Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici i vaspitavan u duhu zapadnog hrišćanstva, Edmond Pariz je žestoko kritikovao saradnju Vatikana sa diktatorskim režimima, koji su izazvali Prvi i Drugi svetski rat. Bez namere da se upušta u tumačenje verskih tema, u svojim delima je objavio mnogo dokumenata i svedočanstava podrške koju je nekoliko papa davalo zločincima poput Musolinija i Hitlera.

Magazin Tabloid će objaviti nekoliko najznačajnih delova Parizove knjige „Vatikan protiv Evrope“.

Edmund Pariz

Postoje brojni dokazi bezuslovne podrške Vatikana Hitlerovom i Musolinijevom planu da nacisti i fašisti dominiraju Evropom. Katolička hijerarhija je bila potčinjena Fireru, čijim interesima je prilagodila svoju doktrinu.

Osim fleksibilnosti i podmuklog jezuitskog lukavstva, Vatikan je i na konkretan način pokazivao spremnost da se stavi u službu nacizma. Monsinjoj Tiso, jedan od prelata Svetog Oca, u Slovačkoj je postavljen na mesto šefa marionetske države. Taj „princ Rimske crkve“ je, uz blagoslov pape je postao prvi dobavljač za Aušvic.

Takve primere saučesništva Vatikana u nacističkim zločinima teško je nadmašiti. Međutim, to se desilo na prostoru okupirane kraljevine Jugoslavije nakon što su Musolini i Hitler stvorili državu Hrvatsku. Vatikan se tamo razotkrio kao nikad nigde pre.

Istrebljenje pravoslavnih hrišćana i Jevreja nije bilo organizovano samo kroz institucije hrvatske države, uz odobravanje brojnih članova katoličkog sveštenstva koji su sedeli u Saboru, već su ubice dobijale blagoslov i ohrabrenje sa crkvenih propovedaonica. Monasi, franjevci i jezuiti, podsticali su i predvodili te ubice, sa krstom u jednoj i „mauzerom“ ili satarom u drugoj ruci. Srednjovekovna inkvizicija bila je slaba u poređenju sa zločinima koje su 1941. u Hrvatskoj počinili sledbenici Rimokatoličke crkve.

Treba zapamtiti da su Hitler i Musolini napali i rasparčali Jugoslaviju. Nemci su uzeli Sloveniju, Italijani Dalmaciju. Severni deo zemlje, Vojvodina, ustupljen je Mađarskoj, a južni, Kosovo, Albaniji, dok je Bugarska dobila Makedoniju. Stvorena je Nezavisna Država Hrvatska u kojoj je vlast preuzeo ustaški pokret Ante Pavelića, koji je u međuratnom periodu povezivan sa mnogim ubistvima u Jugoslaviji. Pripadnici Pavelićeve terorističke bande su ubili kralja Aleksandra I i francuskog ministra spoljnih poslova Luja Bartua u Marseju 1934. godine. Musolinijeva vlada je jasno povezana sa podstrekačima zločina. U to vreme, Pavelić se skrivao u Italiji.

Italija je vodila tradicionalnu ekspanzionističku politiku duž jadranske obale. Naravno, Vatikan je takođe bio zainteresovan za uspeh ove politike. Čak i kada je ova teritorija bila u sastavu Habzburškog carstva, njen katoličko-pravoslavni dualizam predstavljao je bolnu tačku Vatikana.

Erve Lorije je, na osnovu bogate dokumentacije, opisao tadašnju situaciju: „Dok je većina Hrvata katolička, Srbi pripadaju pravoslavnoj veri. U očima Rima, oni su raskolnici.“ Austro-Ugarska monarhija je dva veka, posebno tokom vladavine Marije Terezije, pokušavala da preobrati Srbe u katolicizam. Poredak u Austro-Ugarskoj zasnivao se na političkom klerikalizmu i preostalim ostacima feudalnog sistema. Grof De Sent-Oler, bivši francuski ambasador u Beču, napisao je: „U zvaničnim krugovima u Beču, mržnja i prezir prema Srbima bila je nova Božja zapovest i najbolje poštovana od svih.“

