Publicističko-istorijsko delo „Britanska politika prema jugoistočnoj Evropi u Drugom svetskom ratu“, koje je u prevodu na na srpskohrvatski jezik prvi put objavljeno sredinom osamdesetih godina prošlog veka, danas je skoro zaboravljeno, a predstavlja jedno od najboljih koje je napisala Elizabet Barker, poznata novinarka, istoričarka i službenice britanske obaveštajne zajednice (tokom prošlog veka). Magazin Tabloid u nastavcima objavljuje najvažnije delove iz ove knjige, zbog boljeg razumevanja opasne revizije nekih istorijskih događaja koji se dešavaju danas, skoro jedan vek nakon najvećih globalnih ratnih razaranja koje je čovečanstvo zapamtilo.

Elizabet Barker

U sećanjima general-majora Ser Kolona Gubinsa, aktera ovih dramatičnih ratnih događaja, detaljno je opisano kako je došlo do britanskog „preokreta“, od MIhailovića prema Titu…Jedan deo tih sećanja čini i predgovor knjige  „Britanska politika prema jugoistočnoj Evropi u Drugom svetskom ratu“…

„Iako se osnivanje SOE (Specijalne britanske ratne obaveštajne službe) nije dogodilo sve do leta 1940. godine, pokušaji da se sprovedu akcije protiv neprijatelja na Balkanu i drugim delovima sveta takvim sredstvima i procedurama da britanska vlada ne bi mogla da prizna da stoji iza njih počeli su još ranije, jer je 1938. godine uspostavljena takozvana Sekcija D MI-6.

Nije se moglo izbeći da je SOE od samog početka izazvao simpatije, sumnju i skepticizam među osobljem etabliranih profesionalnih organizacija kao što su MI-5 i MI-6 (koje su se decenijama bavile takvim poslom), i naravno u Ministarstvu vanjskih poslova. U tim prvim godinama, bili smo optuženi da patimo od amaterizma, da smo nepouzdani, da smo lakoverni i da zapravo otežavamo onima koji su nas napali. Može se reći da nas je i sama vojska tretirala na isti način, čija smo oskudna sredstva morali da koristimo. Pored toga, nismo imali nikakve vojne knjige u kojima bismo mogli da nađemo presedane da se njima rukovodimo u pripremi naših operacija, ili da se pozivamo na njih da ih opravdamo.

Morali smo da upravljamo sami i tražimo način sami, da smislimo sopstvena pravila o tome kako da se ponašamo i kako da se ponašamo u ovoj novoj vrsti totalnog ratovanja. Usred rata, morali smo da regrutujemo ljude prilično različitog tipa za sebe, i skoro svako ko je ostavio utisak da vara naše potrebe je već korisno zaposlen negde drugde, i nije uvek bilo lako objasniti zašto je bilo neophodno da se preseli u SOE. Imali smo sreće što smo i dalje dobili toliko prvoklasnih agenata, ali nažalost istina je i da su bili iz različitih, izmešanih grupa. Iz razloga koji su očigledni, morali smo da pripremimo naše operacije u dubokoj tajnosti, ali nažalost prečesto se dešavalo da drugi pogrešno shvataju našu potrebu za zaverom

Kad sam se zaposlio u Balkanskom odeljenju MI-6 u Londonu u aprilu 1940. godine, Odsekom D je rukovodio maštoviti i živopisni oficir, Lorens Grand, kasnije general, ali čini mi se da ova služba u to vreme nije imala nikakav zvanični naziv, ništa crno-belo u njenom radu i zadacima. Međutim, imala je aktivnu sekciju, ogranak, u Beogradu, koji je istovremeno služio kao svojevrsni taktički štab Odseka D za operacije u zemljama oko Jugoslavije. Na čelu ove sekcije bio je čovek koga smo svi poznavali po njegovom zavereničkom nadimku „Julije Cezar“, ali na žalost, moram napomenuti da za razliku od pravog Julija Cezara, on nije napisao nijedan od svojih „Komentara“

U proleće 1940. godine, Odsek D je bio veoma aktivan u Jugoslaviji. Aktivno je učestvovala u malim sabotažnim akcijama; tako smo, na primer, ubedili neke Slovence da stave pesak u kardanske kutije vagona teretnih vozova koji su išli u Nemačku. Sekcija D je takođe napravila ambiciozne planove da blokira Dunav tako da ne može da se plovi baržama sa kerozinom, koje su plovile uzvodno od Rumunije do Ratisbona ili Ulma, ali u vezi sa tim moram odmah napomenuti da smo postigli više podmićivanjem pilota i kupovinom samih barži nego korišćenjem fizičkih metoda koje je osmislio „Julije Cezar“.

