Trinaest godina nakon dolaska Aleksandra Vučića, bivšeg radikalskog potrčka, na čelne pozicije u Srbiji, ova država više ne liči na sebe, kao ni njeni građani, koji po drugi put u ovom veku moraju da potraže pravdu na ulici. Bliži se i konačni slom ovog ozbiljno poremećenog diktatora, ali, bliži se i trenutak kad Srbije treba da sabere štetu koju je napravila mafija koja je Vučića držala na vlasti kao garanta njihovih kriminalnih poslova. Iza ovog drskog diktatora neće mnogo šta ostati. Temeljne vrednosti države, poput rudnih bogatstava, poljoprivrednih površina, šuma, pijaćih voda, predao je strancima. Ključnu vrednost Republike Srbije, njen elektroenergetski sistem (EPS), zajedno sa njegovim međunarodno priznatim delovima na Kosovu, samovoljno je poklonio vlastima samoproglašene albanske države…Srbija će se nakon njega suočiti i sa strašnim istinama o dugovima koje će plaćati naredne generacije i mnogim drugim strahotama koje ostaju iza sulude, 13 godina duge „žurke“ nekog Aleksandra Vučića, iskompleksiranog i frustriranog idiota, odlučnog da se osveti svima i svakome jer je lično, duboko u sebi, nesrećan.

Nikola Vlahović

Prvih dana 2025. godine, dok se u Srbiji širila opštenarodna pobuna protiv diktatora i njegovog režima, on je, uveren da će ostati zapamćen kao velika istorijska ličnost, pretio po običaju svima, obraćajući se, kao Kralj Ibi iz čuvene komedije, „nekom drugom narodu“: „Da me naterate da potpišem ostavku? Ne postoji mogućnost! Obećao sam narodu da ću otići sam. Iza mene će ostati najbolja Srbija u istorijii. Srbija ima najbolje plate i penzije u istoriji, ima najbolju železničko-putnu infrastrukturu u istoriji, ima najjaču vojsku u istoriji!“

Nije prvi put da se ovaj hipersenzibilni ego-manijak zaklinje da nikad neće predate vlast. Nije prvi put ni da je „stranom faktoru“ rekao da mu je dosta vlasti, da su Srbi „težak narod“ i da se on sa tim narodom „teško nosi“.  U jednom od poslednjih razgovora koje je imao prilike da vodi sa takozvanom međunarodnom petorkom, (predstavnicima SAD, EU, Nemačke, Francuske, Italije) navodno je rezignirano kazao kako je spreman da napusti funkciju „ako neko smatra da može bolje od njega“.

Bliži se kraj jednog zločinačkog režima, čije je personifikacija bio Aleksandar Vučić, poslednji diktator u savremenoj Evropi. U mračnoj sadašnjici, teško je i pomisliti na sva zla koja je počinio u 13 godina nezapamćene tiranije, a još teže sagledati šta će ostati od Srbije njegovim odlaskom i nestankom korumpirane horde koja mu je služila.

Teritorija Republike Srbije prostire se na 88.361 kvadratnih kilometara. Na toj teritoriji, živi srpski narod zajedno sa svojim sugrađanima, manjinskim narodima, svih konfesija. Davne 1835. godine, donet je Sretenjski ustav u Srbiji, koji je u to vreme važio za jedan od najmodernijih i najdemokratskijih u Evropi. U njemu je doslovno pisalo: „Svaki je Srbin jednak pred zakonom“.  Dva veka kasnije, Srbija je doživela da jedna drska razbojnička banda, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, doslovno urinira i na tekovine tog prvog Ustava i na samu pomisao bilo kakve „jednakosti“ među građanima Srbije. A, u času njegovog konačno pada i rušenje njegovog mafijaškog preduzeća, majka svih pitanja je: šta će ostati od opljačkane, uništene i na svaki način razorene države?

Ta „Vučićeva država“, tačnije on lično, potpisao je Briselski i Ohridski sporazum, kao i „Nemačko-francuskim plan“, bez odluke Skupštine Srbije, faktičku predajući površinu od 10.887 kvadratnih kilometara (12,3 odsto svoje teritorije), albanskoj separatističkoj tvorevini. Taj paradržavni projekat, doživeo je, zahvaljujući u najvećoj meri Aleksandru Vučiću i njegovoj mafiji, punu međunarodnu afirmaciju.

Njegova mafijaška „Srpska lista“ već godinama se nalazi u koaliciji sa svakom separatističkom vladom u Prištini, čime se direktno suprotstavio Ustavu Republike Srbije u kome i dalje piše da je Kosovo i Metohija deo njene državne teritorije.