U Hrvatskoj su jezuiti uveli politički klerikalizam. Smrću svog velikog demokratskog vođe, Radića, Hrvatska je izgubila glavnog protivnika političkog klerikalizma i pridružila se pokretu Katoličke akcije, čiju ideologiju je definisao Fridrih Mukerman. Ovaj nemački jezuita, poznat i pre Hitlerovog dolaska na vlast, obznanio je svoje radikalne stavove još 1928. godine u svojoj knjizi, koju je promovisao monsinjor Pačeli, tadašnji apostolski nuncije u Berlinu, koji je kasnije postao papa Pije XII. Mukerman je napisao: „Papa poziva na novi krstaški rat Katoličke akcije. On je vođa koji nosi zastavu Hristovog kraljevstva. Katolička akcija najavljuje okupljanje svetskog katolicizma. Moramo ući u eru katoličkog ‘živog heroizma’. Nova era može nastati samo po cenu krvoprolića za Hrista.“

Ova „krv za Hrista“ uskoro je potekla u potocima u Evropi, koja je bila privremeno okupirana poslušnicima Svete Stolice, a posebno u nesrećnoj zemlji Jugoslaviji, koja nije bila naklonjena Vatikanu. Poslednji francuski ambasador u Vatikanu, pre nego što je Francuska okupirana, Fransoa Šarl-Ru je zapisao: „Kada sam stigao u Rim, u junu 1932. godine, odnosi između Jugoslavije i Svete Stolice bili su veoma napeti. Jednom prilikom, papa je odbio da primi jugoslovensku parlamentarnu delegaciju. Papa Pije XI je ipak primio hodočasnike iz Hrvatske, koji su došli u Vatikan. Papa ih je nazvao „svojim sinovima iz Hrvatske“ i obratio im se sledećim rečima: “ Svi u spoljnom svetu su uvereni da ste neprijateljski nastrojeni prema Jugoslaviji, jer su Italijani neprijateljski nastrojeni prema njoj. Pokažite svoju nezavisnost od Italije održavanjem bližih odnosa sa Jugoslavijom.“

Postojao je nacrt konkordata 1937. godine, koji nikada nije realizovan. Nakon ovog neuspeha, papa Pije XI je, tokom konzistorije 16. decembra 1937, izgovorio zloslutne reči, koje su sledećeg dana objavljene u njegovom zvaničnom časopisu L’Osservatore Romano: „Doći će dan kada će mnogi zažaliti što nisu otvoreno i srdačno prihvatili veliki dar koji je njihovoj zemlji ponudio Namesnik Isusa Hrista.“

Pretnja je bila jednako transparentna koliko i proročka. Manje od četiri godine kasnije, ova nesrećna zemlja će u krvi, suzama i strahu saznati cenu koju će morati da plati zbog smelosti da se suprotstavi volji onoga koji sebe naziva Hristovim namesnikom.

Ante Pavelić je, na čelu hrvatske delegacije, 18. maja 1941. godine, otputovao u Rim da preda peticiju caru i kralju Italije, Viktoru Emanuelu III, nudeći krunu kralja Zvonimira princu iz kuće Savoja. Vojvoda od Spoleta dobio je kraljevsku titulu i naziv – Tomislav II.

Erve Lorije je izvestio: „Istog dana, papa Pije XII je odobrio Paveliću i njegovoj pratnji privatnu audijenciju“. Pavelić je te večeri otputovao do palate u Veneciji, gde ga je čekao Musolini. Tamo su dvojica diktatora potpisali sporazum o razgraničenju Italije i Hrvatske. Italiji je dodeljenja hrvatska obala, severna Dalmacija i sva glavna jadranska ostrva, kao i luka Kotor.

Tako integrisan u „sile osovine“, Paveliću je preostalo samo da objavi rat Sjedinjenim Američkim Državama u decembru 1941, kada se ta zemlja pridružila saveznicima. U govoru ustaškoj vojsci u Zagrebu, Pavelić se usudio da tvrdi, misleći na Srbe, da „onaj ko nije sposoban da iseče i izvadi dete iz majčine utrobe nije dobar ustaša“.

