Posle masovnih američko-izraelskih udara po naftnoj infrastrukturi u Teheranu i okolini, počele su da padaju „crne kiše“. U iranskom Crvenom polumesecu su rekli da slične kisele padavine mogu da izazovu hemijske opektotine, oštecìenje respiratornog trakta i štete na infrastrukturi. Lokalna ekološka organizacija pozvala je stanovnike da ostanu kod kuće.

Piše: Valerij Panov

Ranije je predstavnik komisije za energetiku iranskog parlamenta Ismail Hoseini potvrdio da su pogođena četiri objekta za skladištenje nafte. Po njegovim rečima, tokom napada je pogođen NP3 Teherana i Alborza, kao i cevovodi za transport naftnih derivata (7. marta). Po podacima nacionalne iranske kompanije za preradu i distribuciju nafte, najmanje četiri radnika je poginulo tokom gađanja naftnih objekata.

Vlasti su istakle da je cilj napada bio da se nanese direktna šteta građanima, poremecìajem svakodnevnih isporuka benzina. Kako izveštava naftna kompanija NIORDC, vatru su uspeli da lokalizuju. Ali su vlasti Teherana objavile da uvode ograničenje na prodaju goriva, na 20 litara po čoveku dnevno. Agencija EFE primećuje da su takva ograničenja već postojala pre početka borbenih dejstava i da su bila između 30 i 40 litara po čoveku dnevno.

U međuvremenu, Izrael je napao strateški proizvodni kompleks u oblasti Parčin, koji uključuje infrastrukturu za proizvodnju eksplozivnih sredstava i balističkih raketa. Napadnuta je i velika fabrika za proizvodnju balističkih raketa Korpusa čuvara Islamske revolucije u Šahrodu, gde se proizvodila većina raketa kojima je gađan Izrael.

Izraelske snage su od početka operacije nanele oko 3,4 hiljade udara po Iranu i izbacile iz stroja više od 150 iranskih sistema PVO, rekao je pres-sekretar izraelske vojske (CAHAL) Efi Defrin. On je primetio da su vazuhoplovne snage potrošile oko 7500 jedinica različite municije za gađanje ciljeva širom Irana.

Odgovarajući na ove napade, Iran gađa izraelsku teritoriju i američke vojne objekte na Bliskom istoku. Iranske rakete pogodile su rafineriju nafte u Haifi, preneo je KSIR. Udar je izvršen balističkim raketama Kheibar Shekan, kao odgovor na udar po naftnim objektima u Teheranu. Ali, ako su udari po rafinerijama i naftnim terminalima postali efikasan instrument vođenja rata, što su pokazala borbena dejstva Rusije u Ukrajini (i obratno), sada su počeli slični napadi na vodu. Pre svega na objekte za desalinizaciju, od kojih zavisi blagostanje mnogih zemalja Bliskog istoka.

Deo zemalja ovog regiona ne može dugo opstati bez desalinizacije vode. Prema podacima Middle East Eye i prema izveštajima UN (mart 2026), Kuvajt i Katar dobijaju praktično 100% pijaće vode iz mora, UAE više od 90%, Dubai i Abu Dabi, Saudijska Arabija – oko 70%.

Svetski lider u desalinizaciji je fabrika Ras al-Khair u Saudijskoj Arabiji – njen kapacitet je 1,6 miliona kubnih metara vode dnevno. U Ujedinjenim Arapskim Emiratima, kompleks Džebel Ali proizvodi 160 milijardi galona godišnje. Izrael takođe zavisi od desalinizacije: fabrike u Soreku i Aškelonu pokrivaju značajan deo njihovih potreba. Jordan, iako nije zalivska zemlja, ima postrojenja u Akabi, koje snabdeva američke baze. Generalno, u Severnoj Africi i na Bliskom istoku 11 zemalja imaju deficit pijaće vode.

