Mnogi mitovi i legende, koje prate porodicu Rotšild, srušeni su u delu dr Džona Kolmana, autora kultne knjige „Komitet 300“. Analizom dokumenata koji su sačuvani u državnim ustanovama i muzejima, pa i u privatnim arhivima, kao i na osnovu zapisa raznih istoričara i istraživača, dr Kolman je skicirao razvoj dinastije Rotšild od osnivača Majera Amšela do njenih današnjih predstavnika, rasutih širom sveta. Dinastija je začeta u frankfurtskom jevrejskom getu, u maloj trgovini polovnom robom, da bi ubrzo svojim „skrivenim rukama“ počela da povlači konce i iza kulisa upravlja kraljevima i vojskovođama.

Autor „Dinastije Rotšild“ naglašava da se „ovo delo ne može tumačiti kao antijevrejsko ili antisemitsko, jer nije ni jedno ni drugo, već je činjenički prikaz razvoja jedne jevrejske porodice“.

Magazin Tabloid će objaviti najznačajnije i najzanimljivije delove knjige dr Kolmana, koja objašnjava uticaj Rotšilda na obaranje Napoleona i ruskih careva u prošlosti, kao i njihovu ulogu ne samo u globalnom finansijskom lavirintu, neko i u ratnim igrama u Iraku, na Bliskom istoku, pa i u Evropi.

Džon Kolman

Revolucija u Francuskoj još nije završila, a već su počeli užasni unutrašnji obračuni među tajnim društvima i njihovim vođama, koje su htele da preuzmu vlast. Neki su pogubljeni sa najvećom surovošću, kao što su Danton i Robespjer. S obzirom da su optužbe protiv njih bile iskonstruisane, a ipak su dovele do smrtnih presuda, pretpostavlja se da su ućutkani da ne bi otkrili ko su pravi organizatori revolucije. Ubistvo je, tada kao i sada, omiljen način za sprečavanje svakoga ko bi došao u iskušenje da saopšte uznemirujuće istine.

Lord Akton je, u svom „Eseju o Francuzima“, izneo zapažanje: „Kod Francuske revolucije nije privlačna gužva, nego dizajn. Kroz svu vatru i dim opažamo dokaze organizatora čiji motivi nisu bili politički već finansijski. Menadžeri su ostali dobro prikriveni i maskirani, ali nema sumnje da su učestvovali u kreiranju revolucije.“

Od svih istorijskih ličnosti u protekla tri veka, niko nije poznatiji od Napoleona. Ipak, ne govori se dovoljno o tome kako se iz mraka uzdigao do slave.

Kao i većina onih koje su „usvojili“ Rotšildi, Napoleon je bio izuzetno siromašan dok ga Taleran nije upoznao sa Rotšildima. Nije imao novca ni da plati račune u praonici veša, a posedovao je samo jednu košulju. Njegovu uniformu su dali Žozefini Beauharnais da je opere i zakrpi. Napoleo se kasnije oženio s njom, kad ju je odbacio, kao svoju ljubavnicu, grof Pol de Baras.

Napoleon je 1786. bio potporučnik, mlađi oficir bez novca, koji je išao od vrata do vrata da traži dodatni posao kako bi povećao primanja. U to vreme, Evropa se umorila od „slobode, jednakosti i bratstva“. Amšel Rotšild je bio razočaran malim napretkom u borbi protiv hrišćanstva, prvenstveno Katoličke crkve. Nije bio zadovoljan rezultatima koje je ostvario Vajshaupt, pa je krenuo u potragu za „novim talentom“. Žar i agresivnost mladog Korzikanca dovoljno su impresionirali Amšela da mu omogući novac za pristojan život. Dejvid Heket Fišer je, u članku koji se nalazi u Britanskom muzeju, napisao: „Napoleon je 1790. godine ocenjen kao beskrupulozan, spreman na sve da bi napredovao u oficirskoj karijeri“. Kako je to uspeo? Čarls MekFarlan je svojim delom „Život Napoleona“ bacio malo svetla na taj „zapanjujući uspon na vlast“.

Avgustin Robespijer, mlađi brat strašnog diktatora Maksimilijana Robespjera, upoznao je Bonapartu prilikom zauzimanja Tulona 1798. godine. Među njima je nastalo toplo prijateljstvo i intimnost. U autobiografiji Volfa Tona (1893) navodi se da je mlađi Robespjer bio hrišćanin i član iluminata. I Napoleon je nominalno bio hrišćanin, ali osećao je mržnju prema hrišćanstvu kao i Amšel Rotšild, pa mu nije bilo teško da se okrene protiv Katoličke crkve kako bi zadovoljio svog novog dobavljača novca. Ponižavanje pape bilo je veoma privlačna perspektiva za Amšela, pa nije žalio novac koji je, u velikim količinama, trpao u Napoleonove džepove. Rotšildov plan za uništenje Katoličke crkve je planiran u masonskim ložama, koje je u Parizu posećivao Taleran, a u Frankfurtu Amšel.