To je bio čovek kome je papa Pije XII upravo ukazao čast da ga primi u privatnu audijenciju. Dakle, Sveti Otac se nije ustezao da se rukuje sa samoproglašenim ubicom koji je, dok je bio u bekstvu, osuđen na smrt zbog atentata na kralja Aleksandra I i Luja Bartua. U jesen 1941, kada je papski legat Đuzepe Ramiro Markone posetio Zagreb, masakr nad pravoslavcima u Hrvatskoj je već bio u punom jeku, paralelno sa prisilnim preobraćenjima u katoličanstvo. Na tu temu, Erve Lorije je zapisao: „28. aprila 1941. godine, usred noći, nekoliko stotina ustaša opkolilo je srpska sela Gudovac, Tuke, Brezovac, Kokočevac i Bolac u okrugu Bjelovar. Uhapsili su 250 seljaka, uključujući sveštenika Božina i učitelja Stevana Ivankovića. Žene su jecale, jer su shvatile zašto je seljacima naređeno da uzmu pijuke i lopate. Njihova kolona, okružena ustašama, polako je napustila ta sela i zaustavila se na jednom polju. ‘Iskopajte sebi grobove!’ Nemoćni i očajni, ovi nesrećni ljudi su bili toliko veliki da su poslušali. Ruke su im vezane žicom iza leđa pre nego što su bačeni u jamu, koju su sami iskopali. Živi su zakopani. Iste noći, druga ustaška banda je prerezala grla 180 Srba kod Vukovara, na obali Dunava. Tela su bacila u reku. U mestu Dvor na Uni, ustaše su za svog komandanta imale rimokatoličkog sveštenika Antu Đurića, koji je bio zadužen za parohiju Divuša. Ovaj sveštenik je od samog početka preuzeo upravu okrugom. Naterao je zvaničnike da polože zakletvu lojalnosti, regrutovao je mučitelje i uputio ih u umetnost nasilnog preobraćenja srpskog pravoslavnog stanovništva i istrebljenja onih koji bi mogli da pruže otpor. Oni su eliminisani. U gradu Otočcu, ustaški oficir Ivan Sajfer uhapsio je pravoslavnog sveštenika i srpskog političara Branka Dobrosavljevića, zajedno sa njegovim sinom i još 131. Srbinom. Prateći proverenu metodu, zločinac je naredio žrtvama da iskopaju svoje grobove, vezao im je ruke na leđa i pogubio sekirom. Sveštenik i njegov sin su poslednji ubijeni. Dete je, sa jezivom suptilnošću, isečeno na komade pred ocem, koji je bio primoran da izgovara molitve za pokoj duša umirućih saplemenika. Čim je dete izdahnulo, zveri su nasrnule na oca, čupale mu kosu i bradu, gulili kožu, izvadili oči i, tek posle dugotrajnog mučenja, ubile.“

Tako su se ustaše ponašale samo tri nedelje posle njihovog pompeznog prijema u njihovom „Generalštabu“ u Vatikanu. Treba dodati da je „Dekret o prelasku iz jedne vere u drugu“ ustaška vlada objavila 3. maja 1941. godine, samo dve nedelje pre nego što je Ante Pavelić primljen kod Svetog Oca.

Rim je bio dobro upoznat sa ovim činjenicama. Francuski istorijski časopis L’Ordre de Paris je zabeležio: „U to vreme, neki predstavnici Rimokatoličke crkve nisu oklevali da ohrabe Antu Pavelića i da opravdaju njegove zločine i masakre nevinih muškaraca, žene i dece. Već u prvim danima, ustaše su ubile pet pravoslavnih vladika i oko sto sveštenika. Sva imovina Pravoslavne crkve je konfiskovana. Patrijaršijska palata je konfiskovana i stavljena na raspolaganje Rimokatoličkoj crkvi.“