Bez obzira na to, desalinizovana morska voda u potpunosti zadovoljava potrebe arapskih zemalja na Arabijskom poluostrvu. Ali ako postrojenja za desalinizaciju budu uništena, to će dovesti do kolapsa koji će svesti na nulu bilo kakvu aktivnost u ovim zemljama koje su ranije smatrane simbolom prosperiteta, a Iran može biti optužen za genocid. Međutim, ako se Iranci nađu u bezizlaznoj situaciji, oni će, verovatno, razmotriti mogućnost za preduzimanje takvog koraka, piše Fajnenšel tajms.

Kako primećuju ove novine, ako Iran pokaže odlučnost i upornost, on u potpunosti može da uništi prosperitetni arapski svet, koji predstavljaju monarhije u Persijskom zalivu. Danas nije ugroženo samo ekonomsko blagostanje zasnovano na nafti i gasu, već i samo postojanje Arapa. Iran ima potencijal da tu pretnju i realizuje.

Brigadni general iranskog Korpusa čuvara Islamske revolucije Sardar Ibrahim Džabari je upozorio: ako SAD i Izrael nastave svoju agresiju, Iran će uništiti sve ekonomske centre regiona. To će dovesti do rasta svetskih cena nafte do 200 dolara za barel; za sada je ta cen premašila 80 dolara. Zapadni stručnjaci, uključujući i američke, smatraju da pretnja koju je izrekao Džabari nije bez osnova. Rušenja naftno-gasne infrastrukture arapskih država mogu da se pokažu beznačajnim u poređenju sa napadom na postrojenja za desalinizaciju vode.

Iran je već pokazao sposobnost da gađa infrastrukturu. Njegove snage su gađale luku Džebel Ali, koja se nalazi 20 km od kompleksa za desalinizaciju Dubaija, oštetili su elektranu u Fudžejri, najveću fabriku hrane u UAE i izazvali požar u kuvajtskoj Doha West. Po ocenama eksperata portala The Conversation, Iran ima precizne rakete i dronove koji mogu da stignu do bilo koje tačke u Zalivu za nekoliko minuta. Udari po usisnim cevima, trafostanicama ili samim postrojenjima ne zahtevaju direktni pogodak svakog rezervoara – dovoljno je izbaciti iz stroja struju ili izazvati zagađenje naftom.

U Iranu je situacija mnbogo bolja, ako se ne računaju južni regioni. Bez obzira na to, 30% vode se desalinizuje. I SAD su pokazale da mogu da izvedu precizne udare po iranskoj infrastrukturi, uključujući i jedno od postrojenja za desalinizaciju na južnoj obali, što je bez pijaće vode ostavilo desetine priobalnih sela.

Iran je odgovorio napadima na luke i energetske objekte u UAE i Kuvajtu – ovi udari su bili u neposrednoj blizini velikih kompleksa za desalinizaciju. Za sada nema direktnih udara po glavnim fabrikama za desalinizaciju, ali analitičari portala The Converstaion i Blumberga to već nazivaju „najopasnijom lakom metom“ u konfliktu.

Više od 400 postrojenja za desalinizaciju u Persijskom zalivu obezbeđuju život za gotovo 100 miliona ljudi. Ako Iran odluči da odgovori simetrično, posledice će biti katastrofalne i to ne samo za zalivske zemlje.

Za razliku od Irana, gde glavnina vode dolazi iz brana i bunara (i gde su udari SAD po jednom postrojenju pogodili samo nekoliko sela), Zaliv je izgradio ceo život na tim krhkim kompleksima. Kako primećuje Blumberg, još 2009. godine američke diplomate su ukazivale na to da bi udar po postrojenju Džubail primorao Rijad na evakuaciju stanovništva u roku od nedelju dana.

 Danas je situacija nepromenjena, iako je CSIS još 2019. upozoravao da su fabrike za desalinizaciju „taoci sudbine“. Ova postrojenja se nalaze na obali, otvorena su za napade s mora ili iz vazduha, a bilo kakvo curenje nafte čini vodu nepogodnom za korišćenje. Iran to odlično shvata i za sada se uzdržava. Ali ako pritisak na Teheran poraste, sledeći korak je očigledan.

