Mnogi mitovi i legende, koje prate porodicu Rotšild, srušeni su u delu dr Džona Kolmana, autora kultne knjige „Komitet 300“. Analizom dokumenata koji su sačuvani u državnim ustanovama i muzejima, pa i u privatnim arhivima, kao i na osnovu zapisa raznih istoričara i istraživača, dr Kolman je skicirao razvoj dinastije Rotšild od osnivača Majera Amšela do njenih današnjih predstavnika, rasutih širom sveta. Dinastija je začeta u frankfurtskom jevrejskom getu, u maloj trgovini polovnom robom, da bi ubrzo svojim „skrivenim rukama“ počela da povlači konce i iza kulisa upravlja kraljevima i vojskovođama.

Autor „Dinastije Rotšild“ naglašava da se „ovo delo ne može tumačiti kao antijevrejsko ili antisemitsko, jer nije ni jedno ni drugo, već je činjenički prikaz razvoja jedne jevrejske porodice“.

Magazin Tabloid će objaviti najznačajnije i najzanimljivije delove knjige dr Kolmana, koja objašnjava uticaj Rotšilda na obaranje Napoleona i ruskih careva u prošlosti, kao i njihovu ulogu ne samo u globalnom finansijskom lavirintu, neko i u ratnim igrama u Iraku, na Bliskom istoku, pa i u Evropi.

Džon Kolman

Uspon porodice Rotšild počinje od oca i njegovih petorice sinova, koji su zahvaljujući odlučnoj volji iskoristili priliku da uđu u za njih zabranjeni svet aristokratije.

Neki istoričari drsko smatraju da je Majer Amšel Rotšild do ogromnog bogatstva došao tako što mu je ono „palo u ruke“, a drugi tvrde da je zloupotrebio novac koji mu je njegova zajednica poverila na brigu. Što god da se desilo, Majer Amšel je taj dar od boga upotrebio da napusti život sitnog trgovca polovnim stvarima i uzdigne se do najviših ešalona moći. Uspeh je tim veći kad se uzmu u obzir okolnosti koje su u tom periodu istorije Jevreje ograničavali mnogim građanskim zakonima, koji su osmišljeni kao trajna barijera između njih i država i naroda u kojima su živeli.

Osim nacionalne, postojala je i klasna barijera, koja je i nejevreje sprečavala da se približe vladajućoj aristokratiji, a kamoli da postanu njen deo. Te prepreke su bile naročito čvrste u nemačkom gradu Frankfurtu na Majni, gde je dinastija Rotšild stupila na veliku istorijsku scenu.

Majer Amšel Rotšild je imao malo ili nikakvo formalno obrazovanje. Raspolagao je samo snažnom verom u jevrejske religiozne dogme i izuzetnu upornost i posvećenost ostvarenju ličnih ciljeva. Opojni svet aristokratije za njega je bio nepristupačan. Bogate i ugledne porodice su ga izbegavale i prezirale. Neki oštri kritičari ističu „urođenu lukavost“, koja je Majeru Amšelu Rotšildu pomogla da, „na prevaru“, uđe u aristokratske krugove. Ipak, na „sreću“ ili „nesreću“ (zavisi od toga kako se gleda na ono što su radili Rotšildi) Majer Amšel je uspeo da se probije u okruženje grofa od Hesena. Da nije toga, on bi ostao opskurni zelenaš i trgovac krpama do kraja života.

Rodonačelnik dinastije Rotšild nikada nije ni pokušao da sakrije svoje jevrejsko poreklo. Naprotiv, bio je veoma ponosan na to, bez obzira za netrpeljivost prema Jevrejima, koja je postojala u Frankfurtu, pa i u većini evropskig gradova. Otpor prema Jevrejima bio je prisutan i među Englezima, koji su se predstavljali kao najcivilizovanija evropska nacija. Čak su se i vodeće ličnosti Engleske, obrazovani ljudi, protivile Jevrejima, koje su opisivale ružnim izrazima. Na primer, lord Gledston je često spominjao Bendžamina Dizraelija kao „Rotšildovog sobara“ i „odvratnog Jevrejina“. Kardinal Vilberfors je Dizraelija nazivao „istočnim Jevrejem“, a to nije bilo laskanje. Bizmark ga je nazivao „hebrejskim mađioničarem“, a Karlajl ga je označio kao „apsurdnog jevrejskog dečaka“. Sa takvim teškoćama su se suočavali Jevreji koji su težili moći u poslovnom svetu 18. i 19. veka.