To objašnjava Napoleonov „zapanjujući uspon na vlast“ i „veličanstvene uspehe“!

Taleran je bio taj koji je Napoleonu rekao: „Rat je jedini način na koji možete uništiti crkvu“. Napoleon je to priznao H.G. Velsu, koji je korzikanskog genija nazvao „tvrdim, sposobnim i kompetentnim razvaljivačem, koji poseduje inicijativu“. Ali, Napoleon je propustio da pomene svog finansijskog pokrovitelja, bez čijeg novca mu ne bi mnogo pomogle te karakterne crte.

Kao Kerenskog, Trockog, Dizraelija, Lorda Džordža i Bizmarka, Amšel je uzeo Napoleona kad je bio na dnu i učinio ga je najvažnijim čovekom Evrope.

Sve dok je izvršavao misiju koju mu je odredio Amšel – uništenje hrišćanskih monarhija i Katoličke crkve – Napoleon je nizao čarobne uspehe jedan za drugim. U Britanskom muzeju se nalazi dobra knjiga Sidnija Darka, koji je opisao sjajan uspon Korzikanca: „Napoleon, rođen bez ikakve prednosti bogatstva ili visokog porekla, postao je gospodar sveta pre nego što je napunio 35 godina, a završio je karijeru kao neshvaćeni romantičar kada je imao 46 godina“. Ovakav opis potpuno zanemaruje moć koja je stajala iza Napoleona; Amšela i njegovih miliona, kao i kreatora političkih procesa iz masonskih loža Pariza i Frankfurta.

Napoleon se 9. marta 1796. oženio sa Žozefinom, kreolkom sa nezasitim seksualnim apetitom. Brak su ugovorili Rotšildi preko grofa Pola de Barasa, koji je imenovao Napoleona za komandanta francuske vojske u Italiji. Žozefina je bila de Barasova ljubavnica, ali on se umorio od nje, pa je nastojao da prekine vezu i izbegne njenu osvetu, na koju se ona zaklela. Žozefina je bila zadovoljna udajom, pa je pomagala de Barasu, davala mu je poverljive informacije koje joj je saopštio njen muž. Informacije su kasnije išle pravo Rotšildima.

Amšel je bio ravnodušan prema Naopoleonovoj odluci da se kruniše 1804. godine, ali uznemirila ga je vest da je na ceremoniju pozvan i rimski papa. Rotšildi su se, takođe, naljutili i užasnuli kad se Napoleon razveo od Žozefine i oženio nadvojvotkinju Mariju Lujzu 1810. godine. Znali su da to smanjuje šanse za uništenje hrišćanskih kraljevstva i razbijanje Katoličke crkve.

Kocka je bačena. Džejms Rotšild je dobio zadatak da uništi njihovog bivšeg heroja. S druge strane, i Napoleon je počeo da se buni protiv svojih kontrolora. Probudilo ga je saznanje da Rotšildi plasiraju priče da se ne bori za Francusku već da tuđinsku silu koristi kako bi ojačao svoju vlast. Postepenom razočaravanja doprinele su i glasine da su mu Iluminati i masoni pomogli u karijeri. Buđenje je bilo sporo i bolno, ali kad mu se um otvorio za istinu, Napoleon se usprotivio svojim gospodarima. U delu „Istorija Napoleona“, G. Busi kaže: „Napoleon se promenio, izgubio je žestoku želju za ratom i objavio da je, hvala Bogu, u miru sa svetom.“

Kad Rotšildi više nisu imali koristi od svog bivšeg alata, napravili su i finansirali front protiv Napoleona, koji su nazvali „A liga“. Mentori su se okrenuli protiv njega.

Napoleon je pokušavao da pridobije papu, pa je počeo pregovore. Međutim, Karl Rotšild je, bez Napoleonovog znanja, naredio generalu Radeu da uhapsi Svetog oca. Iluminati su naručili atentat na Napoleona, ali agent Staps je bio osujećen, sprečio ga je uvek budni general Rap.