Izrael se već suočava sa sličnim pretnjama. Fabrike u Soreki i Aškelonu su osnova vodosnabdevanja. Iako za sada nema direktnih udara (fejk video o Soreki je demantovan), Iran može da iskoristi to kao odgovor na podršku Izraela. U Tel Avivu takođ to razumeju. Izrael nije gađao postrojenja za desalinizaciju na iranskom ostrvu Kešm, prenela je agencija Rojters, pozivajući se na predstavnika CAHAL-a. Do toga je došlo nakon što je ministar spoljnih poslova Irana Abas Aragči rekao da je američka vojska napala fabriku za desalinizaciju vode na jugu zemlje, što je uticalo na vodosnabdevanje 30 sela. Ministar je primetio da su udari na infrastrukturu „opasan korak sa ozbiljnim posledicama“. Po njegovim rečima, sličan presedan je učinio SAD, a ne Iran.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Bahreina je ukazalo da je Iran dronovima napao postrojenje za desalinizaciju na teritoriji ove države. Takođe, Teheran je gađao i rafineriju kompanije BAPCO koja je glavni izvor goriva za 5. flotu mornarice SAD i koju Amerikanci kontrolišu, prenosi Sabereen News. Glavni grad Bahreina, Manama, takođe je bio na udaru.

Jordan, u kome se američke baze nalaze pored postrojenja za desalinizaciju u Akabi, takođe se može naći u opasnosti: napad na vodu znači istovremeno i napad na stanovništvo i na vojnu infrastrukturu SAD. Jordan Times i regionalni analitičar primećuju da mala zemlja sa ograničenim resursima ne može da izdrži čak ni kratkoročni kvar.

Međutim, najneprijatniji scenario bi bio onaj u Saudijskoj Arabiji. Fabrike Ras al-Khair i Džubail snabdevaju Rijad i istočnu provinciju. Stručnjaci Middle East Eye i Fortune objašnjavaju: ako bi ova postrojenja prestala da rade, vlasti bi bile prinuđene da evakuišu milione ljudi.

Rezervi vode ima za nekoliko dana. Naftna industrija će takođe biti ugrožena – desalinizacija se koristi i za tehnološke potrebe. Saudijska Arabija već pojačava PVO oko ovih fabrika, ali kako pokazuje iskustvo, kada su Huti vršili napade 2019-2022. bilo je nemoguće u potpunosti zaštititi dugačku liniju obale.

Za UAE udar po postrojenjima za desalinizaciju pretvoriće se u katastrofu. Dubai i Abu Dabi već imaju prekide u snabdevanju nakon nedavnih napada na Džebel Ali. Ako ove fabrike ne budu radile, pa i nedelju dana, milioni stanovnika će ostati bez vode.

Vlasti imaju rezerve vode za nekoliko dana u rezervoarima, ali ne i za nekoliko meseci. Blumberg direktno piše: „Voda je važnija od nafte.“ Turizam, finansije, građevinarstvo – sve će stati. Strani radnici i iseljenici počeće masovno da odlaze. Ekonomija, izgrađena na imidžu bezbednosti, doživeće udarac od kojeg će se oporavljati godinama.

Vikend na početku marta ući će u istoriju, ne samo kao jedna od epizoda vojnog sukoba, već i kao trenutak kraha jedne od najuspešnijih ekonomskih iluzija 21. veka. Kada su delovi raketa pali na fasadu zgrade Burdž el Arab i terminale aerodroma Dubai International, Iran nije jednostavno delovao po infrastrukturi. On je naneo udarac samoj ideji Dubaija.

Dubai nikada nije bio vojni objekat. Dubai je finansijska teza. Reč je o smelom svetskom predlogu: „Gradimo globalnu metropolu u najproblematičnijem regionu planete i potpuno je izolujemo od regionalne vojske kroz strukturu, neutralnost i novac.“ Ova teza sada je zvanično anulirana.

Analitičari su jednoglasni: jedan uspešan udar po velikoj fabrici izazvaće humanitarnu krizu. Milioni bez vode, rast cena flaširane vode (i to na desetine puta), epidemije bolesti. Cene hrane već rastu zbog pretnji Ormuskom moreuzu – bez vode, situacija bi se samo pogoršala.