Međutim, Sekcija D se već okušala u političkoj subverziji, ne samo širenjem propagande, već i ispitivanjem Srpske seljačke stranke i nekih drugih stranaka (mada nažalost ne i Hrvatske seljačke stranke), koje su bile protivnici politike tadašnje kraljevske vlade, koja je već u leto 1940. stvorila utisak da kada stvari postanu teške,  da se nagode sa Nemcima. Sekcija D je takođe bila zanesena idejom da se izazove ustanak u Albaniji. U aprilu 1940. godine u Londonu je održana konferencija britanskih ambasadora u balkanskim zemljama. Njeni učesnici, čak i protiv svoje volje, priznali su potencijalni značaj aktivnosti Sekcije D u ovoj oblasti. Jedan od rezultata ovih konsultacija bila je odluka da nam se omogući da počnemo sa stvaranjem baze u Grčkoj u julu te godine. U stvari, to se dogodilo u poslednjem trenutku, jer je zbog objave rata Italije Grčkoj, u junu 1940. godine, fizička komunikacija između Londona i Balkana postala pitanje ne više sati nego meseci. Istovremeno, srećom po nas, osnovali smo sedište u Kairu kako bismo upravljali aktivnostima širom Balkana.

Posledica italijanske invazije na Grčku u oktobru 1940. godine bio je veliki porast naše aktivnosti tamo i intenziviranje priprema za Albaniju, ali nam je takođe otežalo nastavak posla koji je zapravo trebalo da bude jedan od naših najvažnijih zadataka. To je bilo stvaranje organizacije koju bismo ostavili da radi za nas na Balkanu ako, uprkos našim nadama, bude okupirana od strane neprijatelja. Takva organizacija bi mogla biti stvorena samo u najdubljoj zaveri, naime, da su lokalne vlasti otkrile da je mi stvaramo, stekle bi utisak da nemamo nameru da im pružimo otvorenu vojnu pomoć kada stvari postanu teške. Bilo kako bilo, jedna stvar je bila sigurna. Ako smo zaista spremni da pozdravimo neprijateljsku okupaciju Balkana, moramo stvoriti istinski tajne komunikacije, i u tom apsolutno vitalnom pogledu, ne samo SOE, već i sve druge britanske tajne službe bile su potpuno nepripremljene i nespremne. U to vreme, monopol na tajne primopredajnike i njihovu upotrebu držao je MI-KSNUMKS. Te zime, SOE je uspeo da istisne samo sedam takvih uređaja za svoje balkanske potrebe, tako da na kraju nismo imali drugog izbora nego da sami konstruišemo takve uređaje. Međutim, njihova proizvodnja nije počela do 1942. godine.

Naša aktivnost na Balkanu postala je još neophodnija kada je u februaru 1941. britanska vlada odlučila da pomogne Grčkoj slanjem britanskih trupa. (Do tada, Grčka je imala samo simboličnu pomoć, koja se sastojala od nekoliko jedinica RAF-a, koje su tamo poslate nakon Mussolijeve okupacije.

Istina je, međutim, da će SOE učestvovati u zaslugama za saveznički državni udar u Beogradu 27. marta 1941. godine, jer je ministar kome je SOE bila podređena ohrabrivao naš narod da održava veze sa nekim nezadovoljnim jugoslovenskim oficirima i liderima Srpske seljačke stranke, koju smo u to vreme čak i finansirali. Međutim, većina naših ljudi je mislila da bi se ovaj državni udar dogodio čak i da naša aktivnost tamo nije ni postijala. Bilo kako bilo, cela jugoslovenska vojska se predala za samo nekoliko nedelja.

Preko jugoslovenske kraljevske vlade u izgnanstvu u Londonu, saznali smo u avgustu 1941. da su se gerilci na čelu sa pukovnikom Dražom Mihailovićem povukli u planine u Srbiji. Jugoslovenski rojalisti su se pobrinuli da mnogi drugi Britanci, uključujući Čerčila, saznaju za to. Želeći da saznamo šta se zaista dešava u Jugoslaviji, u septembru smo ubedili mornaricu da iskrca dva oficira Jugoslovenske kraljevske armije na obalu Crne Gore sa dva primopredajnika. U poslednjem trenutku pridružio im se kapetan D. T. Hadson, koji do tog trenutka nije znao ništa o Mihailoviću, čak ni kako se zove. A. Hadson je dobio sopstveni kod, ali nije dobio ni radio operatera ni sopstveni predajnik.

