Američki državnici, obaveštajci, biznismeni i mediji podržali su politički i privredni uspon Kine. U zamenu za poslove sa kineskim kompanijama i fondovima, stvorili su uslove za globalno širenje uticaja i moći Kine, koja je postala najveća pretnja Americi i celom svetu.

U knjizi „Crveno rukovanje“ („Red Handed“), autor Piter Švajcer je izneo brojne dokaze korupcije na koju su pristali mnogi američki političari, diplomate, vlasnici tehnoloških kompanija i medija. Magazin Tabloid će objaviti nekoliko delova iz te knjige, u kojoj je raskrinkana pozadina spornih političkih i poslovnih kombinacija porodice Bajden, Bila Gejtsa, Vorena Bafeta, Lerija Pejdža i ostalih američkih mogula sa komunističkim režimom u Pekingu.

Piter Švajcer

Najznačajnija nekretnina u Vašingtonu nazvana je SCIF (Sensitive Compartmented Information Facility). U nju se ulazi kroz teška čelična vrata, obezbeđena skenerima i komunikacijskim linijama. Zidovi su obloženi posebnim akustičnim materijalom za sprečavanje prisluškivanja. U toj zgradi održavaju se sastanci Odbora za obaveštajne poslove američkog Senata kad su na dnevnom redu najosetljivija pitanja o nacionalnoj bezbednosti Sjedinjenih Država. Pred taj Odbor slivaju se obaveštajni podaci koje 18 američkih civilnih i vojnih agencija prikuplja u celom svetu.

SCIF može sprečiti strane obaveštajne službe da čuju poverljive razgovore u koje su uljučeni najviši američki donosioci odluka. Ali čelik i akustični materijal ne mogu da spreče strane vlada da korumpiraju senatore koji se sastaju u toj zgradi.

Dajana Fajnštajn, senatorka iz Kalifornije, provela je, bez sumnje, mnogo vremena u SCIF-u. U taj Odbor je ušla 2001, a 2009. preuzela je ulogu predsednika. Od ranih devedesetih godina prošlog veka, senatorka Fajnštajn je bila izuzetno uticajna u američkoj politici. Pošto dolazi iz verovatno najmoćnije države u SAD-u, ona je imala značajne dužnosti i uticaj u vodećim vašingtonskim krugovima. Takođe, čvrsto je povezana sa najistaknutijim predstavnicima kalifornijske političke klase. U njenoj kući na Pacific Heights-u održano je venčanje guvernera Džerija Brauna, kao i Gevina Njusoma.

Senatorka Fajnštajn i drugi visoki zvaničnici sa Kapitol Hila u velikoj meri su profitirali u poslovima sa velikodušnim predstavnicima Pekinga. Usput su podržavali politiku Pekinga i verbalno podržavali neke od njegovih najbrutalnijih akcija. Iako je u početku izgledalo nemoguće, kineska kampanja je uspela da, pomoću finansijskih stimulansa, dobije podršku američkih političara. Za opravdavanje kineskih zločina bilo je potrebno samo da se kaže: „Kina ima drugačiju kulturu“.

Peking se uvek pozitivno izjašnjavao o senatorki Fajnštajn. Kineski zvanični mediji često citiraju njene izjave, pa čak i hvale njen smisao za modu. „Članica američkog Senata, Dajana Fajnštajn je takođe privukla moju pažnju“, rekao je kineski modni dizajner Ma Đanli nakon jednog zvaničnog događaja u Vašingtonu: „Njen grimizni kaput i boja usana savršeno su pokazali njenu ličnost i stvorili utisak stabilnosti i poverenja“.

Fajnštajn priznaje da je slaba prema Kini: „Ponekad kažem da sam u prošlom životu možda bila Kineskinja“. Tačnije rečeno, ona je slaba na kineski komunistički režim. Ona je tvrdila da je Kina u nekim aspektima demokratskija od Sjedinjenih Država: „Kinesko društvo nastavlja da se otvara, ideološka kontrola je sve labavija, a pristup spoljnim izvorima informacija je sve slobodniji. Više Kineza glasa za njihovo rukovodstvo na lokalnom nivou, nego Amerikanaca.“ Kao da to nema veze sa monopolom Komunističke partije na vlast.