Volter Hagen je u svojoj knjizi „Le Front secret“ opisao te zločine: „Nikada nije bilo sumnje da Katolička crkva u Hrvatskoj vrši svaki mogući uticaj na narod da se bori za hrvatsku autonomiju. Samo ispovedanje katoličke vere bilo je ravno hrvatskoj nacionalnoj propagandi. Pre rata, Nemačkoj su ruke bile vezane povodom celog jugoslovenskog pitanja, jer je Jugoslavija pripadala sferi italijanskih interesa. Duče nije pokušao da sakrije činjenicu da čeka pravi trenutak da Jugoslaviju potpuno stavi pod svoju kontrolu. Grof Ćano je obećao Paveliću da će on i njegove ustaše imati vlast nad nezavisnom hrvatskom državom. Hrvatska vojna politika je bila isključivo usmerena na Italiju. Hrvatska je bila usko povezana sa Italijom kroz dinastičku vezu. Italijanski princ je zauzeo hrvatski presto. Hrvatska je proglašena nezavisnom državom 10. aprila 1941. godine. Za vrlo kratko vreme, zahvaljujući ustašama, zemljom je potekla krv. Novi gospodari su usmerili svoju smrtonosnu mržnju protiv Jevreja i Srba, koji su suštinski i zvanično bili stavljeni van zakona. Najbrutalniji progonitelj Jevreja bio je državni sekretar Eugen Dido Kvaternik.“

U časopisu L’Ordre de Paris je objavljen još jedan dokaz: „Na svojoj prvoj konferenciji za novinare, ministar prosvete Mile Budak, u odgovoru na pitanje novinara o mogućim merama koje bi ustaška vlada mogla preduzeti protiv srpske manjine, odgovorio je: ‘Imamo tri miliona metaka za njih’. Na banketu u gradu Gospiću, Budak je rekao: ‘Ubićemo neke Srbe, deportovati druge, a ostali će biti primorani da pređu u rimokatolicizam'“.

Ustaški ministar pravde dr Mirko Puk izjavio je 5. jula 1941. godine na političkom skupu u gradu Križevci: „Ne možemo dozvoliti da Srbi žive u Hrvatskoj. Postoji samo jedan Bog i jedna nacija – hrvatska nacija.“

Erve Lorije piše: „Početkom maja 1941. godine, komandant Banjaluke, izvesni Viktor Gutić, obišao je nekoliko gradova u zapadnoj Bosni. Čim je stigao u grad Savski Most, požurio je da objavi svoj program. Izjavio je: „Putevi će biti tu, ali više neće biti Srba koji ih koriste. U stvari, dao sam stroga uputstva za njihovo potpuno istrebljenje. Ovlašćujem vas da uništite Srbe gde god ih nađete. Bićete blagosloveni za to delo. Na taj način želim da služim i Božjoj volji i volji našeg hrvatskog naroda.“

Volter Hagen je napisao: „Već leta 1941. godine, zločini nad Srbima su dostigli neviđene razmere. Čitava sela, na primer Vojnić, pa čak i čitavi regioni sistematski su očišćeni od Srba. Pošto je stara tradicija zahtevala da Hrvatska i katolicizam, s jedne strane, i Srbija i pravoslavlje, s druge strane, budu sinonimi, pravoslavni hrišćani su bili primorani da se pridruže Katoličkoj crkvi. Ova prisilna preobraćenja označila su kulminaciju ‘kroatizacije'“.

U drugom tekstu, Lorije je izvestio o stavičnim masakrima: „Pravi verski rat postao je izgovor za masakre i genocid, koji je bez presedana u istoriji. Odreći se i poricati veru svojih predaka, biti prisilno preobraćen ili umreti, često i biti pogubljen kao otpadnik – to je bila sudbina mnogih stotina hiljada srpskih stanovnika Hrvatske između 1941. i 1945. godine.“

Za nekoliko dana u junu 1941. godine, više od sto hiljada muškaraca, žena i dece je mučeno, ubijeno i masakrirano u svojim domovima, na ulicama, na poljima, u zatvorima, školama, pa čak i u svojim pravoslavnim crkvama. O tim zločinima svedočile su ustaše kao što je Hilmija Berberović. On je beogradskoj policiji pružio sledeći opis masakra u pravoslavnoj crkvi u Glini, u koji je bio umešan: „U gradu Glina, uhapsili smo i zatvorili mnoge Srbe, koje smo u malim grupama dovodili iz zatvora u crkvu. Naš vođa nas je naoružao sekirama i noževima i mi smo se bacili na posao. Neki su ubijeni ubodima u srce, drugima su prerezana grla, a neki su sekirom isečeni na komade. Crkva nije samo pretvorena u klanicu, već i u pakao pun jauka i urlika.“