U vreme kada sam napustio Kairo u novembru 1941. godine, Mihailović je bio simbol otpora na Balkanu. Pored toga, iako su obaveštenja koja nam je poslao Hadson tvrdila da se Mihailovićevi ljudi bore protiv „komunista“, dve strane još uvek nisu nepovratno raskinule jedna sa drugom u to vreme. Zbog svega toga, činilo nam se da je SOE uspešno započela sa radom u Jugoslaviji. Problem komunikacije je bio najhitniji jer je Hadson već izveštavao veoma retko, sa veoma dugim intervalima od emisije do emisije, jer je izgubio kontrolu nad dva predajnika koji su istovareni sa njim. Zato je mnogo meseci u informacijama o situaciji u Jugoslaviji preovladavala verzija Mihailovića i kraljevske vlade u egzilu, koja je stajala iza njega.

Iz Kaira (gde sam boravio od jula) vratio sam se u London krajem novembra 1941. godine, i narednih petnaest meseci bavio sam se potpuno drugačijim poslom, tako da ne mogu da govorim o događajima koji su se desili u tom periodu na osnovu sopstvenog iskustva. Ali kada sam se vratio iz Vašingtona u London u martu 1943. i preuzeo kontrolu nad balkanskim delom SOE tamo, otkrio sam da je SOE u međuvremenu uspeo da stekne poverenje od načelnika štaba u vezi sa svojim aktivnostima na Bliskom istoku. Načelnici štaba su bili impresionirani dizanjem u vazduh železničkog vijadukta kod Gorgopotama u Grčkoj, krajem novembra 1942. godine, a takođe su bili impresionirani našim kontaktom sa pokretima otpora u Jugoslaviji i Albaniji. U zvaničnom predstavljanju naše velike strategije, primopredajnik je preuzeo Mihailović. Drugi primopredajnik je Hadson ostavio u Crnoj Gori jer je bio pretežak da nastavi svoj težak i naporan put do Mihailovića. U proleće 1943. imali smo deset misija u Grčkoj, oko dvanaest misija u Mihailoviću i pet misija u Albaniji – ukupno dvadeset sedam misija.

Što se tiče Jugoslavije, želim da kažem dve stvari. Pre svega, želeo bih da kažem nekoliko reči o informacijama o Jugoslaviji koje su državne delegacije u Londonu i Kairu imala na raspolaganju u to vreme. Pukovnik F. V. D. Deakin je u svojoj knjizi rekao da je čak i 1943. godine pomaganje pokretu otpora u Jugoslaviji značilo pomoć Mihailoviću, kome je na Božić 1943. godine prišla britanska vojna misija pod komandom pukovnika S. V. Bejlija. Naime, o partizanima smo zaista malo znali, uprkos Hadsonovom herojskom postojanju u Jugoslaviji, koje je počelo još u septembru 1941. godine i sastojalo se od stalne migracije iz Mihailovićevog štaba u Titov štab i obrnuto, i uprkos tome što je u svojim izveštajima pominjao borbe koje su se vodile između Mihailovića i Tita.

Ponekad je odnos između Hadsona i Kaira bio prekinut na nekoliko meseci, pa smo se često bojali da će umreti u takvim situacijama. U proleće 1942. poslali smo tri tima u Jugoslaviju sa zadatkom da ga pronađu. Dva od njih su tamo prebačena podmornicama, a jedan je na slepo padobranom sleteo. Međutim, nijedan od tri tima nije bio u stanju da završi zadatak.

Nama u londonskoj SOE bilo bi prokleto teško da na osnovu informacija koje smo imali iznesemo ubedljiv zahtev da najveći deo naše aktivnosti pružanja pomoći jugoslovenskom pokretu otpora, bez obzira na dimenzije te aktivnosti, bude prebačen na partizane. U aprilu 1943. godine partizanima su poslate dve misije sa zadatkom da utvrde činjenice. (Jedan od njih je kako smo rekli, „na slepo“ prebačen u Jugoslaviju.) Na osnovu informacija koje smo dobili od ovih misija, načelnici štaba u Kairu odlučili su da pošalju pukovnika Dikina u Jugoslaviju kao britanskog oficira za vezu sa partizanskom komandom. Ova odluka je doneta i sprovedena krajem maja. Nekoliko dana kasnije, šef SOE u Kairu odleteo je u London da objasni zašto je to učinjeno.

Druga okolnost na koju želim da vas upozorim je zapravo sama po sebi razumljiva. Ustvari, teško je odbaciti nekoga ko je vaš saveznik usred rata i okrenuti mu leđa, a odluka da podržite partizane bi pre ili kasnije dovela do upravo toga.