Ekonomska šteta: UAE i Saudijska Arabija izgubiće milijarde u prvim nedeljama. Turizam i avijacija, koji su već ugroženi, potpuno će propasti. CSIS i The Conversation upozoravaju: to će biti eskalacija koju će biti teško zaustaviti. Za razliku od nafte, vodu je nemoguće brzo zameniti tankerima – logistika to ne dozvoljava.

Iran su napale sve zemlje Zaliva, preuzimajući američke snage: Saudijska Arabija, Katar, Kuvajt. Jedina zemlja koja je pošteđena je Oman – posrednik u pregovorima, prekinutim zbog iznenadnog napada SAD. Poruka Teherana je kristalno jasna: ne možemo da pobedimo 5. flotu SAD u otvorenoj borbi, ali možemo da učinimo region nepodobnim za život svetskog kapitala. Prema tome, perspektiva je jasna: ako Dubai prestane da bude sef za svetski kapital, postaće običan grad.

Za sada se Teheran uzdržava od uništavajućih udara. Stručnjaci Iran International i Fortune pretpostavljaju da je to signal susedima – „Možemo, ali biramo da to ne radimo.“ Udar po postrojenjima za desalinizaciju je prelazak crvene linije – posle toga će odgovor SAD i Izraela biti još žešći.

Osim toga, Iran i sam preživljava krizu sa vodom u Teheranu i ne želi da zauvek pokvari odnose sa muslimanskim svetom. Ali ako vlast i narod osete pretnju po  opstanak, faktor uzdržavanja će verovatno prestati.

Istovremeno, SAD i Izrael nastavljaju da tuku po naftnoj infrastrukturi Irana, uključujući i objekte koji se nalaze u velikim i gusto naseljenim gradovima. Odgovarajući na te napade, Iran vrši analogne udare po zemljama koje se nalaze na strani američko-izraelskog bloka. Na taj način, uopšte nije isključeno da će se i nad drugim teritorijama, kao i nad iranskom, pojaviti toksični (kiseli) oblaci, koji se mogu premeštati, nošeni vazdušnim masama, na veće razdaljine.

U regionu koji je zahvaćen ratom, sinergijski efekat obezvodnjavanja teritorija i „crnih kiša“ pre svega će isprovocirati ekološku katastrofu, masovni odlazak ljudi u Evropu, do čega je ranije već došlo u Severnoj Africi i nekim zemljama Bliskog istoka, ali očigledno ne u toliko ogromnim razmerama.

Izgleda da ovog puta uopšte nije isključeno da migranti stignu i do Srednje Azije, odakle su već utvrđene rute kretanja gastarbajtera u Rusiju. Zašto novi iseljenici ne bi iskoristili uspostavljene logističke opcije? Možda je delimično i to bila američko-izraelska ideja za destabilizaciju najšireg naftnogasnog regiona, od Ormuza pa sve do Kaspijskog mora i Volge?

Podsetimo na nekoliko jednostavnih istina. Bez nafte, čovečanstvo je živelo hiljadama godina, bez struje – vekovima, ali bez vode čovek može da opstane samo nekoliko dana. Figurativno rečeno, onaj ko dobije pristup „slavini za vodu“, kontrolisacìe bar pola sveta.

Ako toj „slavini“ dodamo i naftnu slavinu, onda će vlast onoga ko bude imao dva takva izvora života postati, praktično, nepodeljena. Glavno je kako je, čisto po američki, primetio nedavno jedan od senatora SAD – da rat u Iranu predstavlja realnu mogućnost da se zaradi ogroman novac.

Danas, s obzirom na veliki broj nepoznatih faktora (koji su pod oznakom tajnosti), nije mogucìe predvideti konkretne scenarije razvoja događaja. Bez obzira na to, može se konstatovati da bliskoistočni konflikt prelazi na novi strateški nivo, što ne može da se ne odrazi i na socijalno-ekonomsku sutuaciju u Rusiji. I to, očigledno – daleko od najboljeg mogućeg načina.