Napad na Rusiju nije išao po planu. Ratnu kampanju su mučili problemi sa snabdevanjem i nedostatkom hrane. Napoleon nije shvatao da je to namerana sabotaža njegove vojske. Bio je prinuđen da naredi povlačenje iz Moskve, tokom koga je stradalo na hiljade vojnika od zadobijenih rana i hladnoće. Tolike hrišćanske žrtve izazvali su agenti Rotšilda.

Poraženi Napoleon je postao zabrinut, bez samopouzdanja. Opet je pokušao da pridobije podršku pape, ali bilo je prekasno. Karl Rotšild se pobrinuo da taj plan ne uspe.

Nijedan istoričar ne može reći zašto je Napoleon napao Rusiju 1812. Mnogo je teorija, ali sve se svode samo na pretpostavke. Ruski car Aleksandar Prvi je rekao: „Napoleon je poveo rat na najodvratniji izdajnički način“. Sa svoje strane, Napoleon je generalu Žargrou rekao da nije hteo da ratuje protiv Rusije: „Ministar spoljnih poslova Basano Šampanj me je ubedio da diplomatska nota, koju su mi poslali iz Rusije, znači objavu rata. Zaista sam mislio da Rusija želi rat. Šta su bili pravi motivi, ne znam.  Možda ni sam ruski car nije znao više od mene.“

Rotšildi su uništili Napoleona u bici kod Vaterloa. Izdao ga je maršal Solt, čovek s kojim je bio u prijateljskim odnosima, ali koji je bio na plati kod Rotšilda. Napoleon ga je proglasio vojvodom Dalmacije, dao mu milionsku platu i imenovao ga za maršala armije. U Vaterlou, Soult nije uspeo da zauzme i zadrži Gemape, važno selo iz koga je napadnut bok Napoleonove vojske.

Još gore, maršal Gruoši, koji je trebalo da obezbedi pojačanje, kasnio je 24 sata, iako je čuo grmljavinu topova. Znao je da bitka traje, ali nije krenuo na vreme. Napoleon se gorko žalio: „Soult, moj zamenik u Vaterolou, nije pomogao koliko je mogao. Uprkos mojim naređenjima, njegovi udari nisu bili dobro organizovani. Zašto tokom bitke nije održavao red kod Gamapea?“

Takođe, u zoru pre bitke, unutrašnji neprijatelj, iz Korzikančevog ličnog osoblja, u doručak je stavio supstancu koja je izazvala napad strašne migrene. Da nije bilo izdaje, Napoleon bi žestoko porazio Bluhera i Velingtona.

Rotšildi su nagradili svoje saradnike. Soult je dobio neke od najvažnijih funkcija u Francuskoj, pa i veze sa uticajnim ženama. Soultova ljubavnica je jedno vreme bila Bizmarkova majka, što je potvrdio i Bizmark: „Moji talenti i sposobnositi su me učinili sjajnim, ali najviše mi je pomogla moja majka, koja je bila gospodarica Soulta“. Zbog toga se govorilo da je maršal Soult bio Bizmarkov otac, ali to nikad nije dokazano.

Bizmarka su Rotšildi „napravili“ preko Menkensa. Bizmarkov otac Vilhelm bio je oženjen Lujzom Menken, za koju je grof Čerep-Spiridovič govorio da je Jevrejka. Maršal Soult je bio član Komiteta 300. Na svom seoskom imanju često je provodio dane sa celom porodicom Bizmark, ocem Vilhelmom, majkom Lujzom i sinom Otom. Svi su bili pod kontrolom Džejmsa Rotšilda.

Porodica Bizmark je 1833. godine izgubila svu svoju imovinu. U pomoć im je, preko Dizraelija, priskočio Džejms Rotšild, koji se sprijateljio sa mladim Bizmarkom, koja je nazivao „budućim konzervativnim liderom Evrope“. Oskar Arnim, član Rajhstaga, oženio se Bizmarkovom sestrom Malijankom, a venčanje je režirao Lajonel Rotšild.

Mnogi su kasnije tretirali Bizmarka kao velikana i političkog genija, čija sudbina je, kao i Napoleonova, obeležena pečatom tragične predodređenosti. Nasuprot tome, Bizmark je tvrdio da ne veruje u „velike ljude“ i da su na reputaciju poznatih političara više uticale oklonosti, ako ne i slučajnosti, koje nisu mogli da predvide.

Bizmark je sigurno znao da je američki građanski rat podstaknut onim što je nazivao „velika finansijska moć Evrope“. Ovo je potvrđeno u izveštaju Konrada Sijema, objavljenom u La vijele Franse u martu 1921. Prema Sijemu, Bizmark je s njim razgovarao 1876. o građanskom ratu.

