Danas se pred ekonomsku nauku i makroekonomsku politiku postavlja krupno strateško pitanje daljeg razvoja putem povećanja štednje ili povećanjem potrošnje. Pri tome se odmah postavlja i pitanje: kakva je to štednja i ko treba da štedi i suzdržava se od potrošnje, a kakvu potrošnju stimulisati i održavati na visokom nivou ili je smanjivati i ograničavati.

Prof. dr Slobodan Komazec

Inflacija je u Srbiji gotovo dvostruko viša u odnosu na EU (samo je u Letoniji i Mađarskoj viša). Sa godišnjom inflacijom od 12 – 16% radi se o visokoj stopi inflacije. U strukturi inflacije su velike promene. Životni proizvodi su porasli za 30, 50 i 100%. što je dovelo do obaranja standarda i kupovne moći stanovništva. Teza da „nikada nismo živeli bolje“, da nam „standard raste“, gotovo do „istonjskog nivoa“, jednostavno ne stoji.

Visoka je inflacija i zadržava se na takvom nivou. Teško će se oboriti inflacija na 4% do kraja ove godine, kako to prognoziraju naši političari na vlasti ili je čak svesti u kondor od 3% u 2024. godini, jer su troškovni udari neminovni (rast cena energenata, porast kamata, porast akciza, porast rashoda budžeta). Inflacija se zadržava na relativno visokom nivou. Dakle, radi se o visokoj inflaciji i neefikasnoj antiinflatornoj politici. Ništa od manjeg značaja je i područje socijalnog raslojavanja društva, preraspodele i siromaštvo, ali i budžetska politika i deficiti, devizne rezerve i devizni kurs. To, međutim, traži znatno više prostora (videti studiju „Stvaranje zavisne, porobljene i eksploatisane ekonomije“, 2023). Vreme je da se iz osnova menja privredni, finansijski i politički sistem.

Ekonomija Srbije je inflatorna, posebno u odnosu na druge razvijene privrede. Dolazi do „odvajanja“ u ponašanju inflacije i realne privrede, jer inflatorni proces nije u funkciji preraspodele dohodaka koja stvara „dodatnu“ akumulaciju (štednju) preko poznatog sistema „prisilne“ štednje. Stopa i dinamika realnog rasta nije funkcija nominalnog privrednog rasta. Inflacija postaje mehanizam za velike preraspodele dohodaka i bogatstava većim delom u korist spekulativne privrede, a ne jačanja akumulacije privrednog sektora.

Tako je u 2022. stopa nominalnog rasta bruto proizvoda iznosila 14r8%, a realnog proizvoda 2,5%. Isti je odnos i u 2023. godini 13,2% prema 2,5%. U 2024. očekuje se rast nominalnog bruto proizvoda od 8,4%, a realno 3,8%.

U celom periodu 2012-2024.godina prosečna stopa rasta nominalnog

bruto proizvoda iznosi 8,2%, a realnog 2,3%. Ovakav neeoliberalni. neodgovoran, kadrovski razoran sistem doveo je do vrhunca vrlo složenu i razarajuću krizu. Na osnovu postojećeg modela nije moguć izlazak iz krize i vođenje efikasne makroekonomske politike.

Krajnji je trenutak za promene.

INSTITUCIJE RAZVOJA I STABILNOSTI SLOM NEOLIBERALIZMA I DESTRUKTIVNOG MONETARIZMA

Centralna banka i monetarna politika

Centralna banka prestaje da funkcionišc kao obična menjačnica. Menjaju se osnovni kanali (tokovi) emisije primarnog novca.

Realna ekonomija je dovedena do finansijskog sloma i trajne nelikvidnosti. Monetarna politika se preusmerila sa stabilizacionog cilja (cena i deviznog kursa) na razvojni i stimulativni koncept.

Reeskontna politika se preusmerava (sa deviza) na privredni sektor.

Uvodi se selektivna monetarna politika i njeni instrumenti provođenja i kontrole.

Referentna kamatna stopa se obara i vezuje za tekuću stopu inflacije. Zagovaramo politiku niske kamate.

Otvoriće se proces pretvaranja tekućeg novca u kapital za razvoj privrede.

Vodiće se politika upravljivo fleksibilnog kursa dinara.

Pomeranje kursa će se vršiti u granicama dozvoljene zone fluktuacija.

Intervencije Narodne banke u očuvanju relativne stabilnosti kursa se zadržavaju. Usklađivanje tekućeg kursa sa realnim se vrši u tromesečnim intervalima. Devizni kurs se stavlja uz stabilizacionu na izvozno – uvoznu politiku.