Vladajuća koalicija, predvođena Aleksandrom Vučićem i Ivicom Dačićem, protivustavno i protivzakonito povukla je sve institucije i prerogative srpske državnosti na tom delu neotuđive državne teritorije, prepustivši oko 11.000 kvadratnih kilometara Srbije albanskim separatistima, čime je došlo do egzodusa oko 400.000 građana srpske nacionalnosti.

Za trinaest godina lične vladavine Aleksandra Vučića, prepune izdaje, propasti i smrti, došlo je do otuđenja i drugih delova teritorije Republike Srbije…Kupoprodajnim ugovorima u strano vlasništvo prešle su desetine hiljada hektara Republike Srbije, od kojih i 16 .785 hektara nekadašnjeg poljoprivrednog giganta PKB-a, te najveći deo teritorija Smedereva, Bora, Zrenjanina i gotovo svakog većeg i važnijeg privrednog centra Srbije. Novi vlasnici („srećni dobitnici“)  oko te ogromne imovine podigli ograde, sa video nadzorima, oružanim obezbeđenjima u rangu paravojnih formacija, iza kojih vladaju njihova pravila i njihovi zakoni, a ne zakoni Republike Srbije.

Samo na ovaj način, preko 30 odsto teritorije Republike Srbije više nije u rukama ove države i njenog naroda! Još oko 40 odsto državne teritorije Republike Srbije na kojima se nalaze njeni najvredniji resursi, režim Aleksandra Vučića doslovno je stavio pod hipoteku, masovnim izdavanjem državnih obveznica stranim (i pojedinim domaćim) kupcima, znajući dobro da nijedna vlada nakon njega neće moći da vrati te dugove za najmanje 100 godina.

Zaduženje Republike Srbije u 13 godina vladavine Vučićevog režima, prešlo je sto milijardi dolara! Njegovi megalomanski zajmovi i čitav spoljni dug koji je napravio na štetu ove države i njenih građana, takvi su da samo otplata njihovih kamata garantuje barem jedan vek teškog dužničkog ropstva, a sigurno i trajno odricanje od delova državne teritorije. Ima i ovakvih primera: pred kraj 2024. godine, kineska Exim banka ponudila je Aleksandru Vučiću da uzme deo srpske državne zemlje u zamenu  za neplaćene kamate, zbog čega je morao da potraži „zajam na zajam“ kod svojih „arapskih prijatelja“, koji takođe imaju u trajno vlasništvo dobar deo najboljeg poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini.

Kad dođe do otrežnjenja još nesvesnog dela stanovništva u Srbiji, i kad budu shvatili šta je taj režim za 13 godina oteo, opljačkao, a mnogo toga i poklonio stranim državama i prebogatim stranim probisvetima svih vera i nacija, biće za većinu ljudi već kasno. Isto to čeka i onaj jeftino korumpirani deo građana koji je pristao na „savez sa đavolom“, zbog plate i sitnih privilegija.

Sve one javne institucije u Srbiji (ima ih ukupno oko 11.000 koji se vode kao korisnici javnih sredstava), u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, vojsci, policiji, kulturi, prosveti, sudstvu i zdravstvu) a koje su rukama Aleksandra Vučića i njegove razbojničke mafije, nakon njegovog skorog pada, ne mogu se ničemu dobrom nadati.

Naime, pitanje je šta će biti sa blizu 700.000 zaposlenih u državnoj upravi, jer više od polovine tog broja čini stranački polusvet, uglavnom neobrazovan, poluobrazovan, sa lažnim diplomama ili bez njih, potpuno neupotrebljiv za rad u uslovima koje diktira vek u kome živi.

Svaka nova vlast mora da računa da odlaskom Aleksandra Vučića i vrha njegove mafijaške „porodice“, neće otići i ona masa koja će koliko sutra biti „socijalna bomba“. Radi se o inertnom stadu naviklom da „prima“ ali ne i da zarađuje platu, na koje je Vučić kao provereni radikalski demagog i podlac, uvek računao. Na širom državnom prostoru, on je sebe predstavio kao silu koja „deli novac“. A, na tu šibicarsku igru pristala je i pomenuta masa zaposlena u državnoj upravi. I ona će biti značajna žrtva svojih lakomislenih uverenja.