Neki istoričari i pisci optužuju Rotšilde da su falsifikovali svoju istoriju i načine na koji su se uspinjali na vlast. No, niko ne umanjuje njihov uticaj na istoriju celog sveta. Može se s pravom reći da nijedan događaj u političkom i privrednom životu naroda Evrope nije prošao bez učešća Rotšilda. Iako dobro skriveni od javnosti, oni su indirektno uticali na sve što se dešavalo.

U glavama mnogih, Rotšildi su uvek povezivani sa ogromnim bogatstvom. Ali, oni nisu zgrtali imovinu samo da bi mogli da žive lagodno, nego i da bi novcem uticali na vodeće moćnike, a onda i na nacije kojima su vladali. Takav način kontrole održao se do danas.

Rotšildi nisu živeli u vakuumu, nego su uticali na milione života. Ne postoje stvarna merila koja bi nam pomogla da procenimo karakter članova porodice Rotšild i da otkrijemo šta ih je navelo na opsednutost novcem i nezasit apetit za moći. Uglavnom ostaje nam da nagađamo koji su motivi pokretali tu moćnu porodicu u odlučnoj nameri da postanu vladari Velike Britanije, Evrope i, zaista, celog sveta.

Znamo da im u tome nisu pomogli prirodni atributi poput lepog izgleda ili prijatnog načina govora. Naprotiv, svi su bili ružnog izgleda i grubog načina komunikacije. Majer Amšel je govorio grletnim fankfurtskim jidišom, mešavinom poljskog i nemačkog sa izrazima izvučenim iz hebrejskog jezika. Obrazovanje koje je dao svojoj deci nije se širilo dalje od osnovne škole, koju su pohađali u sinagogi.

U dobu prosvetiteljstva, koje je tada zahvatilo Evropu, frankfurtskim Jevrejima je visoko obrazovanje bilo zabranjeno. Majer Amšel je ostao veran uputstvima Talmuda. Poštovao je sve tradicije svoje vere, a decu je poučavao da učine isto. On i njegovi sinovi su nosili staru, istrošenu odeću i nakon što su stekli veliku imovinu. Bogatstvo, moć i slava ni na koji način nisu promenili njihov životni stil.

O tome su ostali pisani dokazi u Britanskom muzeju, gde su sačuvani dokumenti u kojima su Rotšildi opisivani vrlo neljubaznim rečima. Čerep Spiridonovič u jednom izveštaju navodi da Majer Amšel nikada nije promenio donji veš i da je nosio istu odeću „sve dok se ne bi raspala i pala s njega“. Pisci Demaši i Rivs su isticali da bi se „zlokobnoj i opasnoj porodici Rotšild mogle pripisati zasluge za bar polovinu svih krvoprolića i nesreća koje su zadesile narode od 1770. godine“.

Nemački filozof Niče, u svom delu „Zora dana“, napisao je: „Jedna od najvažnijih odluka koje će odrediti tok sledećeg veka odnosi se na sudbinu Jevreja. Sada je sasvim očigledno da su bacili kocku i prešli Rubikon; jedino što ostaje je da postanu gospodari Evrope ili da se odsele iz Evrope, kao što su se nekad odselili iz Egipta, gde su bili suočeni sa sličnim alternativama.“ Istraživači Ničeovog dela kažu da se je on ovakve stavove o Jevrejima izgradio pozivajući se na Rotšilde, ali nigde nisam pronašao nijedan dokaz koji bi podržao tu tvrdnju, koja se, ipak, uklapa u opšte utiske o slavnoj porodici.