Depoziti javnog sektora se izvlače iz bilansa centralne banke i unose u bilans Razvojne banke i aktiviraju u monetarnoj politici.

Sistem repo operacija se menja, a sredstva pronose na kreditiranje privrede (preko sistema polovnih banaka). Ukidaju se svevalutne klauzule. Bilansi banaka se „čiste“ od deviznih klauzula. U politici jačanja monetarnog suvereniteta i samostalne razvojne i selektivno usmerene monetarne politike treba ukinuti zaštitne klauzule nametnute ovoj privredi i stanovništvu, jer su u potpunosti u funkciji reprodukcije kapitala, a ne finansijskog osamostaljenja korisnika kredita.

Obavezna dinarska i devizna rezerva se prenose u bilans Razvojne banke i aktiviraju (prestaju da funkcionišu kao sterilna sredstava.

Centralna banka se povezuje (funkcionalno) sa Razvojnom bankom i Institutom za razvoj.

Primarnu emisiju treba preusmeriti sa „politike otvorenog tržišta“ i sistema kvantitativnog regulisanja na selektivno kreditiranje privrede preko poslovnih banaka za određene poslove ili namene. To su kreditni podsticaji i izabranih prioriteta u razvoju (izvoz, poljoprivreda, zalihe, određena proizvodnja, robne rezerve, selektivan uvoz, potrošnja stanovništva, prioritetne investicije i sl.). Izmeniti koncept primarnog novca i emisionih kanala u snabdevanju privrede potrebnom masom novca.

Razvojna banka Srbije

Osniva se Razvojna banka Srbije s osnovnim zadatkom finansiranja razvojnih projekata i većih investicija. Paralelno s ovom bankom osniva se Institut za razvoj preko koga se pripremaju i kontrolišu svi razvojni projekti u sklopu izabrane razvojne strategije države. U Razvojnoj banci će se držati svi depoziti javnog sektora isključeni iz bilansa poslovnih banaka i centralne banke.

Sredstva dinarske i devizne obavezne rezerve se aktiviraju preko bilansa Razvojne banke i usmeravaju u privredu preko razvojnih projekata (dinarska u poljoprivredu, devizna u izvoz i potreban uvoz). Razvojna banka se direktno povezuje i koordinira poslovanje sa Centralnom bankom s jedne strane i Institutom za razvoj s druge strane.

Sve te dve institucije povezuju se i Investicioni deo budžeta Srbije (sredstvima i projektima), a zatim Centralna  banka Srbije, koja sve to prati kreditima i potrebnom likvidnošću, uz potpuno izmenjen koncept vođenja monetarne politike i njenih operativnih ciljeva. Depoziti javnog sektora (države) preneli bi se kao besplatni na Razvojnu banku, ali i sredstva obaveznih rezervi komercijalnih banaka. To je potencijal banke za vrlo povoljne (niskokamatne) kredite privredi.

Novi model menja sve funkcionalne odnose u pokretanju privrednog rasta na dominantno domaćim faktorima rasta.

DIREKCIJA ZA PLATNI  PROMET  I  KONTROLU NOVČANIH TOKOVA

U životnoj borbi svakog društva protiv korupcije, kriminala i brojnih zloupotreba, potrebna je jedna jedinstvena institucijama kontrolu plaćanja i svih novčanih tokova (slično SDK ili ZOP). Stoga se osniva ovakva institucija za kontrolu svih monetarnih, fiskalnih i platnobilansnih tokova. Direkcija je sastavni deo Narodne (centralne) banke. Organizacija i funkcionisanje će biti slični flinkcionisanju Zavoda za obračun i plaćanja (ZOP). Bez kontrole novčanih tokova nije moguće voditi osmišljenu ekonomsku politiku, ali ni planirati ekonomski rast, finansijske tokove, zaduženost i sl. Sva zvanićna plaćanja će se vršiti isključivo u nacionalnoj valuti (dinaru). Nije dozvoljeno plaćanje u deviznom znaku. To je slično ranijem SDK ili ZOP-u (kao najboljim institucijama u svetu). Zatim dolazi poslovno bankarstvo (sa postepenim vraćanjem iz ruku stranog kapitala u nacionalno bankarstvo) i konačno privredni i drugi subjekti i stanovništvo.