Podela Sjedinjenih Država na dve federacije bila je odlučena mnogo pre početka građanskog rata. Odluku je donela „velika finansijska moć Evrope“, odnosno bankari koji su se plašili da će Sjedinjene Države, ako ostanu u jednom bloku, kao jedinstvena nacija, dostići ekonomsku i finansijsku nezavisnost, što bi poremetilo njihovu dominaciju nad celim svetom. Rat su shvatili kao priliku za sticanje ogromnog plena.

Linkoln dugo nije sumanjao u te podzemne mahinacije, ali karakter mu nije dozvolio da se bori za interese samo jednog dela svog naroda. Tek kad je preuzeo vlast, primetio je da zlokobni evropski finansijeri, Rotšildi, žele da on bude izvršilac njihovih planova. Finansijski gospodari su izazvali raskid severa i juga, rat je bio neizbežan!

Linkol ih je iznenadio. Mislili su da će lako prevariti drvoseču, pa su podržali njegovu kandidaturu. Ali, Linkoln je prozreo njihove zavere i ubrzo je shvatio da najveći neprijatelj nije Jug, već finansijski mešetari. Odlučio je da eliminiše međunarodne bankare i njihov sistem zajmova kako bi omogućio da se države zadužuju bez posrednika. Kongres je prihvatio njegov predlog da se ozakoni mogućnost izdavanja državnih obveznica. Nije studirao finansije, ali njegov snažni razum mu je otkrio da se izvor svakog bogatstva nalazi u radu i privredi. Lokalne banke su pristale da podrže takav sistem, a vlada i narod su se izvukli iz spletki stranih finansijera.

Rotšildi su shvatili da su se Sjedinjene Države izvukle iz njihovog stiska. Doneta je odluka o ubistvu Linkolna. Ništa nije lakše nego pronaći nekog fanatika da to obavi. Linkolnova smrt je bila katastrofa za hrišćanski svet.

U Sjedinjenim Državama nije postojao čovek koji bi bio dovoljno velik da nosi njegove čizme. Međunarodni finansijeri su opet krenuli u pohod na bujna bogatstva Amerike.

Tokom intenzivnog istraživanja ove teme, u značajnim izvorima opisana je uloga Rotšilda u Francuskoj revoluciji, usponu Napoleona i Bizmarka, kao i u izbijanju američkog građanskog rata. Na tom spisku nalazi se i građanski rat u Rusiji.

Rotšildi su gajili naročitu mržnju prema Rusiji čak i nakon što su na vlast doveli dinastiju Romanov. Gospođa Šoseul-Gufres, ćerka istaknutog nemačkog istoričara Tizenhausa, napisala je da je delila očevo nepoverenje u ruskog cara. Ali, nakon susreta s njim bila je impresionirana Aleksandrovom iskrenošću, energijom i plemenitim karakterom. Ovaj utisak je doprineo stvaranju dugog i odanog prijateljstva.

Prema grofu Čerep-Spiridoviču, Nejtan Rotšild je pokušao da podstakne revoluciju u Rusiji, ali nije imao uspeha. Lajonel Rotšild je priznao Dizraeliju da je cela akcija svrgavanja Nikolaja Prvog Romanova pripremljena u Nemačkoj. Džejms Rotšild je mobilisao sve svoje snage da izazove rat na Krimu, ali nisu uspeli da pobede Rusiju, pa je Nikolaj otrovan 1855. godine, o čemu svedoče izveštaji iz Britanskog muzeja.

Rotšildi su na sve načine skrivali svoje veze sa carevima, kraljevima i političarima. To su radili i nakon što bi odbacili ili ubili svoje štićenike tako što bi preuzeli kontrolu nad članovima njihove porodice. Kako su to uspevali vidi se na primeru Napoleonove udovice Marije Lujze. Ona je u decembru 1827. uzela deset miliona franaka na zajam od Rotšilda. Godinu i po kasnije, početkom 1829, kad je izgubila muža grofa Nejperga, Rotšildi su joj našli novog. Salomon Rotšild je, preko princa Meternika, angažovao Luisa Bomblesa za vezu sa Marijom Lujzom. Bombles je iskoristio njen slab karakter, pa je preuzeo kontrolu nad njenim novcem, ali i nad informacijama o Napoleonovim odnosima sa Rotšildima.