Mnoge njihove tajne ostale su potpuno skrivene i možda se nikada neće otkriti. Frustracija takvom tajnovitošću otkriva se u rečima francuskog državnika Lamartina: „Želimo da srušimo svaku vrstu jarma, a ipak postoji jedan nevidljiv, koji nas opterećuje? Odakle dolazi? Gde je? Niko ne zna, ili barem niko ne govori. To udruženje je tajna i za nas, veterane tajnih društava.“ Francuski ministar spoljnih poslova, Hanotouk, pisao je 1878. o skrivenoj ruci koja „tajanstvenom silom vlada politikom i meša diplomatske karte“.

Mnoge od ovih misterija u potpunosti je razjasnio Dizraeli u svom romanu „Koningsbi“, koji je bio samo bledo prikriven izveštaj o delima Rotšilda. Dizraeli je morao da mnoge činjenice maskira i predstavlja ih kao fikciju kako ne bi izazvao bes i osvetu moćne porodice. Ipak, u liku Sidonije prepoznaje se Lajonel de Rotšild. U svom romanu, Dizraeli je opsao kako je Sidonije boravio u Napulju sa svojim ujakom, a potom u Frankfurtu. Glavni junak je opisak kao povučen i tajnovit, „čija iskrenost je bila ograničena samo na površne utiske“, bez ikakve naklonosti prema bilo kome. Sve je posmatrao, ali suviše oprezan da bi se uspustio u ozbiljnu diskusiju.

Karl Rotšild je živeo u Napulju, a Majer Amšel u Frankfurtu. Ne treba mnogo da se zaključi da je Sidonije bio Lajonel de Rotšild. U njegovom liku opisani su najprecizniji detalji priče o Rotšildima i njihovom usponu na vlast.

Ipak, mnoge tajne su ostale neodgonetnute do danas. Verovatno nema imena u međunarodnom bankarstvu koje je poznato kao ime Rotšild, a opet porodična istorija ostaje nepoznata. Postoji mnogo legendi, mitova i mašrtovitih priča o porodici koja je menjala tokove istorije, kupovala i prodavala kraljeve, državnike, vojvode i episkope, kao da su puka roba koju treba odbaciti kao pohabanu obuću koja više ne služi svojoj svrsi. Za tu porodicu se tvrdi da je izazivala ratove, revolucije i preokrete koji su izmenili lice Evrope, Dalekog istoka i Sjedinjenih Američkih Država, zauvek.

Rotšildi su Jevreji. Oni nikada nisu pokušavali da sakriju tu činjenicu ili umanje njen značaj. Kroz istoriju, od Indije do Vavilona i Palestine, u davna vremena Jevreji su se bavili prvenstveno trgovinom. Na tržištima novca u Frankfurtu, Londonu, Njujorku i Hong Kongu, jevrejski finansijeri su uvek dominirali. Do 1917. raširili su se širom sveta. Na berzama Londona, Pariza i Njujorka jevrejski brokeri predstavljaju okosnicu posla. Kretanje plemenitih metala, dijamanata i valuta oduvek je bilo pod jevrejskom kontrolom. Ove činjenice, same po sebi, ne znače ništa pogrdno po jevrejski narod. I Jevreji priznaju da su to tačni podaci.

Pred Prvi svetski rat, 1910, jevrejski finansijeri su bili na ključnim lokacijama. Na globalni bankarski sistem presudno su uticali Rotšildi. U Francuskoj su to bili Fould, Kamondo, Pereira i Bišhofenhajm. U Nemačkoj Rotšild Varšauer, Mendelson i Blajhroder. U Engleskoj Sasun, Stern, Montaž i, naravno, Rotšild. Sasun je, pored Engleske, kontrolisao i bankarski sistem na Dalekom istoku, kao što je to u Rusiji radio Gincburg. Finansijskim tržištem u Sjedinjenim Državama upravljali su J.P. Morgan, Kan Loeb & co, Selidžmen & co, Spir & co, Varburg i Lazard Freres. Iznad svih njih nalazila se kuća Rotšild. Kritičari kažu da su J.P. Morgan i Kun Loeb bili samo paravan za Rotšilde i da su sve ostale poznate i moćne banke bile povezane sa bankom porodice Rotšild. Zahvaljujući bliskim odnosima, pa i srodstvom sa Rotšildima, vlasnici drugih banaka su izdržali mnoge krize i oluje.