BUDŽET I BUDŽETSKA POLITIKA

Dosadašnja budžetska politika je bila potpuno netransparentna, privatizovana i zlupotrebljavana. Budžetski principi se ne poštuju (svih devet principa). Budžetska politika se stavlja pod kontrolu i vrlo detaljnu analizu dosadašnjih rashoda budžeta. Posebno će se istražiti subvencije, pomoći, javne investicije i dopunsko finansiranje budžeta. Deficit budžeta (javni i skriveni) će se detaljno istražiti. Vodiće se politika optimalnog deficita budžeta. Deficitarno finansiranje budžeta će se ograničiti (posebno spoljno finansiranje). Razvojna fankcija budžeta dolazi u prvi plan. Izvori budžetskih prihoda se postepeno preusmeravaju sa spoljnih oblika (PDV iz uvoza, carine, akcize) na domaće finansiranje preko znatno efikasnije nacionalne privrede i finansijski osposoljenog stanovništva.

Svi poznati budžetski principi (načela) će se u potpunosti poštovati. Obzirom na redovno služenje vojnog roka i modernizacije armije treba izdovojiti i pratiti u budžetu vojne rashode. Budžetski rashodi na zaposlene u javnom sektoru prelaze sa bruto na neto princip. Uvodi se potpuna kontrola javnog zaduživanja i svih elemenata dugova (vrste, korišćenje, efekti i obaveze). Vodiće se politika smanjenja spoljnih dugova. Zaduživanje će se vršiti u funkciji izabrane strategije razvoja u koordinaciji sa Razvojnom bankom Srbije, uz selektivnu politiku investiranja ugrađenu u razvojnu (dugoročnju) strategiju. Vodiće se politika zamene stranih dugova sa domaćim dugom, uz smanjenje tereta dugova. Ispitaće se dosadašnja politika zaduživanja i upotrebe (efekata) dugova i obaveza. Javno zaduživanje odvija se preko Razvojne banke, a razvojni projekti preko Instituta za razvoj.

Strane korporacije i investitori više ne mogu dobijati subvencije iz budžeta. Subvencije će dobijati samo domaći subjekti iz agrara, izvoza i supstitucije uvoza. Subvencije postaju sastavni deo strategije razvoja i izabranih prioritetnih grana delatnosti. Subvencije će sc povezati i sa formiranjem robnih rezervi. Ne može biti konsolidacije javnog sektora, kontrole i transparentnosti prihoda, javnih rashoda, javnog duga i budžetskog deficita, ukoliko se ne uvede potpuna kontrola svih monetarnih, fiskalnih i platnobilansnih tokova. Stoga se i uvodi Direkcija za obračun, plaćanja i kontrolu poslovanja (sa statistikom) kao nekadašnji SDK (ZOP). Završni račun budžeta se usvaja svake godine, vrši se njegova analiza, ostvarenje u odnosu na planirano, kada Vlada traži poverenje za provedenu budžetsku politiku.

BANKARSKI SEKTOR-BANKE U FUNKCIJI RAZVOJA PRIVREDE

Bankarski sektor se nalazi gotovo u celini u rukama stranog kapitala. Ostalo je u nacionalnom sistemu od 20 banaka svega četiri banke (od toga dve u privatnom obliku). Bankama je danas isključivi motiv poslovanja profit (koji se iznosi u matične države), a ne u razvoj privrede, likvidnost i sigurnost poslovanja. Banke u osnovi posluju domaćim depozitima i najviše kreditiraju sektor stanovništva (zbog znatno više kamatne stope na kredite stanovništa i veće sigurnosti povraćaja).

Poslovne banke postepeno moraju preći u nacionalno bankarstvo sa većinskim javnim udelom kapitala. Mehanizam za preuzimanje banaka je razrađen. U poslednjoj dekadi razvoja poslovne banke su ostvarile profit od oko 6 milijardi evra, što je gotovo jednako kapitalu banaka u celini.

Poslovne banke pod kontrolom centralne banke se preusmeravaju na dominantno povoljno kreditiranje privrede. Selektivnom kratkoročnom, kreditnom politikom podržanom merama centralne banke, kredit se direktno veže za realne procese u privredi. To je direktna podrška likvidnosti privrednih procesa. Dugoročni krediti privredi, uz povezanost sa Razvojnom bankom podržavaju (danas zamrle) domaće privatne investicije. Krediti banaka se stavljaju u funkciju likvidnosti, privredne aktivnosti i investicija. Poslovne banke će provoditi selektivnu monetarnu politiku na osnovu kreditne politike Centralne banke. Banke postaju razvojna poluga nacionalne privrede i podrška privrednom sektoru.

Devizni krediti banaka dati privredi i sektoru stanovništva se konvertuju u dinarske iznose po tekućem srednjem kursu. Jer, samo dinarski sistem kredita treba da postoji u monetarnom suverenitetu države i zbog provođenja (i kontole) monetarne politike.

