Publicističko delo „Britanska politika prema jugoistočnoj Evropi u Drugom svetskom ratu“, koje je prvi put prevedeno na srpsko-hrvatski jezik sredinom osamdesetih godina prošlog veka, danas je gotovo zaboravljeno, a jedno je od najboljih koje je napisala Elizabet Barker, poznata novinarka, istoričarka i zaposlena u britanskoj obaveštajnoj zajednici (tokom prošlog veka). Časopis Tabloid objavljuje najvažnije delove ove knjige u nastavcima kako bi bolje razumeo opasnu reviziju nekih istorijskih događaja koji se dešavaju danas, skoro vek nakon najvećeg globalnog ratnog razaranja koje čovečanstvo može da zapamti.

Elizabet Barker

Iz posleratne diskusije o jednom referati vođe britanske misije u Jugoslaviji, te šta se kako je britanska vlada i SOE do 1943. godine gledala na Mihailovićev pokret, a kako na Tita, zanimljivo je bilo izlaganje visokog obaveštajnog oficira Džordža Tejlora koji je ovako opisivao ta gledišta:

„…Što se tiče samog Mihailovića i njegovog četničkog pokreta, u Kairu sam otkrio da je tamošnja SOE došla do jasne i prilično tačne ideje o tome šta su Mihailović i njegovi četnici i koliko vrede čak i pre nego što sam stigao. Slika koju je SOE izmislila u Kairu bila je veoma različita od slike četničkog pokreta koju su javnosti servirali svi u Londonu kroz pro pagandu, a sa njima i jugoslovenska vlada u egzilu u Lici. Čak i pre novembra 1942. godine, SOE je u Kairu u potpunosti shvatila da je Mihailovićev glavni motivator, njegova najhitnija briga i napor, bio    ono što je najviše želeo nije bio napor da se vodi rat protiv Nemaca i Italijana, već da se vidi kakav će biti odnos snaga u Jugoslaviji kada se rat završi. Mihailovićeva glavna preokupacija bila je da osigura da njegovi Srbi imaju dominantan položaj u Jugoslaviji na kraju rata. Mihailović je, naravno, mrzeo Nemce i želeo da odu, prezirao je Italijane i bio je siguran da će uskoro otići, ali nije imao ni najmanju ideju, a nije mu bilo ni u interesu, da se potrudi da pokuša da postigne taj cilj sopstvenom snagom i da ga postigne.

Mislio je da će to pre ili kasnije učiniti Saveznici, i zato mu je glavni cilj bio da što više ojača i ojača svoje pozicije i položaj svojih Srba, kako bi bili spremni da sačekaju trenutak kada će se Nemci i Italijani povući iz Jugoslavije i kada će njeni unutrašnji problemi doći do izražaja i tražiti najhitnije rešenje. Kairo je to u potpunosti razumeo, i stoga je shvatio da od Mihailovića može imati vrlo malo koristi u kontekstu bilo koje kratkoročne politike.

Ovakav stav je bio u potpunosti u skladu sa politikom britanske vlade prema Balkanu, ali je jasno da je takav stav i ponašanje Mihailovića imalo malu vojnu vrednost u kratkom roku. Kairska SOE je shvatila da ništa neće biti postignuto i da ne bi imalo smisla pokušavati da prisiljava Mihailovića da učini bilo šta što bi bilo potpuno suprotno njegovim pravim ciljevima i njegovim istinskim težnjama – koje su bile potpuno opravdane sa njegove tačke gledišta, ali ne i sa naše tačke gledišta. Zato je SOE došla do zaključka da Mihailovića treba, srednjoročno i dugoročno, koristiti na takav način da se prvo pokuša stvoriti situacija kao da je to imalo uticaja na njega, a zatim, zahvaljujući tome, da se s njim zaključi radni sporazum, na osnovu kojeg bi se postiglo da on uradi bar neke od radnji koje smo mi uradili. 

Zajedno sa vojskom, želeli smo da ih uradi, ali on nije želeo da ih uradi, a mi nismo mogli da ga nateramo da ih uradi. Pa, to je bio stav državne odluke o tome kako Mihailović treba da se koristi. Mislim da je taj stav bio sasvim realan. Da je, kojim slučajem, britanska misija u Mihailoviću, britanski oficiri za vezu sa njim, uspela da stekne zaista efikasan uticaj na njega, da su uspeli da naprave praktičan kompromis sa njim o tome šta treba i šta ne treba da radi, imali bismo idealno rešenje. Kairo SOE je kasnije zadržao ovu poziciju. To je, na kraju krajeva, bila osnova svih direktiva koje je pukovnik Bejli dobio pre nego što je laskao Mihailoviću, a kada je stigao u Jugoslaviju, pokušao je da postigne upravo to, to jest, da stekne dovoljno jak uticaj na Mihailovića da dovede do zaključenja takvog radnog sporazuma sa njim.