Dajana Fajnštajn je imenovana za gradonačelnicu San Franciska 1978. godine. U to vreme, 1979, Amerika i Kina su normalizovali odnose, pa je i Fajnštajn pratila taj trend. Nakon što se 1980. udala za Ričarda Bluma, koji je bio vrlo zainteresovan za poslovnu saradnju sa Kinom, Fajnštajn je iskoristila geografski položaj i demografsku raznolikost San Franciska za uspostavljanje veza sa Kinom, koja je izlazila iz brutalnog maoističkog doba. Fajnštajn je uspostavila odnos „sestrinskih gradova“ San Franciska i Šangaja. Ta inicijativa se pokazala izuzetno plodnom, jer je tada uspostavila saradnju sa šangajskim gradonačelnikom Đijangom Ceminom, koji je kasnije podignut na funkciju generalnog sekretara Komunističke partije Kine i predsednika Narodne Republike Kine. Prilikom prve posete Šangaju, 1982, Fajnštajn i Đijang su plesali valcer i zajedno otpevali „Jednom, kad smo bili mladi“. Nekoliko meseci kasnije, Fajnštajn je preduzela „tajnu vikend misiju“, da poseti Peking radi privatnog razgovora sa Đijangom.

– Dobro poznajem Đijanga i svrha moje posete je bila da mu omogućim da jasno vidi stav Sjedinjenih Američkih Država – rekla je Fajnštajn, zanemarujući ulogu, koju je njen kineski prijatelj imao u vođenju brutalnog režima iz Pekinga.

Đijang Cemin je imao centralnu ulogu u masakru na Trgu Tjenanmen. U metežu, koju je prethodio tom događaju, neki partijski drugovi iz bezbednosnih službi su predložili da on preuzme mesto vođe jer je bio blag prema kritičarima vlasti. „Drug Đijang Cemin, gradonačelnik Šangaja, bio bi odličan kandidat. On je skroman čovek i veoma poštuje partijsku disciplinu“, rekao je Čen Jun, član šangajskog odeljenja tajne službe.

Dok je Đijang podržavao tvrdu liniju komunističkog režima, Fajnštajn je uvek lepo govorila o njemu. Na taj način je, između ostalog, otvorila vrata Kine za poslovne poduhvate svog muža. Devedesetih godina prošlog veka, kada je Klintonova administracija oklevala da u Belu kuću primi Đijanga Cemina zbog njegove uloge na Trgu Tjenanmen, Fajnštajn ga je opisivala kao „pravu osobu, koja će voditi Kinu ka njenoj veoma značajnoj sudbini“.

U kasnijim intervjuima, Fajnštajn je objašnjavala da ono što se desilo u junu 1989. na Trgu Tjenanmen, nije izazvano prekomernom upotrebom sile, već nedostatkom resursa: „Kina nije imala lokalnu policiju. Đijang mi je rekao da su zbog toga na ulicu izvedeni tenkovi. Ali, to je prošlost. Čovek uči iz prošlosti, da je ne ponavlja. Mislim da je Kina naučila lekciju.“

Đijang Cemin je, u novembru 1995, pristao na tajni sastanak visokih zvaničnika kako bi se stvorili ono što je nazvao „Centralna radna grupa za proučavanja Kogresa SAD-a“. Članovi grupe su imali zadatak da priđu i uspostave bliske odnose sa kongresmenima koji su posećivali Kinu. Akcije te grupe finansirala je kineska vlada ili kompanije povezane sa vladom.

