Publicističko delo „Britanska politika prema jugoistočnoj Evropi u Drugom svetskom ratu“, koje je prvi put prevedeno na srpsko-hrvatski jezik sredinom osamdesetih godina prošlog veka, danas je gotovo zaboravljeno, a jedno je od najboljih koje je napisala Elizabet Barker, poznata novinarka, istoričarka i zaposlena u britanskoj obaveštajnoj zajednici (tokom prošlog veka). Časopis tabloida objavljuje najvažnije delove ove knjige u nastavcima kako bi bolje razumeo opasnu reviziju nekih istorijskih događaja koji se dešavaju danas, skoro vek nakon najvećeg globalnog ratnog razaranja koje čovečanstvo može da zapamti.

Elizabet Barker

Ratni član britanske vojne misije kod Mihailovićevih četnika i Titovih partizana, Ficroj Meklejn (Fitzroy McLain), kazao je jednu malo poznatu činjenicu: „…Za mene je to veoma interesantno jer mi objašnjava nešto što se dogodilo kada je Tito napuštao Vis. Dogovorili smo da Tito napusti Vis i poseti generala Vilsona. Bilo je to u julu 1944. godine. Međutim, u poslednjem trenutku, samo dan pre nego što je avion trebalo da ga pokupi – tada su „dakote“ već mogle da slete na Vis – Tito je došao kod mene, pa smo zajedno ručali u mojoj kantini. Posle ručka, Tito je rekao: „Voleo bih da razgovaram sa tobom o nečemu.“

Odveo sam ga u svoju sobu na gornjem spratu male kuće u kojoj sam živeo u to vreme, a on mi je rekao: „Ne mogu sutra da idem da vidim vrhovnog komandanta.“ Naravno, to mi se nije ni najmanje svidjelo, pa sam mu rekao: „Nepristojnost prema vrhovnom komandantu savezničkih snaga može vam samo naneti štetu.“ On je odgovorio, „Ne radi se samo o tome. To je mnogo komplikovanije. “ Naravno, nisam imao pojma u to vreme da naši ljudi žele da ga suoče sa kraljem Petrom. Da sam znao za ovu ideju, energično bih joj se suprotstavio. Kmentarišući moju knjigu, rekao je: „Želeo bih da vam skrenem pažnju na citat koji je Elizabet Barker preuzela iz memoranduma Ministarstva spoljnih poslova od 7. juna 1944. Godine“. Citat glasi: „Ako je neko kriv za trenutnu situaciju u kojoj su pokreti predvođeni komunistima najjači elementi u Jugoslaviji i Grčkoj, to smo mi sami. Rusi su samo sedeli sa strane i gledali nas kako radimo svoj posao za njih. “ Želeo bih da napravim ovaj komentar. Sedeći sa strane i dopuštajući Britancima da pomognu Titu, Rusi su postigli suprotno od onoga što su želeli da postignu. Ne pomažući partizanima, oni su svojoj stvari učinili lošu uslugu, dok smo mi, pomažući partizanima, na kraju stekli njihovo prijateljstvo“.

U vezi ovoga polemisao je i Siton-Votson (britanski istoričar i politički aktivista):“ Čini mi se zaista čudnim da pomislim da bi kralj Petar, da je kojim slučajem otišao kod Tita, uspeo da obuzda Tita na neki način“,  a Meklejn je dodao: „…Prema Čerčilovoj direktivi, ispitivao sam Tita o tome u oktobru 1943. i stekao sam utisak da on nije bio potpuno protiv te ideje. Naravno, to bi mu pomoglo u Srbiji, a možda je shvatio da kralj Petar nije imao baš jak karakter. Ali zašto se onda taj isti Tito 1944. godine tako snažno odupro ideji da se sretne sa kraljem Petrom? U međuvremenu, do 1944. godine, situacija se promenila. Partizani su ojačali u Srbiji. I ne samo to. Njihova cela pozicija je zapravo bila mnogo jača, tako da nisu morali da prave takve ustupke….“

 Danas znamo da je Staljin ubedio Tita da primi kralja Petra kako bi nam udovoljio, a zatim bi ga ubio. Sasvim tipično za Staljina. BARKER: Nešto što nisam imao vremena da istražim, a to je povezano sa onim što se dogodilo u leto 1944. godine, jeste Čerčilov potpuni preokret, koji se dogodio čak i pre nego što je upoznao Tita. Čim je Tito stigao na ostrvo Vis, Čerčil je odmah počeo da govori: „Hajde da odmah pošaljemo kralja na Vis jer, ruku na srce, on ima isto pravo da bude tamo kao i Tito. Sada ih možemo povezati. “ Međutim, Eden je odgovorio: „Ne, ne možemo to da uradimo.“