Osnivač „Kuće Rotšild“ bio je Majer Anselm (Amšel) Bauer Rotšild, sin Anselma Mozesa Bauera, trgovca iz Franfurta. Stariji Rotšild je posedovao trgovine u kojima je prodavao novu i polovnu robu, a imao je i lanac zalagaonica čiji simbol je bio crveni štit. Zaštitni znak je evoluirao u nemačkom jeziku, pa ga je porodica usvojila kao zvanično prezime. U početku, porodica je posao razvijala u frankfurtskoj Jevrejskoj ulici (Jugenstrasse), u getu koje je brojalo oko 550 porodica.

Majer Amšel (Rotšild) rođen je 1743. godine u jevrejskoj porodici koja je već generacijama živela u Frankfurtu. U Britanskom muzeju postoje zapisi sa početka 16. veka u kojima se pominje prisustvo te porodice u Frankfurtu na Majni. Do 18. veka, Rotšildi su postali prilično velika i razgranata grupa.

Identifikovao sam dvadeset prethodnika Majera Amšela, koji je bio najstariji od tri sina čiji su se roditelji bavili trgovinom raznim valutama. Majer Amšel je roditeljima pomagao u poslu od svoje desete godine. Taj mali biznis bio je vrlo unosan. U to vreme Nemačka se sastojala od 350 kneževina, a svaka je imala svoju valutu, pa je putnicima, preduzetnicima i trgovcima bilo potrebno da menjaju novac.

Jevrejima je tada bilo zabranjeno da se bave profesijama koje su bile dopuštene svim nejevrejima u Frankfurtu. Nema sumnje da su Jevreji bilo izloženi svim vrstama ograničenja, od kojih su neka bila prilično nepravedna.

Porodična kuća je bila drvena koliba u lažnom gotskom stilu, gde je Majer Amšel živeo sa ocem, majkom i troje braće do 1775, kada je Evropu zahvatila ogromna epidemija malih boginja. Bolest je odnela oba Majerova roditelja, pa su ga njegovi rođaci upisali u školu za rabine u Furtu. Ali, mali Majer nije imao strpljenja i volje za duge godine učenja, pa je posle tri godine u Furtu, sa svojih 13, napustio sinagogu u Furtu i krenuo svojim putem. Čovek može samo da se divi hrabrosti, koja je bila potrebna dečaku da se odluči na takav korak.

Put ga je odveo u Hanover, gde je dobio mali, beznačajan i pritom volonterski posao u Openhajmerovoj banci. Međutim, samo šest meseci kasnije avanzovao je na mesto šegrta. Nije mu trebalo dugo da zaključi da je za uspeh u bankarstvu potrebna zaštita vodećih knezova.

Dok je bio u toj banci, Amšel je imao izuzetnu sreću da upozna generala fon Estorfa, barona iz najbližeg okruženja vladara pokrajine Hesen-Kasel. Postoje pisani dokazi da je grof od Hasena davao novac na zajam čak i Vilhelmu X, a u tim transakcijama je posredovao Majer Amšel. Prema podacima iz Britanskog muzeja, Amšelovu ulogu je opisao izvesni Karl Budurs, jedan od finansijskih savetnika Vilhelma X: „Rotšild je ambiciozan, strašno uporan, strpljiv i tajnovit, uspeo je da napravi plan za finansijsku saradnju“.

Detalji šeme koju je Amšel razradio i koju su prihvatili Vilhelm X, grofa od Hesena i fon Estorf nikada nisu otkriveni. Međutim, Jevrejska enciklopedija iz 1905. i 1909. na 499 strani baca malo svetla i na to: „Amšel je postao finansijski agent za Vilhelma X i grofa od Hesen-Kasela, koji je posle očeve smrti nasledio najveće privatno bogatstvo u Evropi (procenjeno na 40 miliona dolara), a koje potiče uglavnom od iznajmljivanje vojnih trupa britanskoj vladi u vreme revolucije u Sjedinjenim Državama…“

Posle ratnog poraza u junu 1806. grof od Hesena je pobegao u Dansku. Ostavio je 600.000 funti (oko tri miliona dolara) kod Majera Rotšilda na čuvanje. Prema legendi, ovaj novac je bio skriven u vinskim bačvama, gde ga nisu našli Napoleonovi vojnici kad su ušli u Frankfurt. Sav novac je vraćen vlasniku.