Kineska vlada se u poslednjih nekoliko decenija fokusirala na regrutovanje prijatelja ili barem na otupljivanje oštrice svojih kritičara u Kongresu. U izveštaju CIA iz 1995, sa kojeg je 2005. skinuta oznaka tajnosti, navodi se: „Kineski lideri su stvorili Centralnu radnu grupu za SAD, da nadgledaju poslove članova Kongresa. Osnovni zadatak te grupe je povećanje podrške kineskim ciljevima. Oni su prepoznali moć Kongresa, pa su odlučili da pridobiju naklonost pojedinaca sa Kapitol Hila kako bi im oni pomogli da ostvare svoje ciljeve. Jedan lobista je objasnio da je kinesko lobiranje postalo mnogo sofisticiranije, da Kinezi dobro shvataju načine na koje mogu da iskoriste naš politički sistem. Nekada su bili frustrirani kada predsednička administracija nije bila u stanju da probleme reši jednim puckanjem prstuju, ali sada razumeju ulogu Kongresa i predsednika. Glavni cilj kineske Centralne radne grupe bio je da, ulaskom u Kongres, omoguće dobijanje statusa najpovlašćenije države u trgovinskim odnosima sa SAD-om. Ksi Ksin, spoljnopolitički savetnik dvojice kineskih premijera iz devedesetih, rekao je da će „pitanje trgovinskih odnosa između Kine i Amerike odrediti tokove svetske istorije“.

Senatorka Dajana Fajnštajn i njen muž održali su 9. juna 1996. elegantu humanitarnu večeru u svojoj kući Presidio Terrace. Njusvik je taj prijem nazvao „izvanrednim skupom plemenskih vođa“. Osim „biznis-barona“ Ernesta Gala, pojavili su se direktori najvećih američkih korporacija, uključujući Lerija Elisona i predsednika nekoliko vodećih banaka. Bio je prisutan i Ksijaoming Dai, koji je predstavljen kao izvršni direktor Asia Securities International, kompanije koja se bavi razvojem nekretnina na obe strane pacifičke obale. Iza te maske krila se njegova uloga u kineskoj izvršnoj vlasti. Daj je u kuću Dajane Fajnštajn i njenog muža došao na poziv Džona Huanga, koji je kasnije optužen za usmeravanje ilegalnih priloga za kampanje američkih političara, uključujući i Bila Klintona. Ta afera je poznata kao „Kinagejt“, a zataškana je posle izbora 1996, kad je Klintonova fondacija vratila Huangu 1,6 miliona dolara iz „mutnih izvora“. Samo nekoliko dana pre te gala večere, agenti FBI su upozorili Belu kuću na pojačane napore Pekinga da utiče na članove Kongresa, naglašavajući da Kinezi koriste „ilegalne donacije“ političarima. Peking je čak napravio spisak kongresmena na koje ciljaju. Dajana Fajnštajn je bila na toj listi zato što je njen muž imao velike investicije u Kini. FBI je upozorila i Fajnštajn da bude na oprezu. Međutim, ona je to odbila, smatrajući upozorenje beskirisnim. Kasnije je objašnjavala da je to bio tajni brifing na kome FBI nije ponudio nijedan verodostojni izvor, niti bilo koju proverenu informaciju. Zbog toga je, navodno, procenila da nema razloga da veruje da kineska vlada pokušava da finansira njenu kampanju na izborima za senatora i da podržava poslove njenog muža. Ipak, Fajnštajn je na kraju vratila donacije koje je dobila od indonežanske kompanije Lippo Group, koja je bila povezana sa Daijem i „Kinagejtom“.

– Ne postoji ništa sporno u uzimanju novca, a potom i vraćenjem priloga, samo zato što neko to smatra kontroverznim – rekla je Fajnštajn za Njujork Tajms.

Kineski borbeni avion i američki osmatrački avion sudarili su se nad Pacifikom 2001. godine. Američki avion je prinudno sleteo na kinesko ostrvo Hainan. Kineska vojska je 11 dana držala dvanaestočlanu američku posadu. Senatorka Fajnštajn, koja je tad bila u Odmoru za obaveštajne poslove, tada je izjavila da joj je „duboko žao zbog toga što je Amerika učinila“ i izvinila se Pekingu, iako je američki avion bio u međunarodnom vazdušnom prostoru.

Tokom saslušanja u Senatu o kineskom kršenju ljudskih prava, ona je zloupotrebe režima eufemistički nazvala „legitimnim stavovima Pekinga o ljudskim pravima“. Objasnila je da američke kritike tih stavova neće imati efekta jer „Kinezi ne vole kad im o ljudskim pravima propovedaju oni, koji ih i sami krše“. Naravno, Fajnštajn je zbog kršenja ljudskih prava kritikovala mnoge strane režime, ali ne i kineski.

