su vrednost plate.

Umesto takvim, suštinskim životnim, problemima, sindikati se bave političkom propagandom u interesu vlasti, koja uništava celu državu, uključujući privredu i radnike. Kao što je opozicione stranke prilagodio svojim interesima, Vučić je to uradio i sa sindikalnim organizacijama. Kao što su mu uvek na usluzi određeni samozvani opozicioni lideri, tako mu služe i sindikalne vođe, među kojima se ističe Ljubisav Orbović, večiti predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije.

Orbović je od SSSS napravio filijalu SNS. No, nije tačno da je on čovek Vučićevog režima. On je čovek svakog i svačijeg režima. Stranke se smenjuju na vlasti, a on ostaje, uvek veran svakom gospodaru.

Sindikalnu karijeru je počeo kao sekretar, a zatim i predsednik sindikata fabrike guma „Rekord“. Kao iskusan bokser, znao je s kim može da sparinguje, a pred kim da baci peškir. Taj talenat ga je 2007. godine doveo na mesto predsednika SSSS-a. Kolege iz rakovičkog „Rekorda“ tada su mu čestitale optužbama da je lečeni alkoholičar, koji zloupotrebljava službeni položaj i da je u sindikatu zaveo lopovluk i kriminal. O trošku radnika proputovao je ceo svet, kako kažu njegove kolege – od Južne Amerike do Severnog pola.

 Ipak, Orbović je uvek znao da mu je u Beogradu najlepše i najbolje. Tu je dobio stan od Sindikata nemetala, kao i finansijska primanja na kojima mogu da mu pozavide i mnogi iz vrha naprednjačkog kartela. Uz platu i nadoknade za članstvo u različitim savetima i upravnim odborima, plus dnevnice za službena putovanja, Orbović ostvaruje mesečne prihode od oko 4.000 evra.

Osim funkcije predsednika SSSS-a, bio je član Socijalno ekonomskog saveta i Saveta za evropske integracije, Republičkog saveta za zapošljavanje i Svetskog borda sindikata hemije i nemetala (SFIR).

Prava radnika je zastupao u saopštenjima i izjavama, dok je interese tajkuna i režimskih političara branio konkretnim potezima i postupcima. Bez stida, javno se zalagao da srpski biznismeni „dobiju veće privilegije“ od vlasti. U svakoj kriznoj situaciji, kad god bi gladni i unesrećeni radnici digli glas i tražili da im se omoguće normalne plate i normalni uslovi rada, Orbović je priskakao u pomoć vlastima. Svi njegovi pregovori s vlastima imali su isti epilog: radnički zahtevi nisu ispunjeni, a protesti su ublaženi i potom ugašeni. Zadovoljeni su samo interesi vladara i, naravno, Orbovićevi.

Kao pravi gonič robova, Ljubisav Orbović ne mari za radnike koji su prisiljeni da glasaju za Vučićev kartel, da rade za minimalne plate, često baš u ropskim uslovima, sa pelenama. Vođu sindikata to ne zanima. Sa svojih 4.000 evra mesečno, on može da kupi 10.000 pelena za odrasle, model „Ontex“, koji košta 45 dinara po komadu.

Naravno, Orbović je samo simbol propasti ovog društva. Mnogo ozbiljniji problem predstavlja činjenica da on već 18 godina predvodi najveću sindikalnu organizaciju u Srbiji. U Savezu samostalnih sindikata Srbije okupljeno je 27 sindikata sa, kako se procenjuje, oko 500.000 članova. U rukovodstvu SSSS-a se nalazi 20 članova, i nikome ne smetaju Orbovićevi postupci, kojima trguje interesima radnika.