Takođe treba napomenuti da je SOE bila ubeđena da je Mihailović jedino moguće i efikasno sredstvo koje možemo da koristimo u samoj Srbiji, unutrašnjoj Srbiji. Mislim da je SOE takođe bila u pravu kada je rekao da takav stav govori sa činjenicama. U tom delu Srbije partizani nisu imali nikakvu organizaciju i nikakav uticaj, zbog čega je SOE smatrala da naša neposredna politika mora biti politika podrške Mihailoviću, na osnovu koje sam upravo opisao. Što se partizana tiče, može se reći da je SOE znala mnogo o tome šta se tada dešavalo u drugim delovima Jugoslavije, odnosno van Srbije, iako nije znala koliko je morala da zna i koliko bi bila idealna da je znala. Rekao bih da je slika koju je SOE imala o partizanima u to vreme imala dve glavne mane, dve glavne slabosti. Naime, u to vreme, u toj fazi, SOE još uvek nije razumela koliko je moja mera, partizanski pokret, organizovani pokret sa centralnom komorom na čelu sa Titom. Zatim, SOE nije u potpunosti shvatio potencijal stranaka u Bosni, Crnoj Gori i Sandžaku. Na ovakav stav SOE u velikoj meri je uticala činjenica da je znao za namere Nemaca da zbrišu partizane, da ih unište, kao i činjenica da je znao za Mihailovićeve napore u tom pravcu. Ipak, SOE je i dalje verovala da u Jugoslaviji postoji jak i veliki pokret otpora, koji je bio u potpuno nepomirljivoj svađi sa Mihailovićem i četničkim pokretom, da taj pokret deluje van Srbije, i da svakako treba da bude direktno povezan sa njim, posebno i pre svega u Hrvatskoj.

Ova politika je bila opterećena određenim implikacijama, to jest, nosila je određene implikacije. Najvažnija od ovih implikacija bila je da je poznavanje Mihailovićevih pravih stavova i poznavanje mogućnosti njihovog korišćenja na način koji sam ranije opisao navelo državnu upravu u Kairu da se ne brine previše o kolaboracionističkim aktivnostima Mihailovića i njegovog naroda, jer su one bile potpuno razumljive u ovom kontekstu. Ove aktivnosti „uzgoja useva“ bile su nepoželjne sa naše tačke gledišta, ali sa Mihailovićeve tačke gledišta bile su toliko logične i oportunističke da bi bilo glupo uzbuđivati se zbog njih, posebno zato što nisu predstavljale istinsku, stvarnu podršku silama Osovine, niti su bile znak bilo kakve simpatije prema njima.

U Londonu je to bio dodatni izvor i uzrok konfuzije jer je, imam utisak, londonska državna služba pridavala veći značaj ovom aspektu problema, zbog čega je, u celini, pokazala tendenciju da ublaži izveštaje o Mihailovićevoj saradnji sa okupatorom, ili bar da ne skrene pažnju na naizgled autentične izveštaje o kolaboracionističkim aktivnostima velikog broja Mihailovićevih ljudi.  Pa čak i sam Mihailović – posebno sa Italijanima i donekle sa Nedićem.

Iz istog razloga, londonska SOE je na isti način tretirala vest o Mihailovićevom prilično pasivnom odnosu prema Nemcima i njegovoj preokupaciji borbom protiv partizana. Drugi uzrok konfuzije, koji stalno dolazi do izražaja u tekstovima raznih memoranduma, u teleksima, telegramima i njihovim komentarima (primeri za to su dati u radu Elizabeth Barker), bila je potpuna kontradikcija između, s jedne strane, stvarnog znanja SOE o tome šta je Mihailović zapravo, šta pokušava da postigne, koje su njegove namere i kako bismo ga mogli iskoristiti  i kako možemo da ga koristimo.

Sa druge strane, slika Mihailovića koja se formirala izvan Jugoslavije u poslednjih godinu i po dana oslikava sliku o njemu kao velikom nacionalnom vođi i čoveku oko koga bi trebalo da se okupi i organizuje čitav jugoslovenski pokret otpora. Ta ideja Mihailovića nije imala apsolutno nikakve veze sa stvarnošću. Kairska vlada je to znala, ali London to nikako nije mogao da razume, ili bar nije razumeo onoliko brzo koliko je trebalo da shvati.

