I u Briselu su konačno shvatili da kriza u Srbiji, koju generiše diktatorski i kriminalni sistem Aleksandra Vučića, može da se reši samo hitnim raspisivanjem vanrednih parlamentarnih izbora. Zato Evropska komisija traži održavanje izbora, pod pretnjom sankcija. Ako prihvati ultimatum i raspiše izbore, možda za 12. jul, na njima će biti poražen. Ako nastavi da vrda, Evropska unija će ga staviti pod sankcije. Posle obustave isplate pomoći od 1,5 milijarde evra Srbiji, na red će doći personalne sakcije državnim i stranačkim funkcionerima. Oba scenarija vode ka propasti naprednjačkog kartela i oslobođenju Srbije.

Predrag Popović

Sve ima svoj kraj, pa i saradnja briselskih tehnokrata sa Aleksandrom Vučićem.

U američkom planu za stvaranje „postkosovske Srbije“ ključnu ulogu je imala Srpska radikalna stranka, koju je trebalo pacifikovati ili rasturiti kako ne bi sprečavala utvrđivanja nezavisne albanske republike Kosovo i ometala proces pridruživanja Srbije Evropskoj uniji.

 Tadašnji šef Evropske komisije Hoze Manuel Baroso i komesar za proširenje Oli Ren uspostavili su kontakte sa Vučićem i Tomislavom Nikolićem 2006, što je dve godine kasnije dovelo do rasturanja radikala i stvaranja Srpske napredne stranke.

Tako začet, politički mastodont danas predstavlja ogroman problem za EU i, pre svega, za građane Srbije. Vučić je ugušio demokratske procese i zaveo diktaturu. Kriminal i korupciju je digao na nivo osnovne privredne delatnosti ne samo svog kartela, nego i državnih institucija.

U Briselu su znali za njegove kriminalne kombinacije, a nekoliko komesara iz poslednje tri garniture evropske vlasti (Lajčak, Mogerini, Šefčovič…) pristali su da učestvuju u njima. Iako su od Europola i Eurodžasta dobijali informacije o narko-trafikingu Balkanskog kartela, pa i o zločinima nad građanima Srbije, ćutke su prelazili preko svega. Nisu reagovali ni nakon masovnog ubistva na novosadskoj Železničkoj stanici.

Za razliku od nekoliko evro-parlamentaraca, članovi Komisije su izbegavali svaku komunikaciju sa predstavnicima studentskog pokreta. Samo je Marta Kos, komesarka za proširenje, jednom prilikom pristala da razgovara sa studentima u protestu, ali odmah je, da bi napravila ravnotežu, održala sastanak i sa Vučićevim „ćacijima“, lažnim „studentima koji žele da uče“.

Evropska komisija je objavila tek tri-četiri jalova saopštenja u kojima je s nekoliko floskula o demokratiji i vladavini prava kritikovala zločine, koje su prema studentima i pobunjenim građanima vršili kriminalci u civilu i policijskim uniformama. Vučić je pozivao svoje lojaliste da se automobilima zaleću u grupe ljudi, koji su odavali počast poginulima u Novom Sadu, naređivao je hapšenje i zatvaranje mirnih protestanata, a abolirao je stranačke divljake, koji su lomili glave normalnim građanima.

Naposletku, Evropska komisija je donela odluku da se uključi u rešavanje društvene krize u Srbiji. Prvo je preko ODIHR-a zahtevala promenu izbornih uslova, kako bi se sprečila krađa glasova. Vučićev režim je to verbalno prihvatio, a u praksi odbacio. Na isti način, u kanti za đubre završile su i preporuke Venecijanske komisije, kojima je zahtevana korekcija tzv. Mrdićevih zakona, kojima je Vučić sprečio tužioce i sudije da procesuiraju kriminalce iz njegovog kartela.

Poslednji pokušaj EU da normalizuje odnose u Srbiji bila je pretnja zamrzavanjem 1,5 milijarde evra iz evropskih fondova. Nakon što je Vučić ignorisao i to, poslednje, upozorenje, isplata tog novca je odgođena na neodređeno vreme.

– Za sada smo obustavili sve isplate iz Plana rasta jer je u Srbiji došlo do nazadovanja u području pravosuđa. Dok se to ne ispravi, Srbija neće moći da koristi evropsku finansijsku podršku – rekla je Marta Kos na konferenciji u Švajcarskoj, koja je održana 30. aprila.

Kos je dobila odgovor kakav je mogla da očekuje. Po Vučićevom nalogu, svi režimski mediji su objavili da ona ne govori istinu, da 1,5 milijarda evra samo što nije stigla u budžet Srbije. Naprosto, Vučić ne sme da prihvati nijedan zahtev za stvarenjem normalnih uslova u Srbiji. Kad bi omogućio autonomiju pravosuđu, on i svi njegovi najbliži rođaci, kumovi i stranački saradnici završili bi na robiji. Kad bi pristao na poštene izborne uslove, odmah bi pao sa vlasti i opet završio na robiji.

S druge strane, evropski komesari, koliko god bili inertni i korumpirani, zbog pritiska svoje javnosti ne mogu da dozvole širenje diktatorskog režima. Zbog toga je Vučić suočen sa ultimatumom: izbori ili sankcije!