Makroekonomska politika u funkciji razvojne privrede

Makroekonomija i makroekonomska politika na postojećem neoliberalnom modelu „razvoja“ ušle su i nalaze se godinama u krizi. Na tom modelu nema mogućnosti za ubrzan i samostalan ekonomski razvoj. Makroekonomski odnosi su duboko poremećeni i nalaze se u stalnoj neravnoteži, koja se samo širi. Procesom privatizacije rasprodani su ili uništeni svi veliki sistemi i kompleksi (industijski i poljoprivredni). Zadominirao je strani finansijski i robni kapital, nasuprot usitnjene i onesposobljene domaće privrede. Svi efekti sistema i „razvoja“ odlivaju se preko banaka, trgovačkih lanaca, dugova i stranih korporacija u inostranstvo.Nacionalna akumulacija (štednja) se ne može formirati. Preko profita banaka u poslednjih deset godina odlilo se u inostranstvo oko 5,5 milijardi evra, a preko trgovine 7,5 -8 milijardi. Formirani su ekonomski veliki deficiti: budžetski deficit 26 milijardi, spoljnotrgovinski deficit 79 milijardi, deficit štednje prema investicijama (koje su kao domaće vrlo niske) oko 16 milijardi, dok se kamatama na strane dugove u ovom periodu odlilo preko 25 milijardi evra. Ekonomija u takvim odnosima ne može funkcionisati i osigurati brz privredni rast (8 – 10% godišnje). Raspodela nacionalnog dohotka je poremećena, jer najveći deo prirasta bruto proizvoda odlazi na plaćanje kamata na strane dugove. Dugovi u inostranstvu (javni, preduzeća i banaka) su postali osnovni faktor „razvoja“. Na dužničkoj ekonomiji stvara se visoka spoljna zaduženost, namaknuta je dužnička omča i „narkomanska zavisnost“ države od stranog kapitala. Godišnje se „stvara“ prirastom bruto proizvoda prosečno 5-7 milijardi evra, dok obaveze za otplatu kredita i kamata iznose 6-9 milijardi evra godišnje. Zbog neefikasnosti privrede i visoke zaduženosti treba nam dubinska reforma makro – sistema i makroekonomske politike.

Svih deset podsistema makroekonomije želimo usmeriti ka domaćoj privredi i preduzeću (za osposobljavanje i razvoj), dok potpuno kontrolisani strani i domaći kapital se preusmeravaju sa spekulativnih transakcija na privredni razvoj i privredne investicije. Društvo se okreće ka proizvodnji i stvaranju bogatstva nasuprot danas dominantne i spekulativne i pljačkaške ekonomije (ekonomije destrukcije). Dakle, potrebne su temeljne promene društvenih odnosa i nova strategija ozdravljenja privrede i društva, uz potpunu drugačiju razvojnu politiku. Problem sa Srbijom je u tome što su joj razvojni kapaciteti obezglavljeni, a privreda potpuno uništena. Ni jedna stranka nema rešenje za izlaz iz krize. Osnovni cilj je ubrzani privredni rast (8 – 10% godišnje), kojim bi se osiguralo redovno  izmirivanje obaveza i spoljnih dugova, osigurao rast domaće štednje za investicije (a ne isključivi oslonac na strani kapital), uz rast potrošnje stanovništva, rast standarda i iskorenjivanje siromaštva.

Privredu i državu sada vode kadrovi oskudnog znanja, bez ideja, vizije i koncepta razvoja (a korišćeni model je pogrešan i poguban). Nema dugoročne strategije  razvoja, novog modela izlaska iz krize i razvojno usmerene makroekonomske poltike. Nastavlja se primenom razornog neoliberalnog modela koji proizvodi krizu. Na navedenom neoliberalnom modelu ne može se izaći iz višegodišnje krize i rešiti nagomilani problemi, te ogromni deficiti u svim sektorima (budžeta, platnog bilansa, spoljne trgovine, domaće štednje i investicija, nezaposlenosti). Dakle, radi se o potrebi menjanja sistema za uspešno reformisanje i funkcionisanje društva i privrede.

