Uplašen, ucenjen i usamljen, Vučić je ostao bez podrške stranih centara moći, pojedinaca iz vrha svog kartela i većine glasača. Proteste studenata, građana i opozicionih političara nije uspeo da zaustavi nasiljem, koje sprovode kriminalizovani policajci i stranački narko dileri. Borba za oslobođenje države i naroda od tiranije traje 30 godina. Nekada se vodila pod parolom „Slobo Sadame“, a sada „Vučiću Asade“. Izgleda da je došlo vreme za promene, da se Srbija oslobodi, a da Vučić i njegovi ortaci završe tamo gde im je mesto, iza rešetaka.

Predrag Popović

Aleksandar Vučić ne može da uguši proteste studenata, građana i opozicije. Preduzeo je sve što zna – nasilje, pretnje, uvrede, laži i prevare – ali uzalud.

Normalni ljudi, pa čak i većina glasača Srpske napredne stranke, ne odustaju od zahteva da budu otkriveni, optuženi i osuđeni krivci za masovno ubistvo na novosadskoj Železničkoj stanici. Vučić bi ekspresno ispunio sve druge zahteve, osim tog. Smenio bi Miloša Vučevića, uhapsio Tomu Momirovića i Maju Gojković, vratio u pritvor Gorana Vesića… Uradio bi sve, samo da sakrije krvave tragove korupcije. Zato ne sme da objavi ugovore u kojima je desetostruko uvećana cena rekonstrukcije stanice u Novom Sadu.

Kad su počeli petnaestominutni komemorativni protesti, u znak sećanja na 15 žrtava, Vučić je pokušao da ih razbije nasiljem. Na građane i studente je poslao bande batinaša u civilu i policijskim uniformama. U istom automobilu, koji se zaleteo u grupu studenata, sedeli su osuđivani narko dileri i policajac na bolovanju. I danas su na slobodi policajci koji su pretukli 74-godišnjeg Iliju Kostića, koji se od teških telesnih povreda oporavlja u kućnom pritvoru, sa nanogicom. Naprednjački odbornici, naoružani noževima, napadali su građane koji su blokirali prolaz kroz „Beograd na vodi“. Telohranitelji Željka Mitrovića i Bogoljuba Karića, kao i pančevački kriminalci pod kontrolom Branka Malovića tukli su studente Fakulteta dramskih umetnosti. Naprednjački nasilnik je automobilom uleteo među protestante na beogradskom Studentskom trgu i teško povredio četvoricu članova Filharmonije. Svi nasilnici su privedeni i ekspresno pušteni na slobodu kako bi mogli da nastave sa zločinima na koje ih stimuliše Vučić.

– Traže da uhapsimo čoveka, koji je vozio automobil na koji mu je neko skočio. Kako da, bre, uhapsite čoveka koji nije prekršio zakon? On, čovek, išao svojim putem! Jeste li vi pri svesti? Umijte se, ima ‘ladne vode kol’ko hoćete! Ti si stao nekome na put, rekao mu „ja sam bog i batina u ovoj zemlji i ne dam ti da prođeš“. I čovek prođe. I ti mu skačeš po automobilu i onda kažeš „uhapsite tog što je vozio automobil“. Jeste li vi normalni? – rekao je mentalno poremećeni siledžija na funkciji predsednika države, pozivajući pripadnike svog kartela da gaze ljude po ulicama.

Svakim vozilom, koje je uletalo među građane, lomilo ruke i noge normalnim ljudima, upravljao je Vučić. On je stavio noževe u ruke braći Čavić, funkcionerima SNS-a. On je poslao novosadske narko dilere da tuku studente. Njegovi manijaci s policijskim značkama prebijaju uhapšene građane. Na kraju, postupajući po njegovom nalogu, njegovi politički i poslovni ortaci su izazvali pad nadstrešnice i masovno ubistvo u Novom Sadu.