Samo za Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu sačuvano je više od četiri stotine fascikli opšte korespondencije Ministarstva spoljnih poslova, a da ne spominjemo nekoliko hiljada fascikli za čitavo područje jugoistočne Evrope. Tu su i stotine fascikli iz kancelarije britanskog premijera Vinstona Čerčila, zapisnici sa sastanaka ratnog kabineta i pojedinačnih vladinih odeljenja i odbora. U svojim posleratnim memoarima, koji su dobili Nobelovu nagradu za književnost, Vinston Čerčil je bio prvi koji je objavio integralne ili skraćene, tj. prepričane, osnovne britanske zvanične dokumente, od kojih je većinu napisao on. Velika Britanija je jedna od retkih zemalja u kojoj se pišu takozvane zvanične istorije.

I jugoslovenski profesor Dr Dušan Biber, napisao je u Ljubljani, 18. april 1977., jedan kritički osvrt na ovu knjigu (objavljen u jednom od izdanja, prim. red.)…

U tom osvrtu on kaže: „…Godine 1962. već se pojavila knjiga gudača sa sažetkom ovih tomova. Elizabet Barker je koristila ove i mnoge druge neiskorišćene zvanične izvore, ali je dala snažan pečat svoje ličnosti, ne samo izborom problema i izvora, već i njihovim tumačenjem. Međutim, koncizna i koncizna prezentacija često dozvoljava samo pominjanje problema, a bogata istorijska priča ostaje gotovo netaknuta. Naravno, pisac je morao da uzme u obzir prostor koji su ograničili izdavači, a u slučaju Jugoslavije čak i prethodne publikacije. Međutim, radi primera, ono što je ovde rečeno u jedva dve rečenice tema je cele knjige, koja je 1976. godine izdau Sloveniji dobila nagradu jedne izdavačke kuće.

Britanski i jugoslovenski istoričari već su imali priliku da razmene mišljenja o mnogim problemima u Londonu od 25. do 27. novembra 1976. godine u novinama i plodnoj diskusiji, koji se samo pominju ili vrlo jezgrovito tretiraju u knjizi Elisabeth Barker. Sama Elisabeth Barker je na ovoj naučnoj konferenciji detaljno predstavila britansku politiku i učešće, od glavnog uticaja Britanije na pripremu i izvršenje državnog udara 27. marta 1941. godine. „Čini mi se značajnijim što je Jugoslavija na bilo koji način uvučena u rat (Drugi svetski) nego da je uradila Srbija na Solunskom frontu“, napisao je britanski premijer Vinston Čerčil u svom telegramu državnom sekretaru za spoljne poslove Entoniju Idnu (Anthony Eden) 22. marta 1941. godine.

Ovu veoma važnu misao Čerčila je citirala Elisabeth Barker u svom izveštaju na pomenutom sastanku, ali ne i u svojoj knjizi. Očigledno, ova rečenica je izostavljena kako bi se izbeglo duže izlaganje o razmišljanjima britanskog izaslanika u Beogradu, Rotšilda Kembela, verno inspirisanog krugovima jugoslovenske kraljevske vlade. Naime, prema Kembelu, a kasnije i prema Edenu, nije bilo mesta za očaj da je Jugoslavija zaključila sporazum sa Nemačkom, ali ne bi prihvatila vojne klauzule pakta i oduprla se svakom pokušaju Nemaca da pređu jugoslovensku teritoriju. U tom slučaju, Britanci bi trebalo da potcenjuju značaj pakta što je više moguće i pokušaju da zadrže Jugoslaviju u igri.

U ovoj sažetoj knjizi, međutim, Elizabet Barker se zadovoljila nejasnom izjavom da su početkom 1941. godine Britanci postavili nove zahteve Jugoslaviji da napusti svoju neutralnost i uđe u rat, i da je to otvorilo put za njihovo odvajanje od kneza Pavla. Naravno, svaki naučni rad podstiče nova istraživanja, oni sijaju na disku, možda čak i polemike. U sažetom predstavljanju događaja u šest zemalja nedostajalo je mnogo zanimljivih i značajnih stvari za pojedine zemlje, sve i za Jugoslaviju. Mnogo toga je ostalo neizrečeno, nepomenuto. Pojedinačna poglavlja, ponekad čak i odlomci u ovoj knjizi, mogu se obrađivati solidno i zanimljivo u dužim diskusijama, čak i u monografijama.