Dok u Srbiji četiri i po meseca traje pobuna robova, dok se u štrajku nalazi nekoliko hiljada prosvetnih radnika, a povremeno rad obustavljaju advokati, lekari, zaposleni u pravosuđu i mnogi drugi, dok država gori, Orbović se češlja. Na sajtu SSSS-a, glavne teme su „Osmomartovska čestitka predsednika Orbovića“, „Rodna ravnopravnost u zaradama i pogoršanje uslova zapošljavanja u Velikoj Britaniji“ i slične besmislice. Teško je pretpostaviti da li će nauka ikada uspeti da objasni zašto ćuti pola miliona članova SSSS-a, koji dobro znaju kolike su im plate i kako žive. Mnogi od njih, sasvim sigurno, izlaze na ulice, protestuju zajedno sa studentima i ostalim pobunjenim građanima, ali ništa ne preduzimaju kako bi sindikat vratili radnicima iz ruku Orbovića i Vučića.

Ipak, još je gore stanje u drugim tzv. reprezentativnim sindikatima. Za razliku od SSSS-a, mnogi daju javnu podršku naprednjačkom kartelu, često glasniju nego opštinski i mesni odbori SNS-a. Vučić koristi podobne sindikalce za podršku njegovim političkim prevarama, kao i za sputavanje nezadovoljstva radnika u svim delatnostima. U ovakvoj situaciji, kad režim sprovodi najžešću tiraniju nad građanima, šampioni beščašća nalaze se u policijskim sindikatima.

Pojedinci iz Nezavisnog policijskog sindikata Srbije, koji ima desetak hiljada članova, neposredno pred protest 15. marta, posetili su studente. Međutim, ne normalne, nego Vučićeve „studente koji žele da uče“. Policajci su otišli u Pionirski park da podrže lažne studente, naprednjačke funkcionere, osuđivane kriminalce i narkomane, koje je vođa kartela postavio ispred sebe kao živi štit. Nezavisni policijski sindikat Srbije izdaje i saopštenja koja bi mogli da potpišu Ana Brnabić ili Milenko Jovanov. U jednom od takvih sramnih pamfleta optužili su građane Kraljeva za nasilje ispred zgrade Gradske uprave.

– Čin nasilnog ulaska građana, koje su opozicione stranke pozvale na protestno okupljanje, pratilo je lomljenje stakla na ulaznim vratima i probijanje prvog reda fizičko-tehnočkog obezbeđenja, sa ulaskom par lica u hodnik, koji su brzom intervencijom policijskih službenika bez upotrebe sredstava prinude sprečeni. Prilikom izlaska odbornika iz zgrade Gradske uprave, jedan deo okupljenih demonstranata počeo je da jajima gađa prema zgradi, gde su se nalazili policijski službenici i odbornici. U tom momentu jedan od izgrednika iz prisutne mase demonstranata bacio je dimno-eksplozivno sredstvo ka policijskim službenicima koji su stajali na ulazu u zgradu. Predmetna naprava rasprsnula se direktno na glavu policijskog službenika G.Č, zaposlenog u Policijskoj ispostavi Kraljevo. Nažalost, ovom prilikom policijski službeni G.Č. zadobio je lake telesne povrede u predelu glave-čela, a oštećeni su mu i delovi uniforme. Brzom intervencijom zdrastvenih radnika Službe hitne medicinske pomoći,  povređeni policijski službenik prevežen je u Kraljevački zdrastveni centar gde mu je ukazana neophodna lekarska pomoć – navodi se u saopštenju, kojim je Nezavisni policijski sindikat „osudio vandalski čin izgrednika“ nad policijskim službenicima koji su „samo izvršavali svoju profesionalnu dužnost“.