Po običaju, koji je obeležio njegovu političku karijeru, Vučić traži krv, traži smrt političkih protivnika, medijskih kritičara i svih ostalih nepodobnih pojedinaca, koji pružaju otpor njegovoj tiraniji. Naravno, pošto ne sme sam da se suoči sa svojim žrtvama, na njih šalje šljam iz svog okruženja. U ulične akcije šalje ucenjene kriminalce, u medije bednike iz vrha stranačkog kartela, poput Ane Brnabić i Miloša Vučevića, a na društvene mreže opskurne botove. U istom odredu, pod Vučićevom komandom, nalazi se i peder Predrag Azdejković, član Upravnog odbora RTS-a, koji je osakaćenom starcu iz Novog Sada predložio da sad, kad mu je odsečen jedan testis, na sledećoj Olimpijadi nastupi u ženskoj konkurenciji. Istu nakaznu svest ima i Marjan Rističević, koji se divi herojstvu tetoviranih kriminalaca, koji su tukli studente. Istu vrstu neljudskosti pokazao je i Nebojša Arsić, rektor Univerziteta u Prištini, izmeštenog u Kosovsku Mitrovicu, koji je osudio studente i, u istom saopštenju, podržao politiku Aleksandra Vučića. Ipak, vrhunac beščašća dostigao je partijarh Porfirije, koji je zabranio studentima Bogoslovskog fakulteta da se uključe u proteste, zapretivši im oduzimanjem blagoslova, odnosno izbacivanjem sa fakulteta.

I, opet, sve im je uzalud. Studenti se nisu uplašili Vučićevih pretnji i crnokapuljaša. Na njegovo nasilje odgovorili su pesmom. Dok je držao jednu od svakodnevnih konferencija, opkolili su zgradu Predsedništva i pesmom ga pozivali da dođe pred njih: „Izađi mala, izađi bar na čas, hoću da te vidim, hoću da te ljubim, hoću da ti čujem glas“. Umesto normalnog glasa, čuli su Vučićevo kmečanje. Kao iz mišje rupe, okružen sa dvadeset telohranitelja, junački je cvilio: „Nikoga se ne plašim“. Posle završene medijske predstave, sa naoružanom pratnjom, skriven iza tamnih stakala državnih limuzina, prošao je kroz dva kordona policajaca, koji su razgrnuli studente.

Bez obzira na ograničene kognitivne sposobnosti, Vučić je svestan ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazi. Vlast, u čije temelje je ugradio korupciju, raspada mu se upravo zbog smrtonosne korupcije. Ispraznio je državni budžet, a priliv novca iz kredita je dramatično usporen, i to sa tendencijom da se potpuno obustavi. Ostao je i bez podrške iz inostranstva. Rusija menja diplomatsku garnituru iz ambasade u Srbiji, sklanja korumpirane Vučićeve abonente, predvođene Aleksandrom Bocanom Harčenkom. Kinezi odbacuju odgovornost za saučestvovanje u njegovim koruptivnim infrastrukturnim poslovima.

Nezainteresovani za Vučićeve političke i finansijske probleme, poverioci iz kineskih banaka i fondova odbijaju da pomere rokove za otplatu prispelih rata za kredite. Najveća nemačka banka je najavila blokadu ugovora o pozajmici od 173 miliona evra, koji je potpisan pre samo tri meseca.

 Emanuel Makron nije pozvao Vučića na samit u Parizu, na kome je prisustvovao i Donald Tramp. Iako se Vučić i dalje zaklinje u prijateljstvo sa Trampom, od toga nema ništa, kao što nema ništa ni od Vučićevog klijenta Ričarda Grenela. Koliko je značajna podrška iz Evropske unije, koju je Vučiću nedavno dala Ursula fon der Lajen, videlo se po odbijanju otvaranja Klastera 3, čime je zaustavljen proces pridruživanja. Još važniji dokaz odnosa EU prema Vučiću dao je Europol, koji je naredio hapšenje pripadnika njegovog tzv. Balkanskog narko kartela. Uz sve to, topi se podrška Srpskoj naprednoj stranci. Da je vlast odgovorna za masovno ubistvo u Novom Sadu smatra više od 80 odsto građana Srbije. Dakle, i glasači SNS-a su svesni opasnosti od Vučićevog koruptivnog sistema, koji ubija. Toga su svesni i pojedinci iz dvorske svite, koji opozicionim političarima i medijima dostavljaju informacije iz vrha stranke, ministarstava, pa i policije i tužilaštava.