Činjenice su manje romantične i više poslovne. Dokumenti koje sam pregledao pokazuju da „Poverenik“, kako su ga nazivali, nije bio previše skrupulozan u pogledu porekla novca koji se slivao u njegovu kasu. Svoje usluge je iznajmljivao onima koji su imali najviše novca da plate za njih.

Kad se iz Hanovera vratio u Frankfurt, Majer Amšel se venčao sa Gudulom Španer 1770. godine.

Majer i Gudula (Guta) živeli su na prvom spratu kuće, iznad prodavnice u kojoj je Majer trgovao novom i polovnom robom, kao što je pre njega činio njegov otac. Mnogi predmeti, kao što su slike i nameštaj, bili su izloženi na trotoaru. Tako je izgledao dom, početno mesto „barona bankarstva“, koji je stvorio dinastiju, koja je kontrolisala svetske finansije i velike vođe, državnike i kraljeve. Gudule je Majeru rodila pet sinova.

Za velikim drvenim kuhinjskim stolom, omiljena tema razgovora bila je raspodela finansija. U razgovore su bili uključeni samo Majerovi sinovi, a ne i pet ćerki. Otac je sinovima govorio o četiri unuka Karla Velikog, kako su rimski carevi vladali svetom i sličnim temama. Karlo Veliki (771-814) bio je tipičan Nemac, visok preko dva metra, fizički izuzetno razvijen, govorio je grčki i latinski. Bio je kralj Franaka, a na rimskom prestolu se nalazio od 800. godine do kraja života. Ipak, uprkos velikom poštovanju prema Karlu Velikom, Majer Amšel je gajio duboku, pa i nasilnu mržnju prema Rimu. Ta mržnja je, možda, proizašla iz činjenice da je od 1762. Frankfurt na Majni bio grad u kome su birani i krunisani carevi Zapadnog rimskog carstva pod kontrolom Rimokatoličke crkve, koju je Majer smatrao neprijateljem Jevreja. Takođe, istoričari ukazuju da je on još više mrzeo Rusiju, pošto su Rusi bili najbrojnija hrišćanska nacija u Evropi. Pod nekoliko ruskih vladara Jevreji su pretrpeli mnoge nevolje i progone.

Oko stola, Majer je upozoravao svoje sinove da bogatstvo drže u porodici, da se nikada ne žene izvan nje. Sinovima je objasnio značaj hebrejskog zakona o „neshek“, što bukvalno znači „zalogaj“. Ta reč je označavala „interes“, odnosno kako da se interes ostvaruje unutar jevrejske zajednice, a kako prema nejevrejima. Da bi se sprovodio „neshek“ najvažnija je bila tajnost. Niko izvan porodice nije smeo da zna koliko novca i imovine poseduju Rotšildi.

Džon Rivs, autori knjige „Rotšildi, finansijski vladari naroda“, naveo je da je Majerovih pet sinova 1812. godine započelo posao u pet evropskih prestonica. Dogovorili su se o načinu na koji će svoje interese da rašire celom Evropom. Razgranate i čvrste veze, tako isprepletene, nije moguće rasplesti. Njihov uspon je olakšan usled velikih poremećaja u odnosima evropskih država, koje su se međusobno sukobljavale. 

Majer Amšel je imao pet sinova i pet ćerki: Anselma Majera, rođenog 1773, koji se oženio Evom Hanau; Solomona Majera, rođenog 1774, koji se očenio sa Karolinom Stern; Nejtana Majera, rođenog 1777, oženjenog sa Hanom Levi Barnet Koen; Karla (1788), koji se oženio sa Adelaidom Herc; i Jakoba, rođenog 1792, oženjenog sa bratanicom Beti, ćerkom njegovog brata Solomona. Njihov najstariji sin Anselm imao je čast da postane član Kraljevskog pruskog privrednog veća, a potom bavarski konzul i dvorski bankar.