Ovo nam takođe može objasniti politiku koju je Kairo SOE predložila Londonu: da se moramo koncentrisati pre svega na pomoć Mihailoviću kako bismo stekli uticaj i kontrolu nad njim, što bi nam onda omogućilo da zaključimo radni sporazum sa njim, i da će on preduzeti takve aktivnosti u korist Saveznika koje ne bi bile u suprotnosti sa njegovim sopstvenim ciljevima. U isto vreme, politika koju je predložila SOE u Kairu, a koja je trebalo da ide ruku pod ruku sa onom koju je pomenuo Litist, bila je politika povezivanja sa partizanima da vidimo šta možemo da uradimo sa njima. Međutim, ova dva konja su morala da se koriste potpuno odvojeno, svaki posebno. Ta ideja je brzo i logično dovela do ideje da će u našoj politici Jugoslavija zapravo biti podeljena na dve geografski i teritorijalno odvojene zone, i da ćemo onda podržati Mihailovića u Srbiji, gde smo mislili da je jak, i da je u drugim delovima Jugoslavije podržavao partizane. SOE se držao ove ideje i stalno ponavlja i predlaže je do kraja 1943. godine.

To je imalo i neke druge posledice. Jedna od tih posledica bila je da SOE u Kairu, iako se u principu nije protivio pružanju propagandne podrške parovima, i iako je bio čvrsto odlučan da uspostavi vezu s njima, nije učinio ništa od toga sve do perioda o kojem ovde govorim. Pošto se SOE u to vreme spremala da pošalje pukovnika Bejlija kod Mihailovića, kako bi sprovela politiku koju sam upravo objasnio, nije iznenađujuće da se on snažno protivio onome što je smatrao besmislenim navijanjem za partizane na BBC-jevim emisijama (i bilo kojoj drugoj podršci) jer nismo mogli imati koristi od toga, u stvari samo štete.

U toj fazi još nismo imali nikakav kontakt sa partizanima, i čvrsto smo verovali da će propartizanska propaganda u emisiji Bi-BI-Si.ja veoma otežati Bejlijevu misiju, razbesniti Mihailovića i gurnuti ga još dalje u pravcu u kojem se već kretao, i učiniti šanse za ugovor o vezi sa njim još težim. Zato je SOE u Kairu bio protiv davanja bilo kakve javne podrške partizanima pre nego što smo se povezali sa njima i osmislili politiku saradnje.

Nadam se da sam vam objasnio glavne elemente politike državnog stave Britanije u Kairu prema Jugoslaviji, koje smo Glenkoner i ja tada zajednički predložili Londonu i koje smo nastavili da uporno predlažemo u našim telegramima i pismima. To je bila složena politika, i mislim da nismo bili u stanju da je protumačimo dovoljno jasno. Stavovi Londona prema specifičnim problemima koji su nastali i proizašli iz događaja (posebno stavovi koje je zauzeo u razgovorima sa Ministarstvom spoljnih poslova) doveli su do opasnog pojednostavljenja ukupne slike, što je ostavilo utisak da London pokušava da podrži zastarelu i potpuno pogrešnu sliku Mihailovića kao svojevrsnog velikog nacionalnog vođe otpora u Jugoslaviji, umesto da ga posmatramo kao sredstvo ograničene upotrebe za postizanje naših ciljeva u Srbiji. Iz istog razloga, London je ostavio utisak da se podjednako protivi pružanju bilo kakve podrške partizanima. Nijedan od ova dva pola nije nastao u Kairu.

Razvoj događaja pokazao je da je vitalni i suštinski element politike Kairo SOE prema Mihailoviću, odnosno nastojanje da se s njim postigne radni dogovor – bio potpuno neostvariv zbog vrlo jednostavnih okolnosti. Pošto nisu imali nijednu kartu u svojim rukama ni Bejli ni bilo ko drugi nije mogao ni na koji način efikasno uticati na Mihailovića i stoga biti u stanju da zaključi takav i takav radni sporazum sa njim, kao što sam rekao. Naš jedini adut bi bile pošiljke ratnog materijala. Jedini način da se izvrši ozbiljan uticaj na Mihailovića i da se uklopi u program naše akcije bio bi da mu se pošalje značajna vojna pomoć, jer bi mu tada Bejli mogao reći: „Ako ne uradiš ovo i ono, prestaćemo da ti šaljemo pomoć.“