Sledeći delovi makrosistema i ekonomske politike moraju se iz osnova menjati:

1)Monetarna i kreditna politika (ekspanzivna, razvojno usmerena i potpuno kontrolisana), sa novim insturmentima regulisanja,

2)Fiskalna politika u celini (efikasnija naplata javnih prihoda i potpuna kontrola vrlo selektivnih rashoda). Politika blagog i tolerantnog budžetskog deficita,

3)Politiku zaduživanja u inostranstvu (kontrola zaduživanja, upotrebe i efekata priliva kapitala). Vrhunski razrađena javna kontrola kako zaduživanja, uslova, upotrebe i efekata kapitala,

4)Potpuno drugačija kamatna, kursna, poreska, bankarska politika okrenuta proizvodnom sektoru privrede,

5)Politika „pune zaposlenosti“, posebno mladih i školovanih kadrova uz reformu potpuno razorenog i obezvređenog školstva sve do najviših zvanja. Jačanje svih elemenata „socijalne države“ ili države blagostanja,

6)Sve mere makropolitike treba, dakle, usmeriti ka preduzeću i na razvoj. To je srce sistema. Prvi put želimo da spojimo rad i kapital u preduzeću, a kapital preusmerimo sa spekulativnih transakcija na programe i proizvodne investicije(zato se i predlaže formiranje Instituta za razvoj, Banke za razvoj, Fakulteta za finansije i razvoj, Direkcije za plaćanja i kontrolu, Direkcije za antikriminalnu i antikoruptivnu delatnost, uz postepeno vraćanje banaka u nacionalni bankarski sistem),

7)Opljačkani i odbegli kapital će se vratiti u sistem i angažovati u razvoju (preko Razvojne banke),

8)Životno je važno ekonomsko i finansijsko jačanje privrednog sektora, uz kontrolu svih novčanih tokova. Kontrola novčanih tokova je pretpostavka svih ostalih promena, ali i mehanizma sprečavanja odliva kreditnog novca iz privrednog sektora (i sprečavanja kriminala i korupcije – kao rak rane u društvu),

9)Cilj nam je ubrzani privredni rast kojim bi se osiguralo redovno izmirivanje obaveza iz spoljnih dugćfva, osigurao rast domaće štednje za investicije (a ne isključivi oslonac na strani kapital), uz rast potrošnje stanovništva, rast standarda i iskorenjivanje siromaštva i gladi.

To je u izvesnom smislu oživljavanje funkcija „države blagostanja“, ili socijalne države, nasuprot privatizaciji i uskim privatnim interesima i potpunom, otuđenju u nametnutom individualizmu i egoizmu. Država sada radi za interese stranog kapitala. Treba staviti pod kontrolu društva, sve monetarne i fiskalne tokove, što je i pretpostavka ostvarivanja zdrave i zacrtane politike razvoja i stabilizacije efikasne sistemske borbe protiv kriminala i korupcije, ali i kontrole zaduživanja, upotrebe kapitala, efekte korišćenja kapitala i mogućnosti servisiranja dospelih kreditnih obaveza.

Institut za investicije i razvoj

Predlažemo da se formira državni Institut za razvoj (pri Vladi Srbije, u koji bi se uključili najbolji kadrovi u zemlji i iz inostranstva), koji bi razrađivao projekte razvoja, strategiju dugoročnog razvoja, strukturni razvoj (grana, oblasti, regiona), a zatim Banka za razvoj koja bi pratila navedene projekte, osiguravala domaći i inostrani kapital za projekte i vršila kontrolu korišćenja i efekata kapitala, uz centralnu banku. Piramida kontrole, upotrebe kapitala, odgovornosti i dugoročne (osmišljene) koncepcije razvoja, time je novim odnosima izgrađena. Neophodno je da se u Institutu za razvoj izradi prava matrica međusobnih odnosa i međuzavisnosti grana i oblasti unutar privrede (kao i uvozno – izvozna zavisnost) da bi se mogao izraditi program razvja, odrediti prioriteti, provoditi odgovararajuća stimulativna ili destimulativna makroekonomska politika. Bez navedenog razvoj postaje stihijski proces, bez bilo kakvog programiranja i očekivanja rezultata, sa mogućim velikim promašajima i gubicima (za koje niko ne odgovara). Društvo nema ni vizije, ni strategije svog dugoročnog i samostalnog razvoja. Operativna makroekonomska politika razvoja u novim odnosima i sistemu može efikasno da se usmerava, funkcioniše i kontroliše.