U Londonu su stavovi o tome bili potpuno podeljeni, kao što Dikin navodi, i želeo bih da potkrepim njegovu tvrdnju onim što znam o tome iz sopstvenog direktnog iskustva. U to vreme, osećao sam da su britanski pogledi na ovo pitanje zaista podeljeni, ne samo unutar SOE, u Ministarstvu spoljnih poslova i u vojsci, već i unutar same vlade, među ministrima. Nekoliko funkcionera SOE je blisko i dugo poznavalo neke jugoslovenske rojaliste, na primer generale Ilića i Jovana Đonovića, čija je lojalnost očigledno bila uzdrmana u to vreme. Čini se da je brigadir Keble koji je u to vreme bio pomoćnik šefa kairske SOA, bio lociran, zahvaljujući svom prethodnom položaju, na listi primalaca nekih presretanja najveće tajnosti.

Godine 1941. general Bogoljub Ilić je bio ministar rata u jugoslovenskoj vladi u egzilu. Jovan Đonović je postao zvanični predstavnik te vlade u Kairu krajem te godine (1941). Obojica su bili agenti SOE u Beogradu u prvim godinama rata i bili su zapanjeni Mihailovićevom neaktivnošću i činjenicom da su neki od njegovih oficira sarađivali sa neprijateljem. Ministarstvo spoljnih poslova je takođe bilo u takvoj situaciji, iako su njegovi ljudi bili u povoljnijem položaju u tom pogledu od članova londonske SOE, jer su primali ili mogli da čitaju presretanja nemačkih telegrama. Bilo je, po meni, mnogo pojedinaca u Ministarstvu spoljnih poslova koji jednostavno nisu imali snage da predlože da raskinemo sa Mihailovićem.

Neki drugi članovi Ministarstva spoljnih poslova, kao što je ser Orme Sardžent, jedan od pomoćnika stalnog podsekretara, bili su, kako piše Dikin, za pružanje pomoći i podrške partizanima, ali samo pod uslovom da njihov protivnik Mihailović nastavi da bude podržan i potpomognut. Kada smo razgovarali o ultimatumu (ispostavilo se da nije poslednji) koji je upućen Mihailoviću 12. maja 1943. godine, sam Sardžent mi je rekao da ne razume zašto nismo pomogli partizanima, ali mi nije rekao ništa o informacijama o stvarnoj situaciji u Jugoslaviji koje smo dobili hvatanjem i dešifrovanjem nemačkih telegrama. Što se tiče članova vlade, lord Selborn, koji nije bio u Ratnom kabinetu, ali koji je bio uticajan, energičan i uporan, da ne kažemo tvrdoglav, čovek, napisao je crno-belo, da su njegove simpatije „neopozivo na strani Mihailovića“. Čini se da je to bio Edenov stav, kao što možemo reći iz Hauardove tvrdnje da se u junu Ministarstvo spoljnih poslova „energično protivilo“ podršci partizanima. Načelnici štaba na Bliskom istoku brzo su shvatili da su partizani „najjači element protiv Osovine u Jugoslaviji“, i to su napisali u telegramu koji je poslat u London 8. juna.

Još jedan faktor koji je dao snažan podsticaj pokretu za odbacivanje Mihailovića bio je, koliko god čudno izgledalo, izveštaj Radoslava Đurića, upućen sredinom novembra, da Mihailović ne sarađuje samo sa Nedićem, već čak, prećutno, sa samim Nemcima. Hauard je konačno bio zainteresovan za pomoć Titovim partizanima koji, za razliku od Mihailovića, rade nešto ozbiljno protiv našeg neprijatelja… Načelnik štaba vazduhoplovstva doveo je u pitanje da li je Meklin realan ili vrši propagandni trač, ili je on, kao i mnogi ljudi koji idu na takve misije, fanatik. Odgovorio sam da je brigadni general Meklin, bivši član Ministarstva spoljnih poslova, bio lukav, razborit i prilično ciničan čovek. Načelnik carskog generalštaba rekao je da smatra Meklin izuzetno pouzdanim i sposobnim oficirom. Sva tri načelnika štaba pohvalila su Meklinov izveštaj…Oni nameravaju da daju svoje preporuke ratnom kabinetu na osnovu tvrdnji iz Meklinovog izveštaja.