Međutim, pošto ova pomoć nije došla, to bi bilo potpuno besmisleno i ne bi imalo uticaja na pretnju da će obustaviti pomoć. Bejli jednostavno nije imao nijednu kartu u rukama – i zato je politika SOE-a, koja je inače bila savršeno razumna i racionalna, imala rezultate koji su zaista bili nula. Jedina stvar koju bih ovde želeo da kažem odnosi se na stavove i stavove vojske – Združenog štaba u Londonu i Vrhovne komande (Bliskog istoka) u Kairu. Sve u svemu, mislim da se može reći da su poslednja dva meseca 1942. godine bila u toku, a početkom 1943. godine, opšti stav vojske, kako u Kairu tako i u Londonu, bio je u velikoj meri identičan stavu SOE, jer je vojska takođe gledala na situaciju iz srednjoročnog i dugoročnog ugla. Vojnici nisu želeli nikakvu invaziju na Balkan, i nisu želeli da se resursi koje smo tada imali na raspolaganju da pomognemo pokretima otpora beskorisno troše na podizanje preuranjenih ustanaka.

Međutim, 1943. godine opšta strateška situacija se značajno promenila, a vojska se zainteresovala za mogućnost intenziviranja aktivnosti pokreta otpora na Balkanu kako bi podržala velike vojne operacije koje su se izvodile na Mediteranu. I jedna okolnost je bila očigledna: ako želimo da se efikasne vojne operacije protiv Nemaca i Italijana u Jugoslaviji brzo nastave, bilo bi bolje da se kladimo na partizane umesto na Mihailovića. Tako je promena interesa ili ciljeva u Kairu dovela do promene stava vojske u smislu da je došla do zaključka da treba da pomogne i podrži partizane – iz savršeno očiglednih i opravdanih vojnih razloga.

Ovaj proces je poprimio takve razmere da je sredinom 1943. Godine kairska SOE počela sve više da prihvata ovaj stav, pa je zbog toga počela da bude više zainteresovana za partizane nego za Mihailovića. Kao i obično, ostali su nekoliko koraka iza Kaira, a London je i dalje bio sklon da favorizuje napore da Mihailović ostane naše oruđe u Srbiji. Možda je, pod određenim uslovima, to moglo da se postigne, ali ni u kom slučaju to nije moglo da se postigne bez stvaranja najosnovnijeg uslova za to, a to je da se našem predstavniku u Mihailovićevim rukama daju karte koje bi Mihailović mogao da pregovara. Takve karte, takav adut bi bio samo vojna pomoć. U prethodnim fazama to se nije moglo postići, jer tokom 1942. i 1943. godine, odnosno u vreme kada je Bejli otišao u Mihailoviću, jednostavno nije bilo aviona ili ratnog materijala. Kasnije smo imali i avione i ratni materijal, ali ni tada nismo postigli ono o čemu sam upravo govorio, jer je u to vreme, i iz potpuno opravdanih vojnih razloga, britanska pomoć i podrška bila usmerena partizanima. To je sve što mogu da dodam onome što je već rečeno.

Glenconner memorandum iz jula 1943. Godine je zanimljiv. U vreme kada je Glenconner napisao ovaj memorandum, on nije bio u Kairu. Bio je u Londonu. U to vreme on je bio šef balkanske sekcije SOE, čije se sedište nalazilo u Londonu, i verujem da nema sumnje da su najkasnije do 1943. jula – verovatno i pre toga – svi u Londonu: SOE, Ministarstvo spoljnih poslova, Združeni štab načelnika štaba, saznali da su praktično, bukvalno, sve borbe u Jugoslaviji, sve bitke,  predvođeni partizanima. Međutim, svi članovi SOE koji su se bavili tim postupali su u skladu sa direktivom koja je bila vrlo jasna i koja je u stvari bila u velikoj meri odraz stava Ministarstva spoljnih poslova: da je politika koju je vodila Vlada Njegovog Veličanstva bila politika podrške Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi i Mihailoviću kao njenom ministru rata.

To je upravo razlog zašto londonska SOE nije obraćala pažnju na partizane. To potvrđuju i moja sećanja. Da, zaista smo znali šta se dešava. Ostao sam u Londonu do maja ili juna 1943. Bio sam na takvom mestu da sam mogao da vidim sve što je prošlo kroz naše ruke. Nema sumnje da smo u to vreme zaista znali mnogo o aktivnostima partizana. Bili smo potpuno svesni činjenice da ništa od onoga što se pripisuje Mihailoviću nije njegovo delo i da još uvek, još uvek, sprovodimo veoma jasnu i veoma konkretnu direktivu: da sva naša podrška mora biti usmerena na Mihailovića. Upravo je Glenkoner, nakon odlaska u Kairo sredinom 1943, prvi došao do spoznaje, oko oktobra i novembra te godine, da svakako treba da se povežemo sa partizanima, a ne samo sa Mihailovićem.