Fajnštajn je minimizirala ulogu Komunističke partije Kine, objašnjavajući da je režim „samo socijalistički“.

– Prvobitno je postojao antikomunistički pogled na Kinu. To se menja. Kina je socijalistička zemlja, ali ona sve više postaje kapitalistička – rekla je ona 2012. godine.

Tokom saslušanja u Senatu, Fajnštajn je uporedila masakr na Trgu Tjenanmen, u kojem je navodno ubijeno više od 10.000 civila, sa sukobom federalnih jedinica sa pripadnicima sekte Dejvida Koreša u teksaškom gradu Vaku.

– Bila sam zgrožena tenkovima na Tjenanmenu, ali i kad su tri tenka naše vlade ušla u Vako i ubila 29 dece. Oni nisu bili kriminalci. Većina ljudi u Vaku nisu imali krivični dosije. To je bila greška naše vlade, kao što je pogrešila i kineska vlada – rekla je Fajnštajn.

U drugom slučaju, ona je tvrdila da bi trebalo organizovati panel o ljudskim pravima, na kome bi kineski i američki zvaničnici razgovarali o „evoluciji ljudskih prava u Sjedinjenim Državama i Kini“, uporođujući nivo zloupotrebe tih prava u obe države.

Kritičari su istakli da Fajnštajn nije naivna kada najavljuje takve političke projekte. „Niko ne veruje da je Fajnštajn iskrena kada poziva na ovakve istrage. Njen predlog, koji je predmet velikog prezira u Kongresu, jednostavno predstavlja dimnu zavesu koja sprečava ozbiljan pogled na užasno stanje ljudskih prava u Kini“, napisao je tada Ken Silvestin.

Fajnštajn je naporno radila da zaštiti kinesko komunističko rukovodstvo od kritike i sramote. Kada su članovi Kongresa izglasali zakon, kojim je ulica u kojoj se nalazi kineska ambasada u Vašingtonu, dobila naziv Liu Sjaoboa, po kineskom piscu, disidentu koji je umro u pritvoru, ona ga je blokirala.

Možda je najvažnije za razumevanje njenih postupaka, kao što ćemo videti, to što je Fajnštajn bila stalni pokretač komercijalnih projekata i veza sa Pekingom. Kao i mnogi drugi, ona je dala ista obećanja da će veća komercijalna interakcija učiniti Kinu liberalnijom i dovesti do nestanka komunističke partije. Takođe, ona je isticala da će to doneti ekonomsku korist Sjedinjenim Državama. Takva predviđanja su se pokazala pogrešnim. S druge strane, njena opklada na Kinu pokazala se kao tačnom, pošto je formiran odnos koji je naneo štetu samo Sjedinjenim Državama. Njena pogodba sa Pekingom donela je značajnu korist njoj i njenoj porodici.

Osim lepih reči, kojima je senatorka Fajnštajn promovisala poslovnu saradnju sa Kinom, ona je preduzela konkretne i vrlo agresivne korake na kineskom putu do cilja – do ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju i dobijanje statusa Kine kao najpovoljnijeg trgovinskog partnera Sjedinjenih Država. Njen argument je bio poznat: trgovinski poslovi učiniće da kineski režim postane sličniji našem i da će od toga velike koristi imati privreda SAD-a. Kroz to vreme, njen muž je bio krupan investitor u Kini, gde je radio sa kineskim državnim kompanijama, što mu je omogućilo da stekne enormno bogatstvo.

– Ričard Blum, suprug senatorke Fajnštajn, kao biznismen ima pravo da posluje. On nikada ne bi uradio ništa loše – rekao je Kem Kuvata, senatorskin portparol.

– Ne verujem u ideju da je kineska vlada imala korist od mog posla u Kini. Ne mogu da se setim nijednog jedinog razloga zašto bi kinesko rukovodstvo htelo da nam pomogne oko investicija u toj državi – tvrdi Blum.