Od tolikog broja zaposlenih u takozvanom javnom sektoru, dobra većina ima člansku kartu Vučićeve SNS i koalicionih stranaka, pre svih SPS. Mnogi od njih, padom ovog diktatora sigurno ne ostaju „siročad“ njegovog režima, jer je 13 godina sadističke pljačke države, mnoge od njih učinila multimilionerima. Istina je da taj sistem nije izmislio Vučić, postojao je i ranije, ali ga je on doveo do megalomanskih razmera, kao niko pre njega.

Ko je ikada obilazio Srbiju, zna da su zgrade opštine i suda, sedišta vladajućih stranaka uvek u neposrednoj blizini. Lokalne partijske mafije, već decenijama kao na ringišpilu „okreću“ jedne te iste gradske šefove u tim „državnim“ kancelarijama, samo se nazivi partija povremeno promene. I to je ono što će nova Srbija morati da reši trajno. Da odvoji taj samrtni zagrljaj politike od sudske, zakonodavne i izvršne vlasti. Da bude kao što je napisano u Sretenskom ustavu: „Svaki je Srbin jednak pred zakonom“. Da i onaj na najvišem vrhu vlasti sa svima drugima u državi, bude odgovoran po zakonu za ono što čini ili ne čini.

Uskoro će narod u Srbiji, preko danas zarobljenih masovnih medija, a pre svega RTS, morati da čuje ove istine, ali i da gleda i sluša suđenje najvećem neprijatelju ove države u novom veku, Aleksandru Vučiću i njegovoj kriminalnoj družini. Za mnoge će to biti ravno suočenjem Nemaca opijenih nacizmom, sa porazom Firera.

Rušenjem Vučićeve trule, lopovske imperije, saznaće se i razmere propasti Elektroprivrede Srbije (EPS) i kako je taj izopačeni, bolesni diktator njegove delove prodavao i poklanjao samoproglašenom Kosovu. Saznaće se da Srbija uvozi ugalj, jer svoga više nema, jer se Aleksandar Vučić Briselskim i Ohridskim sporazumom, te „Francusko-nemačkim planom“ odrekao pripadajućeg dela rudnog blaga na Kosovu (prema nezavisnoj komisiji za rudnike i minerale okupiranih teritorija, kojom je upravljao Unmik, u izveštaju Rajnera Hengstmana iz 2004. godine, Svetska banka je procenila mineralne rezerve Kosova na 13,5 milijardi evra, a cenu lignite nije utvrdila mada njegove geološke rezerve iznose oko 15 milijardi tona).

Saznaće se brzo i to da je u samo poslednjih dve godine profit ove najveće državne kompanije pao ispod 50 odsto. Preciznije, EPS je 2024. godine dramatično opao u odnosu na 2023, sa 960 na 208 miliona evra! A, na polovini 2025. beleži se još dramatičniji pad. Na jesen su sasvim sigurna takozvana havarijska isključenja a možda masovne, višesatne redukcije u čitavoj državi.

Možda su mnogi zaboravili, ali u bolesnoj glavi Aleksandra Vučića rađale su se i najsuludije ideje, poput one da Republika Srbija može da skrene tok reke Ibar, navodno „da obezbedi hidro-energiju, mada je sva struka govorila da je to nemoguće, jer ko malo bolje poznaje konfiguraciju terena, zna i to da reku Ibar treba da podigne na visinu od 500 metara što je nadrealno bilo i biće uvek samo plod bolesne fantazije. Govorili su mu, ako bi gradio tunel on bi bio dug oko trideset kilometara probijajući brda i doline i uz veliki rizik da potopi Novi Pazar.

Opominjali su ga da promene tokova reka ne dozvoljava ni međunarodno pravo a niti bi mu dozvolili njegovi „zapadni prijatelji“. A, sve je to radio, ne bi li nekako dokazao da se navodno „bori za Kosovo“, a zapravo je sve radio da ga i konačno odvoji od Srbije, prepuštanje lokalnog stanovništva sopstvenoj sudbini.

Što se tiče njegovih pređašnjih ludila u vezi teritorije Kosova, treba podsetiti da je veliki hidro-sistem Ibar-Lepenac izgradila Republika Srbija još u vreme SFRJ i to sopstvenim kreditom.

Znatno pre Vučićeve diktature, na pregovorima u Beču 2006. godine, Evropska Unija je obavestila delegaciju iz Beograda da je albanska delegacija ponudila da preuzme nastavak vraćanja kredita. Tadašnja vlada u Srbiji je to odbila i izmirila za godinu dana sve svoje obaveze prema Londonskom i Pariskom klubu.