To je, svojim svedočenjem, potvrdio Ljuban Jednak, jedan od preživelih tog masakra. Jednak je ispričao šta se dešavalo u sudbonosnim satima u krvavoj crkvi u Glini: „Ustaše su okupile nekoliko stotina seljaka iz mog sela i okoline i dovele nas u Topusko, a potom u Glinu. Ustaše su nam objasnile da treba da odemo u našu crkvu Presvete Bogorodice da čujemo kako se peva Te Deum za dalji opstanak Poglavnika Ante Pavelića i Nezavisne Države Hrvatske. Unutrašnjost crkve je izgledala kao da je spremna za misu. Čuli smo kamion kako se zaustavlja ispred crkve, a ubrzo je ušla velika grupa ustaša, naoružanih sekirama i noževima. Zatvorili su vrata za sobom. Jedan od ustaša je zatim pitao da li imamo potvrdu o prelasku u katoličku veru. Dvojica, koji su mogli da pruže takav dokaz, odmah su pušteni. Ustaše su počele da masakriraju našu grupu u crkvi. Svuda okolo čuli su se krici straha i agonije. Onesvestio sam se, a onda je, odjednom, u crkvi zavladala tišina. Video sam treperenje sveća, koje su još gorele na oskrnavljenom oltaru…“

U Kladuši su dovodili cele srpske porodice u klanicu. Tamo su ih klali kao stoku i, ne čekajući njihov kraj, vešali ih na mesarske kuke – prvo malu decu, zatim žene, a na kraju muškarce. U selima između Vlasenice i Kladnja, ustaše su nabijali bebe na šiljke od drvene ograde, kao da su insekti. Najgrozniji kaniblaski rituali nisu bili ni slični ovim zverstvima.

Ante Pavelić je bio previše važan da bi završio na optuženičkoj klupi kao ratni zločinac. Kao i mnogi iz njegove vrste, uspeo je da pobegne na vreme, a kao „dobar katolik“ nije imao poteškoća da pronađe utočište. Ali, njegovi saveznici nisu svi imali tu sreću.

Pariski časopis L’Ordre je izvestio: „U Banjaluci, glavnom gradu zapadne Bosne, održano je suđenje jednom od Pavelićevih najvažnijih saradnika, dr Viktoru Gutiću, guverneru pokrajine. On je, zajedno sa svojim saučesnicima, morao da odgovara za bezbrojne zločine. Jedan od njegovih saradnika bio je advokat dr Felik Neđeljski, a drugi dr Nikolas Bilogrivić, katolički sveštenik iz Banjaluke. Oni su pomagali Gutiću u istrebljivanju srpskog pravoslavnog stanovništva, uništavanju pravoslavnih crkava i pljačkanju imovine ljudi i crkve. Masovno ubistvo, koje je nazvano „Masakr na Svetog Iliju“, ući će u istoriju kao jedan od najgnusnijih zločina u ljudskoj istoriji. Na ovaj pravoslavni praznik, 1942. godine, u selima na obodu Banjaluke ustaške horde su ubile hiljade srpskih muškaraca, žene i dece. Krv je prolivena u izobilju, a osakaćeni i rastrgnuti leševi ležali su svuda po livadama, šumama, poljima, potocima, školama i crkvama. U tom zločinu, osim Gutića i Bilogrivića, učestvovao je još jedan katolički sveštenik Miroslav Filipović.