Načelnici Ratnog štaba izrazili su želju da znaju kako Ministarstvo spoljnih poslova gleda na izveštaj brigadnog generala Meklejna…Na prvi pogled, činilo im se da bi trebalo realizovati njegove preporuke. Izrazili su mišljenje da je došlo vreme da prestanemo da obraćamo pažnju na osećanja jugoslovenske vlasti i da ne obraćamo pažnju na njih kad god bi takav stav mogao na bilo koji način da ometa našu podršku. Meklejnov izveštaj je još više otežao Ministarstvu spoljnih poslova da sprovede politiku tretmana Mihailovića „u rukavicama“ i dao snažan podsticaj pokretu koji je nastojao da odbaci Mihailovića, pokretu koji je jačao iz dana u dan tokom novembra i decembra 1943. godine. Ustvari, ovaj pokret je verovatno počeo neko vreme pre dolaska Meklejnovog izveštaja. Možda je počelo sa dokumentom koji je 19. oktobra sastavila državna uprava sa sedištem u Kairu o Mihailovićevim internim i eksternim komunikacijama. Naime, u ovom dokumentu se nalazi i sledeća rečenica: „Poznato je, iz najmanje dva nepobitna i odvojena izvora, da su Nemci uspeli da razbiju Mihailovićeve unutrašnje i spoljne šifre. U nekim slučajevima to je bilo zato što su Nemci dobili ove šifre na ovaj ili onaj način, a u nekim slučajevima zato što su bili nedovoljno sigurni i pouzdani.“ Izveštaj je završen ovim zaključkom: „Neprijatelj odmah saznaje za svako naređenje koje Mihailović pošalje svojim komandantima o bilo kakvoj vojnoj operaciji ili bilo kakvom sabotažnom napadu.“

Dakle, naša aktivnost u Jugoslaviji i naša aktivnost u Grčkoj bile su vezane za dva identična problema. Prvi problem je bio u tome što je SOE nedostajalo pouzdanih i verodostojnih informacija; drugi problem je proizašao iz sukoba između kratkoročnih vojnih ciljeva Britanije i onoga što su naši šefovi videli kao dugoročne političke ciljeve u Britaniji.

Šef kairske SOA (o kome sam već rekao da je odleteo u London samo da bi zatražio dozvolu da podrži partizane) bio je bankar po zanimanju, i to ne bilo koji bankar, već komercijalni, i mogu vam slobodno reći da je lako ubedio londonske bogataše da prihvate njegov predlog. Pored toga, postavlja se pitanje, kako to da do danas niko nije izjavio da su ti isti bankarski „šefovi“ prikrili jednako neprobavljive vesti koje su u to vreme dolazile iz Grčke? I, da budem iskren, u to vreme naši komercijalni interesi u Grčkoj bili su mnogo veći nego u Jugoslaviji.

U knjizi koju je napisao o aktivnostima SOE u Francuskoj, profesor Majkl Foot pokušao je da predstavi neku vrstu bilansa stanja „troškova i profita“ rada organizacije u toj zemlji. Foot tvrdi da je, po mišljenju nemačkih i savezničkih generala, aktivnost SOE u Francuskoj skratila rat za oko šest meseci. Ne znam ni za jedan sličan pokušaj da se analizira vrednost našeg rada na Balkanu, i ne pada mi na pamet da pokušam da dam takvu analizu. Takav pokušaj se odmah suočio sa teškim i složenim problemom koji se može izraziti pitanjem da li bi bilo mudrije i preporučljivije da smo dali SOE više bombardera dugog dometa da bace pomoć na balkanske pobunjenike i stoga bombardovali Nemačku malo manje nasilno.

Međutim, neke činjenice su prilično jasne, barem meni. Tako je, na primer, jasno da kraljevski režim u Jugoslaviji ne bi bio spašen da smo kojim slučajem uradili ono što su neki tražili od nas, to jest, da ne pružimo pomoć partizanima. S druge strane, mislim da se može reći da je pomoć koju smo pružili partizanima bila dovoljna da se spreči Titov poraz 1943. ili 1944. godine. Mislim da je van svake sumnje tačno pretpostaviti da je prihvatanje kratkoročnog vojnog pogleda na Jugoslaviju i odluka da se pomogne partizanima bio jedini pravi izbor koji smo imali, da je, uprkos svim svojim nedostacima i manama, SOE jedino telo organizovano da pruži takvu pomoć, i da je to nepobitna činjenica, i da je sve samo ne najmanje važno. Šta god da je bio razlog, činjenica je da su nemačke trupe u Jugoslaviji bile toliko angažovane u toj zemlji da nisu mogle biti upotrebljene protiv nas kada smo napali Italiju. Jednom kada se to shvati, postavlja se pitanje koliko je to skratilo našu italijansku kampanju…“

(Nastavak u sledećem broju)