Ni taj, kao ni drugi policijski sindikati nisu se oglasili o slučajevima policijskog nasilja nad građanima. Prećutali su ubistvo pritvorenog Dalibora Darijevića u policijskoj stanici u Boru. Policajci, koji su do smrti tukli čoveka, i danas su na službi. Predistražni postupak traje 11 meseci, Sektor unutrašnje kontrole MUP-a odbija da obavesti tužioce o tome koji su policajci učestvovali u „saslušavanju“ Dragijevića, a policijske sindikalce to ne zanima. Takođe, nijedan sindikat se nije oglasio kad je osakaćen starac u Novom Sadu. Nisu bitni ni primeri brutalnog prebijanja studenata. Policajci se uznemire samo kad neki njihov kolega dobije jaje ili dimnu bombu (tešku 30 grama) u glavu, pa mu se oštete delovi uniforme. Ako je to „vandalski čin izgrednika“, šta bi tek, da imaju mrvu ljudskosti i morala, mogli da kažu za kriminalce u policijskim uniformama, kojima su krvave ruke.

Pritom, Nezavisni policijski sindikat je pre mesec dana ministru Ivici Dačiću podneo „molbu za razmatranje povećanja zarade policijskim službenicima„. I u tom dopisu policijski sindikalci nisu mogli da se uzdrže od pijačarskog kmečanja. Umesto da, s punim pravom, traže povećanje plata, oni su kukali što je Vlada Srbije obećala „povećanje nastavnom osoblju u školama, koje će u startu dobiti platu uvećanu za 11%, pri čemu im se plata uvećava ponovo u martu za 5%, pa u oktobru još 5%,, i u januaru 2026.“ Naravno, to je laž. Vlada Srbije je obećala samo dva povećanja po pet odsto. Osim što lažu, policajci zavide i zdravstvenim radnicima, kojima je obećano povećanje plata prvo za osam, a onda za još 5 odsto.

 Policijski sindikalci zaboravljaju da primete kako su se radnici u prosveti i zdravstvu izborili za poboljšanja protestima i štrajkovima, a ne samo cvileći u „molbama za razmatranje“. To ne znači da nije potrebno podići plate policajcima. Osnovica plate za policijske službenike prošle godine je iznosila 46.034 dinara. Prosečna zarada varira u zavisnosti od stepena obrazovanja, čina, radnog mesta i staža. Policajac sa srednjim stepenom obrazovanja i sa oko deset godina radnog iskustva primao je oko 80.000 dinara, što je značajno manje od zvanične prosečne plate.

Oko 10 odsto policajaca prima manje od tih 80.000, a 10 odsto zarađuje više od 120.000 dinara. S obzirom na rast inflacije i cena osnovnih roba, razumljiva je molba policijskih sindikalaca za razmatranje povećanja plate. Pa, neće valjda za tu crkavicu da tuku i ubijaju građane koji se bune protiv zločinačke vlasti!

Kako Nezavisni policijski sindikat, tako se ponašaju i pripadnici Policijskog sindikata Srbije. Ne smeta im što je policija postala jedan od najznačajnijih sektora naprednjačkog organizovanog kriminala, oni se bave svojim poslovima. Za svoje članove obezbeđuju automobilske gume i vulkanizerske usluge po povoljnim cenama „preko administrativne zabrane„.

Osim ta dva, u Ministarstvu unutrašnjih poslova je aktivno još desetak sindikata, među kojima su Sindikat policijskih službenika ASNS i Policijski sindikat „Bezbednost“, koji se prošle godine priključio Orbovićevom Savezu samostalnih sindikata Srbije. Osnovan je i Novi policijski sindikalni savez, koji oštro kritikuje postupke resornog ministra i Vlade Srbije.

Na čelu tog sindikata nalazi se policijski kapetan Zdravko Rajević, koji je izložen progonu i torturi. Međutim, njegov najbliži saradnik je Milan Dumanović. Dok je bio pod višegodišnjom suspenzijom, Dumanović je kritikovao vlast, pa i pojedince iz vrha MUP-a, naročito Veselina Milića. Kad se suđenje po njegovoj tužbi protiv MUP-a približilo kraju, Dumanović se javno izvinio Miliću, a u intervjuima je počeo da iznosi tvrdnje kako „Andreja Vučića nema u Jovanjici“.