Mi upravo ističemo potrebu i primene kombinacija tržišnog i državno strateškog planiranja i upravljanja ekonomijom, uz uključivanje kontrole novca i kredita (monetarne cirkulacije). To u stvari predstavlja integrisani sistem upravljanja ekonomijom. Naravno, postoji i čitava lepeza novih predloga operativne antikrizne politike iz područja monetarne, fiskalne, spoljnotrgovinske politike, politike raspodele, investicija, cena, kurseva, zaposlenosti, no to je poseban deo ovog Programa. Mora da se prekine ovo kolonijalno osvajanje, isisavanje nacionalnog bogatstva i rasprodaja nacionalnih resursa (zemljišta, voda, energenata, banaka, preduzeća) i uništavanje velikih sistema. Realna ekonomija je do sada potpuno devastirana i nepodržana makroekonomskom politikom. Dugovima se stavlja i daje hipoteka stranom kapitalu na realna bogatstva Srbije. To je rasprodaja budućnosti.

DRŽAVNA DIREKCIJA ZA ANTIKRIMINALNU I ANTIKORUPCIJSKU DELATNOST

Osnovaće se državna direkcija za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost koja će dobiti visoka ovlašćenja. U ovu direkciju će se izabrati (u stalni radni odnos) oko 50 visokostručnih članova za područja finansijskog sektora. Na raspolaganju će imati istražne radnje, pripremu optužnih predloga, kontrolu izvršenja sudskog postupka i predloga za smenu (ili hapšenje) odgovornih lica. U direkciji bi bilo zaposleno 40 – 50 vrhunskih finansijskih stručnjaka.

Predlog se zasniva na iskustvu i delovanju takve institucije u Rumuniji (Kovešijeva), ali i na iskustvu Hong Konga i Singapura. Samo se pri tome postavlja pitanje – kakvu državu imamo? Kakve institucije, ko vodi državu i takve institucije? Ako su to sve nesposobni i nekompetentni kadrovi, uzurpirana i neodgovorna kriminalizovana i korumpirana vlast, očito je da je to potpuna suprotnost jedne prave, uspešne i odogovrne države. Oduzimane opljačkane imovine i sredstava, kapital i bogatstvo stečeno kriminalom i korupcijom, nakon istraživanja stručnjaka u ovoj direkciji ćc se oduzimati i uložiti u Razvojnu banku Srbije. Takvi subjekti ća se po ubrzanom sudskom postupku sankcionisati.

Novi položaj rada i kapitala preduzeća

Ekonomija, dovedena pred finansijski slom. mora se preusmeriti sa krizno-inflatornog na ofanzivno-razvojni koncept. Potreban jc potpuni razvojni zaokret i filozofija razvoja. Uz potpunu promenu osnovnih ciljeva fiskalne i monetarne politike sa stabilizacionih na razvojne, drugačiju kamatnu i kursnu politiku, politiku izvoza i uvoza, potpunu kontrolu svih monetarnih, fiskalnih i platno – bilansnih odnosa i tokova (a time i sasecanja korena nabujale sistemske korupcije i kriminala), čime se bitno menjaju društveni i privredni tokovi i odnosi. Dakle, dubinska reforma privrednog i finansijskog sistema je nužnost programirane i izvesne budućnosti i efikasnog privrednog razvoja i rešavanja socijalne krize.

Do sada se onemogućavala svaka alternativna i istinski dubinska reforma sistema i institucija, koja bi imala prosocijalna, patriotska, slobodarska, a to znači antivazalna obeležja. Pre svega nužno je napuštanje neoliberalnog modela krize, uz jasnu odbranu principa „države blagostanja“ i ekonomije blagostanja. Takav razrađen koncept i novi model menja sve funkcionalne odnose i pokreće ekonomski rast na dominantno domaćim faktorima razvoja.

Da navedemo samo nekoliko osnovnih:

1)Menjaju se odnosi u preduzećima, posebno odnosi rada i kapitala, odnosi preduzeća i države, odnosno preduzeća i banaka;

2)Povećava se stalna likvidnost (i sredstva preduzeća, bez odliva, kreditne mase iz preduzeća);

3)Smanjuje se eksterna zaduženost, kreditne obaveze i kamate;

4)Povećava se finansijska samostalnost  privrede i stepen samofinansiranja privrede;

5)Kolektiv (zaposleni) postaju nosioci kapitala i razvoja, sigurnosti i modernizacije. Pri tome se vrši izmeštanje moći od partijski oligarha u ruke preduzeća privrede. Svi zaposleni na određeno vreme, dopunski rad, po ugovoru i sl. prelaze u stalni radni odnos i veću socijalnu sigurnost;

6)Kontrola upotrebe korišćenja i efekata domaćeg i stranog kapitala se povećava na najviši stepen;          

7)Menja se odnos prema nauci i kvalitetnom obrazovanju (znanju i sposobnostima), koji je danas potpuno devastiran i do najviših zvanja;

8)Političari i politika se marginalizuju (posebno ako se uvede zakon da političari svojom imovinom garantuju rezultate koje obećavaju) ili potpišu da u slučaju da ne ostvare obećani rezultat da se 10 godina neće baviti politikom;

9)Celi sistem razvoja, vrednosti i kvaliteta vraća sc prema preduzeću i stvaraocima vrednosti. Vrši se povratak moralnih vrednosti i totalne odgovornosti za odluke odluke i ponašanje;       

10) Banke i bankarski krediti se stavljaju u svoju „prirodnu“ funkciju razboja i likvidnosti (postepeni prelazak banaka u nacionalno bankarstvo.