Izbori su jedini način na koji Srbija može da nađe izlaz iz krize, koja traje već 12 godina, a naročito od 1. novembra 2024. Kreatori politike EU, u saradnji sa kolegama iz SAD-a, procenili su da su izbori neophodni čak i pod uslovima koji vladajućem kartelu olakšavaju krađu glasova. Baš kao što se navodi u jednoj studentskoj paroli: „Vučić više ne sme da izađe ni na nameštene izbore„. Ne sme, ali mora.

Kao uvek, Vučić nije odbacio briselski ultimatum, ali pokušava da ga izvrda. Stranačku infrastrukturu je ubacio u kampanjski mod. Naprednjački koordinatori vrše pritisak na privatne kompanije, zahtevajući novac i birače. Lokalni aktivisti obnavljaju spiskove sigurnih glasova, prete i podmićuju. I Vučić je ubrzao ritam laži i obmana. Otvara seoske mostove od četiri metra, deonice puta od 26 metara, pa i jedan sprat u zgradi u „Beogradu na vodi“.

U svakodnevnim televizijskim nastupima, Vučić hipnotiše gledaoce pričom o rastu BDP-a kakav nema nijedna evropska zemlja. Penzionerima obećava povećanje penzija, iako u budžetu nema novca ni za plate u javnom sektoru, za policiju, zdravstvo i prosvetu.

Deo problema sa nestašicom para, Vučić je pokušao da reši prodajom državnih obveznica. Ministarstvo finansija i Narodna banka Srbije su se pre nekoliko dana pohvalili „izuzetno uspešnom“ emisijom državnih obveznica u vrednosti od tri milijarde evra. Ministar Siniša Mali je rekao da će se novac koristiti „isključivo za obnavljanje železničke infrastrukture, nabavku vozova, izgradnju metroa i drugo“.

Na to „drugo“ otići će najveći deo novca, a to je otplata prispelih rata za ranije uzete kredite. Iako ministar Mali tvrdi da su obveznice kupili „strani investitori“, to je samo delimično tačno. Fondovi, koji su kupili obveznice, zaista su registrovani u inostranstvu, ali nema sumnje da njima upravljaju braća Vučić, Mali, Brnabić i ostali iz vrha naprednjačkog kartela.

Oni su za te potrebe osnovali investicioni fond Vista Rica i ko zna koliko još sličnih finansijskih institucija, preko kojih, novcem građana Srbije, kupuju državne obveznice da bi ostvarili dodatnu zaradu kakve nema nigde u Evropi.

Poslednja tranša obveznica Srbije plasirana je po kamatnoj stopi od 4,875 odsto. Nemačka prodaje obveznice sa kamatom od tri odsto, a prosek u evrozoni je 3,2 odsto. Dakle, Vučić i njegovi oligarsi nameravaju da na ovoj investiciji, na štetu Srbije, zarade čak više od 50 odsto, nego što bi profitirali kupovinom obveznica bilo koje države u evrozoni.

I to im je uzalud. Koliko god novca uloži u kampanju, Vučić nema šanse za pobedu na izborima. To pokazuju i poslednja istraživanja, koja je za Vučićeve interne potrebe sprovela agencija IPSOS. Tokom prošle godine IPSOS je objavio nekoliko rezultata anketa, a ni u jednoj nije potencijalnim glasačima ponudio kao izbor studentsku listu.

Ni takva manipulacija nije pomogla. Više od osam odsto ispitanika je isticalo da će glasati za studente. Međutim, pre dve nedelje IPSOS je, po prvi put, u ponudu stavio „Studentsku listu“. Vučić je imao šta da vidi: Studentska lista bi na izborima osvojila 600.000 glasova više od njegove koalicije, a 1,2 miliona glasova više od njegovih prikrivenih partnera iz lažne opozicije.

U takvim okolnostima Vučić ne sme da raspiše izbore. Zbog zahteva EU ne sme ni da to odbije. Zato plasira glasine o izborima koji će biti održani „za dva do šest meseci“. Zato je novosadski Gradski odbor pokrenuo inicijativu da Vučić na sledećim izborima, „kad god da budu raspisani“, bude nosilac liste i kandidat za premijera. Zato režimski mediji pominju 12. jul kao „realan termin za održavanje vanrednih parlamentarnih, a možda i predsedničkih izbora“.

Da stvar bude gora po Vučića, osim Evropske komisije, na hitno raspisivanje izbora poziva ga i realan život u Srbiji. Država je bankrotirala, a ni većina građana nije u boljem stanju. Inflacija je uzela svoj danak, pa mesečne zarade ne mogu da podmire sve veće troškove na osnovne namirnice. Vlast nema rešenja, kojima bi mogla da zaustavi privredni i ekonomski kolaps. Svaki mesec je teži od prethodnog, što znači da odlaganje izbora povećava rizik za naprednjačku mašineriju.

Što god da uradi, Vučić će se kajati. Ako prihvati evropski ultimatum i raspiše izbore, možda baš za Petrovdan, na njima će biti poražen. Ako nastavi da vrda, Evropska unija će ga staviti pod sankcije. Posle obustave isplate pomoći od 1,5 milijarde evra Srbiji, na red će doći personalne sakcije državnim i stranačkim funkcionerima. Oba scenarija vode ka propasti naprednjačkog kartela i oslobođenju Srbije.