Sa svoje strane, Fajnštajn insistira da nije bilo nikakve veze između njenog političkog položaja i poslova njenog muža u Kini: „On je u San Francisku i vodi svoj posao. Ja sam u Vašingtonu kao senator Sjedinjenih Država, a to su dve različite stvari. Ne znam kako to mogu da dokažem. Možda bi trebalo da se razvedem? Možda je to ono što želite – rekla je Dajana Fajnštajn novinarima.

Naravno, nikada nije govorila o činjenici da ju je muž pratio tokom svih njenih, i to vrlo čestih, službenih putovanja u Peking.

Uz kotroverze, i Fajnštajn i njen muž su tvrdili da se on odrekao investicija u kontinentalnoj Kini. Međutim, mediji su otkrili da to nije tačno. Blum je koristio svoju drugu firmu, „Blum Capital Partners“ i njene filijale za investiranje u visoku tehnologiju, avijaciju i proizvode široke potrošnje u Kini. Njegova firma je uključena u desetine partnerstava čiji poslovi su se razvijali u kontinentalnoj Kini.

Jedna od najznačajnijih kompanija Ričarda Bluma je CB Richard Ellis. Ta građevinska kompanija je 2000-ih započela brzu ekspanziju u Kini, investirajući u komercijalne nekretnine u Šangaju sa svojim kineskim partnerima. Strani investitor nije mogao da se uključi u posao sa nekretninama bez pravih političkih veza. Do 2007. godine CB Richard Ellis je imao više od deset kancelarija u Kini.

Blum je investirao u Francisco Partners, koji je 2007. kupio kompaniju Aeroflek, koja je bila dobavljač elektronske opreme otporne na zračenja, namenjena za kosmičke i odbrambene aplikacije. Iste godine, Aeroflek se udružio sa kineskom kompanijom za održavanje i inženjering aviona pod nazivom Ameco Beijing. Aeroflek je kompanija koja ima problematičnu istoriju u Kini. Kompanija je kasnije priznala da je u periodu od 2003. do 2009. godine nezakonito poslala 14.500 rad-čipova u Kinu. Kompanija nije uspela da dobije izvozne dozvole za prodaju naprednih čipova, ali oni su ipak našli put do kineskih satelita.

Stejt department je, u Obaminoj eri, uputio pismo izvršnom direktoru Aerofleka u kome je optužio tu kompaniju za kršenje Zakona o kontroli izvoza oružja i ITAR-a „u vezi sa neovlašćenim izvozom i ponovnim transferom, i ponovnim izvozom odbrambenih artikala, uključujući tehničke podatke, u različite zemlje, uključujući zabranjena odredišta.“ U pismu se navodi da su takvi postupci kompanije „nanele štetu nacionalnoj bezbednosti pružajući Narodnoj Republici Kini mogućnost za razvoj satelitskog programa“.

Objavljeni su podaci da je kompanija Blum Family Partners imala udeo u AEOV 2000 LP. Te dve kompanije imale su sedište na istoj adresi. AEOV je bio deo tehnološke kompanije Agere Sistems. Agere je bio stari i agresivan partner sa kineskom kompanijom ZTE Corporation, s kojom je izgradio zajedničku laboratoriju. ZTE je kompanija, koja je izdvojena iz vladinog Ministarstva za vazduhoplovnu industriju, ali nju i dalje kontroliše kineska vlada.

Ukrštanje Fajnštajnove političke pozicije i Blumovih veza sa Pekingom možda je presudno uticalo na uspon možda najznačajnije kineske kompjuterske kompanije Legend. Tu kompaniju formirala je grupa istraživača iz Kineske akademije, naravno pod kontrolom vlade i vojske. Nakon što je Legend promenio ime u Lenovo, 2005. godine, kupio je IBM-ov posao sa personalnim računarima. To je bio munumentalan trenutak za kompaniju, koji je Lenovo gurnuo na vrh globalnog tržišta.

Naravno, postojali su značajni bezbednosni problemi u Sjedinjenim Državama i drugim zemljama. Bilo je ranjivosti, koje su izazvali backdoor malwer-i, koji se navodno nalaze u nekim uređajima Lenova. Kao odgovor, vladine agencije iz SAD-a, Velike Britanije, Kanade, Novog Zelanda i Australije zabranile su korišćenje Lenovo kompjutera za zadatke koji uključuju osetljive informacije.