Domaća privreda i razvoj nemaju potrebnu podsticajnu politiku države i centralne banke, ali ni bankarskog sistema (poslovnih banaka, koje su 90% u rukama stranog kapitala). Uz to u vođenju monetarne politike centralna banka se pretvorila u običnu menjačnicu. Bankarski seklor je gotovo u celini predat u ruke stranom kapitalu.

11)Omogućava se društvena kontrola svih novčanih tokova, a kontrola novčanih tokova je pretpostavka svih ostalih promena;

12)Sasecaju se kroz novi sistem svi koreni korupcije i kriminala – koji danas uništavaju privredu i društvo;

13)Kapital preduzeća (fiksni, obrtni, informativni, ljudski – kreativni) postaju jedinstvena funkcija razvoja i sigurnosti preduzeća;

14)Minuli rad se transformiše u oblik uplate zaposlenih u obliku doprinosa u akcionarski kapital preduzeća. Time se povećava kapital zaposlenih, sigurnost, upravljačka moć, kontrola upotrebe kapitala i poslovne politike, ali i sigurnost u odgovornosti zaposlenih za poslovni uspeh. To je dopunski korak u funkcionalnom spajanju rada i kapitala u preduzeću;

15)U sistemu preduzeća formiraju se vrtići, jaslice i sl. za decu zaposlenih roditelja u njima – da se dobije sigurnost i kontrolisani odgoj;

Radi se o spajanju rada i kapitala u preduzeću uz novo upravljanje u funkciji kontrole i efikasnosti kapitala.

Sve mere makropolitike treba usmeriti ka preduzeću i na razvoj, dok se potpuno kontrolisani strani i domaći kapital preusmeravaju sa spekulativnih transakcija na privredni razvoj i investicije. Naciji i društvu otvaramo perspektivu da aktiviramo mase, a ne da „tri godine mora mnogo da boli da bismo živeli bolje“ (Vučić). Kada će se živeti bolje posle punih deset godina vođene pogrešne makropolitike na pogubnom privrednom i finansijskom sistemu. U osnovi radi se o potrebi i menjanju temelja sistema za uspešno reformisanje i funkcionisanje našeg društva i privrede.

BERZE I BERZANSKO POSLOVANJE

Dosadašnji slab privredni razvoj, finansijska „suša“ nacionalne privrede, nedostatak sredstava (štednje) i programa razvoja, velika blokirana i umrtvljena sredstva – nisu omogućili razvoj berzanskog poslovanja. Potvrda uspešnosti poslovanja akcionarskih društava i kotiranje njihovih iznetih na berzi hartija od vrednosti je potpuno izostala. Poništena je društvena verifikacija rada privrednih i drugih subjekata. Imobilnost i nedostatak kapitala privrednih i drugih domaćih subjekata, uz otvorenu ekonomiju (bez zaštitne politike, programa i koncepcije razvoja) i veliki priliv stranog kapitala (dugovima i SDI) ograničavali su razvoj berzanskog poslovanja.

Preusmeravanje privrednog sistema i razvojne politike prema domaćoj privredi, jačanje sopstvenih sredstava, smanjenje kreditne zavisnosti i postavljena razvojna strategija oslonjena na domaću privredu – povećaće ulogu (finansijske i robne) berze i mobilnosti kapitala. Selektivna i strukturna razvojna politika dobijaju veliku „pomoć“ preko aktiviranja berzanskog poslovanja.

UVOĐENJE MERA ZAŠTITNE UVOZNE POLITIKE I RAZVIJENIH  MERA  STIMULACIJE  IZVOZA I INVESTICIJA

Privreda je prebrzo otvorena za inostranu konkurenciju pre nego što su uspostavljene snažne finansijske institucije i izgrađena potrebna lepeza zaštitnih i stumalativnih mera spoljnotrgovinske politike. Uloga države zamenjena je mantrom slobodnog tržišta i slobodnog uvoza. Liberalizacija je imala poražavajući efekat na domaću privredu.