Nakon smrti Marije Lujze, Bombles je postavljen za kontrolora nad austrijskim carem. Uz podršku Salomona i njegovog službenika Meternika, Bombles je imenovan za vaspitača Franca Jozefa, budućeg cara Austrije. Hroničari tog vremena smatraju da je „vaspitač“ odgovoran za najstrašnije izdaje, podlosti i surovosti, kojima je Franc Jozef zadivio ceo svet 1848, kad je, sa samo 18 godina, postao car. Pravu moć na austrijskom dvoru imao je Bombles, koji je primao i izvršavao naredbe Rotšilda. Njegov prvi zadatak bio je da prevari i likvidira ruskog cara Nikolaja Prvog.

Rotšildi nisu bili samo lihvari, već i špekulanti. Kao svoj najveći projekat, u to vreme, smatrali su izgradnju železničkih pruga u nekoliko evropskih država, pa i Rusiji. U jednom prikazu tog poduhvata, koji je sadržan u dokumentima Britanskog muzeja, Džejms Rotšild je opisao uslove pod kojima se Francuska obavezala da izgradi železnicu na severu zemlje: „Vlada je preuzela na sebe obavezu da troši sto miliona franaka godišnje na izgradnju pruge. Mi smo pristali da investiramo 60 miliona franaka na izgradnju vagona.“ Prema tom ugovoru sa Francuskom, Rotšildi su tokom sledećih 40 godina ostvarivali prihode od 17 miliona franaka godišnje, što im je donelo zaradu od 620 miliona franaka na kamatama, plus glavnicu od 60 miliona franaka. Za tu investiciju, Rotšildi su uložili novac iz svojih banaka. Štedišama su isplaćivali kamatu od četiri posto ili 2,4 miliona godišnje, dok su oni od francuske vlade dobijali 14,6 miliona franaka u istom periodu. U francuskom parlamentu su se povremeno vodile žustre rasprave oko tih finansijskih ugovora. Pod pritiskom političara i pojedinih novinskih redakcija, vlada je povremeno pružala otpor Rotšildima, pokušavajući da zaustave njihove špekulacije.

Predstavnik železničke kompanije, koja je gradila prugu na severu Francuske, gospodin Martin, predložio je parlamentu da se cela železnička mreža izgradi pod kontrolom države, da francuska vlada ima monopol nad finansijskim tokovima. To bi sprečilo mogućnost zlopotreba državnog novca od strane špekulanata. Međutim, Rotšildi su pronašli način da se uključe u poslove oko izgradnje železnice. Preko štampe, koju su kontrolisali, izvršili su pritisak na uticajne članove parlamenta, pa su 1840. dobili posao na izgradnji Zapadne i Južne linije železnice.

O tome je pisao Džon Rivs u knjizi „Rotšildi: finansijski gospodari naroda“. Rivs je razgrnuo zavese misterije, koje su okruživale Rotšilde od samih početaka te „dinastije“, otkad je Amšel Majer Rotšild poslao u svet svoja četiri sina da šire mrežu porodične moći. Ne zna se sa koliko novca su u početku raspolagali sinovi, ali ostali su dokumenti iz kojih se vidi da je Amšel svakoj ćerki dao miraz vredan 500.000 dolara. Postojao je i uslov – miraz bi im bio oduzet ako bi se venčale bez pristanka oca, majke i braće.

Jedno vreme najbolje je napredovao Nejtan Rotšild, koji je engleskoj vladi 1819. godine dao zajam od 60 miliona dolara. Od tada do 1832. godine Nejtan je dao osam zajmova od po 105.400.000 dolara. Pozajmljivao je novac Španiji i južnoameričkim državama, koje su bile španske kolonije. Rotšildi su investirali u rudnike žive u Španiji, ali i u Austriji, gde su eksploatisali srebro. Kad je preuzeo kontrolu u tom sektoru, udvostručio je ili utrostručio cene ruda.

U knjizi „Priče o bankama i bankarima“, autor M. Martin je objavio još neke zanimljive činjenice o načinu poslovanja Rotšilda. Martin navodi da je Nejtan Rotšild svojim zaposlenima plaćao minimalnu cenu rada, što je bilo dovoljno tek za puko preživljavanje. Tako je postupao i Lajonel Rotšild, koji se koncentrisao samo na konsolidaciju svog ogromnog bogatstva. Krajnje oprezan, Lajonel je investirao samo u poslove koji nisu nosili nikakav rizik. Zbog toga je najviše poslovao s vladama raznih država. Njegove banke i kompanije dale su britanskoj i drugim vladama 18 zajmova u ukupnom iznosu od 700 miliona dolara. Te transakcije kreirale su finansijsku istoriju Evrope.

( U sledećem broju: Građanski rat u Americi)