Planovi kompanije Lenovo pokrenuli su reviziju transakcija, koje je odobrila savezna vlada. Podsetimo se da je Fajnštajn u to vreme bila u Odboru za obaveštajne poslove Senata. Do marta 2005. vlada je odobrila posao, a nekoliko dana kasnije Lenovo je objavio da je primio investicije od 350 miliona dolara tri američke privatne kompanije, uključujući Blumov Newbridge Capital.

Ričard Blum je, u intervjuu iz 2009, tvrdio da se IBM obratio njegovoj firmi jer su želeli da američki partner bude deo vlasničke strukture.

Kompanija Lenovo, u kojoj značajan vlasnički udeo ima muž senatorke Fajnštajn, nekoliko godina kasnije bila je optužena od strane Sjedinjenih Država da je postavljala špijunske softvere u kompjutere, koji su prodati vojsci SAD-a.

Li Čifalo, službenik koji je upravljao kompjuterskim operativnim centrima američkih marinaca u Iraku, svedočio je na sudu. „Velika količina Lenovo laptopova je prodata američkoj vojsci sa šifrovanim čipom na matičnoj ploči, koji je snimao sve podatke koji su se unosili u taj laptop. Podaci su prosleđivani nazad u Kinu. To je bio veliki proboj bezbednosti. Nemamo pojma koliko su podataka dobili, ali morali smo da skinemo sve te sisteme sa mreža“, rekao je Čifalo.

Čini se da su kalifornijski političari posebno interesantni Pekingu. Zvaničnici obaveštajnih službi napominju da je interesovanje za Kaliforniju toliko velika da, navodno, kineska obaveštajna agencija ima specijalnu jedinicu fokusirano isključivo na tu američku državu, u kojoj se nada da će stvoriti uporište političkog uticaja.

Erik Svelvel je bio član lokalnog veća u Dablinu u Kaliforniji, kada je prvi put stupio u kontakst sa mladom Kineskinjom po imenu Kristina Fang. Ina je radila u njegovoj kampanji, skupljala je novac za izborne aktivnosti, pa je čak i regrutovala i pripravnike iz svoje kancelarije. Svelvel izabran 2012. godine za kongresmena, pa i za predsednika Kongresa. Priroda Svelvelove veze sa Fang nije poznata, ali odbio je da odgovori na pitanje da li je imao romantičnu vezu sa njom. Svelvel je prekinuo tu vezu nakon što je FBI izrazio zabrinutost u vezi sa njenim kontaktima u Pekingu. Ubrzo nakon toga, Kristina Fang je pobegla iz Sjedinjenih Država.

Svelvelov mandat u Odboru za obaveštajne poslove Senata bio je pun izjava o pretnjama od strane ruske obaveštajne službe, ali nikad nije pominao obaveštajne pretnje Pekinga, baš kao ni senatorka Fajnštajn. U toj grupi se nalazi i Nensi Pelosi, njihova koleginica iz Kongresa.

Pelosi je u početku svoje karijere posebno oštro kritikovala odnos kineskih vlasti prema ljudskim pravima. Ona je i dalje glasna o nekim pitanjima, ali njene pozicije su omekšale od kada je njena porodica zatražila i dobila unosne komercijalne poslove u Kini.

Kao mlađi član Kongresa, 1991. godine, Pelosi se našla na Trgu Tjenanmen kao član delegacije Kongresa, koja je posetila Peking dve godine nakon strašnih događaja. Pelosi je bila na stastancima sa kineskim zvaničnicima, ali je, sa nekoliko kolega, krišom iznela transparent na sred trga i razvila ga ispred male grupe medija i građana. Pisalo je: „Za one koji su umrli za demokratiju u Kini“. Kineska policija je odmah reagovala. Kinesko Ministarstvo spoljnih poslova je osudilo događaj kao „farsu sa predumišljajem“, ali to nije smetalo vladi u Pekingu da omogući Pelosi i članovima njene porodice da razvijaju biznis u Kini.

(U sledećem broju: Idioti preskaču Kineski zid)