Prema svim međunarodnim zakonima hidrosistem Ibar-Lepenac bi i dan danas bio 100% vlasništvo države Srbije odnosno građana Srbije da se Aleksandar Vučić 2016. godine odrekao ovog strateški važnog hidro-sistema i predao ga Prištini. I ne samo njega već i svih termoelektrana, energetskih podstanica, transformatora…To nije bilo ni iznuđeno, nije moralo, ali je javnosti u Srbiji sve suprotno predstavio…

Kad je 2012. godine došao na vlast, imao je obezbeđena sredstva u visini od 9 (devet) miliona evra za izgradnju posebnog vodovoda za opštine Zubin Potok, Zvečan i severni deo Kosovske Mitrovice. Ovo iz razloga da ne bi bili zavisni od vodovoda u južnom delu grade Kosovske Mitrovice. Ondašnji direktor Kancelarije za KiM Aleksandar Vulin, posle godinu dana podigao je cenu vodovoda sa 9 na 16 miliona evra, a taj novac je opljačkan a vodovod ni do danas nije izgrađen.

Pre dolaska Vučića na vlast, 2007. godine uz pomoć jednog od temeljnih delova EPS-a, Elektromreže Srbije (kasnije otete od strane Vučićevog kuma Nikole Petrovića) struja sa hidrocentrale Gazivode redukovana je prema elektrostanici Valač, čime je ceo sever Kosova i Metohije bio obezbeđen sa strujom i potpuno nezavisan od ostatka Kosova u funkcionisanju.

Takođe je i urađena energetska linija od Zubinog Potoka prema Novom Pazaru uz već postojeću liniju od Leška prema Raški tako da je sever KiM kada je u pitanju struja bio takođe nezavisan od ostatka Kosova.

A, onda je Aleksandar Vučić hidroelektranu i jezero Gazivode predao Prištini a Zorana Mihajlović kao ministarka energetike prekinula sve elektro-veze severa KiM sa Novim Pazarom i Raškom. To je jedan od Vučićevih istorijskih doprinosa albanskoj vlasti na Kosovu kojom je potvrdio i državnost samoproglašene države Kosovo. Za ovakvu veleizdaju, nikad ne treba da ozađe iz zatvora, posebno zato što je čitav slučaj (predaju srpskih energetskih postrojenja) pokušao podmuklo da zamaskira tako što je Jezero Gazivode nazvao „Trampovo jezero“ a most na Brnjaku, „Trampov most“, kako bi odgovornost prebacio na tadašpnjeg (I sadašnjeg) američkog predsednika.

Plan EPS-a do 2020 godine bio je da revitalizuje termoelektranu „Kosovo A“, sagradi dva nova bloka na „Kosovu B“ i sagradi „Kosovo C“. Umesto realizacije tih investicija, sadašnja Vučićeva vlast jedva je u stanju da isporuči struju, dok joj je na Kosovu ostala imovina EPS-a vredna tri milijarde evra. I to zahvaljujući potpuno idiotskoj politici srpskog diktatora.

Ali, dolazi vreme kad će srpski diktator morati da objasni i to, kako je čuveni kosovski privredni gigant „Feronikl“, u čiju je izgradnju Vlada Srbije uložila 300 miliona dolara, prodat kompaniji „Alferon“, registrovanoj u Engleskoj, za desetostruko manju sumu. Takođe, i da objasni kako se to isto dogodilo i sa Pećkom pivarom, koju je juna 2006. za 11,1 milion evra, što je bilo deset niže od realne tržišne vrednosti, a kupio je osuđiveni albanski „biznismen“ Ekrem Luka, preko svojih „srpskih posrednika“ iz rane koalicije Srpske napredne stranke, od čega je i režim Aleksandra Vučića bio „namiren“.

Uzgred, treba reći da će veze Ekrema Luke i Vučićevog režima, padom njegove diktature, svakako će izaći na videlo, jer su njihove „posredne“ kontakte ispratile najmanje tri velike obaveštajne službe (od anglo-američkih do ruskih). Naime, 2020. godine, on (Ekrem Luka) je uhapšen na Kosovu zbog krivičnih dela počinjenih zajedno sa Kardijem Veseljijem, nekadašnjim predsednikom privremenog kosovskog parlamenta, i bivšim vođom obaveštajne služne teroristilke OVK. I jedan i drugi su imali „poslovne veze“ sa Vučićevim mafijašima i finansijerima njegove stranke „Srpska lista“ u koaliciji sa svakom vladom u Prištini.