Mogla bi se napisati knjiga o tome šta se uopšte nije dogodilo, ali kako je to uticalo na sve političke događaje u Jugoslaviji kao moguća pretpostavka. Na primer, iščekivanje savezničkog iskrcavanja na Balkanu i u Jugoslaviji. U sažetom prikazu od samo 25 stranica, Elisabeth Barker je sumirala neke od osnovnih momenata britanske politike prema pokretima otpora u Jugoslaviji i Grčkoj 1941-1944. godina.

Već 1976. godine dnevni list „Politika“ objavio je deo knjige u Jugoslaviji u feljtonističkom uredničkom procesu, u ne uvek sasvim adekvatnom prevodu, odnosno izboru. Stoga je veoma važna i dobra ideja da izdavač ove knjige uključi knjigu koju su uredili P. Auti i R. Klog, pogotovo zato što to jugoslovenskoj javnosti daje pristup čitavom relevantnom tekstu sa kompletnim naučnim aparatom.

Duži izveštaj o nekim faktorima u donošenju odluka u britanskoj politici prema Jugoslaviji napisala je i Elisabeth Barker. Značaj pomenutog naučnog skupa, na kome su, pored referata, učestvovali i neki preživeli šefovi britanskih misija u Jugoslaviji, upravo u suočavanju i dopunjavanju znanja iz dostupnih pisanih izvora živom rečju svedoka istorijskih događaja.

Sada pokojni britanski pukovnik S. V. Bejli, pripadnik SOE (Special Operations Executive), od 1942. do 1943. godine šef britanske misije u štabu Draže Mihailovića, podneo je na tom sastanku veoma interesantan izveštaj, nažalost sa veoma lošim naučnim aparatom. Biće potrebno mnogo više istraživanja da bi se dobila jasnija slika o britanskoj politici prema četničkom pokretu.

Elizabet Barker u svojoj knjizi pominje ratni dnevnik dr Vladimira Dedijera i njegovo zapažanje da je dolazak Hadsonske misije i Kraljevskih jugoslovenskih oficira ubrzao opštu ofanzivu četnika protiv partizana. Sa svojom najnovijom raspravom „Sveže sporedne svetlosti o britanskoj politici u Jugoslaviji, 1942-3“ u The Slavonic and East European Review, Vol. LIV, br. 4. jula 1976. godine, koristeći zvanične dokumente SOE u privatnom vlasništvu Džordža Tejlora, visokog zvaničnika te organizacije, Elisabeth Barker otvorila je niz novih problema. Veoma kontroverzni Tejlorov izveštaj od 11. marta 1943. godine svakako bi zaslužio da bude objavljen u celosti, sa odgovarajućim naučnim komentarima i referencama na druge relevantne izvore. U prisustvu britanskih oficira u štabu četničkih jedinica, prećutno odobravanje četničke saradnje SOE sa italijanskim okupatorom, sve to nije prošlo nezapaženo od strane rukovodstva narodnooslobodilačkog pokreta. Nažalost, takozvana PLOZ serija Hudsonovih telegrama ostala je zatvorena za naučnu javnost u arhivi SOE, a čak i tokom rata tvrdilo se da su mnogi dokumenti ove organizacije uništeni.

Značajna je izjava pukovnika Bejlija u diskusiji da su Britanci već odobrili Mihailovićevu saradnju sa neprijateljem u julu 1942. godine u nadi da će u odlučujućem trenutku ne samo italijansko oružje, već možda čak i neke italijanske trupe u Crnoj Gori preći na britansku stranu. Međutim, pukovnik Bejli nije odobrio četničku saradnju sa okupatorskim snagama u Crnoj Gori sve do februara 1943. godine. Iz jednog od telegrama britanskog ambasadora Stevensona iz 1944. godine, međutim, može se videti da je to saznao iz dva međusobno nezavisna izvora, ali je savetovao da se ne sprovede zvanična istraga, jer će pisani tragovi sigurno nestati.