Dosadašnjim konceptom razvoja privreda Srbije je postala dominantno uvozna. Svake godine je deficit spoljne trgovine veći od godišnjeg prirasta bruto domaćeg proizvoda. Tome je doprineo visoko precenjeni kurs dinara, što je smanjilo konkurentnu moć naše privrede i formiralo snažan uvozni lobi. Postali smo samo prošireno tržište za stranu robu. Domaća proizvodnja propada. Ostvareni su brojni strani trgovački lanci i fri šopovi za dominantno stranu robu, preko kojih se kupovinom roba odliva veliki deo nacionalnog dohotka. Tome je doprinela i potpuno otvorena privreda (106%), a isto tako potpuno nezaštićena. Uvozna privreda je vrlo slabo organizovana i malo podržana brojnim mogućim izvoznim stimulacijama.

Eksplozija deficita spoljne trgovine dovela je da istog takvog eksplozivnog zaduživanja u inostranstvu. Liberalizacija tržišta kapitala se forsira, bez obzira što nepodstiče privredni rast i oživaljavanje umrtvljenih investicija.

Deficit spoljne trgovine je u svim godinama daleko veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda u tim godinama.

Model razvoja baziran na nekontrolisanom uvozu i neproizvodnoj javnoj potrošnji, uz privatizaciju i masovne pljačke kapitala doveo je do razaranja nacionalne ekonomije. Krediti banaka za uvoz su gotovo desetostruko veći od kredita za izvoz. Nekontrolisani uvoz „svega i svačega“ doveo je preko precenjenog kursa dinara do gušenja nacionalne proizvodnje i pravu „poplavu“ strane robe. Domaća privreda i proizvodnja su ugušene, tržište preplavljeno stranom robom, a kupovna moć građana srozana. Banke kreditima omogućavaju kupovinu strane robe i uvlače građane u visoku zaduženost (posebno preko kredita sa deviznom klauzulom). To se mora zaustaviti. Ne postoji nikakva koncepcija spoljnotrgovinske politike. Ne postoji nužna zaštitna politika, ali ni stimulativna spoljnotrgovinska politika (osim liberalizacije i smanjivanja carinske zaštite). Druge države, posebno najrazvijenije, vode više ili manje otvorenu protekcionističku (zaštitnu) politiku i visoko subvencionisani izvoz domaće privrede. Nama se nudi liberalizacija za jednu razorenu i nekonkurentnu i nedovoljno podržavanu privredu. Izvozna privreda kod nas nema ni jedan stimulativni instrument izvozne politike, dok se precenjenim kursom dinara izrazito destimuliše.

Da vidimo kakvi se podsticaji mogu ugraditi i koristiti u podsticaju izvoza: monetarna izvozno stimulativna politika (krediti za pripremu izvoza, krediti za izvoz, niska kamatna stopa, odgovarajući rokovi kredita, krediti za određeni uvoz, osiguranje izvoznih kredita); spoljnotrgovinska politika (selekcija i kontrola uvoza), fiskalna politika: povraćaj PDV-a, sniženje poreza, odloženo plaćanje poreza, subvencije izvoza.

Razvijene privrede glavne „izvoznice“ dogme liberalizacije zadržavaju visoko subvencionisane proizvode u izvozu i protekcionističke barijere u uvozu. To nijedna slabo razvijena privreda ne može da „uguši“ i uđe u zdravu i stimulativnu konkurentsku borbu.

Postoje brojne mere stimulativne izvozne politike (monetarne, fiskalne, spoljnotrgovinske,platnobilansne, proizvodne) koje ćemo, već šire razrađene, upotrebiti za:

-pomoć u pripremi proizvodnje robe za izvoz;

-stimulaciji izvoza;

-ograničavanju i selekciji uvoza;

-stimulativan drvizni kurs;

-brojni podsticaji i mere.

Izgradiće se nova strategija razvoja i osposobljavanje velikih sistema, njihova izvozna orijentacija i povezanost sa domaćim tržištem. Na taj način će se voditi stimulativna domaća i izvozna privreda, ali i visoko supstitutivna proizvodnja, (zamena uvozne robe i komponenata). Uvozna zavisnost će se postepeno smanjivati, uz aktiviranje domaćih faktora razvoja i određenih prioritetnih grana i proizvođača. Izvršiće se izbor pravca razvoja, prioriteti, regionalni razvoj i razvoj grana i delatnosti (što je osnovni zadatak Instituta i Banke za razvoj). Ukinuće se postojeća podsticajna politika za strana ulaganja. Stihije u procesu razvoja i usmeravanja sredstava ne može biti.