Odlazak srpskog diktatora otkriće i na stotine štetnih ugovora „teških“ po više stotina miliona evra u dolara, a mnogi od njih i do nekoliko milijardi. Već danas je jasno da su neke kompanije došle u Vučićev brlog samo da uzmu brzi novac, poput fabrike „Leoni“ koja je dobila, osim ostalih privilegija čak 50 miliona evra na poklon, a onda je zatvorila vrata, napustila Srbiju i ostavila blizu 2000 ljudi bez posla, bez otpremnina, socijalnog programa, tačnije, bez pomoći države. Jer, Vučićev režim nikada i nije radio u korist, već (planski) uvek na štetu Srbije i njenog naroda.

Sa druge strane, jedna „nova klasa“ koja se brutalno obogatila od saradnje sa Vučićevim režimom, danas u stranim franšizama bankama u Srbiji, drži oko nešto malo manje od 15 milijardi evra, jer od toga jednu trećinu čini novac srpske dijaspore.

Ali, to je prema izvorima MT, tek deseti deo novca iznetog van Srbije, u proteklih 13 godina, a nakon skorog privođenja Aleksandra Vučića i njegove mafije pravdi, treba se nadati da će nešto od tih milijardi biti vraćeno u Srbiju. Jer, veći deo pokradenog, verovatno nikad neće biti ni pronađeno, a mnogi „bezimeni“ koji su oko njega kao ajkule radili najkrupnije poslove, uvozili bez carina, radili bez plaćanja poreza, eksploatisali besplatno sve najbolje državne resurse, davno već imaju svoja „skloništa, od karipskih arhipelaga, do pacifičkih ostrva. Tamo gde su odlazili i svi režimski mafijaši iz devedesetih (neki odavno mrtvi, neki još živi), tamo odlaze i danas svi Vučićevi milioneri i milijarderi.

Odlazak opake razbojničke bande na čelu sa srpskim diktatorom, verovatno neće pogoditi jedino strane trgovinske lance i fantomske mobilne operatere, koji godinama već sišu krv robovima vladajućeg režima. Tržište maloprodaje hrane i alkoholnih i bezalkoholnih pića u Srbiji vredno je više od 11 milijardi evra. Niko se toga „kolača“ neće odreći, a posebno ne veliki strani trgovinski lanci, koji od te cifre ostvaruju godišnji čisti profit oko 60 odsto.

Od 11 najvećih trgovinskih lanaca, samo tri su u domaćem vlasništvu s tim što je vlasnik „Amana“ Jordanac Nedal Halil koji ima državljanstvo Srbije. „Gomeks“ je od pre nekoliko godina u većinskom vlasništvu firme iz Luksemburga, a među najkrupnijim igračima na tržištu je belgijska kompanija „Delez Srbija“ koja je, prema javno podacima iz finansijskih izveštaja, ostvarila čak deset puta veći profit od svih svojih konkurenata, u svakoj od prethodnih godina.

Ko će sa trgovačkom mafijom pregovarati padom Aleksandra Vučića, hoće li neka nova Srbija pokrenuti revolucionarnu strategiju za stvaranje socijalne države, to pitanje je otvoreno i na njemu će biti „testirane“ prave namere novih vlasti, koje god da budu. Za vreme trajanja Vučićeve surove tiranije, ti trgovinski lanci su bili (i još su) slika stvarnog zla koje je barem tri miliona ljudi u ovoj državu učinilo socijalnim slučajem, kao i najveći deo ostalog stanovništva koje je režim AV pretvorio u robove koji rade da bi platili hranu, račune i ništa preko toga.

Konačno, treba reći da je pred građanima Srbije suočenje sa strašnim istinama koje će izaći na videlo njegovim skorim padom. Iza Vučića, ostaće zgarište nekadašnjeg državnog ustrojstva. Za tri godine uspeo je da detaljno uništi i raskomada pravosudni sistem, zgazi sva ljudska prava i slobode. Sigurnost lične imovine više ne postoji, niti lična sigurnost građana. Umesto vladavine prava, vladao je Vučić…

Opljačkanu, rasturenu i slomljenu Srbiju, posle Vučića čeka obnova i izgradnja. Ona će biti znatno teža nego izgradnja posle velikih ratova i biblijskih zemljotresa, a pred građanima Srbije je suočenje sa strašnim istinama koje će izaći na videlo njegovim skorim padom.

Iza Vučića, ostaće samo dugovi, tragedije, nesreće, progoni, ubistva, mržnja, podele, faraonska ludila i propali projekti.