Iako dokumenti SOE još nisu dostupni naučnoj javnosti i nije poznato kada će biti, mnogi važni dokumenti ove britanske diverzantske organizacije za sabotažu umetnosti ostali su sačuvani u fondu „Misije 37“, tj. Britanska misija, akreditovana u Jugoslaviji, kako u četnicima u početku, tako i u partizanima kasnije. Pojedinačni dokumenti iz arhiva britanskog Ministarstva rata stoga daju mnogo živopisniji uvid u situaciju u različitim delovima Jugoslavije nego što se može razabrati iz izveštaja koji su stigli u Ministarstvo spoljnih poslova. U najnovijem, kako se tvrdi definitivnom, trećem izdanju svog ratnog „Dnevnika“, dr Vladimir Dedijer je naveo i niz beleški o verovanju da su četnici napali partizane u novembru 1941. ne samo po naređenju kraljevske vlade u egzilu, već i britanske, ili, kako se tada pisalo i govorilo, engleske vlade.

Međutim, u svojoj knjizi „Battle Mountain“, koristeći Hadsonove telegrame iz februara 1943. (u novembru 1941. Prof. F. V. Deakin (Vilijam Dikin) je izjavio da se Hadson zalagao za sporazum između četnika i partizana i da se odlučno protivio bilo kakvoj britanskoj pomoći Mihailoviću, koju bi četnici mogli koristiti u borbi protiv partizana. Čini se da je Draža Mihailović bio upoznat sa ovim stavom, koji je Hadson, koristeći radio prenos nikome u štabu Draže Mihailovića, prenosio sopstvenim kodom. Okolnosti koje su dovele do preispitivanja britanske politike i luke kontakta sa jugoslovenskim partizanima do sada su bile nedovoljno osvetljene u literaturi. Poznato je, međutim, da je, pored vojnih razloga, takva odluka bila sponzorisana i politički: partizane ne treba prepustiti isključivo sovjetskom političkom uticaju, a u Jugoslaviji nije bilo poželjno ostaviti slobodne ruke Amerikancima koji bi se mogli pridružiti redovima Rusa.

Brigadir C. M. Keble, tada još pukovnik i načelnik štaba SOE u Kairu, zastupao je takve stavove u svom memorandumu od 30. januara 1943. godine, koji je lično predao britanskom premijeru Vinstonu Churchillu u Kairu. Basil Davidson, koji je i sam bio u sedištu SOE u Kairu, a kasnije britanski oficir za vezu u Jugoslaviji, postavio je, međutim, u recenziji Deakinove „Battle Mountain“, objavljenoj u „Times Literary Supply ment“ 22. oktobra 1971. godine, pitanje da li sam pisac, odnosno Frederik Vilijam Dikin, nije sreo Čerčila u to vreme? Ako je takva hipoteza tačna, još značajniji je sadržaj njihovog razgovora, utisak i uticaj koji je Deakinova procena situacije ostavila na premijera!

U svakom slučaju, razni jugoslovenski emigranti, koji su se našli u raznim zapadnim zemljama nakon završetka Drugog svjetskog rata, ne štede kritičke, čak i uvredljive reči u svojim publikacijama na račun Churchilla, Deakina i Meklina kao glavnih „krivaca“ za preorijentaciju britanske politike, i još uvek pokušavaju da prikriju ili umanje svoju saradnju sa okupatorom.

Dobro je da imamo izveštaj o aktivnostima SOE na Balkanu, koji je za tu konferenciju pripremio bivši visoki zvaničnik te organizacije u sedištu SOE u Londonu. Ovaj službenik je jednom napisao čuvenu knjigu „Baker Street Irregular“, London 1963, uzimajući kao naslov ime ulice u kojoj se nalazilo sedište SOE u Londonu u Drugom svetskom ratu.

Nažalost, međutim, Bickham Sveet-Escott nije koristio one SOE dokumente koji su dostupni istraživačima. Moguće je, međutim, da su do roka za tu konferenciju u julu 1973. godine, dokumenti Misije 37 još uvek bili pregledani u trenutnom registru Ratnog ureda. Formalna istorija SOE, napisao prof. V. M. Mackenzie, još uvek nedostupan naučnoj zajednici. Čini se da uzrok tome treba tražiti u pozadini neuspele operacije SOE u Holandiji, kada je vojna obaveštajna služba Abvera uspela da se infiltrira u mrežu državnih preduzeća i osujeti savezničke planove.  Dok je bio na već pomenutom britansko-jugoslovenskom kolokvijumu 1976. godine. O aktivnostima SOE u Srbiji 1940-1941. godine, koje su delimično osvetljene u Londonu, kao i o aktivnostima ove organizacije u zapadnom delu Jugoslavije, posebno u Hrvatskoj, ostalo je da se razgovara na sledećem sastanku.