Dr Gutić je rekao na suđenju: „Nakon masakra u selu Drakulić, stigao sam u Banjaluku. Sledećeg dana, otac Miroslav Filipović je došao kod mene i zatražio malo žestokog pića. Dok je pio, rekao je: ‘Juče smo u Drakuliću istrebili svaku živu dušu, oko 1.300 muškaraca, žena i dece.’ Zatim me je pitao šta treba da uradi ako ga u Zagrebu optuže za učešće u masakru. Ali otac Filipović nije imao čega da se plaši. Niko ga u Zagrebu nije ni najmanje prekorio zbog njegovih zločina, niti zbog onih koje će počiniti u budućnosti.“

Gutić i Bilogrivić su primorali pravoslavno stanovništvo da pređe u katoličanstvom. Užasnuti krvoprolićem, Srbi su verovali da će ih ovo preobraćenje spasiti od progona i patnje. Uloga nekih katoličkih sveštenika u ustaškoj državi je bila gnusna. Određeni sveštenici su se jedno bavili sticanjem što većeg broja preobrađenih Srba, verujući da će to oslabiti srpsko pravoslavlje i uništiti njihove verske institucije.

Treći optuženi, Neđeljski, bio je organizator „Vitezova krstaša“, ustaške omladinske organizacije. Dr Neđeljski, vatreni obožavalac Hitlera, putovao je u Nemačku, da „na izvoru“ nauči kako da obrazuje omladinu Nezavisne Države Hrvatske.

Muslimanski sveštenik iz Prijedora, derviš Bibić, na sudu je rekao: „Jednog dana 1941. godine, Gutić je stigao u Prijedor. Čim je izašao iz automobila, izjavio je da nije zadovoljan kako je dočekan, jer nije video nijednog obešenog Srbina. Tokom sastanka je izjavio da Srbi moraju nestati, neki železnicom, neki rekom – bez čamca – a tela ostalih biće razbacana po poljima, koja će, prema obećanjima naših velikih saveznika, Musolinija i Hitlera, zauvek pripadati Hrvatskoj.“

Gutićevu posetu i govor zaista je pratio stravičan masakr Srba u Prijedoru i okolini. Strahote koje su se tamo dogodile opisao je musliman Hasan Palik: „U avgustu 1941. godine dobio sam naređenje da odnesem i sahranim tela Srba, koji su ubijeni u gradu. Dva dana sam ih nosio i sahranjivao. Među njima su bile starice i starci i najmanja odojčad. Leševi su ležali po celom gradu, u dvorištima i na kućnim pragovima. Neki su bili potpuno goli. S vremena na vreme, među masom mučenika bačenih u zajedničku grobnicu, bilo je nekih koji su još uvek bili živi i koji su, kad bi se osvestili, iskoristili noć da pobegnu iz te krvave grobnice…“

Među mnogim svedocima ustaških zločina nalazio se i Hrvat Tomo Brkić, koji je govorio o masakru u gradu Ključ: „Ustaše su 1941. godine ubile mnoge Srbe u Ključu. Neke srpske porodice su bile zaključane u svojim kućama, koje su potom ustaše zapalile. Sećam se da su neki Srbi iz okolnih sela došli u Ključ da se pokrste. Da bi spasili život, prešli su u katoličanstvo.

Pero Dodig, Srbin iz Sanskog Mosta, tvrdio je da su ustaše tamo ubile 7.000 muškaraca u roku od nekoliko dana. Udovica Ivanić je gledala kako je ubijeno svih sedam njenih sinova, svi u istom danu, na Svetog Iliju.

Nikola Dragović iz sela Hatić uspeo je da preživi masakr zahvaljujući leševima koji su ga prekrivali: „Putovao sam sa svojim rođakom i nekoliko naših komšija iz sela. Ustaše su nas vezali dvojicu po dvojicu, leđa uz leđa. Počeli su da pucaju na nas. Neki su ubijeni na mestu, drugi su preživeli prve metke. Ja sam bio samo ranjen. Pao sam i ubrzo sam zatrpan leševima, koji su padali preko mene. Pet stotina ljudi je izgubilo život. Mrtvi su me spasili. U sumrak, uspeo sam da pobegnem u susednu šumu.“

Katolička crkva u Hrvatskoj je znala za ove pokolje i da u njima učestvuju njeni vernici i sveštenici. Ne samo da nije sprečavala ubistva nevinih ljudi ili njihovo nasilno pokrštavanje, nego je otvoreno podržavala ustašku vlast Ante Pavelića.

(U sledećem broju: Jasenovac, pakao na zemlji)