Međutim, kada je to samo nagovestio Londonu (nisam bio tamo u to vreme, ali sam kasnije video tekstove tih poruka u Kairu), londonska SOE ga je udarila u glavu – to jest, zapravo je udarilo u glavu Ministarstvo spoljnih poslova preko londonskog SOE.

Prvo, Glenkonerov važan predlog bio je da se pošalje neko da stupi u kontakt sa partizanima u Hrvatskoj, jer se u to vreme Hrvatska smatrala srcem i centrom partizanskog otpora. U to vreme nismo znali da je Tito komandant svih partizana i da su imali organizaciju sa Vrhovnim štabom oko Tita. Smatrali smo da je Hrvatska samo prirodni centar najaktivnijih partizana. A onda, u periodu od novembra 1942. do januara 1943. godine, u Kairu se pojavila ideja da se pomogne oba konja – to jest, da nastavimo da podržavamo Mihailovića u njegovom ograničenom, skučenom prostoru i na jedini način na koji smo mogli da postignemo da od njega dobijemo bilo kakvu korist, ali i da se povežemo sa partizanima i tako saznamo šta možemo sa njima. Iako se London u početku protivio, ova politika je na kraju prihvaćena. Meklejn je  krajem 1943. otišao u Jugoslaviju, dobio je direktivu – na koju nisam obraćao mnogo pažnje – da pokuša da ubedi Tita da bi bilo poželjno da se nagodi sa Mihailovićem. Bejli je dobio istu paralelnu i dodatnu direktivu, to jest, direktivu da pokuša da se postigne isto na drugoj strani, sa Mihailovićem.

Kada je, početkom 1943. godine, Kairo konačno dobio dozvolu da se poveže sa partizanima, na inicijaciji Glenkonera, Keble je zaključio da je to važan potez, pa je odlučio da pokuša da organizuje da se to uradi preko SOE, kako bi SOE dobio posao. Pošto je jednom doneo takvu odluku, Keble je iskoristio sva zamisliva sredstva da to postigne, kako ne bi dozvolio da mu posao izmakne iz ruku. I tako, kada je Dikin otišao u Jugoslaviju, zapravo su stvoreni uslovi za početak saradnje sa partizanima. Saradnja koja bi išla kroz SOE. Kada se Meklejn pojavio na sceni, Kejbl je jednostavno odlučio da ih spreči da ode u Jugoslaviju. Siguran sam da se upravo to dogodilo, jer sam dobro poznavao Keblea. Ovaj čovek je jednostavno udario glavom da će zadržati ceo projekat u svojim rukama, u rukama. Viloijam Dikin je govorio: „Imam utisak da ovde postoje dve tačke gledišta. Prema jednoj tački gledišta, neki ljudi iz SOE su znali sve o partizanima već 1942. godine. Kao potvrdu toga, možemo uzeti Glenconnerovu belešku iz jula 1942. godine. Međutim, može se tvrditi i da su jedini naši ljudi koji su znali za partizane bili ljudi u Ministarstvu rata, ali ih nije zanimalo ono što su znali, jer u tom trenutku to nije imalo strateški značaj. Jedna stvar je sigurna, međutim: u izvesnom smislu te reči, ne možemo da shvatimo obe pretpostavke. Ili su 1942. godine ljudi na određenim nivoima znali SOE ili nisu znali; Samo je Ministarstvo rata znalo za to, ali nikome nije reklo. Bilo je nekih najava ali su bile prilično oskudne i oskudne i uglavnom su dolazile iz novinskih izveštaja.

Bilo je poznato, na primer, da je bilo mnogo otpora u Jugoslaviji, koja nije bila pod Mihailovićevom kontrolom. Ova spoznaja je došla uglavnom iz novinskih izveštaja, iz povremenih izjava i iz povremenih izveštaja SIS-a. Sećam se da smo te zime (1942-1943) imali dva ili tri takva izveštaja, koji nisu predstavljali kvalitetan obaveštajni materijal, ali konačna slika koju su nam dali bila je još uvek sasvim jasna, a ta slika je govorila da su sve borbe u Jugoslaviji vodili partizani. Moram napomenuti da to nisu bile direktne najave, niti su ta obaveštenja dobijena čitanjem presretanja. Do takvih obaveštenja smo došli tek kasnije…“

(Nastavak u sledećem broju)