 Pošto telefon Predraga Koluvije do danas nije otključan, pa nije izvršen uvid u njegove kontakte, nije poznato kako je Dumanović zaključio da Andrej Vučić nije imao nikakve veze s vlasnikom najveće plantaže droge u Evropi. No, poznato je da je Dumanović dobio zadovoljavajuću presudu. Ako je juče lagao u interesu Andreja Vučića, sutra se od njega može očekivati da opet trguje svojim statusom sindikalca, pa i interesima kolega.

Na isti način funkcioniše i nekoliko sindikata u Vojsci Srbije. Jedina organizacija koja je zaista zastupala prava i interese zaposlenih u Ministarstvu odbrane bio je Vojni sindikat Srbije. Pripadnici VSS-a su obaveštavali javnost o katastrofalnom stanju u Vojsci, lošim uslovima rada, zbog koga je broj vojnika pao na 4.000, pa i o zloupotrebama i kriminalu pojedinaca iz vrha Vojske i Ministarstva, koji su dozvoljavali Veljku Belivuku i članovima njegovog klana da vežbaju pucanje u pančevačkoj kasarni. Novica Antić, predsednik VSS-a, izložen je progonu režimskih medija, političara, pravosuđa, pa i kolega iz Vojske. Antić je pritvoren, oduzet mu je čin i izbačen je iz Vojske Srbije. Vojnoobaveštajna agencija je i posle toga nastavila da primenjuje mere prema Antiću i članovima njegove porodice. Antić je podneo tužbu protiv operativaca VBA, koji su ga neovlašćeno i nezakonito snimali. Tužba je zavedena, formiran je predmet, ali nisu preduzeti nikakvi postupci.

Eliminacijom Antića, Vojni sindikat Srbije je potpuno pacifikovan. Sada, u vreme pobune građana protiv naprednjačkog kartela, taj sindikat ignoriše sramne postupke Ministarstva odbrane i načelnika Generalštaba, generala Milana Mojsilovića, koji dozvoljavaju Vučiću da u svom političkom i ličnom interesu zloupotrebljava Vojsku Srbije. Umesto da se usprotive izvođenju tenkova i bornih vozila iz kasarni, kako bi plašili građane koji protestuju, Vojni sindikat se bavi aranžiranjem povoljnih uslova za kupovinu biciklova, skutera i dečjih igračaka, i sve to na 24 rate.

Na isti način interese svojih članova štiti Vojni sindikat „Gvozdeni puk“, koji deluje u okviru Saveza samostalnih sindikata Srbije. Uz Sindikat „Nezavisnost“, aktivno je još nekoliko sindikalnih organizacija u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, ali bez uticaja na tzv. Poslodavca.

Prosečne plate u Vojsci Srbije se kreću u širokom rasponu, u zavisnosti od čina, položaja i specifičnih dužnosti. Visoki oficiri su prošle godine ostvarivali mesečne zarade od 152.645 do 260.298 dinara. Službenici u VS su imali plate od 58.769 do 178.957 dinara, dok su profesionalni vojnici primali od 88.033 do 297.758 dinara.

Pripadnici Odreda vojne policije „Kobre“ i 72. brigade za specijalne operacije imali su prosečne plate oko 220.000 dinara. Samozvani vrhovni komandant, šef naprednjačkog kartela Aleksandar Vučić je napravio takav cenovnik, po kome velike plate primaju generali, koji pristaju na svaku bruku, kao i specijalci iz „Kobri“, s kojima tiranin preti da će „razbacati studente za 6-7 sekundi“.

 Ipak, pravo stanje stvari se videlo dva dana pre prostesta 15. marta, kad je Vučić naredio da se u Beograd prebaci 20 tenkova iz Raške i Valjeva. Kompletirane su samo tri posade sa ispravnim tenkovima, pa se odustalo od te militantne ideje, kojom je Vučić hteo da dodatno uplaši i uznemiri građane.