U takvim okolnostima, Vučić zna da se bliži kraj njegove tiranije. Nekada je hapsio i zatvarao ljude, koji su ga na društvenim mrežama poredili sa Čaušeskuom ili Gadafijem, a sada se sam identifikuje sa Bašarom Asadom, svrgnutim predsednikom Sirije.

– Ako mislite da sam Asad, pa da ću da bežim negde, nisam! Živ sam! Ceo život živim ovde u Srbiji, zahvalan svojoj Srbiji. Ostaću ovde, ovde mi je mesto, gde ću i da završim – napisao je Vučić na svom nalogu na društvenoj mreži Instagram.

I građani Srbije se nadaju da Vučić neće uspeti da pobegne, da će završiti tu, gde mu je mesto. Prvo na optuženičkoj klupi, onda u Zabeli. Uostalom, za razliku od Asada, Vučić nema gde da pobegne. Osim toga, Asadova stranka BAATH je na poslednjim izborima, u julu ove godine, osvojila 188 od 250 poslaničkih mandata u sirijskom parlamentu. Ipak, Asad je pao za desetak dana.

Pada i Vučić. Više ne može da vlada strahom, ne plaše ga se ni deca. Ustali su studenti, srednjoškolci, njihovi profesori, advokati, poljoprivrednici, svi normalni ljudi. Vučić ne može da spreči izlive pravedničkog gneva, kojim građani traže slobodu. Pokušao je da nasiljem uplaši omladinu, nije uspeo. Pokušao je da podmiti prosvetare, nije uspeo. Udario je na egzistenciju poljoprivrednika, kojima je pasivizirao gazdinstva. Džabe. Zlatko Kokanović, poljoprivrednik iz Gornjih Nedeljica, kažnjen je zbog suprotstavljanja Rio Tintu. Po Vučićevom naređenju, inspekcija mu je oduzela pravo na rad. Više ne može da prodaje mleko i meso, pa ni da dobija državne subvencije.

– Vučić je pička! – zaključio je Kokanović, rešen da nastavi borbu za oslobođenje od tiranije.

Iako podržava poljoprivrednike, koji su se našli na udari vladajućeg kartela, profesor Jovo Bakić je zamerio Kokanoviću što je upotrebio reč „pička“.

– Ta reč je lepa, ne treba da se upotrebljava u lošem kontekstu. Kod normalnih ljudi ta reč izaziva zadovoljstvo, prijatna osećanja, senzacije. Ne treba je koristiti za opis nepomenika. Za njega ne treba koristiti ni naziv muškog polnog organa. Njega treba zvati onako kako su ga zvali u zemunskoj gimnaziji: Hulja! Kako se njegov režim bliži kraju, tako on sve više dokazuje da zaslužuje stari nadimak, koji je dobio i pre nego što je postao punoletan. Hulja! – rekao je Bakić.

A, sada se hulja ljulja.

Neminovni pad pokušava da odloži cirkuskim medijskim predstavama, nasiljem na ulici i političkim manipulacijama. Uplašen i usamljen, Vučić izgleda kao karikatura tiranina. Ipak, iako je smešan, to ne znači da nije opasan. Naprotiv, opasan je i po sebe i po celu Srbiju. Njegova privatna sudbina je njegov problem. Kao i svi, dobiće što je zaslužio. Međutim, kakva god bila, čak ni Srbija nije zaslužila da tri decenije provede u ratovima sa komšijama, stranim silama i, istovremeno, sa domaćim zločincima na vlasti. Većini stanovnika Srbije život je prošao u nesrećama, koje su oivičene parolama „Slobo Sadame“ i „Vučiću Asade“. Vreme je za promene, za zamenu uloga: Srbija na slobodi, Vučić iza rešetaka.