Možda klasne razlike danas nisu važne, ali u onom krutom sistemu, koji je gvozdenom rukom onemogućavao „običnom čoveku“ da se uspne do takvih pozicija, posebno velike prepreke su bile postavljene pred Jevreje. Iako su bili isključeni iz više klase, Solomon Majer je nekako uspeo da se probije u najintimniji krug princa Metemiha, nezvaničnog vladara Austrije.

Pet ćerki nije dobilo udela u poslovima, nije je imalo pravo na bilo kakvu reč oko vođenja toga. U stvari, potpuno su bile isključene iz svih kombinacija. Autor Džon Rivs pominje da su se one, kao i njihova braća venčavali pod „ugovorenim brakovima“.

Majer Amšel je, na samrti, čitao iz Talmuda, a zatim je zatražio od svoje dece da se svečano zakunu da će se uvek držati zajedno i da nikad ništa neće preduzimati odvojeno. To navodi general Čerep Spiridonovič, ali nema drugih pisanih tragova. Uostalom, mnogi detalji iz istorije dinastije Rotšild do danas nisu otkriveni, iako se životi članova te porodice prate kao i biografije raznih kraljeva. Jedan entuzijasta, istoričar zaključio je da nije moguće imenovati sve članove porodice Rotšild kao da rodoslov ne postoji.

(U sledećem broju: Pokoravanje Evrope)

Beleška o autoru

Agent za razotkrivanje zavera

Džon Kolman je pažnju javnosti privukao 1992. godine, kad je objavio knjigu „Hijerarhija zavere: Komitet 300„. Kultno delo svetske konspirologije nastalo je na osnovu dve decenije dugog Kolmanovog istraživanja tajnih društava i njihovog uticaja na vlasti u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji.

Kao što je sam isticao, Kolman se na taj posao odlučio 1969, nakon što je napustio CIA. Tokom osam godina, koje je proveo na službi u Angoli i drugim državama Zapadne Afrike, imao je prilike da vidi kako vlasti u SAD i Britanije ignorišu izveštaje CIA i MI6. „Sa namerom da otkrijem koja sila kontroliše i upravlja našim vladama, krenuo sam na put s koga od tada nisam skrenuo“, objasnio je Kolman motive, koji su ga usmerili ka svetu tajnih društava. Uz prethodna saznanja o Bilderbegovoj grupi, cionistima, masonima, Rozenkrojcerima i sličnim grupama, otkrio je društva poput Reda sv. Jovana Jerusalimskog (The Order of St. John of Jerusalem), Rimskog kluba (Club of Rome), Nemačkog fonda Maršal (German Marshall Found), Fondacije Čini (Chiny Foundation), Okruglog stola (Round Table), Fabijanista (Fabianists), Venecijanskog Crnog plemstva (Venetian Black Nobility), Klubova pakla (Hellfire Clubs), i mnoga druga, u Americi potpuno nepoznata, ili su, ako su i bila poznata, ljudi o njihovoj pravoj ulozi znali vrlo malo ili skoro ništa.

Rezultate istraživanja Kolman je godinama objavljivao u svojim tekstovima i dokumentarnim filmovima. Zbog tog rada bio je izložen ozbiljnim rizicima, fizičkim napadima na njega i njegovu porodicu, trpeo je pretnje i klevete, pa i fizičke gubitke. Ipak, uspeo je da objavi nekoliko izuzetno značajnih knjiga, među kojima je i „Dinastija Rotšild“.

Magazin Tabloid je krajem 2020. godine objavio feljton iz Kolmanove knjige „Komitet 300“, koji možete pročitati na linku <https://magazin-tabloid.com/casopis/?id=06&br=482&cl=18,> a u nekoliko sledećih brojeva objavićemo i najznačajnije delove iz sage o porodici Rotšild, koja već tri veka upravlja finansijskim tokovima u celom svetu.