Kao što vojni sindikati ne mare za to što u sastavu umesto projektovanih 12.000 imaju trostruko manje profesionalnih vojnika, tako ni prosvetni sindikati više pažnje poklanjaju ličnim interesima svojih predstavnika, nego svih zaposlenih u tom sektoru.

 Po istoj matrici, po kojoj deluju Orbovićev Savez samostalnih sindikata, Nezavisni policijski sindikat i Vojni sindikat Srbije, postupaju i prosvetni reprezentativni sindikati poput Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije, Sindikat obrazovanja Srbije i Sindikat radnika u prosveti Srbije, a isti status ima i Granski sindikat prosvetnih radnika Srbije „Nezavisnost“. 

Predstavnici većine reprezentativnih sindikata u januaru su pomogli Vučiću da priguši proteste prosvetara. Iako je stav većine zaposlenih u prosveti bio jasan – nema pregovora s Vučićem, on nije nadležan – sindikalne vođe su se s njim nagodile. Izdejstvovali su minimalno povećanje koeficijenta, za pet odsto, što je dovelo do obećanja o dvostepenom povećanju plata. Početna plata nastavnika s punim fondom časova iznosi 86.000 dinara, dok nastavnici sa višim obrazovanjem i više od 30 godina staža, pa i dodatnim dužnostima mogu da zarade od 100.000 do 110.000 dinara mesečno. Sa najavljenim povećanjima, prosečne plate prosvetara bi u novembru trebalo da dostignu iznos od 101.000 dinara. Nema sumnje da će do tada inflacija nivelisati tu razliku. Ipak, sindikalci su pristali na takvu ponudu Vlade Srbije, pa ne treba da čudi što je uverljiva većina njihovih članova i danas u štrajku, naročito oni koji podržavaju studentske zahteve.

I reprezentativni sindikati podržavaju studente, ali one Vučićeve „ćacije“. U organizacije Unije sindikata prosvetnih radnika, dan pre protesta pravih studenata, održan je sastanak sindikalaca i tzv. Radne grupe Vučićevih studenata u Amfiteatru beogradskog Filozofskog fakulteta. Studenti su istakli da „sva borba bez radničke klase nema smisla“ i da „ne pozivaju na generalni štrajk“, te da će „samo studenti jedini trpeti posledice“. Sindikalci i „ćaci“ nisu podržali zahteve studenata u blokadi. Nisu, jer bi ispunjenje tih zahteva odvelo pravo u zatvor njihovog vođu i čopor saučesnika u korupciji, koja je izazvala masovno ubistvo pod nadstrešnicom novosadske Železničke stanice.

U istoriji sindikalnih aktivnosti najveći uspeh je, šezdesetih godina prošlog veka, ostvario Džimi Hofa, vođa američkog kultnog sindikata kamiondžija i drugih radnika. Sa svojim „timsterima“, Hofa je godinama vršio snažan pritisak na vlast i vlasnike raznih kompanija. Naravno, to je radio u interesu svojih šefova iz mafije. Za razliku od srpskih uslova sindikalnog organizovanja, Hofa je nestao 1975. godine, a Orbović i njemu slični opušteno parazitiraju na čelu svojih sindikata, koje su, kao i njihov američki kolega, ustupili na raspolaganja naprednjačkoj mafiji.

Za razliku od tzv. radničkih sindikata, danas u Srbiji pošteno i odlučno svoj posao obavlja samo Beogradski sindikat, rep-grupa koja je nedavno objavila novi hit, kojim priziva Apisa: „Slobodna Srbija sanja, bio si noćna mora za lopove, bagru i šljam, zato nam ponovo trebaš, vrati se, Apise, vrati se i spasi sve“.

Ipak, dok se ne vrati Apis, građani Srbije moraju sami da se spasavaju od zločinačkog naprednjačkog kartela i njegovih saučesnika iz sindikata, crnih trgovaca radničkim belim robljem.