Takođe, mnogo toga ostaje da se istraži u vezi sa britanskim misijama širom Jugoslavije u Drugom svjetskom ratu, uzimajući u obzir evoluciju stavova rukovodstva Narodnooslobodilačkog rata prema tim misijama, vanjskoj politici i unutrašnjim političkim faktorima, ali i naporima Abvera i Gestapoa da se prati ova aktivnost.

Za sada, aktivnosti britanske tajne obaveštajne službe (ili MI6) ostale su potpuno po strani, šaljući svoje agente i saradnike u Jugoslaviju čak i pre slanja zvaničnih misija pod komandom SOE, npr. u Sloveniju u proleće 1943. godine, ne samo na slovenačkom primorju, već i u jedinice Plave garde majora Karla Novaka, Mihailovićevog komandanta za Sloveniju, iako su šanse da se ovi dokumenti otvore naučnoj zajednici još manje nego u slučaju SOE, a isto važi i za operativne dokumente različitih jugoslovenskih bezbednosnih organa, dostupni izvori ipak omogućavaju rekonstrukciju političkih procena, barem sa jugoslovenske strane. Veoma važan izveštaj F. V. Dikina „Mit o savezničkom iskrcavanju na Balkanu u Drugom svetskom ratu, sa posebnim osvrtom na Jugoslaviju“ svakako ne treba tumačiti kao da saveznici nikada nisu nameravali da se iskrcaju u Jugoslaviji.

Naprotiv, ova tema je često bila meta pregovora i veoma kontroverznih razmatranja na vrhu antihitlerovske koalicije. Maršal Staljin, na primer, nekoliko puta 1941. godine. zatražio od Britanaca da otvore drugi front na Balkanu, posebno energično u decembru 1941. tokom Edenove posete Moskvi.

Već početkom 1942. godine, general Dušan Simović, predsednik Kraljevske jugoslovenske vlade u egzilu u Londonu, i ministar spoljnih poslova dr Momčilo Ninčić, tražili su da se saveznici iskrcaju na Balkanu, da Britanci prestignu Ruse u Bugarskoj, da okupe Jugoslaviju i tako smanje „opasnost od razvoja komunističkog pokreta, koji nastoji da celu zemlju stavi pod rusku zaštitu“. Mnogi lideri kontrarevolucije u Jugoslaviji su želeli i zahtevali savezničku okupaciju (!) Jugoslaviji u nadi da će moći da ostane na vlasti. Na samom kraju Drugog svetskog rata čak je i ustaška vlada takozvane „Nezavisne Države Hrvatske“ to tražila zvanično, naravno, bez ikakvih izgleda za uspeh, ali bez Pavelićevog potpisa!

Dikin pominje vrlo kratko, u samo dva paragrafa, Čerčilovu sklonost ideji iskrcavanja u Istri i prodor saveznika kroz takozvanu „Ljubljansku kapiju“, i kategorički tvrdi da ta ideja nikada nije dostigla fazu planiranja. Međutim, lični dokumenti feldmaršala Aleksandera (V. O. 214/40, 41, 42) ukazuju na to da je o tome došlo do prilično žestoke rasprave, a fascikle o planiranoj operaciji iskrcavanja delova 8. armije u Jugoslaviji pod oznakom „Gelignite“ ostale su nedostupne u Kancelariji za javne evidencije u Londonu. Iz Čerčilovih operativnih dokumenata može se videti da su se vojni stručnjaci bavili idejom iskrcavanja u Dalmaciji i bočnog prodora prema Rijeci i Zagrebu, a ne samo amfibijskim iskrcavanjem u Istru, sa nosa na ostrva u Kvarnerskom zalivu. Sve u svemu, događaji koji se uopšte nisu dogodili, već su različito pretpostavljeni i tumačeni, u velikoj meri su uticali na mnoge političke odluke, ne samo rukovodstva Narodnooslobodilačkog rata! Poslednja tri rada o situaciji u Grčkoj, koja su na toj konferenciji podneli C. M. Vudhaus, E. C. V. Majers i R. Klog, nisu na prvi pogled naročito interesantna za jugoslovenskog čitaoca.

U svojim memoarima „Revolucija koja teče“, Beograd 1971, Svetozar Vukmanović nazvao je XI poglavlje „Balkanska saradnja“, ali C. M. Vudhaus još nije imao vremena da ih iskoristi u svom izveštaju. Jasno mi je da su memoari samo jedna grupa izvora koje koriste istoričari, sa svim potrebnim akribijama u primeni principa heuristike i kritike izvora. Na sledećem kolokvijumu britanskih i jugoslovenskih istoričara 1978. godine. u Dubrovniku je planirana i detaljna rasprava o problemima savezničke politike i stavu ili aktivnosti jugoslovenskih partizana i njihovog rukovodstva u odnosu na narodnooslobodilačke pokrete u Grčkoj i Albaniji. Za razliku od sličnih naučnih publikacija o skupovima i simpozijumima istoričara Jugoslavije, ovaj put čitalac može da se upozna i sa veoma značajnom i sadržajnom diskusijom učesnika, koji su i sami bili svedoci i učesnici istorijskih događaja.

Na kraju, naučne konsultacije imaju smisla samo ako stručnjaci ukrste svoje znanje, ukažu na zanemarene, nedovoljno osvetljene aspekte tretiranih problema, nepoznate izvore i neiskorišćenu literaturu, ili čak netačnosti u određenim tvrdnjama. Ako učesnici u takvoj diskusiji takođe dele svoja lična zapažanja i uvide, koji inače nikada nisu zabeleženi ili, u najboljem slučaju, još uvek su nedostupni u raznim dokumentima, onda takva diskusija postaje još značajnija. Što se tiče objavljenih radova, objavljena diskusija iznosi čak jednu trećinu. U svakom slučaju, prosečan čitalac, kao i stručnjak, iznenađen je činjenicama sukoba, rivalstva, čak i mržnje i uzajamnog podsticanja od strane jedinih zvaničnih agencija britanske vlade, npr. između SOE i Ministarstva spoljnih poslova, a da ne spominjemo Tajnu obaveštajnu službu. Profesor G. H. N. Seton-Votson tumači ove pojave kao deo rata i povlači paralele sa rivalstvom sličnih institucija i agencija u Sjedinjenim Državama, Nemačkoj i Sovjetskom Savezu. Razumljivo, ova rivalstva nisu javno čitana u ratu.

Čak su i najviši lideri narodnooslobodilačkog pokreta sve tajne aktivnosti Britanaca, a ne samo tajnu, pripisivali isključivo obaveštajnoj službi, i u to vreme nije napravljena nikakva figura, na primer, između Gestapoa i Abvebra.

Sam brigadir Ficroj Meklej, (Fitzroi Maclean) izjavio je u diskusiji kako je SOE pokušao da diskredituje njegovu misiju i njega lično kao nepopravljivog pijanca – i homoseksualca pokretanjem glasina. Nije uzeo prvi padobran koji mu je ponuđen pre nego što je avion poleteo na putu za Jugoslaviju. Predstavljanje takvih detalja je svakako dokaz za izuzetno slobodnu diskusiju čak i o delikatnim pitanjima. Međutim, to samo po sebi ne znači da možemo očekivati da će relevantne činjenice ili izvori biti u potpunosti izloženi u doglednoj budućnosti. Ali činjenica da je sada dostupna spolja je izuzetno važna i podstiče istoričare na dalja istraživanja. A u istorijskoj nauci, kao i u svemu drugom, nikada nema kraja.

Jugoslovenska javnost je već bila svesna značaja i bogatstva materijala u britanskim javnim arhivima. Autor ovih razamtranja je 1972. i 1973. godine objavio, predstavio i komentarisao niz britanskih dokumenata o događajima u Jugoslaviji. Od 21. do 12. jula 1974. godine, „Politika“, pod naslovom „Velika politička igra“, objavila je osakaćeni plagijat delova tog teksta u vrlo indikativnom tretmanu. U svojim radovima na mnogim naučnim konferencijama, naši naučnici već koriste dostupne britanske izvore.

Nema sumnje da je Elisabeth Barker uradila veoma značajan pionirski rad. Međutim, ovo ne iscrpljuje temu, iako je teško očekivati da bi neko drugi mogao toliko reći na tako malom prostoru..“

(Nastavak u sledećem broju)